Тег: nasilje

Uloga nasilja u opstanku vrsta i populacija

Voluntarista, Bitarh

Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.

Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.

Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:

„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“

Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.

Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.

Mit o prednosti napadača

Voluntarist, Bitarh

Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.

Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.

I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.

Prava i slobode na nasilje ne mogu postojati

Voluntarist, Bitarh

Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.

Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!

Samozaštita i inhibicija nasilja

Voluntarist, Bitarch

Važno pitanje je kako se samoodbrana uklapa u koncept Lorencovog mehanizma (LM)/mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Sa racionalne tačke gledišta, suzbijanje nasilnosti je dobra i korisna stvar. Ali, da li će osoba kod koje je LM/VIM snažno izražen biti nesposobna da se zaštiti od neposredne pretnje nasiljem?

Nažalost, do sada nisam uspeo da pronađem konkretna istraživanja koja povezuju samoodbranu i koncept LM/VIM. U budućnosti ću pokušati da detaljnije proučim neurofiziološke aspekte samoodbrane i povežem ih sa istim aspektima inhibicije nasilja. Međutim, sada ću izneti pretpostavku o takvoj međusobnoj povezanosti na osnovu evolucionih aspekata razvoja LM/VIM, od čega se može polaziti u njenom daljem istraživanju.

Prema teoriji Konrada Lorenca, inhibitor je najjasnije izražen kod onih vrsta čiji pripadnici poseduju snažnu urođenu naoružanost i nemaju statistički značajnu mogućnost da izbegnu nasilje bežanjem. Ova dva faktora vrše evolucioni pritisak na jačanje LM/VIM, jer stvaraju pretnju opstanku vrste. I kako je evolucija rešila ovu pretnju? Sve nije tako komplikovano. Nenasilni pripadnici populacije suočavaju se sa intraspecijskim nasiljem samo kada su napadnuti. S druge strane, agresivni pojedinci sami iniciraju nasilje. Zbog toga oni mnogo češće upadaju u nasilne sukobe, a samim tim i češće od drugih jedinki ginu, ne prenoseći svoj genetski materijal sledećoj generaciji. Na taj način se nasilnost eliminiše, dok se snažna varijanta mehanizma koji inhibira nasilje samo učvršćuje.

Ali za učvršćivanje nenasilnosti neophodno je da žrtve nasilja mogu da se zaštite prilikom neposrednog napada koristeći svoju naoružanost. U suprotnom, život agresora ne bi bio ugrožen, a ginule bi manje agresivne jedinke, što bi dovelo do suprotnog efekta, a na kraju i do potpunog izumiranja vrste (osim ako njeni pripadnici kao alternativu ne izaberu bežanje, kao što to na primer čine hamsteri, razilazeći se nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza). Ali pošto u prirodi i dalje opažamo snažno naoružane vrste, čijim pripadnicima nije svojstveno bežanje od intraspecijske agresije, a takođe kod njih opažamo snažno izražen LM/VIM, to znači da žrtve nasilja ipak mogu koristiti svoju naoružanost za samoodbranu od agresora.

Kako to može funkcionisati? Neposredna pretnja nasiljem dovodi do odbrambene reakcije žrtve, što može oslabiti rad inhibitora nasilja na kratak vremenski period. Čim neposredna pretnja prođe – sve se vraća u normalu. Pritom je isključena mogućnost oslabljenja inhibitora do stanja u kojem bi oštećena jedinka postala sposobna da sama inicira nasilje. U suprotnom bi i dalje postojala pretnja po opstanak mnogih vrsta, jer se broj nasilnih jedinki u njihovim populacijama kao rezultat činjenih akata nasilja ne bi smanjivao, već bi možda čak i rastao, jer bi žrtve postale novi nasilnici.

Samoodbrana je dopustiva i evoluciono optimalna strategija u iskorenjivanju nasilnosti u populaciji. I to ne zaobilazi čoveka. Ako je sve gore navedeno tačno, onda i čovek mora biti sposoban za samoodbranu pri neposrednom napadu, kada postoji pretnja po njegov život, čak i u slučaju posedovanja snažne varijante inhibitora LM/VIM. Pritom on neće biti sposoban za iniciranje nasilja van situacija koje neposredno ugrožavaju život, jer bi to već pripadalo drugim, uspešno inhibiranim vrstama nasilnog ponašanja. Takođe ću dodati da sve ovo ukazuje na realnost evolucionih strategija borbe protiv nasilja i njegovog iskorenjivanja, zasnovanih na naoružanoj samoodbrani pri neposrednom napadu različitih vrsta agresora.

Važnost borbe protiv nasilja

Voluntarist, Bitarch

Povodom nedavne godišnjice terorističkih akata koje je Anders Brejvik počinio u Norveškoj, želeo bih da podsetim na važnost borbe protiv nasilja. Iako takav tragični događaj nije katastrofa globalnog razmera, strašno je zamisliti šta nam budući Brejvici mogu pripremiti, naročito s obzirom na to koji plodovi naučno-tehničkog progresa mogu dospeti u njihove ruke. Možda će to biti još jedna pucnjava, što je veoma loše, ali vas lično verovatno neće pogoditi. A možda će takva osoba odlučiti da iskoristi neko visokotehnološko sredstvo kako bi nanela ljudima što više štete, na primer, napravi prljavu bombu, pusti prethodno nepoznat štam virusa koji je veoma opasan i smrtonosan – scenario koji sam opisao u materijalu „Realnost virusne pretnje“, ili iskoristi neko drugo sredstvo koje nam je trenutno nepoznato, a krajnje razorno.

Međutim, sposobnost vršenja nasilja nije norma za čoveka. Naprotiv – 98% ljudi oseća gađenje, barem prema brutalnom nasilju, i svo brutalno nasilje vrši upravo ne više od 2% ljudi. To je zbog toga što je prirodni deo ljudske prirode mehanizam inhibicije nasilja (Lorencov mehanizam (LM) prema teoriji Konrada Lorenca ili VIM prema modelu Džejmsa Blejra). Osoba sa jakim variantom LM/VIM nikada neće moći da počini nasilje. Njegove čine samo oni koji pate od patologije inhibitora nasilja. Nasilnost je patološko stanje. A to znači da se i sa njom treba boriti na odgovarajući način.

Kada bi se nasilne sklonosti u dovoljnoj meri primećivale još u detinjstvu, kada čovek teško može doneti odluku da ih namerno krije do vremena kada će moći da organizuje teroristički akt, ili kada bi se u društvu praktikovalo masovno testiranje radi utvrđivanja urođenog varijanta LM/VIM, kako u detinjstvu, tako i pri ostvarivanju odnosa sa ljudima u odraslom životu, a potom onima kod kojih je otkrivena patologija LM/VIM primenjivalo genoterapijsko lečenje – mnogih terorističkih akata, kao i mnogo nasilja uopšte, moglo bi se izbeći.

Možda u prošlosti nismo imali dovoljnu naučno-tehničku bazu za to. Ali sada je došlo vreme, biotehnologija i genoterapija se razvijaju ubrzanim tempom. I sada još uvek nije kasno početi borbu protiv nasilja, kako bi se izbegao katastrofičan scenario u budućnosti i konačno potpuno oslobodilo ljudsko društvo od patološke nasilnosti. Da li neko želi pojavu novog Brejvika, i to još bolje naoružanog?

Neidealni ljudi i društveni ideal

U svojim objavama često tvrdite da će pri ankapu svi ljudi (ili većina) biti skloni nenasilju (a one koji su skloni nasilju će se moći „reprogramirati“), što će omogućiti izgradnju društva slobodnog od nasilja. Ali čekajte! Pa sa idealnim ljudima može se izgraditi idealno društvo na osnovu skoro bilo koje ideologije – pa makar i komunizma u njegovim ranim idealizovanim predstavama. Svaka savremena društvena struktura se gradi polazeći od činjenice da su ljudi skoro uvek neidealni – emocionalni, pomalo glupi, agresivni, pohlepni, kukavice i tako dalje – i društveni poredak mora neutralisati ljudske nedostatke. Kako ankap može postojati u društvu neidealnih ljudi, ako čak i sada kriminalci dovoljno glupo kradu ponekad direktno ispred kamera, a u nedostatku opšte priznate policijske sile potpuno će se razrasuli i njihovo hvatanje/eliminisanje snagama privatnog obezbeđenja postaće otežano zbog masovnosti kriminaliteta i preopterećenja sudova? Neće li to dovesti do brzog propadanja društva u divlje stanje, kada čak i adekvatni ljudi budu primorani da budu u večnom stanju rata protiv svih?

Anonimno pitanje

U pravu ste, od idealnih ljudi može se izgraditi mnogo toga. Upravo zato Bitarh i Voluntarista – autori objava koje redovno pojavljuju na ovom kanalu o izgradnji nenasilnog društva – ne opterećuju se izgradnjom baš ankapa, za njih je ekonomski model sporedan, kao i odsustvo centralne vlasti, dok je primarna vrednost upravo nenasilje, u njegovom uskom razumevanju odsustva fizičke prisile.

Doktrina anarho-kapitalizma pretpostavlja da ljudska sklonost fizičkoj prisili neće pretrpeti ozbiljne promene. Jedino što je potrebno za njen trijumf jeste pojava kritične mase tehnologija koje decentralizovanu proizvodnju i trgovinu čine ekonomski isplativijim od centralizovane – to ako polazimo sa pozicija materijalizma, gde biće određuje svest, a baza nadgradnju. Ako pak smatramo da, naprotiv, svest formira biće, onda je za trijumf ankapa potrebna kritična masa ljudi za koje ideje libertarijanizma imaju značajnu vrednost. Meni je, u suštini, svejedno s koje strane da grizem taj hleb, ukusan je podjednako sa obe strane.

Kada decentralizovane tehnologije dominiraju u svakodnevnom životu, to znači da će uber-policija stići brže, a pružiti uslugu jeftinije i kvalitetnije nego policijska patrola Ministarstva unutrašnjih poslova, te će Ministarstvo unutrašnjih poslova izgubiti ekonomsku konkurenciju za klijenta i nestati. I ako ljudi kradu direktno ispred kamera, decentralizovane tehnologije će pre omogućiti mogućnost da im se upravo ispred tih istih kamera izda kazna. A ako oni umesto toga pomahanu rukom pred kamerom i izjave da, navodno, iznajmljuju taj automobil, onda će im, umesto nesrazmerno velike kazne, u korist vlasnika auta biti skinuta skromna cena najma. A možda govorim gluposti, i tržište će to rešiti na neki drugi način.

Kada libertarijanske ideje dominiraju u društvu, onda čak i u uslovima tehnološki uslovljene centralizacije velikog broja proizvodnji, ljudi će i dalje relativno više ceniti frilans ili slične frilans odnose, i vlasnik proizvodnje će morati da se prilagodi tom zahtevu ako želi da se obezbedi radnom snagom. Ljudi će se zapošljavati u policiji, ali će i dalje svoju patrolnu jedinicu posmatrati kao autonomnu preduzetničku jedinicu, sa sopstvenim stalnim klijentima i obavezama prema njima, koje znače mnogo više od formalne subordnacije u policijskoj upravi.

Najstrašnije za libertarijanizam je povećanje efikasnosti centralizacije nasilja. Sredinom 20. veka takva efikasnost je bila maksimalna, čovečanstvo je ratovalo armijama od više miliona ljudi, a za izgradnju libertarijanskog društva nije bilo ni najmanjih perspektiva. Sada se armija od stotinu hiljada ljudi već smatra velikom, i želi se verovati da će decentralizacija nastaviti ubrzanim tempom. Jeftino i efikasno decentralizovano nasilje, koje se krajnje loše skalira pri povećanju broja uključenih lica ili ulaganju dodatnog kapitala – to je upravo ono što je potrebno kako bi čak i u slučaju nastanka naoružanih konflikata oni brzo utihnuli bez dalje eskalacije.

Kao što vidite, uopšte nije neophodno prepuštati se praznim snovima o tome kako će čipovanje sve učiniti ljubaznima i dragim. Umesto toga, može se prepustiti praznim snovima o tome kako će sve učiniti ljubaznima i dragim totalna naoružanost ručnim oružjem koje efikasno i po mogućnosti bezbolno onesposobljava čoveka, ali ima nisku letalnost. A u slobodno vreme od praznih snova, preferiram da gradim lokalnu libertarijansku zajednicu, gde se sve neophodne veštine interakcije između ljudi stiču običnom navikom – a te navike će biti u veoma snažnom konfliktu sa navikama poslušnosti državi ili drugoj centralizovanoj sili.

Levijatan nikome nije potreban. Hobsu je žao.

Urođena moralnost neagresije – odnos prema moralnom realizmu i etičkom intuicionizmu

Voluntarist, Bitarh

Nedavno sam razmatrao pitanje morala u kontekstu koncepta mehanizma inhibicije nasilja (VIM) – kognitivnog mehanizma koji suzbija nasilno ponašanje kod čoveka. Zdrava osoba, koja ne pati od disfunkcije VIM-a, nije sposobna da počini akte nasilja prema drugim ljudima. Manifestacija direktnog brutalnog nasilja je uspešno inhibirana (suzbijena) kod više od 98% ljudi. Sposobnost vršenja nasilja je odstupanje i patologija, a ne norma ljudske prirode.

U okviru ove teme, poseban interes izaziva pitanje sposobnosti čoveka da razlikuje prekršaje moralne i socijalne (obične) prirode (moral/conventional distinction). Moralni prekršaji sastoje se u nanošenju štete čoveku, dok se socijalni prekršaji sastoje u kršenju utvrđenih normi. Tuknje, na primer, će naravno biti moralni prekršaj, dok je odlazak učenika iz učionice bez dozvole nastavnika samo prekršaj obične prirode.

Kada se čovek suoči sa iskustvom koje mu pokazuje moralne prekršaje, signali za pomoć sa strane njihovih žrtava, kao što su tužan izraz lica ili plač, dovode do aktivacije VIM-a i pojave reakcije odbacivanja. Kod čoveka se stvara asocijacija moralnog prekršaja sa signalima za pomoć i naknadnim odbacivanjem, kao rezultat čega on postaje sposoban da razume i definiše moralne prekršaje analizirajući određene postupke.

Takva asocijacija ne nastaje u slučaju socijalnih prekršaja, jer oni u startu ne dovode do aktivacije VIM-a kod čoveka. I ljudi sa disfunkcijom VIM-a, na primer psihopate, ne mogu razumeti razliku između moralnih i socijalnih prekršaja, jer sa neurofizioločke tačke gledišta ona za njih zaista ne postoji – oni ove prekršaje doživljavaju isto, preciznije, moralni prekršaji su im percepcija ista kao i socijalni.

Činjenica da psihopate i ljudi sa nasilnim sklonostima zaista nisu sposobni da razumeju ovu razliku je potvrđena ogromnim brojem svedočanstava i istraživanja. Setimo se i činjenice da je nasilnost odstupanje od norme prirodnog ljudskog ponašanja. Zapravo, moral nenasilja je biološki predisponiran za čoveka, o čemu smo saznali sprovođenjem istraživanja ljudske prirode. Na taj način, ovaj moral se može svrstati u moralni realizam.

Ali ovde ne završavamo, jer vredi pomenuti još nešto – osoba sa funkcionalnim VIM-om (što je, kao što je već rečeno, norma ljudske prirode) postaće sposobna da prepozna prekršaje moralne prirode, što znači da će kod nje razviti i odgovarajući moral nenasilja potpuno nezavisno od toga da li uopšte zna nešto o sopstvenoj prirodi. Ako nije upoznata sa konceptom VIM-a i pojmom moralnog prekršaja – moral nenasilja će percepcija doživljavati kao nešto intuitivno, jasno samo po sebi. Kod ogromne većine ljudi će se ovo intuitivno razumevanje poklopiti i po pitanju nasilja će se složiti oko jedinstvenog stava da je vršenje akata nasilja nedopustivo, bez sprovođenja bilo kakvih istraživanja i bez pokušaja formiranja bilo kakvih logičkih zaključaka (nasilni stavovi će dolaziti samo od nasilne manjine). Ovakvo opšte intuitivno razumevanje morala odnosi se na moralni (ili etički) intuicionizam.

Kao što vidimo, urođeni moral nenasilja je istovremeno i objektivna činjenica ljudske prirode, koja se odnosi na moralni realizam, i intuitivno razumljiva norma, koja se odnosi na etički intuicionizam. Naravno, možemo videti da drugo proizilazi iz prvog, odnosno da intuitivno razumevanje čoveka proizilazi iz njegove objektivne biološke prirode. To znači da urođeni moral nenasilja jednostavno ujedinjuje ove pristupe moralu, istovremeno odgovarajući oba i izvodeći jedan iz drugog.

Nasilje i kulturni uticaj

Voluntarist, Bitarh

Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.

Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.

Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.

Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.

Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].

Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.

Izvori:

  1. https://panarchy.ru/2021/07/12/анализ-внутривидового-насилия-как-яв/;
  2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK210012/.

Ko ne stigne, taj će zakasniti

Voluntarist, Bitarch

Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.

Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.

Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.

Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.

Polni odbor protiv nasilja pomoću sajtova za upoznavanje

Voluntarist, Bitarch

Nedavno su neki američki sajtovi za upoznavanje došli do zanimljive ideje o tome kako podstaći ljude na vakcinaciju protiv koronavirusa. Odlučili su da dodaju mogućnost navođenja statusa vakcinacije u svom profilu, pri čemu će određeni bonusi biti dodeljeni onima koji to urade što je ranije moguće. Shodno tome, sada pri traženju partnera na takvim sajtovima može se saznati da li je osoba vakcinisana, što za mnoge može služiti kao pokazatelj odgovornosti i razumevanja opasnosti nekontrolisanog širenja virusa SARS-CoV-2. To će zapravo stimulisati korisnike sajtova za upoznavanje da se vakcinišu.

Naravno, ova ideja nekome može delovati kontradiktorno. Prvo, može se reći da je to samo pokušaj kontrole ljudi, ograničavanja njihove slobode i lepljenja robijanskih etiketa. Ali konkretno u slučaju koronavirusa, tako govoriti bilo bi preterivanje – to je privremeni problem, i kada bude rešen, a društvo počne da tretira kovid isto kao i sezonski grip, ovakav status će prestati da bude aktuelan i neće biti potražnje za njim. Drugo, može se dovesti u pitanje sama efikasnost takve inicijative – nema razloga za verovanje da mnogi ljudi ozbiljno shvataju vakcinaciju protiv koronavirusa, odnosno da im je stalo. Štaviše, neki se prema njoj odnose potpuno negativno.

Ali ova ideja se može koristiti u borbi protiv nasilja ako se kombinuje sa konceptom polnog odbora. Borba protiv nasilja postaće prilično laka ako ljudima sklonom nasilju budu odbijene veze, a kao posledica toga — i nastavak roda. Ako ovakva ideja stekne popularnost u društvu, broj nasilnika i nivo nasilja će se već u sledećoj generaciji drastično smanjiti. I zajedno sa propagandom iskorenjivanja nasilja može se koristiti status koji označava sklonost ka nasilju.

Tako, osoba može proći određene testove koji će potvrditi njenu nenasilnost (preciznije — postojanje snažne varijante Lorencovog mehanizma koji inhibira nasilje) i iskoristiti rezultate za postavljanje odgovarajućeg statusa u svom profilu. A ako se pojavi genoterapija protiv nasilja, onda će se moći napraviti status koji ima isto značenje kao i status vakcinacije protiv koronavirusa na američkim sajtovima za upoznavanje. To će biti naročito korisno ljudima koji su u prošlosti pokazali nasilje, kao potvrda da se nasilju više nikada neće vratiti.

Svakako ne treba sumnjati u neophodnost i korisnost takve inicijative, jer je to još jedan način borbe protiv nasilja koje dovodi do raznih negativnih posledica, uključujući i katastrofalne. I efikasnost ove metode bi trebalo da bude visoka, jer većina ljudi neće želeti da ima posla (a naročito bliske odnose) sa nekim ako unapred budu znali da je ta osoba definitivno sklona nasilju ili potencijalno sklona sa velikom verovatnoćom, budući da se nije udostojila da potvrdi svoju nenasilnost u vreme kada su drugi to učinili. Na taj način će svi koji žele vezu, porodicu i decu imati stimulans da potvrde svoju nenasilnost ili da se bore protiv sopstvenih sklonosti ka nasilju. A oni ljudi koji imaju takve sklonosti, ali ih pritom ne smatraju problemom, izgubiće takvu mogućnost i neće moći da prenesu nasilno nasleđe dalje.

Izvor: https://arstechnica.com/science/2021/05/covid-19-vaccinations-are-sparking-14-more-matches-on-okcupid/