Polazeći od teorije Konrada Lorenca o inhibitoru (kočnici) intravršnog nasilja (Lorencov mehanizam ili LM), modela mehanizma inhibicije nasilja Džejmsa Blejra (VIM), kao i mnoštva potvrđujućih podataka teorije dokaza, uključujući neurofiziološke i genetske, može se sa sigurnošću reći da je sposobnost pojedinih ljudi da počine nasilje nad drugim ljudima rezultat patološkog poremećaja u radu urođenog inhibitora nasilja (LM/VIM). A pošto je to patologija, sa njom je potrebno boriti se kao i sa bilo kojom drugom patologijom, odnosno putem njenog lečenja [1].
Pošto poremećaj u radu LM/VIM ima genetsko poreklo, lečenje zahteva genoterapijsku intervenciju. Na neurofiziološkom nivou za funkcionisanje ovog mehanizma odgovaraju određene oblasti mozga, što znači da je potrebno sprovesti genoterapiju nad ćelijama mozga. Međutim, mogućnost sprovođenja takve genoterapije je osporavana. Takođe postoji mišljenje da se genoterapijom ne mogu ispraviti neurofiziološki poremećaji. Ipak, sve ove sumnje se vrlo lako mogu razvesiti, što ću sada i učiniti.
U prošlosti je genoterapija nad ćelijama mozga bila nemoguća zbog toga što virusni vektor sa genetskim materijalom nije mogao da prevaziđe hematoencefalnu barijeru – zaštitni filter između krvnog i nervnog sistema. Međutim, 2003. godine grupa istraživača uspela je da pronađe rešenje za ovaj problem, koje se sastoji u korišćenju vektora dovoljno male veličine kako bi on mogao da prođe kroz ovu barijeru [2]. Kasnije se pojavio veliki broj instrumenata za sprovođenje genoterapije nad ćelijama mozga, koji koriste različite vrste vektora i genetskog materijala koji oni transportuju [3].
Dobro, genoterapija se može sprovesti nad ćelijama mozga. Ali može li ona izlečiti neurofiziološke poremećaje? Pogledajmo na praktičnom primeru. Postoji nasledovna genetska bolest pod nazivom „Deficijencija aromatične L-amino kiseline dekarboksilaze“, čiji su simptomi: mentalna retardacija, nemogućnost potpunog kontrolisanja tela, smanjen mišićni tonus, napadi i mnogi drugi. Uzrokovana je mutacijom gena DDC, koja vodi do nedostatka ključnih neurotransmitera (dopamina i serotonina).
Međutim, pre skoro (odgovarajuće istraživanje je objavljeno 12. jula 2021. godine) stručnjaci su razvili genoterapiju za lečenje ove bolesti. Preparat sa virusnim vektorom, koji nosi ispravljenu verziju gena, ubrizgava se direktno u srednji mozak pacijenta, gde se on distribuira kroz tkiva, koja s vremenom postaju sposobna da proizvode nedostajuće proteine. Ova genoterapija je dokazala svoju bezbednost i efikasnost. Sedmoro pacijenata u uzrastu od četiri do devet godina, u periodu od 18 meseci nakon injekcije, oslobodilo se napada, počelo je da pokušava da govori, smeje se, a dvoje su čak mogli da hodaju uz pomoć, što se za ovakvu dijagnozu smatralo principijelno nemogućim [4].
Naravno, u ovom trenutku genoterapija predstavlja složenu i skupu tehnologiju koja zahteva dalji razvoj. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za uverenje da je lečenje neurofizioloških poremećaja i obnavljanje funkcija nervnog sistema (uključujući i mozak) principijelno nerešiv zadatak. Aktuelna istraživanja naprotiv dokazuju mogućnost toga. A to znači da je argument o nemogućnosti lečenja disfunkcije LM/VIM, koji se zasniva na takvoj tvrdnji, netačan.
Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?
Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.
Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.
Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.
Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!
Neki ljudi kažu da su spremni čak i lično da osupe razvoj genoterapije protiv nasilja (radi jačanja Lorencovog mehanizma inhibicije nasilja, poznatog i kao VIM u engleskojezičkim istraživanjima). Pa, to je njihovo pravo. Nećemo podsećati da će teško uspeti da ometaju razvoj u stvarnom svetu, jer većina naučnika idejno zastupa protiv nasilja. Ali pretpostavimo da su ipak uspeli, ili da se razvoj ove genoterapije ispostavio previše složenim za trenutni tehnološki nivo i da za našog života genoterapija protiv nasilja nije ni kreirana.
Za početak, primetimo da odsustvo genoterapije ni na koji način ne negira činjenicu postojanja ML/VIM kod vrste Homo sapiens i različite jačine istog kod različitih ljudi. To je već dokazano od strane autoritetnih naučnika i sigurno će pre ili kasnije postati opšteprihvaćena činjenica. Kao i put kojim se ML/VIM jača pod pritiskom prirodne selekcije. Kao posledica toga, bez razvoja korektivne genoterapije, sudbina ljudi sklonih nasilju biće krajnje tužna. Naći će se u situaciji u kojoj će bukvalno moliti Boga da se ta genoterapija što pre pojavi!
1) Najmekši, libertarijanski scenario. Kada razumevanje ML/VIM uđe u mejnstrim i počne da se izveštava u medijima, odmah će se pojaviti aktivisti koji će namerno provocirati svakoga rečima, odećom, gestovima, a one koji se podignu na provokaciju — odmah uništavati u okviru samoodbrane. Suštinski, oni će ponoviti „Maskarad“, koji je čak i ne znajući Lorencovu teoriju na kojoj se mi zasnivamo, uspešno sproveo maršal Žukov u posleratnoj Одеsi radi „iskorenjivanja kriminala“. Zašto je ovaj pristup libertarijanski? Zato što prema principu neagresije (NAP) „možeš se uvrediti, ali ne smeš se uvrediti“, tj. provokacija je sasvim prihvatljiva, kao i samoodbrana, dok je primena fizičkog nasilja kao odgovor na provokaciju kršenje NAP-a. Na kraju se stvara pritisak prirodne selekcije na jačanje ML/VIM. Ako ste vi, konkretni protivnik genoterapije, ne samo rečima, već i delima skloni nasilju, bićete neizbežno uklonjeni iz populacije.
2) Umereno-etatiistički scenario. Veoma verovatan u razvijenim zemljama, gde je nivo nasilja već sada nizak, a humanizam i ljudska prava manje-više priznati kao vrednosti. Sklonost ka nasilju se priznaje kao društveno opasna patologija, kao što su, na primer, neizlečive infektivne bolesti. Pre još stotinu godina, čak i u SAD je bilo norma slati u doživotnu karantinu nosioce opasnih infekcija kao što su lepra i tifus. Isto će biti i sa nasilnicima — na nekom ostrvu ili u nekoj zabačenosti će stvoriti rezervat, u koji će se slati svi skloni nasilju kao društveno opasni elementi. Unutar njega će živeti prilično slobodno, otprilike kao što je to sada na nekim mestima u Norveškoj za ne baš opasne kriminalce. Ali iz ovog rezervata više nikada neće moći da izađu (bar ne do stvaranja genoterapije ili drugog metoda jačanja ML/VIM).
3) Autoritarni scenario. U razvijenim zemljama je malo verovatan, ali ko zna kuda će zvezde okrenuti… Jednostavno je — masovno genetsko testiranje i prinudna eutanasija ili sterilizacija sa naknadnim slanjem u izgnanstvo svih nosilaca slabih varijanti ML/VIM (tj. onih skloni nasilju). Lično ja, kao libertarijanac/voluntarista, naravno ne odobravam ovaj scenario, ali bih želeo da upozorim protivnike genoterapije da društvo u bilo kom trenutku može preći u totalitarizam i da ćete lično vi biti izloženi uništenju. U istoriji je bilo dovoljno primera!
Dakle, zapamtite dobro — kada postojanje inhibitornog mehanizma nasilja kod vrste Homo sapiens i varijabilnost njegove snage kod različitih ljudi postanu opštepoznata činjenica, nasilje će biti iskorenjeno bez obzira na uspehe u razvoju genoterapije. Samo što će način na koji će se to dogoditi zavisiti isključivo od vas!
Još nedavno, prisilna sterilizacija „nepunovrednih“ bila je stvarnost čak i u navodno „slobodnim“ SAD
Razvoj biotehnologije približava trenutak kada će biti moguće kreirati genoterapiju sposobnu da kod čoveka aktivira mehanizam inhibicije nasilja o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim se javlja i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zato bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako je moguće napraviti nju, moguće je napraviti i genoterapiju za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatama, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojim nasiljem, smatraju ga smislom svog života i ne žele da se od njega odvoje zbog neke strelice sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi silovce izvršioce od rizika gubitka nasilnosti.
Naravno, ogromna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se dogoditi ako se među njima ipak nađe onaj koji odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:
1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorencov mehanizam, i ako se to desi, čitav svet će potonuti u nasilju i ratovima, a opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).
2) Ovaj rizik će dovesti do neophodnosti kreiranja osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorencovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se postigne tako da osoba pogine prilikom pokušaja uklanjanja ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti preživljavanje ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.
3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno univerzalna naoružanost (svakom običnom čoveku će jasno postati jasno da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorencovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju iniciranja nasilja.
4) Stacionarni bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju silovnici koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infektivne agente, rafalove iz automata i slično od onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koje će ga ispoljavati prema svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.
Kao rezultat, dobija se tako da će i kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suđenuju nasilje dovesti do eliminacije stacionarnog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovitih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili bar ne bude izbalansiran balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.
Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?
Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.
Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.
Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.
Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.
I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.
Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.
Potencijalni uređaj slobodnog društva obično se predstavlja kao sistem teritorijalnih i eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (UJ) sa dobrovoljnim učešćem i različitim unutrašnjim poretcima. Tako se zagovornici različitih pogleda na život i društveno uređenje mogu udruživati u zasebna zajednice radi realizacije sopstvenih scenarija sreće. Takav pristup podrazumeva apsolutnu slobodu i dobrovoljnost ljudskog izbora. Međutim, uz to se postavlja pitanje – šta činiti ako se u nekoj od UJ počnu sprovoditi nasilne prakse?
Za početak ćemo pažljivije analizirati samo pitanje „nasilnih“ UJ. Zapravo, teško je zamisliti kako se nasilje može dogoditi protiv volje samih učesnika. U stvarnosti, UJ je samo pružalac usluga koji nema mogućnost da ograniči slobodu kretanja u okviru određenih teritorijalnih granica (kao što to sada čine države), što je neophodno za sprovođenje prisilnih nasilnih praksi. Tim više što to postaje nemoguće ako u društvu postoji bilo kakav ujednačen balans potencijala nasilja (opšta naoružanost), jer će u tom slučaju pokušaj kršenja njihove slobode izlaska barem biti neprofitabilan za racionalne agente.
Ali pored scenarija prisilnog nasilja, postoji još i opcija nasilja uz saglasnost, ili nasilja protiv ljudi koji nisu u potpunosti sposobni za samoodbranu i koji se ne smatraju samostalnim subjektima prava u ovoj KL, na primer, dece. Takvu KL mogu uspostaviti neki fanatični tradicionalisti i konzervativci. Propagandom mogu ubediti slabije članove društva u to da je nasilna hijerarhija dominacije normalna, pa čak i neophodna stvar. A decu uopšte niko neće ni pitati. Inače, što se tiče dece, ponekad se navodi i ideja KL pedofila kao pokušaj diskreditacije koncepta slobodnog društva. Ali, naravno, niko od stvarnih zagovornika slobode i neprihvatljivosti nasilja to neće podržati i u slučaju sprovođenja takvih praksi istražit će za intervenciju usmerenu na njihovo zaustavljanje. U stvarnom životu intervencija će takođe neizbežno dogoditi i u KL koje podržavaju bilo koji oblik ropstva, bez obzira na prethodno zaključen ugovor.
Neko može smatrati da nema ničeg lošeg u nasilju uz saglasnost, kao i u nasilju kao metodi vaspitanja dece, i da su to prihvatljive prakse u okviru pojedinih zajednica. Međutim, nasilje u bilo kojim oblicima dovodi do tužnih posledica. Ono postaje „normalan“ društveni fenomen i ljudi najskloniji nasilju, koji najbolje odgovaraju nasilnim redovima, postižu najveći uspeh u životu, dok se ljudi bez takvih sklonosti zapravo pretvaraju u izgnanike. Kako u društvenom smislu, tako i u smislu same „prirode čoveka“ (evoluaciono), nasilnost se učvršćuje i postaje sastavni deo života.
Nedavno sam objavio sliku na kojoj je prikazano ljudsko žrtvovanje tipično za mezoameričke narode koji su živeli na teritoriji današnje Latinske Amerike, a jedan od gledalaca kaže drugom: „Sve je u redu, ipak su nam izgradili puteve“. U komentarima su mi odmah počeli ukazivati na neispravnost analogije sa današnjim državama, pošto su ta žrtvovanja izvršena uz dobrovoljni pristanak žrtava, koje su često težile dobru za svoje rođake, koji su nakon rituala dobijali određene privilegije. Ali, uveren sam da niko neće osporavati da takve prakse za sobom očigledno ostavljaju samo ljude sklone nasilju, sposobne za ubistvo, dok ljudi koji nisu skloni nasilju postaju upravo njihove žrtve. Selekcija radi u korist nasilja i nasilnika, učvršćujući u populaciji veoma slabe varijante Lorencovog mehanizma za inhibiciju nasilja. Čak i sada možemo videti rezultat takve negativne selekcije u Latinskoj Americi, posebno u njenom severnom delu (ne mešati sa Severnom Amerikom gde se nalaze SAD i Kanada). Mnogi ljudi koji tamo danas žive su potomci autohtonog stanovništva sa njihovim nasilnim ritualima i potomci okrutnih španskih osvajača. Ova mešavina je na kraju postala uzrok izuzetno visokog procenta ubistava (u El Salvadoru, Hondurasu i Venecuveli on je najviši u svetu), kao i prekomerne surovosti tamošnjih pogubljenja, u poređenju sa kojima bledi čak i delovanje nekih islamskih terorista.
Očigledno, upravo od nasilnih KJ zbog izuzetno visokog procenta nasilnika u njima najviše se može očekivati vojni napad na druge mirne KJ i njihove učesnike (uključujući i korišćenje sredstava masovnog uništenja), a na kraju i obnavljanje nasilne hijerarhije dominacije u celom društvu. Čak ni dobrovoljne nasilne prakse ne možemo nikako opravdati, jer će one neizbežno dovesti do rasta broja ljudi sposobnih za nasilje i odgovarajućim posledicama.
Naravno, mi smo protiv nasilja i rata kao rešenja bilo kog problema, uključujući i problem samog nasilja, stoga ne podržavamo vojnu intervenciju. Štaviše, da bismo je sproveli, sami bismo morali postati nasilnici, sposobni da pokrenu agresivni napad. Ali generalno, konkretno u ovom pitanju, mi smo za intervenciju, jer će samo ona omogućiti da se spreči rast broja nasilnika i širenje problema nasilja. Svaka nasilnička praksa, kao što su namerno nanošenje fizičke povrede, prisilna upotreba sile, a naročito ubistva (čak i ako su dobrovoljna), mora se osuđivati, a njihove izvršioce je najmanje neophodno izlagati različitim reputacionim i finansijskim sankcijama koje im čine život izuzetno teškim i neprijatnim (naravno, sve dok ne odluče da odustanu od sprovođenja takvih praksi). Ako se to pokaže nedovoljnim, onda pomoći opoziciji (protivnicima nasilja u takvim KJ) isporukom oružja i preparata genoterapije, kako bi mogli da eliminišu nasilnike u trenutku direktnog napada na njih, kao vid samoodbrane. Ne sme se dozvoliti čak ni najmanja opravdanost nasilja. I ova intervencija nije kršenje slobode i dobrovoljnosti kao takvih, jer mi ipak ne predlažemo baš silovite mere. A različite nesilovite mere delovanja su apsolutno opravdane u slučaju rizika koje nose bilo kakve nasilničke prakse.
U organima sile stacionarnog bandita (države) u proseku rade ljudi koji su očigledno više skloni nasilju nego što je to slučaj sa celokupnim stanovništvom. Međutim, čak ni njihove nasilne sklonosti nisu apsolutno neobuzdane. Većina njih i dalje ne bi mogla da ubije čoveka inicirajući nasilje nad njim, a ne samo u slučaju direktne samoodbrane. Ubistvo je za red veličine ozbiljniji čin nasilja nego oboriti nekoga na asfalt, zarvati mu ruke iza leđa ili izbiti pendrekom, što možemo videti na istim protestima. Da bi se to izvršilo, čovek mora biti potpuno bezobzirni nasilnik. Ali takvi ljudi u većini slučajeva teško da uopšte mogu doći do službe u organima sile, s obzirom na to da su uhapšeni za vršenje nasilnih zločina još u tinejdžerskom dobu. A to znači da možemo razviti jednu veoma radikalnu, ali istovremeno delotvornu strategiju borbe protiv stacionarnog bandita.
Da bismo je sproveli, biće nam potreban „uređaj za samouništenje“, na primer ogrlica sa malom količinom eksploziva. Malo ljudi će dobrovoljno pristati da sebi stavi takav uređaj, ali postoje aktivisti koji u znak protesta pristaju na samoizgaravanje, a ovde nije neophodno zadobiti značajnu ili smrtnu štetu po sebe, jer zadatak nije u tome da se izvrši ritualno samoubistvo, već da se službenici spreče da izvrše čin nasilja. Kako? U ovu ogrlicu je neophodno ugraditi uređaj za automatsku aktivaciju, na primer na bilo koji pokušaj da se nosilac udari ili onesposobi (za ovo se može koristiti program sa veštačkom inteligencijom). Aktivacija mora biti upravo automatska, jer će se na samostalnu direktnu aktivaciju odlučiti samo veoma mali procenat ljudi (samo oni koji su sposobni za samoizgaravanje). Službenici to znaju, pa je sasvim verovatno da će se odlučiti da onesposobe i naoružaju osobu ako aktivacija ne bude automatska, što će im najverovatnije i uspeti. Takođe, aktivista mora unapred obavestiti medije pre sprovođenja akcije ili direktno službenike tokom nje da na sebi nosi takav uređaj.
Na taj način će svaka nasilna radnja sa strane pripadnika snaga bezbednosti dovesti do ozbiljnog povređivanja, pa čak i smrti aktiviste. A to ne mogu sebi da priušte, jer među njima ima veoma malo potpuno nekontrolisanih manijaka, a čak i oni se možda neće usuditi s obzirom na to da će im to doneti ozbiljne posledice, uzimajući u obzir da će takva smrt aktiviste i pripadnici snaga bezbednosti krivi za nju odmah biti izloženi javnosti. Čak i sa teroristima pripadnici snaga bezbednosti u početku pokušavaju da vode pregovore, a ne da ih odmah likvidiraju. Inače, nedavno je bio slučaj kada je jedan naoružani muškarac, koga su pripadnici snaga bezbednosti posetili zbog sumnje u skladištenje oružja, odlučio da im pruži naoružani otpor barikadirajući se u svojoj kući. Najjednostavnija opcija da pripadnici snaga bezbednosti reše ovaj problem bila bi trenutna likvidacija, s obzirom na to da u kući pored tog muškarca nije bilo nikoga. Međutim, oni su tokom celih 9 sati bavili opkoljavanjem kuće, pokušavali da izvedu juriš, što je na kraju završilo bombardovanjem iz granatometra, usled čega je u kući došlo do požara, tokom kojeg je i poginuo branilac.
Zamislite sada da će čak i mali procenat aktivista staviti pripadnike bezbednosnih snaga pred izbor: ili ne udari, ili ubij? Praktično će na taj način delatnost bezbednosnih snaga biti paralisana, morali će da troše svoju snagu i vreme na razjašnjavanja sa tim aktivistima (međutim, oni neće biti uspešni, jer je jedini prihvatljiv varijant za bezbednosne snage – ubediti aktivistu da ukloni uređaj sa sebe, na šta takođe neće svi pristati). U isto vreme, ostali demonstranti će moći slobodnije i mirnije da sprovode svoje akcije, dok su bezbednosne snage odvratene od njih. Takođe, vremenom mogu generalno početi da se plaše primene nasilja nad demonstrantima, jer taj uređaj može završiti na bilo kome od njih.
Prema državi koja ima neospornu vlast i monopol na nasilje, uobičajeno je odnositi se prema njoj kao ka isključivo ljudskom društvenom fenomenu. Međutim, ako uzmemo samu osnovu uređenja države, odnosno činjenicu prisilnog primanja sile na ljude od strane političke vlasti, onda se ona smele može nazvati jednim od oblika nasilne hijerarhije dominacije, istom kao i hijerarhije koje nastaju u određenim uslovima kod mnogih vrsta životinja. To nas podstiče na analizu fenomena nasilne hijerarhije dominacije u celini, preduslova i posledica njenog nastanka, uključujući i slučaj čoveka.
Proći ćemo kroz sve tačke ove teme. Razmotrićemo istoriju pojavljivanja i razvoja država, uporedićemo je sa tim kako nastaju nasilne hijerarhije dominacije u slučaju životinja, uključujući i poznate eksperimente kao što je „Univerzum-25“, u kojem je populacija miševa izumrla uprkos izobilju resursa, ili eksperiment Didije Dezora, gde su neki pacovi silom primoravali druge pacove da plivaju za hranu preko bazena. Kao rezultat toga, izvući ćemo određene zaključke u vezi sa uticajem nasilja na društvo u celini.
Hajde da na prvo mesto potvrdimo nasilnu prirodu države. Za to moramo da se pozovemo na teoriju stationary bandit-a (stacionarnog bandite). Na osnovu nje, država je stacionarni bandit koji je odlučio da se učvrsti na određenoj teritoriji, da je jedinstveno kontroliše i da pljačka stanovništvo na duge staze [1]. Trebalo bi da pogledamo šta predstavlja preduslov za nezavisno nastajanje država u različitim delovima sveta. Uzmimo doline Nila, Tifa, Eufrata, Inda u Starom svetu i dolinu Meksika, kao i planinske i obalne nizije Perua u Novom svetu. Sva ova mesta spaja jedna stvar – ograničene morima, planinama ili pustinjama zemlje, pogodne za obavljanje poljoprivrede. U takvim mestima jednostavno nema gde da se pobegne od prinudne sile, što je dovelo do pojave prvih država. Takođe, tome ćemo dodati i društvene granice. Zajednice koje se nalaze u centru naseljenih oblasti imaju mnogo veći rizik da budu podređene nego one koje su smeštene na periferiji [2].
Vremenom je ceo svet završio pod kontrolom određenih grupa ljudi, i to se nastavlja i sada. Ne zaboravljajte da su moderne državne granice nacrtane kao rezultat ratova i pokoravanja. Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti neka grupa ljudi zaista dobrovoljno pristala da formira monopolnu vlast, ipak je ili neko drugi nasilno potčinio sebe njoj, ili se ona sama bavila pokoravanjem drugih. Takođe je dolazilo do pokoravanja narednih generacija, koje prvobitno nisu pristajale na takav ugovor. Današnje države takođe aktivno kontrolišu vaš život i svoje granice, koristeći sva moguća sredstva. Ako vam država nešto ne dozvoli – vaše šanse da se sakrijete ili pobegnete od nje biće ekstremno male.
Zapamćimo ono što nam teorija stationary bandit govori o državi, i pređimo na razmatranje pitanja nasilja u životinjskom svetu, što je veoma važno za razumevanje uzroka nastanka nasilne hijerarhije dominacije. Ovde bi trebalo početi od istraživanja etologa Konrada Lorenca, koja su pokazala da su kod vrsta sa snažnim urođenim naoružanjem evolucijski razvile i snažnu urođenu unutarvrstnu moralnu normu nenasilja, odnosno mehanizam koji inhibira ispoljavanje nasilnog ponašanja u unutarvrstnim sukobima [3]. Sledeći primer nam može dobro demonstrirati ovaj mehanizam:
«Tokom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, izdužujući se, ko god se više izdigne, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujedaju, već čak ne pokazuju ni oružje. Neki oblici čak prete jedni drugima skrećući glave. Nije uzalud što ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.» [4]
Niko se neće sporiti da su otrovne zmije snažno naoružane vrste; pomoću otrovnog ujeda mogu trenutno ubiti svog srodnika. Ali svoje ne ujedaju. A sve je zbog Lorenzovog mehanizma (LM), jer da njegov razvoj tokom evolucije nije bio moguć, mnoge vrste bi se jednostavno samouništile. Međutim, razvoj ovog mehanizma je prilično očigledan proces, s obzirom na to da bi jedinke bez urođenog kočnice nasilnog ponašanja veoma često izlagale sebe smrti usled višestrukih napada na snažno naoružane srodnike, zbog čega njihov genetski materijal ne bi bio prenosio na sledeće generacije.
Ovaj mehanizam se može posmatrati u većini ili manjoj meri kod mnogih vrsta. Što je vrsta bolje naoružana, to je kod njenih predstavnika izraženiji ML, i obrnuto – kod slabih vrsta on je slabo izražen. Prilično zanimljive primere je naveo Lorencas u vezi sa vukovima, koji ne ujedaju svoje saimjenike za vrat, i gavranima, koji ni u kom slučaju ne izgrebu oči drugim gavranima čak ni tokom sukoba. Međutim, ostavivši na neko vreme u istom kavezu dve golubice – na prvi pogled mirne ptice iz porodice golubova, Lorencas je otkrio da je jedna od njih zamalo ubila drugu. Naravno, kod golubica nije mogao da se razvije snažan ML jer u ovom slučaju njegov nedostatak ne ugrožava njihov opstanak, pošto imaju slabo oružje i u prirodi mogu lako pobeci od napadača.
Na osnovu ovoga možemo povezati razvoj ML sa dva faktora: prisustvom snažnog urođenog naoružanja i nemogućnošću bekstva od nasilnog progona. Sada je vreme da pređemo na temu nastanka nasilne hijerarhije dominacije među životinjama, i uzećemo kao primer poznati eksperiment pod nazivom „Univerzum-25“. U ovom eksperimentu, etolog Džon Kalhun je napravio ograđeni prostor za miševe, u kojem im je obezbedio obilje resursa. Prvobitno je populacija miševa naglo rasla sve do 2200 jedinki, međutim, nakon toga je njihov broj počeo da opada, i za manje od 5 godina populacija je potpuno izumrla.
Mnogo uzroka se može navesti, uslovi Calhounovog boksa zapravo su bili daleko od idealnih, takođe postoji mišljenje da problem leži u samom obilju resursa, a čovečanstvo, inače, sa svojim trenutnim visokim blagostanjem čeka isto. Međutim, najvažniji faktor koji je doveo do izumiranja, naročito u poređenju sa vivarijumima drugih laboratorija gde su populacije miševa mirno živeli i decenijama, bio je taj što je uređaj boksa podsticao pojavu nasilne hijerarhije dominacije:
„Boks koji je Calhoun izgradio, za razliku od običnog vivarijuma i prirodnih okruženja, imao je jednu karakterističnu crtu: izuzetno neracionalnu i nepraktičnu sistematizaciju prostora za miševe, usled čega je došlo do situacije u kojoj je 65 najvećih mužjaka uspelo da monopolizuje pristup izvorima hrane i ženkama, dok su miševi izgnani u centar boksa bili primorani da vode jadno postojanje.“ [5]
U takvim uslovima dalja reprodukcija je postala nemoguća. Nivo stresa kod miševa je jednostavno premašivao sve granice, a mužjaci koji su zauzeli vrh hijerarhije dominacije nisu dozvoljavali drugim mužjacima pristup ženkama čak ni nakon što su izgubili sposobnost reprodukcije usled starosti.
Setimo se još jednog eksperimenta koji je sproveo francuski istraživač Didier Desor. Šest pacova je pušteno u kavez iz kojeg je postojao samo jedan izlaz – u bazen. Na kraju bazena se nalazio hranilica sa hranom, ali pacov tamo nije mogao da jede – isplivavši, uzimao je hranu i morao je da se vrati svojim saborcima u kavez. U takvim uslovima formirala se stroga hijerarhija dominacije, u kojoj su neki pacovi primoravali druge da plivaju po hranu i oduzimali je od njih. Ovde takođe možemo jasno povezati nastanak hijerarhije dominacije sa ograničenošću prostora i nemogućnošću bekstva sa njega.
Zanimljive slučajeve možemo primetiti i u svetu primata. Posmatranje tri vrste majmuna pokazalo je kako se kod dve od njih (rezus majmun i kraboviti majmun) može videti jaka hijerarhija dominacije, dok društveni odnosi treće vrste (tonkski majmun) imaju nenasilan karakter [6]. Različiti istraživači objašnjavaju ovu razliku kako faktorima okruženja, tako i genetikom. Međutim, najverovatnije je reč o povezanosti ovih faktora – odgovarajuće okruženje dovelo je do razvoja odgovarajućih urođenih sklonosti, tačnije slabijeg ML-a kod prve dve vrste i jačeg ML-a kod treće (takvo objašnjenje se ne daje u istraživanju o majmunima, ali ono savršeno odgovara na osnovu objašnjenja prirode nasilja kod mnogih drugih vrsta).
Još jedan zanimljiv slučaj posmatrali su biolozi Robert Sapolski i Liza Sher u vezi sa jednom čoporom babuna – primata poznatih po svojoj agresivnosti. Godine 1982, najagresivniji mužjaci ovog čopora počeli su da se hrane na turističkom otpadu i pojeli su zaraženo meso. Na kraju su svi oni uginuli, ostavljajući umesto sebe manje agresivne mužjake. To je rezultiralo naglim smanjenjem nivoa nasilja u čoporu [7]. Takođe vredi pomenuti patuljaste šimpanze – bonobo, čije je ponašanje manje nasilno nego ponašanje drugih šimpanzi. Ovaj čin se objašnjava činjenicom da oni ne moraju da dele svoje stanište sa velikim i agresivnim gorilama. One potiskuju i ograničavaju druge šimpanze u resursima, što ih zapravo dovodi do iste one situacije kada nema gde da se pobegne od nasilja unutar društva zbog ograničenosti prostora dostupnog za život.
Vratimo se sada na čoveka. On je po prirodi slabo naoružana vrsta, što je jedna od pretpostavki za razvoj slabije varijante ML. Kombinujući ovo sa činjenicom ograničenosti prostora pogodnog za poljoprivredu na teritoriji nastanka prvih država, može se zaključiti da je država isti oblik nasilne hijerarhije dominacije kao i u slučaju drugih vrsta, kada one takođe upadnu u slične uslove staništa. A vremenom, ljudi koji su najskloniji nasilju, zauzevši vrh ove hijerarhije, dobijali su sve veće mogućnosti u kontroli i ograničavanju slobode svih ostalih ljudi. Tako smo došli do moderne države totalne kontrole u kojoj, o čemu smo govorili na samom početku, bez odobrenja odozgo nemate pravo ni na šta, uključujući i pravo da pobegnete od nasilja stacionarnog banditа.
Takvo stanje stvari ozbiljno ugrožava opstanak čovečanstva. Setimo se Kalhounovog eksperimenta. Mnogi ga nazivaju proročkim s obzirom na primećeno smanjenje nataliteta u razvijenim zemljama. Ali obično se pri tome navode pogrešni razlozi, povezani sa visokim nivoom blagostanja. A jedini pravi razlog je prisustvo nasilne hijerarhije dominacije. To takođe objašnjava zašto se u manje razvijenim zemljama natalitet ne smanjuje toliko snažno – države tamo jednostavno nemaju tehnička sredstva i resurse za kontrolu svog stanovništva, bez obzira na to koliki je nivo kontrole propisan njihovim zakonima.
Još jedan razlog zašto je nasilje veliki problem i protiv kojeg je neophodno boriti se, leži u brojnim negativnim eksternalijama. To su i rast nivoa stresa u društvu i kočenje ekonomskog razvoja, ali što je najvažnije – rizik od uništenja čovečanstva usled upotrebe oružja masovnog uništenja. A takva sredstva svakim danom postaju sve dostupnija čak i za male organizacije i pojedince. Na primer, trendovi u razvoju biotehnologija govore nam da će ubrzo kreiranje veštačkih virusa biti prilično lak zadatak, što bi sa svoje strane omogućilo nekom nasilniku da kreira i pusti veoma opasnu infekciju, mnogo ozbiljniju od koronavirusa sa kojim smo se nedavno suočili. Više detalja o ovim eksternalijama i metodama borbe protiv nasilja možete saznati u drugom materijalu pod nazivom „Nasilje: problemi i rešenja“ [8].
Borba protiv nasilja, kao i svaka druga društvena aktivnost, podrazumeva neprihvatljivost i nedopustivost određenih pojava i praksi, kao i korišćenje konkretnih metoda za postizanje namerenih ciljeva. U tom smislu, one koji popularizuju ideju borbe protiv nasilja optužuju za želju da silom nateraju sve na potčinjavanje njihovim sopstvenim idealima. Ponekad se mogu čuti izjave na osnovu kojih je život u društvu u kojem su naši ciljevi postignuti manje slobodan i nepravedniji nego čak i pod nekim prilično autoritarnim državnim režimima.
Ali ovakva argumentacija je povezana sa jednostavnim nerazumevanjem, a često i sa nevoljom da se razumeju metode koje mi predlažemo za korišćenje u realizaciji praksi borbe protiv nasilja. Pogled je usmeren isključivo na same prakse, dok se metode apsolutno ignorišu. Da bi vam bilo jasno o čemu se uopšte radi, navesti ću i same prakse i metode.
Šta smatramo i na osnovu naših istraživanja da bi trebalo postignuti radi suzbijanja, a čak i iskorenjivanja nasilja? Neprihvatljivost bilo kakvih nasilnih praksi, opšte naoružanje (balans potencijala nasilja) i primena genoterapije protiv nasilja. Sve ovo, barem delimično, ipak dopire do kritičara. Koje metode mi predlažemo? Vršenje nesilnog pritiska pomoću reputacionih i finansijskih instrumenata, kao i samoodbrana pri direktnom napadu. Ali ovaj trenutak se veoma često ignoriše. Neki kritičari čak ni višestruko ponavljanje ne shvataju da mi nudimo potpuno drugačiji pristup u realizaciji naših ciljeva. Oni sve posmatraju u okvirima apsolutno istog pristupa koji koriste države.
Samo što to uopšte nije tako. Čak i ta ista genoterapija protiv nasilja, kojom bismo, prema mišljenju nekih kritičara, navodno želeli da sve ljude pretvorimo u „povrće“, apsolutno se ne predlaže kao nešto što se treba prisilno uvesti. Scenariji njene primene apsolutno ne izlaze iz okvira metoda koje smo ranije naveli. Predlažemo njenu primenu na konkretne nasilnike prilikom njihovih direktnih napada, kao sredstvo samoodbrane. Takođe predlažemo uvođenje reputacionih i finansijskih sankcija prema onima koji su počinili nasilje u prošlosti, a kao opciju za ukidanje tih sankcija nudimo im izbor genoterapije protiv nasilja. I to je sve!
Još jedan momenat koji je takođe bio podvrgnut kritici je osuda bilo kakvih nasilnih praksi sa naše strane, čak i uz dobrovoljnu saglasnost. Argument glasi da mi nemamo pravo da intervenišemo u ono što se vrši uz dobrovoljnu saglasnost, čak i ako neko usled toga nanosi fizičku štetu drugome (jasnim primerom toga mogu se nazvati borbe bez pravila). Da, mi predlažemo intervenciju, jer takve prakse vode ka povećanju nasilnosti u društvu u celini. Ali mi apsolutno ne predlažemo silničku intervenciju.
Osuda i promovisanje bilo čega sa naše strane uvek se uklapaju u okvire vršenja nenasilnog pritiska i samoodbrambe pri neposrednom napadu. A ako neko kaže da su naše metode okrutne, pa čak i totalitarne – on jednostavno kritikuje ideju bez ikakvog razumevanja, samo radi same želje da kritikuje. Tim pre što takve optužbe zvuče apsurdno s obzirom na to da mi ni u čemu i nikada ne predlažemo iniciranje nasilja i silu primoravanja na bilo šta. A to je upravo ono što je instrument bilo koje totalitarne i okrutne politike, tako da smo mi očigledno veoma daleko od totalitarizma (tačnije, uopšte nismo povezani sa njim). Zapravo, optužbe za okrutnost i totalitarizam izgledaju veoma glupo od strane onih kritičara koji se zalažu za silničke kazne i nasilje uopšte kao metodu postizanja određenih ciljeva. I veoma je glupo stavljati u isti red nenasilni pritisak i silničko primoravanje.
U El Salvadoru je sve u redu sa pravom na oružje (od 21 godine se može posedovati, od 24 godine – nositi, za licencu su potreban test i uverenje o nekažnjavanju), sloboda delovanja privatnih obezbeđenja, samo 7,6% udeo državnog sektora u ekonomiji, najniže poresko opterećenje u celoj Americi. Sada još daju i stalno nastanjenje za tri bitkoina. Nije baš ankap, ali je mnogo toga uspešno realizovano. Pri tome, El Salvador je jedna od najkriminalnijih zemalja sveta: pljačkaju, ubijaju itd. Gde je onda taj čuveni BPN, ako svaki pošten građanin može biti naoružan ništa manje od bilo kog bandita?
Anonimno pitanje
Balans potencijala nasilja (BPN) je pojam koji je Bitarh nekada koristio kao univerzalni recept protiv nasilja (kasnije je odustao od tako vulgarnog tumačenja), preuzet od Auzana, koji je prepričavao Hiršlejferov model sa zaključkom uslova održivosti anarhije. Međutim, u izvornom modelu sve nije bilo nimalo svedeno samo na BPN. Za održivost anarhije prema Hiršlejferu potrebni su niska žestina konflikata, velika disperzija resursa i dovoljno visok prihod od mirnih aktivnosti.
Faktor žestine je neki integralni pokazatelj, koji se sastoji od karakteristika vojnih tehnologija, motivacije strana i slično. On se ne izračunava direktno, već se prepoznaje kroz poređenje različitih sukobljenih društava. Disperzija resursa osigurava težinu nastanka hegemonije zahvaljujući kontroli ekonomije. Visok prihod od mirnih aktivnosti smanjuje motivaciju za ratove.
Šta imamo u El Salvadoru? U njegovoj anamnezi je rat sa Hondurasom 1969. godine, a zatim građanski rat koji je trajao do 1992. godine, što znači da se može pretpostaviti određena navika na rešavanje pitanja silom, koju institucionalisti prate još od mračnih kolonijalnih vremena, a koja je uopšte prilično karakteristična za Latinsku Ameriku. Resursi su raspoređeni veoma nejednakovno: u maloj, gusto naseljenoj poljoprivrednoj zemlji postoji veliki deficit plodne zemlje, i ona je sva koncentrisana u planinskim predelima. Nivo siromaštva i nezaposlenosti je veoma visok, što znači da u zemlji jednostavno mora postojati veliki broj jeftinih boraca koji će neizbežno samoga sebe utilizovati, pritom uznemiravajući biznis, i time još više pojačavajući siromaštvo i nezaposlenost.
Koji faktori bi trebalo da vode ka smanjenju nivoa nasilja u El Salvadoru? Prvo, čuvena druga demografska tranzicija. Manje mladih ljudi znači manje banditizma. Drugo, zahvaljujući tome što značajan deo ekonomije čine novčane doznake iz inostranstva, to povećava disperziju resursa. Priznavanje bitcoina legalnim sredstvom plaćanja smanjiće provizije na transferima, što će povećati prihode od mirnog ekonomskog delovanja. Konačno, zemlja ima nedavno iskustvo primirja između bandi i vlade, kada je nivo ubistava naglo opadao. Ako se poželi, to se može ponoviti, što će ne samo smanjiti nivo nasilja, već i povećati decentralizaciju moći.
Zašto bi vlast u El Salvadoru sasvim mogla pristati na decentralizaciju? Zato što postoji susedna Honduras, koji je u bliskoj prošlosti bio vojni protivnik. I on sprovodi panarhičke projekte, poput charterskog grada Prospera na ostrvu Roatan, i još par manjih. Mali El Salvador ne može sebi da priušti taktiku RF-a prema susedima koji pokušavaju liberalizaciju, jer nema dovoljno snage. Umesto toga, morali bi sami da se podignu na njihov nivo. A imućni građani su mnogo značajniji faktor smanjenja nasilja od bilo kakvog mitskog BPN.
