Jedna od metoda borbe protiv nasilnika je strategija provokacije, „maskarad“ protiv nasilja. Za one koji još nisu u toku – ova koncepcija predlaže da se ljudi skloni nasilju provociraju na napad i da se protiv njih primeni samoodbrana, uključujući i upotrebu lethalnog oružja. To će omogućiti otkrivanje mnogih skrivenih nasilnika, pa čak i njihovo uništenje direktno prilikom vršenja činova nasilja (inicijacija nasilja s naše strane prema bilo kome nije potrebna, mi se samo branimo od nasilja). Pri tome, pod provokacijom se ne nudi ništa nametljivo – to može biti samo šetnja u skupoj odeći mračnim prolazom ili sa LGBT simbolikom na gradskom trgu. Ako će neko samo zbog toga želeti da napadne osobu primenom fizičkog nasilja – to znači da je on nasilnik, protiv kojeg je samoodbrana potpuno opravdana.
Ali sa strane onih koji smatraju silu prihvatljivom metodom za postizanje ciljeva i održavanje određenih poretaka, može se čuti kritika ove koncepcije. Po njihovom mišljenju, čak i najmanja provokacija, koja uopšte ne podrazumeva nikakve aktivne akcije, ipak je jedan od najgorih i nemoralnih fenomena koji se mogu zamisliti. A sa druge strane, izmamiti nekoga šakama, ili čak ubiti zbog takve provokacije – to je sasvim normalno. Mislim da se već mogu izvući određeni zaključci o ovom stavu, uzimajući u obzir njegov nasilni karakter.
Naravno, slažem se sa izrazom „ne ulazi u tuđi manastir sa svojim pravilima“, u određenim slučajevima se on uklapa u ovu kritiku (na primer, ako LGBT pristalica zaluta u konzervativnu četvrt). Ali ako se neko ipak uvukao, zar je zaista potrebno odmah nasrnuti pesnicama? To je nenasilno kršenje, što znači da se ono može rešiti nenasilnim metodama. Posebno će dobro funkcionisati pretnja reputacionim sankcijama. A ako neko ne može da se obuzda od napada, onda je on, ponovo, nasilnik.
Takođe, ovu strategiju optužuju da je sama po sebi nasilna, jer njeni izvršioci unapred računaju na to da će izvršiti nasilje. Ali oni računaju samo na odbranu, a ne na napad. Svako ko izađe na ulicu sa sredstvima za samoodbranu, računa na to da će sa određenom verovatnoćom biti napadnut, inače ne bi ni uzeo ta sredstva. Znači li to da su sada svi oni koji žele da se zaštite – nasilnici?
Još jednom podsećam: sa bilo kojim nenasilnim kršenjem reda može se nositi nenasilnim načinom, pomoću reputacionih i finansijskih sankcija. A svaka inicijacija nasilja govori o tome da je onaj koji ju je izvršio – nasilnik. To je sve što je potrebno razumeti da bi se srušila bilo kakva kritika ove vrste.
Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.
Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.
Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.
Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.
Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.
U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.
Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.
Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!
Kao što znate, promovišemo određene metode borbe protiv nasilja: korišćenje reputacionih i finansijskih instrumenata za vršenje nenasilnog, ali prilično efikasnog uticaja na kriminalce različitih vrsta; opštu naoružanost (balans potencijala nasilja) kako bi se svakome obezbedila mogućnost odbrane pri direktnom napadu; genoterapiju kao sredstvo za iskorenjivanje sklonosti ka nasilju kod osoba koje su mu sklone. Ove metode se često kritikuju. Najčešće je ta kritika povezana sa nerazumevanjem – kritičar je samo saznao za postojanje ideje, ona mu se nije dopala, ali se nije čak ni potrudio da je detaljno prouči, već je odmah počeo da je kritikuje. Ali čak i ako imate dovoljno utemeljenoj kritiku ovih ideja, ne treba pokušavati da ih aktivno uništite. Time će stvari samo postati gore, a sada ću objasniti zašto.
Počeću od toga što se sve ove ideje promovišu bez prisile. Reputacioni i finansijski instrumenti uopšte ne podrazumevaju siloviti uticaj. Samoodbrana je opravdana jer predstavlja neophodan odgovor žrtve na direktnu inicijaciju nasilja prema njoj. Glavna stvar je nikada ne inicirati nasilje samostalno. Genoterapija protiv nasilja se takođe ne promoviše kao mera koja se nasilno nameće – potrebno ju je koristiti samo kao dodatni instrument zaštite od nasilnika pri direktnom napadu (pri čemu je ona humanija; ispaliti metak u čelo je svakako gore nego injektirati preparat koji potiskuje sklonost ka nasilju). Takođe se na osobe sklone nasilju može vršiti pritisak reputacionim i finansijskim metodama, kako bi počele da leče svoju sklonost ka nasilju. Kao što vidite, ne predlažemo da se ljudima bilo šta nameće silom. Naše metode su ili potpuno nenasilne, ili se realizuju u okvirima samoodbrane pri direktnom napadu.
Ako nekom naše metode ne odgovaraju – jednostavno ih ne primenjujte u odnosu na sebe. Na kraju krajeva, sa naše strane vas one neće nikako dotaknuti ako prema nama ne počinite nasilje. Razvijajte i promovišite svoje metode borbe protiv nasilja, ukoliko ih imate. Zajedno ćemo postići bolji rezultat ako će se svaki od nas boriti protiv nasilja na svoj način, umesto da pokušava da potopi one koji su na istoj strani. Naravno, svake ideje vredi diskutovati – to je neophodno za njihov razvoj. Ali ako će se borci protiv nasilja, umesto razvoja svojih ideja, baviti samo aktivnim „uništavanjem“ jedni drugih, to će samo ići u korist nasilnika i na kraju se ništa neće promeniti. A vi, mislim, ne želite svojim postupcima da pomažete nasilnicima i podržavate postojanje društvenog sistema čiji su poredci zasnovani na pretnji primenom nasilnih mera?
Nakon ovih reči, teško je uopšte utemeljeno kritikovati bilo koje metode borbe protiv nasilja koje ne podrazumevaju silovito nametanje. Naravno, sam kritičar možda ne istupa protiv nasilja, već može biti zagovornik nasilnih metoda realizacije mera. Pa, u tom slučaju bi on za početak trebalo da prizna da je zapravo zagovornik nasilja, ili čak sam nasilnik, kako nikoga ne bi obmanuo. Jer u svakom slučaju važi sledeće pravilo: ako podržavaš nasilne metode, onda si zagovornik nasilja; ako iniciraš nasilje prema nekome, onda si nasilnik. A ako neko istupa protiv nasilja, ali istovremeno podržava nasilne metode, onda kod takve osobe očigledno nije sve u redu sa logikom – ne može se istovremeno biti i za nasilje i protiv njega. U tom slučaju preostaje ili dobro razmisliti o ovoj kontradikciji, ili ne lagati druge i konačno priznati nasilnost svoje pozicije.
Libertarian Band je pokrenula novu rubriku „Pitanje za Bitarka“, u kojoj voditelj kanala odgovara u ime Bitarka. Naravno, svi odgovori se odnose samo na temu borbe protiv nasilja koju Bitark aktivno razvija, i to je odlučnost koja zaslužuje poštovanje.
Lično ću napomenuti da mi nije naročito bliska koncept agresije prema Lorentzu, koji je tumači kao neku vrstu napetosti koja se akumulira i na kraju izbija. Ja ipak preferiram verziju da je agresija jedan od tipova reakcije na stimulans (težnja da se uništi izvor iritacije), pored bekstva (težnje da se izbegne uticaj stimulansa) i strpljenja (težnje da se prilagodi uticaju stimulansa, minimizirajući troškove). Ako polazimo od verzije o agresiji kao napetosti, onda je opšta naoružanost sposobna samo privremeno da obuzda tu napetost dok se ona ne nagomila i ne izlije u krvavi masakr, pa mi je pomalo čudno što Bitark tako nekritično prihvata ovu ideju.
Što se tiče načina iskorenjivanja nasilja, bliži mi je pristup Aleksandra Eleseva sa kanala Dobroum, koji tvrdi da će preduslova za nasilje biti mnogo manje ako ljudi nemaju iskustvo nasilja u porodici. Ne toliko da sve funkcioniše tako linearno, ali to bi bila važna komponenta uspeha. A druga komponenta uspeha u iskorenjivanju sistematskog nasilja je vaspitanje netolerancije prema njemu. Onaj ko pokušava da razdvoji one koji se tuku je uvek hrabar, i nije važno što može da nadobije udarce sa obe strane, on ima pravo na to. Ako želiš da se tučeš – okviri taj ritual pravilima, sprovedi ga u prisustvu svedoka, odredi kriterijume pobede, priznaj poraz ako pravila to zahtevaju, i poštuj uslove koje si se obavezao da ispuniš u slučaju poraza. Ako nisi spreman na takve komplikacije – ne traži tuču.
Razumem da ove teze izgledaju veoma sirovo, ali to nije moja stručna oblast. Drago mi je što Bitark nastavlja da sistematizuje svoje ideje, dobijajući povratne informacije od čitalaca. Možda ću od njega dobiti neki odgovor na gore izložena razmišljanja.
U savremenom svetu se aktivno praktikuje nadzor koristeći različita digitalna sredstva, posebno kamere za nadzor. Najveći gradovi većine razvijenih zemalja već su njima pretrpani. U javnosti se to promoviše kao metod borbe protiv kriminala, uključujući i nasilni kriminal. Ako svuda budu kamere, malo ko će se uopšte usuditi da krade imovinu i napada ljude zbog neizbežnosti kazne. Ali nije sve tako jednostavno. Kamere za nadzor zaista pomažu u sprečavanju nasilnih zločina. Ali u slučaju nasilja, one su beskorisne.
Analiza 41 istraživanja na ovu temu pokazuje da sve zavisi od vrste zločina. Kamere najbolje sprečavaju krađu automobila i imovine. Shodno tome, upravo na parkinzima se postiže najveća efikasnost kamera (smanjenje nivoa kriminala za 51%), dok je u gradskim centrima uticaj kamera bio nebitan. Ali što je najvažnije – nije pronađen nijedan dokaz da kamere imaju bilo kakav uticaj na broj nasilnih zločina.
Ova činjenica samo potvrđuje da nasilje nije racionalno i svesno delovanje, skloniost ka vršenju nasilnih činova zavisi od same „prirode“ konkretnog čoveka. Ne može se, oslanjajući se na racionalne podsticaje i mehanizme odvraćanja, na bilo koji način zaustaviti nasilje koje je po svojoj suštini iracionalno. Ni nadzor, ni kazna koja sledi nakon nasilnog zločina, ne mogu na bilo koji način smanjiti nivo nasilja.
Sama skloniost ka vršenju činova nasilja, tačnije nesposobnost konkretnog čoveka da suzbije nasilnost, u opštem slučaju se može objasniti slabom varijantom Lorenzovog mehanizma koji inhibira unutarvršno nasilje. S obzirom na to da se on primećuje kod širokog spektra veoma raznolikih vrsta, njegova prisutnost i kod čoveka ne bi bila iznenađujuća. Razlika je samo u tome što na ljude iz prirode nije postojalo evolucioni pritisak za razvoj njegove jake varijante, zbog čega je nekim ljudima svojstvena upravo slaba varijanta.
Razumevajući iracionalnu prirodu nasilja, borba protiv njega mora se voditi isključivo zasnovano na razumevanju ljudske biologije i psihologije. Očigledna alternativa kamerama video nadzora je opšta naoružanost (ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja). Instinkt za samočuvanjem ima gotovo svaki agresor, stoga, znajući da potencijalna žrtva sa visokom verovatnoćom ima oružje, on neće napasti. A ako neko ipak napadne, naoružanost žrtve će omogućiti ne samo da se izbor sa nasiljem riješi konkretno u trenutku njegovog izvršenja, već će takođe izvršiti upravo ono evoluciono pritisak na jačanje urođenog kočničara nasilnosti, kao u slučaju nekih vrsta koje su prirodno snažno naoružane, kojima je svojstven njegov snažan oblik. Kazne post facto, opet, ne funkcionišu. Uključujući čak i ako uzmemo u obzir likvidaciju nasilnika post facto, za to su takođe potrebni ljudi sposobni za nasilje izvan okvira samoodbrane (odnosno za iniciranje nasilja sa svoje strane), što znači da ni to neće pomoći u smanjenju nasilnosti.
Humanajniji i efikasniji način bila bi razvoj genoterapije protiv nasilja, koja bi aktivirala i pojačala upravo taj Lorencov mehanizam. U tom slučaju na nasilnike se može vršiti pritisak kako bi se stimulisalo da prihvate odgovarajući preparat. Ili ih se može pogoditi strelicom prilikom direktnog napada, koristeći to uporedo sa netenzionalnim sredstvima samoodbrane.
Ponekad se čini da je oko nas veoma mnogo ljudi sklonih nasilju. Skoro svaki dan u vestima se može videti kako je neko nekoga tukao, oslepio ili čak ubio. Možda na ulicama često srećete razne vrste huligana i „gopnika“. Zato je teško čak i zamisliti kako se boriti protiv nasilja ako ga vrši toliko ljudi. Međutim, to je prilično obmanjujuća slika koja ne odgovara stvarnosti. Zapravo, ljudi skloni nasilju su veoma i veoma retki, pa je primenom određenih strategija problem nasilja sasvim rešiv. Sada ćemo uraditi detaljnu kalkulaciju stvarnog broja nasilnika kako bismo se uverili da ih u društvu zaista nije toliko mnogo.
Specifičnost činova nasilja je u tome što oni u svom vidljivom izražavanju sa velikim zaostatkom nadmašuju sve ostale događaje. Svakog dana se dešavaju milioni različitih događaja, ali će baš nekoliko slučajeva nasilja završiti na glavnim stranicama novinskih izvora i u televizijskim emisijama. Stotine hiljada ljudi živi pored vas svojim uobičajenim životom, a vi ih čak ni ne primećujete. S druge strane, lako ćete primetiti desetak huligana koji će svojim ponašanjem prirodno jako odudarati od svih ostalih. Njih vidite, a ostale ljude ne vidite. U tome je čitava suština. Zapravo, nasilnika i činova nasilja koje oni vrše je veoma i veoma malo u razmerama celog društva, samo su činovi nasilja među najuočljivijim delima.
Kako se ova tvrdnja odnosi na stvarne podatke? Razmotrimo statistiku nasilnih zločina u Rusiji. Nasilni zločini nas ne zanimaju, jer nisu povezani sa nanošenjem direktne fizičke štete osobi ili silom za primoravanje na bilo šta. Materijalna šteta se može nadoknaditi, uključujući i dobijanje odštete od samog počinioca primenom različitih sankcija reputativnog i finansijskog karaktera, a moralnoj šteti se može izbeći ne održavajući odnose sa ljudima koji je mogu naneti (naravno, postoje situacije kada se čovek protiv svoje volje primorava da komunicira sa nekim, ali ovde se sve svodi na samo prisiljavanje silom). Realni problem je samo nanošenje fizičke štete i prisiljavanje silom. Takođe, naša tema je određivanje broja upravo nasilnika, a ne samo nepoštenih i nekorektnih ljudi.
Za 2020. godinu u Rusiji je zabeleženo 2 044 221 zločin. Od svih zločina, 1,53% su ubistva (7 695), namerno nanošenje teške fizičke povrede (20 019), otmica ljudi (411) i silovanja (3 535). Još 0,26% zločina su razbojnicištva (5 280). Dodajmo takođe 2,7% pretnji ubistvom ili nanošenjem teške fizičke povrede (55 223). Naravno, to nije samo nanošenje fizičke štete, ali ćemo ove akte smatrati neuspelim pokušajima nasilja od strane ljudi sklonih tome. I na kraju, 1,66% zločina čine namerno nanošenje zdravstvene štete srednjeg stepena težine (28 185) i tuče (5 716). Ukupno oko 6,1% zločina ima nasilan karakter [1].
Dobijamo da je na 100 hiljada ljudi u proseku registrovan 1 393 krivičnih dela. A od njih, 85 krivičnih dela su nasilna. Naravno, daleko da su svi akti nasilja registrovani. To može biti porodično nasilje, manje tuče i mnogi drugi slučajevi. Sasvim je opravdano pomnožiti ovaj broj sa 4. Ovaj izbor sam napravio na osnovu rezultata istraživanja Instituta za probleme sprovođenja zakona pri Evropskom univerzitetu, koje govori o tome koliko se ljudi zaista obraća organima reda i po koliko prijava se pokreće postupak. Nažalost, u istraživanju ne postoji tako jasna podela krivičnih dela po kategorijama kao u slučaju zvanične statistike kriminaliteta, pa ću pretpostaviti da oko 25% nasilnih krivičnih dela ulazi u ovu statistiku, na osnovu procenta pokrenutih postupaka za napad (55% žrtava napada obraća se organima, a po 44% prijava se pokreće postupak) [2].
Kod nas se dešava 340 akata nasilja godišnje na 100 hiljada ljudi. Taj broj može delovati premalo s obzirom na to da neki nasilnici vrše nasilje često i redovno (na primer, loš roditelj može tući svoje dete, a loš muž može svakodnevno tući svoju ženu). Zato ćemo za 1 akt nasilja uzeti sve nasilničke radnje jedne konkretne osobe prema drugoj konkretnoj osobi, naročito zato što će višestruko izvršavanje istog tipa akata nasilja od strane jedne osobe prema drugoj u zvaničnom sudskom postupku najverovatnije biti registrovano kao jedno krivično delo, što znači da će u statistiku ući samo kao jedno krivično delo. Od 852 506 identifikovanih kriminalaca, 492 107 (57,7%) su ranije već činili krivična dela. U statistici nema detalja u vezi sa brojem ranije počinjenih krivičnih dela; najverovatnije u stvarnosti jedan nasilnik u proseku počini više od 2,36 akata nasilja, ali zbog nedostatka podataka ćemo upravo 57,7% akata nasilja prihvatiti kao one koji ne povećavaju ukupan broj nasilnika, već samo govore o tome koji su od njih ponovo izvršili nasilje. Pored toga, ponovo treba skrenuti pažnju na to da je većinsko većina zločina koje primećujete nenasilne prirode (najčešće pripadaju ekonomskoj sferi), dok mi razmatramo isključivo vršenje akata nasilja.
Na kraju imamo da se godišnje na 100 hiljada ljudi otkrije 144 silovnika, odnosno 0,144% celokupnog stanovništva, ili 1 osoba na 695. Sasvim mali broj, zar ne? Možda će neko reći da će na njegovom mestu stanovanja silovnika očigledno biti više, međutim, statistika koju razmatramo odnosi se na celu Rusiju, čija je kriminalnost na njenoj teritoriji raspoređena veoma nejednako. Na primer, ako se uzmu u obzir teški nasilni zločini (uključujući razboj), koji u opštoj statistici čine 1,79% od svih registrovanih zločina, u Moskvi ih ima svega 1,13% [3]. Ukupan broj registrovanih zločina u Moskvi je 146 559, odnosno 7,2% od svih zločina, što je takođe pozitivaniji rezultat nego u celoj Rusiji, s obzirom na to da Moskva čini oko 8,6% stanovništva.
Iz ovih proračuna se, naravno, ne mogu izvući precizni zaključci o tome koliko silovnika u društvu imamo u konkretnom trenutku, odnosno na kom nivou se drži njihov broj. Međutim, porast silovnika je, kao što smo se uverili, mizeran, a takođe treba uzeti u obzir da se dešava i smanjenje broja silovnika, jer oni nisu ništa otporniji niti dugovečniji od drugih ljudi. Čak i obrnuto – silovnici žive u proseku kraće, jer se češće izlažu riziku zbog aktivnog učešća u nasilnim sukobima, dok ih ostali ljudi neće inicirati i pokušaće da ih izbegavaju. Apsolutni broj silovnika će, naravno, rasti sa porastom stanovništva, ali se njihova procentualna zastupljenost u odnosu na celokupno stanovništvo, pod drugim istim uslovima, neće menjati.
Primetićemo da ovaj rezultat, koji otkriva jednog nasilnika na 695 ljudi godišnje, predstavlja najgori mogući scenario, jer smo napravili niz pretpostavki u najgorem smeru: sve pretnje ubistvom i nanošenjem teške fizičke povrede su uzete kao neuspešni pokušaji izvršenja nasilja; broj registrovanih nasilnih krivičnih dela je uvećan za 4 puta s obzirom na to da se mnogi ljudi ne obraćaju organima reda ili oni nakon prijave ne pokreću postupak; prihvatili smo da jedan nasilnik u proseku izvrši 2,36 akata nasilja, međutim, to bi bilo tačno samo kod jednokratnog recidiva (a kod mnogih nasilnika on je višestruki). Postoje svi razlozi da se pretpostavi da je stvarni broj nasilnika još mnogo manji. Međutim, saznanje tog broja nam nije moguće, pa smo izračunali najgoru moguću vrednost, ispod koje sigurno ne može biti ništa gore.
Još jedna važna stvar koju treba istaći je to što smo razmatrali samo slučajeve nanošenja dovoljno ozbiljne fizičke povrede. Najmanje brutalno od nasilnih krivičnih dela koja se mogu naći u zvaničnoj statistici su tuče. Naravno, postoji mnogo više ljudi sposobnih za sasvim slabije nasilje u poređenju sa tučom, na primer da nekoga jednom udare pesnicom ili namerno poguraju. Upravo takvo nasilje najčešće primećujete, zbog čega vam, ponovo, može se činiti da ima veoma mnogo nasilnika. Naravno, i to nasilje je problem, ali daleko nije toliko veliki, uzimajući u obzir sledeće faktore:
1) takvog nasilja nije dovoljno da bi se održala nasilnička hijerarhija dominacije u društvu (koja je jedan od oblika u ljudskom društvu država), niti da bi generalno ozbiljno ugrozilo ljude;
2) veoma ga je lako kontrolisati vaspitanjem, osudom, kao i pretnjom ostracizmom i drugim reputacionim metodama;
3) od njega se lako zaštititi pomoću najjednostavnijih sredstava za samoodbranu, na primer, sprej od bibera;
4) njegova opasnost nije toliko velika, stoga nema potrebe za prioritetnom borbom protiv njega, dovoljno je samo koncentrisati napore na borbu protiv nasilja koje vrši mali procenat okrutnih nasilnika, a sa slabim nasiljem će se moći baraviti već kasnije.
Iz svega što smo sada razmotrili, može se izvući jednostavan zaključak – stvarnih nasilnika nije toliko mnogo, oni čine veoma mali procenat stanovništva. A to znači da su obuzdavanje, a u perspektivi i potpuno iskorenjivanje nasilništva – sasvim dostižna cilj, koji očigledno ne nailazi na problem toga što je nasilnika previše, a samim tim ne možemo sa svima njima da se izborimo.
Jednu od glavnih metoda borbe protiv nasilja možemo nazvati postizanjem balansa potencijala nasilja, odnosno opštem naoružanju stanovništva, gde će svaka osoba moći brzo i efikasno da uništi nasilnika prilikom njegovog direktnog napada. Međutim, neki ljudi mogu sumnjati u mogućnost realizacije takvog scenarija zbog ekonomskog nejednakosti u društvu ili banalnog neželjenja pojedinaca da poseduju oružje. Ali postoji jedna zanimljiva metoda, pomoću koje se može značajno smanjiti broj nasilnika u društvu čak i uz pomoć male grupe naoružanih aktivista. Ona će stvoriti potpuno isti pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorenzovog mehanizma koji inhibira nasilje u populaciji kao u slučaju opšteg naoružanja, ali će zahtevati mnogo manje resursa za realizaciju.
Naravno da ne predlažem preventivno nasilje, jer bi za njegovu realizaciju naši aktivisti sami morali biti nasilnici, sposobni da iniciraju nasilje prema drugim ljudima. Oslanjati se u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti na grupu naoružanih nasilnika, čak i ako oni u ovom trenutku tvrde da su na vašoj strani, bila bi velika glupost. Aktivisti moraju biti ljudi sposobni samo za samoodbranu. Takođe, treba razumeti i to da ne možemo sa sigurnošću znati da li je određena osoba sklona nasilju sve dok se ne nađe u okolnostima koje ga provociraju. Tek ako nije uspeo da se obuzda i pokaže nasilnost, može se govoriti o tome da je sklona tome. U tom smislu, preventivno nasilje će na kraju dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, što nikako ne smemo dozvoliti.
Ono što nudim jeste upravo metod „provokacije“ silovateča da pokažu svoju nasilnu suštinu. Kako biste razumeli o čemu je reč, obratiću se jednom primeru praktične implementacije ove strategije. Reč je o iskorenjivanju banditizma u posleratnom Odesu, ili takozvanoj narodnoj operaciji „Maskarad“, koju je organizovao sam maršal Žukov. Naravno, ova operacija je sprovedena po državnom nalogu, ali u ovom slučaju to nije toliko važno, jer se ona i u svakom slučaju sastoji od korišćenja isključivo samoodbrane, što znači da je mogu primeniti i borci protiv agresivnog nasilja. Kada su se na ulicama Odesa pod okriljem noći i u mračnim uličicama počeli pojavljivati dobro obučeni muškarci, ponekad u pratnji podjednako modernih dama, banditima jednostavno nije bilo moguće da se obuzdaju od napada. Samo što su žrtve napada zapravo bili prerušeni i naoružani pripadnici sovjetske milicije, koji su prilikom napada pucali da ubiju.
Mislim da već razumete u čemu je suština ove strategije. Naoružani aktivisti jednostavno treba da provociraju ljude sklone nasilju na napad. I ne govorim čak ni o nekim namernim provokacijama (iako ni na njih normalna osoba ne bi odgovorila nasiljem), dovoljno je samo provokacija nivoa kao što su šetnje mračnim uličicama, čijih varijacija se takođe može smisliti veoma i veoma mnogo. Na primer, prošetati kroz četvrt sa uglavnom konzervativnim stanovništvom u LGBT atributima. Kada neki bandit ili nasilnik odluči da izvrši napad, sve što treba uraditi je da se brani upotrebom oružja – što je apsolutno normalna radnja u slučaju bilo kog nasilnog napada.
Nekome bi ovakav pristup mogao biti neprijatan zbog svoje surovosti, ali u njemu se teško može naći nešto zbog čega ga ne bi trebalo primenjivati. On ne nudi iniciranje agresivnog nasilja, već samo samoodbranu od nasilnih napada, što je apsolutno normalna i opravdana radnja. On nikako ne može dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, jer takvi ljudi jednostavno neće napadati aktiviste pod pokrićem; to će raditi isključivo bandit i nasilnici. I nema ničeg lošeg u samim provokacijama ove vrste. U scenariju koji smo već razmotrili, mi ionako nećemo opravdavati nasilnika i kriviti žrtvu napada ako se događaj nije desio usred dana na javnom mestu, već negde noću u mračnoj uličici? Svaka osoba ima pravo da šeta gde želi i u čemu želi, problem je isključivo u nasilniku koji nije sposoban da se pridržava jednostavnog pravila „možeš povrediti, ne smeš se uvrediti“! Ako neko nije sposoban da suzbije svoju nasilnost i napada ljude, onda u potpunosti zaslužuje odgovor u vidu oružane samoodbrane.
Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?
Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.
V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.
U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.
Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.
Kao kritika Lorencevog teorije, često mi se šalju slike na kojima besni medved ili lav zadaju smrtonosne rane drugom predstavniku svoje vrste. Ali kako je moguće, oni su ipak veoma naoružane vrste, a Lorencov mehanizam koji suzbija unutarvršno nasilje kod njih je slabo izražen. Zar to ne znači da nasilje zapravo ne ugrožava opstanak bilo kojih vrsta, a da je Lorencov mehanizam samo fikcija? Hajde da razmotrimo ovo pitanje mnogo dublje nego što su ga razmotrili oni koji to govore.
U ovom argumentu se uvek propušta druga pretpostavka, koja vrši pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorencovog mehanizma. To je nemogućnost bekstva u slučaju napada ili nesposobnost određenih vrsta da uopšte izbegnu situacije koje vode ka nasilju. U slučaju vrsta koje žive samotno, kao što su medvedi ili jaguari, veoma je lako videti gde se vrši bekstvo – oni u principu ne stupaju u kontakt sa drugim predstavnicima svojih vrsta van sezone parenja ili procesa odgoja potomstva. Naravno, prisustvo suzbijanja unutarvršnog nasilja im nije toliko neophodno, jer se u principu veoma retko nađu u situaciji koja omogućava izvršenje nasilja.
Što se tiče lavova, treba pogledati njihov društveni život. U prirodnim uslovima, mužjaci lavova po dostizanju određene starosti napuštaju svoj rodni pride u potrazi za novim ili radi stvaranja sopstvenog. U jednom pridu obično nema više od tri odrasla mužjaka. Niska koncentracija jedinki sklonih nasilju u okviru konkretnih društvenih jedinica takođe smanjuje rizik od nasilja i one ne postaju toliko preteće, pa ne nastaje evolucioni pritisak za razvoj snažne varijante Lorencovog mehanizma. Ako mi pokažete kako jedan lav rastrpa drugog, to je upravo onaj slučaj kada je koncentracija jedinki sklonih nasilju postala prevelika. U veštačkim parkovima ili kavezima, u jednoj društvenoj grupi često se nalazi desetine odraslih mužjaka lavova, zbog čega se verovatnoća smrtonosne tuče značajno povećava.
Pored ove pretpostavke, želeo bih da pomenem i argument da je životinjama ponekad svojstveno da ubiju i pojedu tuđe potomstvo, pa čak i sopstveno u slučaju nedostatka hrane ili u stresnom stanju. Očigledno je da se Lorencov mehanizam ovde nije mogao razviti, jer mladunci još nemaju razvijeno naoružanje, što znači da odrasla jedinka koja vrši nasilje nad njima ne rizikuje smrt i nikada neće preneti svoju slabu varijantu inhibitornog mehanizma nasilju dalje. Kada resursi za održavanje sopstvenog potomstva nisu dovoljni, odluka majke da ga ubije nikako ne utiče na opstanak vrste u celini. A suzbijanje ubijanja tuđeg potomstva u dovoljnoj meri preuzeta je na urođeno naoružanje samih njihovih majki.
Može se pokušati navesti mnogo primera zašto Lorencov mehanizam ne funkcioniše, ali ako kopamo dublje – uvek će se naći objašnjenje koje se uklapa u pretpostavke neophodne za njegov razvoj. Samo pokušajte da analizirate svaki takav slučaj detaljnije i sami ćete sve videti.
Već smo jednom razmatrali temu zašto korporacijama odgovara borba protiv nasilja. Za proizvodnju novih proizvoda i ostvarivanje dobiti od njihove prodaje, njima je izuzetno važno razvijati i uvoditi nove tehnologije. Međutim, ako nasilje kao fenomen u celini nastavi svoje postojanje, dalji naučno-tehnološki progres postat će jednostavno nemoguć. Nove tehnologije daju i nove mogućnosti za vršenje akata nasilja, uključujući i katastrofalne. Zamislite da baterija pametnog telefona postane dovoljno energetski bogata za izvršenje Velikog praska, ili da kućni računari postanu dovoljno performantni da omoguće bilo kojoj slučajnoj osobi da na njima kreira i testira, koristeći veštačku inteligenciju za simulaciju virusa, koji se kasnije mogu ponovo kreirati uživo pomoću takođe naprednijeg i pristupačnijeg DNK/RNK sintetizatora. Za korporacije je to kolaps, one moraju učestvovati u rešavanju problema nasilja kako bi očuvale i uvećale sopstvene prihode. Više detalja o ovom argumentu možete pronaći u materijalu „Korporacije protiv nasilja“.
Ali treba uzeti u obzir ne samo rizike od pojedinačnih akata nasilja. Ako opasne tehnologije dostupne širokim masama još uvek nisu izašle na tržište, što znači da korporacije u tom pogledu još uvek nemaju razloga za brigu, nasilje od strane države im direktno preti već sada. Setimo se onoga što se nedavno dogodilo Džeku Ma – osnivaču Alibaba Group. Zbog kritičkih izjava u vezi sa državnom ekonomskom regulacijom, vlasti Kine su počele na razne načine da vrše pritisak na njega i uništavaju ga kao biznismena. Generalno, Kina je preuzela kontrolu nad strogim potčinjavanjem svih velikih tehnoloških korporacija na svojoj teritoriji.
Takav scenario može se desiti bilo kom milijarderu i bilo kojoj korporaciji. Takve svima poznate ličnosti kao što su Ilon Mask, Bil Gejts ili Džef Bezos imaju ogromna sredstva i uticaj u društvu. Ali država u bilo kom trenutku može sve to poništiti primenom određenih sankcija, podržanih silama zakona, koje su uvek spremne nasilom primorati na pokornost ako se naređenja stationary bandita ne budu izvršavala. I na primeru Kine jasno vidimo da vladarima poput „drugara Si“ uopšte nije marno za sredstva i uticaj korporacija i njihovih vlasnika; radi svojih želja, autoritarizam će sve to uzeti grubom silom.
Tačno je primetiti da konkretne vlade možda i nisu zainteresovane za vršenje silnog pritiska na korporacije. Ali, da li bilo šta garantuje večnu vlast upravo tim ljudima u vladi? Ne! Ranije ili kasnije, vlast se uvek menja. I ako je trenutna vlast dovoljno miroljubiva da ne preti korporacijama, sledeća vlast, bez obzira na to da li je izabrana demokratskim putem ili je preuzela vlast naoružanim državnim udarom (iako je ovaj scenario opasniji, jer on najčešće dovodi do vlasti ludačkih diktatora), sasvim može korporacijama proglasiti takozvanu „nacionalizaciju“, a same vlasnike korporacija izložiti oštrim represijama. A takve promene se mogu desiti čak i u okviru iste vlasti – jer ništa ne može garantovati njenu posvećenost istim interesima tokom dužeg vremenskog perioda.
Iz ovih razloga, korporacijama je sasvim isplativo da ulažu u borbu protiv nasilja, i one će se time baviti ako inicijative za borbu protiv nasilja postanu dovoljno primetne da privuku njihovu pažnju. Mnogo je bolje uložiti par procenata svoje dobiti u izravnavanje balansa potencijala nasilja ili, za tehnološke kompanije, učestvovati u razvoju genoterapije protiv nasilja, nego stalno rizikovati da budu uništene nasiljem.
