Razvoj biotehnologija približava trenutak kada će moći biti kreirana genoterapija sposobna da kod čoveka aktivira mehanizam koji inhibira nasilje, o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim javlja se i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zbog toga bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako se ona može napraviti, može se napraviti i genoterapija za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatima, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojom nasilnošću, smatraju je smislom svog života i ne žele da se od nje odsete zbog nekog strelica sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi pripadnike silovih službi od rizika gubitka nasilnosti.
Naravno, apsolutna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se desiti ako se među njima ipak nađe neko ko odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:
1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorenceov mehanizam, i ako se to desi, ceo svet će potonuti u nasilju i ratovima, opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).
2) Ovaj rizik će dovesti do potrebe za kreiranjem osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorenceovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se učini tako da osoba pogine pri pokušaju da ukloni ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti opstanak ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.
3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno opšta naoružanost (svakom pojedincu će jasno postati da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorenceovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju pokretanja nasilja.
4) Statičarski bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju pripadnici silovih struktura koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infekciona agensa, rafale iz automata itd. od strane onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koji će ga pokazivati svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.
Kao rezultat, ispostavlja se da će kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suдържаža nasilje takođe dovesti do uklanjanja statičarskog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je to što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili barem ne bude izravnat balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.
Kao što znate, pristalice voluntarizma i ideja nenasilja aktivno se zalažu za nesilne mere za nadoknadu štete, kao i za kažnjavanje kršilaca dogovora i kriminalaca, kao što su ostracizam, finansijske sankcije, kaucije, osiguranje transakcija itd. Primena sile je dozvoljena samo u svrhu samoodbrane od neposrednog napada, u drugim slučajevima nasilje je apsolutno nedozvoljeno. Postoji mnogo razloga zašto je takav model ponašanja najoptimalniji, već sam mnogo toga rekao u svojim prethodnim materijalima. Sada ćemo razmotriti jedan veoma uobičajen argument, usmeren na diskreditaciju nesilnih mera.
Evo šta ja govorim o reputacionim institucijama i o ostracizmu, o tome da se osoba koja krši dogovore ili koja je u prošlosti počinila čin nasilja može uvrstiti na crne liste i da joj se odbijaju buduće transakcije. I znate kakav argument često sledi za tim? To liči na socijalni rejting u Kini, vi ste zapravo nečovečni totalitarijci! To je ipak „kultura otkazivanja“ koja se sada praktikuje na Zapadu, vi samo želite da surovo mučite ljude i lišite ih prava na normalan život!
Sada želim da postavim pitanje onima koji iznose takvu kritiku. A koju ćete vi alternativu ponuditi? Dozvolite mi da pogodim, zar svakoga ko prekrši treba tući štapovima, vući u lisicama po sudovima, ili čak na mnogo godina zatvoriti iza rešetaka? Drugo ionako nećete moći da ponudite, alternativa našim nematerijalnim merama je samo jedna – mere sile. I šta tako ispada, mi smo sa našim ostrakizmom i finansijskim sankcijama nehumanitarni totalitarijasti, a vaši štapovi i zatvor – humanitarni i krajnje ljudski instrumenti? Ako neko tako misli, onda je on jednostavno potpuni idiot!
I, inače, mi ne nudimo doživotnu „otkaznicu“ počinitelju prekršaja, o čemu neki takođe govore. Zapravo, može se proći i sasvim bez toga; ako osoba odmah prizna svoju krivicu i spremnost da nadoknadi štetu, onda joj ni ostrakizam ni crne liste ne prete. Na kraju krajeva, svima će biti bolje ako će krivac, u tempu koji mu odgovara i u uslovima koji mu odgovaraju, u kojima može da radi sa maksimalnim učinkom, nadoknađivati štetu koju je nanio. Takođe, da biste nekoga bacili iza rešetaka, morali biste nasilno oduzeti mirnim ljudima deo njihovih sredstava (tj. prinudno ih oporezivati) za održavanje zatvorske infrastrukture i samog zatvorenika. Naravno, ako neko nema ništa protiv toga da plaća za to – neka plaća, i neka zločincima predlaže svoju meru za ukidanje ostrakizma u vidu dobrovoljnog zatvaranja. A ja ne želim da plaćam za to. Šta ćete uraditi, i mene ćete izbiti štapom? Onda ste nasilnik, apsolutno ništa bolji od ostalih nasilnika!
Pored toga, ne treba govoriti da nematerijalne mere neće funkcionisati, jer kriminalac može zaobići njih jednostavno vršeći dalja nasilja i kradši radi sopstvenog obezbeđivanja. Čak i u tom slučaju, njegov život će biti izuzetno neprijatan, pošto čitav niz dobara i usluga ne može se jednostavno ukrasti, a ako se kriminalac odluči na napad, može ga se zaustaviti sredstvima samoodbrane. Ne zaboravite da mi zapravo zastupamo opšte naoružanje i da nemamo ništa protiv samoodbrane u slučaju neposrednog napada!
Postoji jedna veoma efikasna metoda iskorenjivanja nasilja o kojoj se obično malo razmišlja. Ona je sasvim očigledna – nasilje se može ukloniti ne dozvoljavajući ljudima koji imaju nasilne sklonosti da se reprodukuju. Nasilne sklonosti nekih ljudi mogu biti genetski uslovljene, pa je očigledno da će i njihova deca najverovatnije takođe naslediti nasilnost. Pored toga, nasilnici pružaju veoma loše vaspitanje svojoj deci i odgajaju ih u nepovoljnom okruženju – to ih podstiče da i sami postanu nasilnici u budućnosti.
Ali kako to postići? Mi ipak ne možemo sami silom primoravati takve ljude da se ne razmnožavaju, jer bismo tada bili ništa bolji od njih, a primenom nasilja bismo uneli njegove negativne eksternalije sa svoje strane. Međutim, to se može uraditi i primenom niza nesilnih mera.
Pre svega je neophodno koristiti reputacione institucije. Ljude koji su počinili akte nasilja treba razotkriti i izložiti ostracizmu, čime bi se smanjilo njihovo blagostanje. Takođe je veoma važno diskreditovati ih među bliskim okruženjem, odnosno rođacima, prijateljima, komšijama. Sasvim je prihvatljivo čak i vršiti pritisak na ljude iz tog okruženja, na primer, preteći da će se izložiti ostracizmu zbog saradnje sa nasilnikom. U principu to je logično, jer ostracizam nije efikasan alat ako ljudi koji sarađuju sa osobom koja je počinila zločin takođe ne budu proglašeni kriminalcima, prema kojima se mogu primeniti odgovarajuće sankcije, jer bi tada ti ljudi imali manje stimulusa da ne sarađuju sa njim, a samim tim ostracizam ne bi bio primenjivan u dovoljnoj meri.
Na taj način okruženje nasilnika može sasvim lako da ga odbaci ili, barem, da počne da vrši pritisak na njega sa svoje strane. A osoba sa pokvarenom reputacijom, niskim nivoom blagostanja, koja nosi rizike pri bilo kakvim odnosima sa njom, a pritom i koja je pod pritiskom onih subjekata koji ipak ne mogu odustati od saradnje sa njom, ima veoma male šanse da pronađe partnera i osnuje porodicu.
Pored reputacionih metoda mogu se koristiti i neki drugi instrumenti, od kojih ćemo jedan sada razmotriti. Postoje agencije koje za određeni iznos mogu organizovati niz događaja koji sa velikom verovatnoćom vode ka narušavanju odnosa između ljudi, na primer, ka razvodu bračnog para. U našem slučaju to se može primeniti protiv ljudi sa nasilnim sklonostima koji su u vezi ili braku. Sredstva za plaćanje usluga takvih agencija mogu se prikupljati putem donacija od nesebičnih ljudi, na primer, pokretanjem krandfatinga inicijative za iskorenjivanje nasilja.
Posebno je važno odvajati od reprodukcije one ljude koji rade za stalnog banditera i izvršavaju njegova uputstva o upotrebi sile, odnosno pripadnike silovih službi. Oni su najčešće ljudi sa nasilnim sklonostima, jer ko drugi bi išao da brani nasilnu vlast i po njenom nalogu vrši akte nasilja nad nevinim ljudima, na primer, udara ih na protestima ili upada im u kuće zbog „pogrešne“ objave na društvenim mrežama.
I, što je veoma važno za nas, oni dobijaju ogroman bonus za razmnožavanje. Pripadnici silovih službi imaju mnogo povlastica, mogu računati na besplatan smeštaj, povlašćeni prevoz u javnom prevozu, odmor i lečenje u sanatorijumima, imaju povlastice za obrazovanje, raniji uzrast za odlazak u penziju i visoke penzije. Na taj način pripadnici silovih službi dobijaju veoma povoljne uslove za razmnožavanje, po mnogo povoljnije nego obični ljudi. Nažalost, nisam pronašao statistiku o broju dece kod pripadnika silovih službi, ali smem da pretpostavim da je u proseku nivo fertiliteta u njihovim porodicama znatno viši nego u običnim porodicama. Time se samo povećava broj ljudi sklonih nasilju. Potrebno je što pre srušiti takvo stanje stvari, tada će se i problem nasilja početi rešavati čak i bez fizičkog uklanjanja agresora iz populacije.
Jedna od centralnih ideja ankapizma je da se svi nastali problemi i nesuglasice moraju rešavati naknadno – putem suda (recimo, da sudovi u ankapizmu rade sasvim normalno, tu nema pitanja). Ali, stvarne probleme je lakše sprečiti nego se baviti „uklanjanjem ruševina“, a za to bi mogle biti potrebne zabrane. Šta kažete na taj račun? Tužiti za odštetu i gomilu penala je, naravno, dobro, ali zar to ne podseća na čuvenu frazu „kad ubiju, onda dođite“? Možda bi, barem radi mogućnosti preventivnih mera (ali onih koje ne ugrožavaju adekvatna prava i slobode!), trebalo imati barem minimalnu državu-krov?
Minarhista
Centralna ideja ankapizma je pre svega u tome da se problemi čije je rešavanje danas uzurpirala država rešavaju privatno, i to samo onda kada postoji tržišna potražnja za njihovim rešavanjem. To znači da se isti problem u različito vreme, na različitim mestima i u različitim situacijama može rešavati na različite načine. U jednom slučaju kondominijum finansira rad policijskih patrola, u drugom slučaju osiguravajuća kuća nadoknađuje žrtvi troškove napada, u trećem slučaju ljudi računaju na uspeh samoodbrane, a nemaju nameru da troše na osiguranje ili obezbeđenje. Svaki put situacija počiva na mnoštvu individualnih izbora i, u suštini, nije važno da li su iza njih stajali ekonomski proračun, religijske predrasude ili etičke preferencije.
Nema ničeg užasnog u tome da određena zajednica obezbedi sebi rešenje niza tipičnih zadataka uz pomoć države-kišobran. Užasno je ako ta država to radi prisilno, po teritorijalnom principu. A sve dok se usluge države pružaju u okviru individualnih ugovora, koji podrazumevaju slobodan izlazak iz njih – pa za ime sveta.
Štaviše, ako nečija kultura podrazumeva niz zabrana čije se poštovanje očekuje od svih, uključujući i one koji nisu deo nje, onda će za nosioce takve kulture biti sasvim prirodno da sprovode prevenciju na privatni način. Primer je ispod na slici.
Druga stvar je što kod ankapije uloga zatvora donekle drugačije odudara, ali to je već sasvim druga priča
U mnogim slučajevima, kada se govori o problemu nasilja, kao primere ovog fenomena uzimaju se samo primene sile strane običnih građana po njihovoj sopstvenoj inicijativi. U istom slučaju, ako je mera sile primenjena po nalogu odozgo i u okvirima državnog zakona, onda se ona uopšte ne smatra nasiljem, ta mera se već naziva oblikom sprovođenja zakona. Iz ovakve apsurdne formulacije obično proizilazi pretpostavka da se problem nasilja može rešiti jednostavno sprovođenjem neke „ispravne“ državne politike. Takav stav aktivno promovišu pristalice ideja Stivena Pinkera, a u ruskojezičnom prostoru najaktivniji evanđelista tih stavova je Ekaterina Šulman. Ali hajde da vidimo zašto to nikada neće uspeti.
Prvo, sam pokušaj da se prisilne mere sile podele na one koje se mogu smatrati nasiljem i one koje se ne mogu, suočava se sa logičkom protivrečnošću. Razlika u tome kada, kome i iz kog razloga je primenjena prisilna mera sile ne poništava sam činjenicu njene primene, nevoljnost njenog karaktera i namerno fizičko ograničavanje čovekove slobode. Sve je to sastavni faktori fenomena kao što je nasilje. Ne može se reći da ista ta radnja u isto vreme, iz istog razloga i prema istom čoveku predstavlja nasilje, a u drugo vreme, iz drugog razloga i prema drugom čoveku to već ne predstavlja. To je samo subjektivna procena konkretnog čoveka.
Zapravo, zato sve prinudne mere sile nose sa sobom iste probleme i rizike, bez obzira na to kako ih opravdavali. Ako gledamo iz ugla praktičnih rezultata, nema razlike da li je nasilje primenio policajac ili običan građanin, da li je primenjeno na običnog prolaznika ili na bandit koji je u prošlosti počinio mnoštvo zločina, uvek se može nailaziti na otpor, naročito ako se žrtva mere sile dovede u očajničku situaciju. A u današnjem svetu sa tehnologijama koje se ubrzano razvijaju, to preti korišćenjem veoma opasnih i razornih sredstava kao alata za odbranu ili oružja osvete, sve do oružja masovnog uništenja, od kojeg su najdostupniji virusi. Zato se iz praktične tačke gledišta primena mera sile može opravdati samo kod neposredne samoodbrane, jer u tom slučaju čin nasilja već počinje i potrebno ga je prekinuti kako bi se izbegle negativne eksternalije koje slede nakon njega. U svim ostalim slučajevima, jedina optimalna strategija ponašanja biće primena metoda delovanja na prekršioca koje su različite od fizičkog nasilja, poput narušavanja reputacije i ostracizma.
Drugo, i to je najvažnije — pokušaj oslobađanja od privatnog nasilja pomoću državnog nasilja zapravo ga samo suzbija, ali ne i iskorenjuje. Jasnim primerom toga može se nazvati SSSR. Namerne ideje u vezi sa privatnim nasiljem kod ideologa autoritarnog komunizma bile su veoma plemenite; metodom „gvozdene ruke“ nameravali su da iskorenjuju međunacionalne i svakodnevne konflikte. Razumljivo je da roditelji neće izlupati dete, a Azerbejdžanac neće napasti Jermina, ako stoji nad svima njima sa štapom. Ali nijedna vlast ne traje večno. Čim u njoj dođe do promena, svi problemi izlaze na površinu. Konflikt se ponovo rađa, i to sa novom snagom, uzimajući u obzir to u kakvom su stresnom položaju ljudi zbog višegodišnje silne kontrole nad njima. Imali smo sreće što su nakon raspada SSSR-a isti ti Jermani i Azerbejdžanci u rukama imali samo automate i tenkove, a ne nuklearne rakete i viruse. Uostalom, vremenom oni, kao i ne samo oni, mogu ovladati i veoma opasnim sredstvima. Tada ćemo se suočiti sa katastrofalnom pretnjom koja ugrožava postojanje čitavog čovečanstva, usled problema nasilja koji nije rešen metodom „gvozdene ruke”.
Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
Kada se virusi posmatraju kao oružje masovnog uništenja, mnogi govore da je to samo hipotetička pretnja, neostvariva u ovom trenutku u praksi, da se teško može ostvariti u bliskoj budućnosti, i da svakako nikada neće biti dostupna za reprodukciju malim organizacijama i običnim ljudima u kućnim uslovima. A pošto su druga moguća sredstva masovnog uništenja još nedostupnija za reprodukciju, nema potrebe bojati se fenomena kao što je nasilje i pokušavati ga potpuno iskoreniti.
Pre svega, moramo pogledati trendove razvoja biotehnologija. Odličan primer pokazuje operacija kao što je sekvenciranje (jednostavnijim jezikom – dešifrovanje) genoma. Pre još 20 godina, sekvenciranje jednog kompletnog ljudskog genoma koštalo je 100 miliona dolara, pre oko 10 godina – 1 milion dolara, a sada – 1 hiljadu dolara. Takođe, već sada postoje prilično jeftini sintezatori DNK/RNK, neki modeli se mogu kupiti za nekoliko desetina hiljada dolara i sasvim je realno očekivati da će vremenom i razvojem tehnologije postati još jeftiniji i pristupačniji. Pored toga, u poslednje vreme pojavila su se istraživanja u vezi sa upotrebom Veštačke Inteligencije u rešavanju jednačina kvantne hemije [1][2]. U perspektivi, to će omogućiti određivanje hemijskih i fizičkih svojstava molekula bez sprovođenja stvarnih testiranja, već samo virtuelnim modelovanjem njihove strukture. Mislim da je očigledno da će to veoma značajno pojednostaviti i projektovanje veštačkih virusa. I na kraju, ne zaboravimo da se moderna vakcinacija i ciljano lečenje zasnivaju upravo na uvođenju veštačkih virusnih agenata u čoveka, koji nose određeni genetički materijal do potrebnih ćelija i ubacuju ga u njih. U suštini, to je genoterapija, prema čijoj tehnološkoj realizaciji mnogi, iz nekog razloga, takođe pristupaju skeptički i ne vide perspektivu njenog razvoja i primene u bliskoj budućnosti. Ali vi još uvek smatrate da je stvaranje opasnih veštačkih virusa samo hipotetička pretnja? Pa hajde, razmotrimo stvarne slučajeve sličnog.
Godine 2011, virolog Yoshihiro Kawaoka sprovodio je eksperimente na kreiranju vakcine protiv gripa. Pokušao je da rekonstruiše soj virusa koji je prethodio epidemiji 2009–2010. godine kako bi video kako se virus promenio tokom 4 godine. Kao rezultat toga, modifikovao ga je tako da postane otporan na ljudski imunitet [3]. Naravno, njegov rad je počeo da biva kritikovan, jer bi čovečanstvo ostalo bespomoćno u slučaju da je ovaj virus napustio zidove laboratorije. Takođe, vlada SAD je 2014. godine uvela zabranu nastavka ovog istraživanja (međutim, ona je ukinuta 2019. godine). Pored toga, Yoshihiro Kawaoka je ranije uspeo da u laboratorijskim uslovima kreira analog sve poznatije španske gripe, od koje je, prema različitim procenama, poginulo do 100 miliona ljudi.
Takođe, 2018. godine, grupa kanadskih istraživača objavila je naučni rad o rekonstrukciji uzročnika virusa konjske osepe – najbližeg rođaka crne (prirodne) osepe, jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva [4]. Troškovi ovog projekta procenjuju se na približno 100 hiljada dolara. Baveći se ovim, istraživači su težili da kreiraju novu, još bezbedniju vakcinu protiv prirodne osepe. Međutim, značajan deo naučne zajednice odnosio se ka ovom istraživanju kritički i počeo da izražava indignaciju zbog toga zašto je naučni časopis PLOS One uopšte dopustio objavljivanje rada te vrste, jer to može pomoći teroristima u kreiranju biološkog oružja.
U svemu ovome treba razmotriti slučajeve kada su virusi slučajno napuštali zidove laboratorija i kakve su posledice to imalo, kako bismo razumeli sa čim ćemo se suočiti ako neko namerno poželi da pusti opasan virus na slobodu. Štaviše, to već sada može učiniti bilo koji laboratorijski radnik bilo kog istraživačkog centra koji čuva i proučava uzorke takvih virusa. Jednostavno imamo velike sreće što nijedan od takvih laboratorijskih radnika još uvek nije imao nasilne sklonosti, ili ako je imao, nešto ga je sprečavalo ili nije shvatao kakvo opasno oružje drži u svojim rukama. Navesti ćemo 5 takvih slučajeva [5]:
– Godine 1977. soju gripa H1N1 uspelo je da pobegne iz kineske ustanove i proširi se širom sveta. Srećom, izazivao je samo blagu bolest i doveo je do svega nekoliko smrtnih slučajeva.
– Od 1963. do 1978. godine u Velikoj Britaniji došlo je do tri bekstva virusa prirodnih varičela iz dve različite laboratorije. Bila su povezana sa niskim standardima i lošom laboratorijskom praksom. Izbijanje varičela dovelo je do najmanje 80 smrtnih slučajeva.
– Godine 1995. 10.000 ljudi u Venecueli i 75.000 ljudi u Kolumbiji oboleli su od soje VEE koja je pobegla iz laboratorije. Kao rezultat izbijanja bolesti, poginulo je 311 ljudi, dok su neurološke komplikacije otkrivene kod 3.000 ljudi.
– Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je 2003. godine doveo do globalne epidemije koja je inficirala 8.000 ljudi i izazvala 774 smrti u 29 zemalja. Od vremena početne epidemije izvršeno je šest bekstava virusa iz laboratorija – četiri u Pekingu i po jedan u Singapuru i Tajvanu.
– U 2007. godini, 278 životinja u Velikoj Britaniji zaraženo je aftom nakon što je virus izbio iz laboratorije visokog nivoa bioubezpieđenja. Usled izbijanja epidemije, bilo je potrebno uništiti 1578 životinja. Ova epidemija je podminula poljoprivrednu proizvodnju i izvoz Velike Britanije i koštala je približno 200 miliona funti sterlinga.
Hajde da pogledamo i trenutnu virusnu situaciju. U godinama 2020-21. morali smo da se nosimo sa koronavirusom (inače, to je jedna od sorti istog SARS-a koji je izbio iz laboratorijskih zidova 2003. godine). U poređenju sa drugim virusima, SARS-CoV-2 nije preterano zarazan i smrtonosan; do sada ga je preležalo oko 103 miliona ljudi, što je 1,3% populacije planete; oko 2,2 miliona ljudi je umrlo – što je 2,1% svih zaraženih. Ipak, pandemija je dovela do velikog broja društvenih i ekonomskih problema.
Takođe, treba da pogledamo i druge savremene virusne pretnje pored koronavirusa. To može biti, na primer, virus „Nipah“. Bolest može teći bez simptoma (u tom slučaju čovek jednostavno postaje nosilac zaraze) ili izazvati ozbiljne respiratorne probleme, encefalitis, otok mozga i smrtnost u opsegu od 40% do 75%. Pored toga, holandski istraživači tvrde da se izbijanje Nipah virusa može dogoditi u bilo kom trenutku [6]. A šta bi se moglo desiti ako uzorak takvog virusa padne u ruke osobe sa nasilnim težnjama?
Pored svega toga, temu virusne pretnje već pokreću neke poznate i autoritativne ličnosti, kao što je preduzetnik i milijarder Bil Gejts [7]. Još 2015. godine je predvideo pandemiju i upozorio da svet na nju nije spreman. Ovu nepripremljenost objašnjava time da se velike pandemije dešavaju prilično retko, ljudi ih zaboravljaju i radije žele da usmere svoju pažnju na borbu protiv češćih katastrofa. Pandemija u celini uvek deluje kao nešto što se sigurno neće dogoditi u narednih nekoliko godina, zbog čega se njena pretnja ignoriše. Bil Gejts je takođe izrazio zabrinutost zbog toga što se virusi mogu koristiti u nasilne svrhe i procenio je verovatnoću nastanka veštačke pandemije kao veću od prirodne. Hajde sada zamislimo takav scenario – neko namerno oslobađa veoma zarazan i smrtonosan virus, a čovečanstvo na to uopšte nije spremno?
Mislim da ne bi trebalo da ostane sumnje u to da je kreiranje veštačkih virusa stvarni zadatak koji vremenom postaje sve manje skup i dostupniji za realizaciju. Takođe, možda čak neće biti ni potrebno kreirati nove viruse – dovoljno je preuzeti i iskoristiti uzorke već postojećih. Zato nam je kritično važno da se oslobodimo nasilja pre trenutka kada bi neko, u pokušaju da se zaštiti od napada ili neki terorista u progonjenju svojih nasilnih ciljeva, oslobodio veoma zarazan i smrtonosan virus, koji bi doveo čovečanstvo do katastrofe.
Veoma je glup onaj konzervativista koji ostvaruje svoje snove o etničkoj čistoći i tradicionalnom poretku života kroz državno nasilje po nalogu prema celom društvu. Ali glup će biti i progresivista koji će iskoristiti istu tu metodu u promovisanju multikulturalne i LGBT agende. A sve to zato što, bez obzira na to koje se ideje promovišu tom metodom, neophodno je stalno koristiti i održavati u „ratnoj pripravnosti“ instrumente nasilja.
Ali vlast ne može biti večna. Ne postoji metoda da se zauvek ostavi vlast u rukama jedne grupe interesa, jednostavno zato što u društvu uvek postoje različite grupe. I kada neka od grupa stekne dovoljno snage i popularnosti da smeni prethodnu grupu, zajedno sa tim se odmiču i prethodni interesi.
Da bi bilo jasnije, hajde da kao primer postavimo jedno pitanje, posmatrajući trenutno stanje stvari u zapadnom svetu. Evropski i američki konzervativisti su krajnje nezadovoljni time što njihovu decu prisiljavaju da u školama uče multikulturalizam i što im se promoviše tolerancija prema LGBT zajednici. Ponekad čak dolazi do toga da služba za zaštitu dece može oduzeti decu konzervativnim roditeljima ako oni odluče da ih zaštite od takvog obrazovanja. Takođe su nezadovoljni time što im se kroz oporezivanje oduzimaju sredstva za pomoć i obezbeđivanje dodatnih privilegija manjinsama i immigrantima.
Ali ko je kriv za to? Progresivisti? Možda, jer koriste silovite instrumente. Ali i sami konzervativci su krivi. A sve zato što su podržavali i negovali instrument nasilja. I čemu se ovde čuditi što je taj instrument vremenom jednostavno prešao u ruke drugih interesnih grupa? Čemu konzervativci treba da se čude nakon što su u prošlosti ubijali, zatvarali ili prisilno lečili iste predstavnike LGBT zajednice, a zatim su njihovu decu počeli obavezno da uče toleranciji prema vrednostima te vrste? Da su se konzervativci oslobodili instrumenta nasilja, da ga nisu koristili u progonjenju svojih ciljeva, niko im ne bi mogao nametati svoje poretke. Da, oni im toliko mrzni pristalice multikulturalizma i predstavnici LGBT zajednice i dalje bi postojali. Ali ne bi mogli silom da im ukazuju kako da žive.
Moral ove priče može se izraziti jednom poslovicom – šta sejesi, to ćeš i požinjeti! Ako budeš sejao nasilje – sam ćeš postati njegova žrtva, to je neizbežno, nikada ne računaj na to da je instrument nasilja tvoj i samo tvoj. Bolje nemoj doprinositi razvoju takvog instrumenta – tada ga niko neće moći primeniti protiv tebe.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Na početku želim da podelim sa vama prilično zanimljiv materijal u vezi sa temom nasilja i privatnog vlasništva pod nazivom „Politički koncept slobode“. Autor vodi raspravu iz koje proizlazi da prava vlasništva uvek imaju nasilno poreklo, budući da je neophodno primenjivati nasilje da bi se ona zadržala.
Pre nego što dam svoj komentar, unapred ću napomenuti da razmatramo kako privatna prava vlasništva pojedinaca i kompanija (za koja zastupaju libertarijanske desnice), tako i kolektivna prava vlasništva formirana u okviru dobrovoljnih udruženja (za koja zastupaju libertarijanske levice). Međutim, odbacujemo situaciju u kojoj prava vlasništva uopšte ne postoje, jer u takvom stanju stvari nije moguće organizovati bilo kakvu efikasnu reedistribuciju resursa za rešavanje određenih zadataka, jer bi tada apsolutno svako od svakoga u bilo kom trenutku mogao oduzeti bilo koji resurs bez obzira na okolnosti.
Ako se radi o zaštiti neposredne imovine kojom često raspolažete ili koju čak držite u svojim rukama upravo sada, problem njenog zadržavanja ne postoji – neko mora napasti vas nanoseći fizičku štetu (ili barem sa nenultom verovatnoćom nanosa štete) kako bi je oduzeo. Ako nasilje kao pojava još uvek nije iskorenjeno u društvu, možete sasvim opravdano koristiti sredstva za samoodbranu. Inače, ne moraju biti čak ni letalne, to mogu biti sprejevi za biber, elektrošoker, ultra/infrazvuk. Dovoljno će biti naneti agresoru samo veoma neprijatne senzacije, bez dugoročnih fizičkih posledica, kako biste ga primorali da pusti vašu torbu ili napusti kuću. Ako je pak nasilje iskorenjeno, niko vas jednostavno neće napadati.
Što se tiče zaštite udaljene imovine – i nju se može organizovati bez nasilja, na primer, primenom sledećih metoda koje je Bitarh opisao u svom materijalu „Zaštita imovine u društvu koje je iskorenilo nasilje”:
1) Ugovor u okviru ugovorne jurisdikcije, u kojoj će KY uložiti određene napore da spreči kršenje vaših vlasničkih prava. Najočiglednija opcija za nekretnine je ugovor između KY i pružalaca komunalnih usluga (elektricitet, gas, voda) o njihovom isključenju u slučaju skvotačenja ili neplaćanja kirije. 2) Fizičko ograđivanje imanja ogradom i sistem kontrole pristupa: šlajmbar, vrata sa elektronskom bravom. 3) Za situacionu zaštitu, kada vlasnik želi da spreči ulazak bilo koga na svoju teritoriju (na primer, razbesne radnike koji žele da zauzmu fabriku), obezbeđenje na ulazu ili živi lanac ljudi. 4) Za sve stvari koje sadrže elektronske komponente (od aviona, jahti i automobila do kućnih aparata, telefona i slušalica) blokiranje korišćenja bez unosa koda pristupa, skeniranja mrežnjače oka, otiska prsta ili RFID oznake. 5) Mrežni (globalno dostupni putem interneta) sistemi reputacije, u koje se mogu upisivati kršioci privatne imovine, što će za njih rezultirati odbijanjem usluga, bojkotom ili ostracizmom. 6) Sistem opcija. On je već sada široko rasprostranjen u IT kompanijama Silicijumske doline. Angažovani radnik je finansijski zainteresovan za uspeh preduzeća, on će ostvariti profit od rasta kapitalizacije kompanije i nije zainteresovan da krade imovinu poslodavca, jer će prema uslovima ugovora ove opcije biti izgubljene u slučaju protivpravnih radnji sa strane radnika.
Kao što vidimo, zaštita vlasništva ne zahteva nužno nasilje, osim u slučaju direktnog oduzimanja one imovine kojom raspolažete u datom trenutku, ali to već predstavlja agresivan napad na vas, u tom slučaju je samoodbrana dozvoljena. Prava vlasništva i nasilje nisu nužno jedno te isto.
