Postoji argument da borba protiv fenomena kao što je nasilje neće pomoći da uklonimo našu trenutnu hijerarhiju dominacije i monopol na vlast. Prvo, mnogi sumnjaju da se metodama protiv nasilja neće moći primeniti na lidere hijerarhije dominacije – oni rade u zatvorenim kancelarijskim zgradama, voze se u oklopnim vozilima, njihove kuće su opkoljene obezbeđenjem, što znači da im se nikako ne može prići niti do njih stići. Drugo, to mogu biti ljudi koji sami nisu skloni činjenju akata nasilja. Možda su neki od njih čak i intelektualci, nesposobni čak i da lagano nekoga udare, a i nemaju potrebe za tim, jer sav prljav posao umesto njih obavlja cela armija piyonira, koji su već skloni nasilju. Ponekad se drugi argument čak smatra dokazom da problem hijerarhije dominacije i monopolske vlasti ne potiče iz nasilja.
Da bismo osporili ovaj argument, uvek moramo imati na umu upravo tu vojsku pešaka. Iza političkih lidera stoje bezbednosne strukture u kojima radi mnoštvo agenata. I upravo ti agenti stupaju u direktan kontakt sa nama, upravo preko njih se izvršavaju svi nalozi koji dolaze odozgo. Uzrok naših problema i cilj našeg delovanja je eliminacija njihove nasilnosti. Ako gledamo realno, ne možemo zaustaviti lidera hijerarhije dominacije, likvidirati ga tokom samoodbrane pri direktnom napadu, pa čak ni u budućnosti sa razvojem tehnologije ubosti ga iglom sa genoterapijom. Ali to može biti potpuno nepotrebno, pa čak i beskorisno, s obzirom na to da on sam po sebi može biti osoba koja nije sklona vršenju akata nasilja. Za revanche, mi uvek možemo primeniti sve te mere na njegove sluge, jer oni, ponovo, stupaju u direktan kontakt sa nama prilikom primene agresivnog nasilja prema nama.
Čim svi pešaci budu zaustavljeni ili likvidirani u procesu samoodbrane od njihovog napada, njihov lider će jednostavno ostati bez svojih snaga, on više neće moći da realizuje bilo kakve težnje prema nama. Upravo zato je dovoljno samo raditi na nasilnosti pešaka koji stupaju u direktan kontakt sa nama, bez njih lider hijerarhije dominacije apsolutno ničega ne vredi!
U kontekstu nedavnih blokada konzervativnih grupa i resursa od strane zapadnih korporacija, kao i zbog starijih prigovora upućenih meni povodom toga što sam pozivao na učešće u blokadi Jutjub kanala propagandiste Vladimira Solovjova, želeo bih da iznesem svoje mišljenje o svom, kao i generalno libertarianskom/voluntarističkom stavu u vezi sa slobodom govora.
Kao što znamo, ideja voluntarizma sastoji se u tome da se iskoreni svaki oblik nasilja i silom nametne prisile u odnosima između ljudi, odnosno da se dostigne stanje maksimalne slobode delovanja, dogovora i asocijacije. Odmah se može reći da blokada sadržaja bilo koje vrste od strane bilo koje platforme nije nasilna radnja, a samim tim to nije ono protiv čega voluntarista može biti. Međutim, u savremenom svetu se stvorila takva situacija da su velike društvene platforme u velikoj meri zavisne od država, one su sa njima u bliskoj saradnji (naročito sa policijom i tajnim službama), a takođe često od njih dobijaju monopolne privilegije i subvencije. De facto, one u određenoj meri rade od sredstava poreza oduzetih od ljudi, i sve dok to ostane tačno, one, po mišljenju mnogih ljudi, ne mogu biti ništa drugo do javnih servisa na koje bi sloboda govora trebalo da se primenjuje u apsolutnoj (ili skoro apsolutnoj, uz male ograde) meri. Takođe se često susrećem sa mišljenjem da čak i u uslovima slobodnog društva je potrebno vršiti pritisak na sve velike društvene platforme kako bi i one kod sebe podržale potpunu slobodu govora.
Međutim, ne zaboravimo da je za nas najglavnji problem nasilje. Protiv njega se mora boriti. I u toku te borbe ni u kom slučaju ne sme se dozvoliti širenje i popularizacija nasilničkih ideja, jer će to samo provocirati nove akte nasilja, što će dovesti do mnoštva negativnih eksternalija (o kojima sam mnogo pričao u materijalima svog kanala i javne stranice) i u budućnosti može se za sve nas završiti kao potpuna katastrofa (neko ko želi da reši svoje probleme putem nasilja može čak koristiti oružje masovnog uništenja, na primer, pustiti na slobodu veoma opasan virus).
Razumevanje ovoga nam će omogućiti da formulišemo odgovor u vezi sa tim kakva politika treba da se primenjuje sada na takozvanim javnim društvenim platformama, kao i koja je neophodna pri vršenju pritiska (osim silovnog, koji je naravno nedopustiv) na bilo koje platforme takve vrste uopšte. I to je – sloboda govora je dopustiva u svim slučajevima, osim u slučajevima pozivanja na nasilje.
Ideje u čijoj je osnovi silovno nametanje ne smeju biti dopuštene za objavljivanje na takvim platformama. Ljudi koji pozivaju na iniciranje nasilja prema bilo kome moraju biti blokirani, prema njima se takođe može primeniti opšti ostracizam sve dok ne odluče da odustanu od nasilničkih težnji. Takođe su nedopustivi pozivi na kažnjavanje ljudi od strane državnih organa, pošto se takva kažnjavanja realizuju silovnim metodama. Naravno, ovo se ne odnosi na pozive za samoodbranu svim sredstvima u slučaju iniciranja nasilja od strane bilo kog agresora, pošto je ova radnja usmerena na prekid akta nasilja koji se već vrši i uklanjanje povezanih negativnih eksternalija.
Zaključak: nasilnike je potrebno podvrgnuti ostracizmu, a nasilničke ideje ne treba dopustiti za objavljivanje i širenje na društvenim platformama. Takođe je potrebno vršiti pritisak (naravno nenasilan) na bilo koje društvene platforme s ciljem da se od njih izdejstvuje blokada ljudi i materijala koji pozivaju na nasilje. U slučaju materijala druge vrste – sve se rešava privatnim putem, svaka platforma sama odlučuje šta će objavljivati, a šta ne, i svaki čovek odlučuje da li će koristiti tu ili drugu platformu, i da li će prema njoj uvesti personalne sankcije ako mu se ne sviđa sadržaj koji se na njoj objavljuje.
Ponekad se kao argument o nemogućnosti realizacije bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se postigne slobodno društvo, čak i uz postojanje nasilne državne vlasti, navodi činjenica da će državni bezbednosni agenti (tj. stacionarni bandit) jednostavno zaustaviti svu delatnost povezanu sa tim. Upravo zbog toga je, konkretno, nemoguće praktikovati agorizam – svi agoristi će biti uhapšeni i zatvoreni kao privrednici koji izbegavaju plaćanje poreza i bave se „nezakonitim“ preduzetništvom. A bez prakse agorizma nije moguće izgraditi društvene institucije koje su alternative državnim, odnosno stvoriti početnu infrastrukturu slobodnog društva. Takođe, to neće omogućiti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – silovnici će jednostavno zatvoriti one koji proizvode i distribuiraju oružje za samoodbranu još na samom početku tog procesa. A bez BPN ne može biti ni reči o suprotstavljanju stacionarnom banditu. Međutim, ovaj problem ima rešenje: potrebno je učiniti tako da država ne može da koristi silu, a jedan od načina da se to postigne je organizovanje preopterećenja njenih silovnih struktura, po analogiji sa DDoS napadom na onlajn servise.
Za početak je ipak neophodno pozabaviti se pitanjem oružja za samoodbranu. Naravno, za njegovu proizvodnju i distribuciju biće potrebni finansijski resursi, čak i ako se koriste najjeftinije i najdostupnije varijante takvog oružja. Njihovo prikupljanje se može obaviti putem krandfatinga, takođe je moguće pojavljivanje anonimnih mecena koji su van domašaja državnih bezbednosnih službi. Uz prisustvo dovoljnih sredstava, proizvodnja i distribucija naoružanja neće biti problem. Pogledajmo, na primer, situaciju sa proizvodnjom i distribucijom narkotika. Uprkos progonima od strane vlasti, oni se sasvim regularno proizvode, makar i ilegalno, a takođe stalno postoje oni koji žele da ih ostavljaju na skrivenim mestima – mnogi ljudi se ne boje kazne od strane statičnog bandita. Ovaj primer nam pokazuje da je baviti se ilegalnom proizvodnjom oružja za samoodbranu i pronaći voljne da ga distribuiraju sasvim realno.
Dalje, oružje za samoodbranu dospeva u ruke ljudi. Naravno, neće odmah biti moguće obezbediti celokupno stanovništvo, mada će biti dovoljno čak i malog procenta ljudi, naročito ako se oni pažljivo biraju. Najbolje će odgovarati oni koji najverovatnije mogu postati žrtve progona i nasilja od strane drugih ljudi ili koji već jesu žrtve. Do čega će to dovesti? Do naglog porasta broja povređenih i poginulih progonitelja i nasilnika. Policija će biti zatrpana slučajevima ove vrste. Pored toga, sami predstavnici bezbednosnih struktura mogu postati žrtve ako pokušaju da primene silu na ljude, jer postoji velika verovatnoća da mogu naići na vlasnika oružja za samoodbranu. I ne zaboravimo povremene proteste i mitinge, gde će i pripadnici bezbednosnih snaga stradati ako odluče da napadnu naoružanu gomilu.
Sve to će jednostavno preopteretiti bezbednosne strukture statičnog bandite. Oni će izgubiti sposobnost da efikasno obavljaju svoje dužnosti. Zbog preopterećenosti, biće im daleko čak i do ekonomskih kriminalaca – agoristi će moći mirno da vode svoju delatnost i proširuju agorističku infrastrukturu. Čak ni pokušaj uvođenja totalne kontrole nad građanima neće pomoći – to će samo udariti na ekonomski položaj vlasti i smanjiti njene bezbednosne kapacitete.
Naravno, neko će reći da će i sami ljudi od toga stradati, jer više neće biti nikoga ko bi ih branio, uključujući i iz pravnog aspekta, jer će državni sudovi, ponovo, biti preopterećeni. Ali to je već pitanje agorističke aktivnosti, u toku koje se mogu organizovati mere samoodbrane i nezavisni instituti za rešavanje konflikata. Inače, u slučaju neefikasnosti rada države usled preopterećenosti njenih struktura, mnogi ljudi će u potrazi za zaštitom sami odlučiti da se pridruže ovim alternativnim rešenjima, što će samo proširiti agorističku aktivnost i infrastrukturu.
Nedavno sam se upoznao sa poglavljem „Moral i oružje“ iz jednog od dela etologa Konrada Lorenca. On je napravio prilično zanimljiva zapažanja o tome kako se različite vrste životinja ponašaju u unutarvrstnim sukobima. Iz njih se mogu izvući važni zaključci o nasilju, što će biti u skladu sa drugim materijalima koje objavljujem na svom kanalu. Pun tekst poglavlja je objavio Bitarh, možete se upoznati sa njim klikom na ovaj link. Sada ću vam ukratko opisati njegovu suštinu.
Obično se o nasilnim sklonostima životinja sudi na osnovu međuvrštnih odnosa. Tako se često prave analogije između toga kako je predator, na primer lisica, uhvatio i ubio zečа, i toga kako je jedan čovek ubio drugog. Iako je ovo poređenje apsolutno neuporedivo, mnogo je tačnije porediti lov predatora na druge životinje sa lovom čoveka na životinje. Ako se gleda kako se životinje ponašaju u unutarvrstnim sukobima, može se primetiti prilično visok nivo suzdržanosti u njihovom ponašanju.
Naravno, ako uzeti slabije naoružane vrste, kod njih je takva suzdržanost ne tako izražena. Jednom je Lorenc ostavio dve golubice (vrstu golubova) u jednom kavezu i otišao do sledećeg dana. Nije od te odluke očekivao ništa loše, iako ove jedinke nisu bile u dobrim odnosima, svakako se od golubova teško moglo očekivati naročito razornost. Međutim, po povratku zatekao je kako jedna jedinka dokrajčuje drugu. A problem je bio u tome što druga jedinka jednostavno nije imala gde da pobegne. Pre toga, Lorenc je posmatrao sukob zajecova i sasvim logično pretpostavio da bi se mogao završiti isto tako, kada bi se stvar odvijala u kavezu, a ne na otvorenom livadu. Slabije naoružane vrste su često prilično svirepe u ispoljavanju nasilja, ali to obično ne dovodi do loših posledica, jer ne mogu brzo i efikasno da nanose štetu svojim srodnicima, a oni, sa svoje strane, uvek imaju mogućnost da pobegnu. Ali ako su toliko svirepe, šta se može očekivati od bolje naoružanih vrsta? Moglo bi se pretpostaviti još užasnije i krvavije sukobe, ali nije bilo tako.
Posmatranja vukova i pasa pokazala su da oni tokom sukoba ne nanose jedni drugima smrtonosne povrede. Kada jedna strana gubi, umesto da se svim silama nastavi da se brani, ona naprotiv – izlaže ranjiva mesta, na primer vrat, čiji je jedan ugriz dovoljan da je ubije. Međutim, druga strana to ne može da učini, zaustavljaju je određeni unutrašnji kočničari. Slično tome, ptice sposobne da nanesu veliku štetu svojim kljunom, ne koriste u potpunosti svoj potencijal u sukobima. Postoji poslovica da vrana vrani oko ne iščupa, i ta poslovica je apsolutno istinita. Čak i kada se vrane tuku, na primer oko hrane, nikada im ne padne na pamet da eliminišu protivnika najefikasnijim, ali najverovatnije najsmrtonosnijim načinom – jednim preciznim udarcem iščupati oko. Pored toga, ptice su veoma pažljive prilikom čišćenja perja svojih pripadnika istog vrste, naročito u blizini mesta kao što su oči; one ne koriste kljun istom snagom kao pri samom obedovanju. Zašto su se razvili takvi kočničari – naravno, zato što bi inače predstavnici ovih vrsta jedan drugom pregrizli grla, iščupali oči i svi zajedno izumrli.
U tom smislu, čovek je bliži golubicama i zečevima nego vukovima i vrani. On je prirodom slabo naoružan. Ali vremenom je postao najnaoružanije biće na svetu. To se dogodilo prilično brzo, nije imao vremena za razvoj prirodnih kočničara. I, s obzirom na to da preživljavanje vrste nije moguće ako njeni predstavnici uništavaju svoje pripadnike, postavlja se važno pitanje koje je Lorenc formulisao ovim rečima:
Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti na dva takva tabora. Kako ćemo se ponašati u tom slučaju – poput golubica ili poput vukova? Sudbina čovečanstva će zavisiti od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!
U razgovorima o tome kako postići stanje nenasilnog osuživotstva, često se iznosi argument da bez silovitog uvođenja principa nenasilja ionako ništa neće funkcionisati, jer će ostati ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti nenasilje. Ponekad se može stvoriti i potpuno pogrešan utisak da zagovornici nenasilja navodno žele iskoreniti nasilje upravo pomoću sile, odnosno nasiljem sa svoje strane, čime se sami predstavljaju kao kontradiktorni nasilnici koji napadaju slobodu ljudi koji ih okružuju. Naravno, to ne odgovara stvarnosti. Ali kako se ipak bez silovitog uvođenja može postići stanje nenasilja? Za to je potrebno razmotriti dva pristupa ovom pitanju.
Prvi pristup sastoji se u izravnavanju Balansa Potencijala Nasilja i on sam po sebi podrazumeva nemogućnost silovitog prisiljavanja (na primer, u formatu države), budući da apsolutno svaki subjekt može odbiti napad i naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Samo agresivno nasilje kao fenomen može se iskoreniti dvema metodama. Prilikom korišćenja blaže metode, dovoljno je samo da žrtva napada može da obezbedi agresoru neprijatne i bolne senzacije pomoću neletalnih sredstava samoodbrane, i time smanji njegovu težnju ka ispoljavanju nasilnog ponašanja u budućnosti (ovakav pristup se čini najefikasnijim u slučaju uvođenja blagog BPN-a od detinjstva). To bi trebalo biti sasvim dovoljno da se spreči formiranje i reprodukcija hijerarhija dominacije (priznajmo iskreno — jedna od varijanti takve hijerarhije u ljudskom društvu je stacionarni bandit). Stroža metoda podrazumeva samoodbranu pomoću letalnih sredstava, a samim tim i likvidaciju svakoga ko je sposoban da počini čin napada, što će kod ljudi učvrstiti nenasilno ponašanje evolutivnim putem.
Drugi pristup podrazumeva korišćenje biotehnoloških metoda za razvoj i primenu genoterapije kako bi se reprodukovao rezultat dejstva prirodne selekcije kod naoružanih vrsta (ježevi, bodljikavci, neke otrovne zmije i insekti koji nisu sposobni da iniciraju intranasilje unutar vrste) bez direktnog uklanjanja agresora iz populacije, već uvođenjem u njihov DNK potrebnih varijanti gena pomoću virusnog vektora koji kod čoveka izaziva gađenje prema iniciranju nasilja. Ona se može promovisati na isti način kao i bilo koja druga vakcina protiv opasnih bolesti (a nasilje je sigurno čak i mnogo opasnije od njih).
Ali kako postići da ovakva genoterapija bude prihvaćena od strane svih bez silovitog uvođenja? Čak i ako se uspe ubeđuje mnogi da je prihvate dobrovoljno, i dalje će ostati oni koji to neće želeti. Međutim, i za ovaj problem postoji rešenje.
Prvo, ljudi koji su odlučili da prihvate genoterapiju mogu koristiti nenasilne metode pritiska (kao što su ostracizam ili finansijske sankcije) prema onima koji to još nisu uradili i pokazuju nasilne sklonosti. Na primer, bračni par je odlučio da se ne vakciniše i da ne vakciniše svoju decu, pri čemu se kod njih beleži mnogo slučajeva agresivnog ponašanja. U društvu u kojem je rasprostranjena podrška ideji nenasilja, biće im veoma teško pronaći školu za obrazovanje svoje dece, jer u takvim okolnostima malo ko će želeti da rizikuje primajući potencijalne huligane koji maltretiraju druge učenike. Ili, na primer, osobi može biti odbijena bankarska usluga, jer postoji rizik da, imajući patološku sklonost ka agresivnom nasilju, može početi da finansira terorističku ili bilo koju drugu nasilnu aktivnost, što bi odrazilo na reputaciju same banke, a potencijalno i dovelo do žrtava među njenim osobljem i rukovodiocima.
Drugo, strelice sa genoterapijom mogu se koristiti kao sredstvo samoodbrane. Napad na osobu naoružanu takvim strelicama značilo bi za agresora njegovu uspešnu vakcinaciju i oslobađanje od nasilnih sklonosti. Čak i ako osoba koristi plaćene agente za napad, oni se mogu vakcinisati, a bez njih on više neće predstavljati nikakvu pretnju.
Kao rezultat, vidimo da stanje nenasilja može biti postignuto različitim nenasilnim metodama, u potpunosti u skladu sa principom neagresije (NAP). To nije ideja koja zahteva uvođenje odozgo ili koja uopšte nema šanse da bude ostvarena u stvarnosti. S obzirom na koristi koje se dobijaju iskorenjivanjem nasilnih sklonosti u društvu, bilo bi razumno podržati realizaciju nekog od prethodno navedenih pristupa (ili čak svih odjednom).
Pročitao sam o ideologiji nenasilja i pojavilo se pitanje. U nekim „levim“ zemljama Evrope mešovite borilačke veštine su dugo bile zabranjene – smatrane su ne kao sport, već kao spektakl koji podstiče жестокость. Kako na to gleda Ankap-tjan? Jer je to, s jedne strane, zabranjujuća mera, a s druge, ideološki ispravna.
анонимный вопрос
Ovde vidimo određenu pomešanost uzroka i posledica. Razne brutalne igre ne podstiču brutalnost, već su jednostavno manifestacija već postojeće brutalnosti običaja, kao i u određenoj meri mode. Želja ljudi da „prodrmaju“ nerve ostaje, bolje poznato kao traženje uzbuđenja, ali za ogromnu većinu danas je važno da sve bude dobrovoljno i pomalo „za glumu“. Film-katastrofa, a ne stvarno spaljivanje Rima. BDSM umesto stvarnog mučenja. Sportske borilačke veštine različitih stepena brutalnosti umesto sudskih pojedinacaka. Cirque du Soleil umesto šapita sa nepromenljivim lavovima.
Šta će biti ako se u svakom kvartu otvori klub mešovitih borilačkih veština ili nekog drugog brutalnog fizičkog obračuna? Polovina će bankrotirati (u ruskom slučaju će potrčati državi da moli za subvencije za razvoj sporta). Četrdeset procenata će smanjiti intenzitet i prekvalifikovati se na uslovnu kapoeru. Tržište ne treba toliko brutalnosti. Ali neka količina je potrebna. Povodom toga sam davno napisala prilično zabavan post.
U savremenom svetu okruženi smo velikom količinom dobara, od kojih su mnoga rezultat visokotehnološke proizvodnje. Ova dobra nam omogućavaju da imamo toliko kvalitetan život kakav ranije niko nije imao, čak ni kraljevi i ekstremno bogataši. Možemo sebi priuštiti da konzumiramo više hrane nego naši preci, da manje bolujemo i da živimo duže zahvaljujući dostignućima u medicini, da se brzo i efikasno krećemo širom sveta i da na daljinu obavljamo poslove sa drugim ljudima. U perspektivi, razvoj tehnologije je jedino što može osigurati opstanak čovečanstva.
Međutim, sam po sebi teorijski razvoj različitih tehnologija je beskoristan bez organizacije proizvodnje odgovarajućih dobara. Što je ova proizvodnja složenija, to su proizvodni lanci povezani sa njom duži i zamršeniji. Štaviše, čak je i sam teorijski razvoj složenijih tehnoloških procesa često nemoguć bez praktične implementacije prethodnih, jednostavnijih dostignuća. To čini proizvodne lance još dužim i zamršenijim.
Uzmite najobičniji pametni telefon, koji je verovatno upravo pored vas, kompjuter ili televizor. Da bi se oni proizveli, potreban je rad miliona ljudi koji rudarite sve neophodne hemijske elemente, obrađuju ih, transportuju, vode evidenciju, bave se teorijskim razvojem, projektovanjem proizvodnih procesa i upravljanjem njima, upravljaju tehničkim sredstvima proizvodnje i održavaju ih (koja, zauzvrat, takođe zahtevaju prolazak kroz sve te procese), skupljaju pojedinačne delove krajnjih dobara, sastavljaju sama dobra od delova, i bave se još stotinama, hiljadama i milionima drugih pratećih procesa. Tako stoji situacija sa apsolutno bilo kojim visokotehnološkim dobrom. A s obzirom na činjenicu da takvih dobara takođe ima stotine, hiljade i milione, mislim da sada mora biti očigledno da je za održavanje visokotehnološke proizvodnje modernog nivoa potrebno milijarde ljudi, koje mi zapravo i imamo na planeti.
Iz ovoga je potrebno izvući nekoliko zaključaka. Prvo, postoji koncept o tome da povećanje populacije samo vodi do različitih problema, pa bi bilo bolje da se ona smanji na određeni broj koji bi navodno mogao biti obezbeđen obiljem svih neophodnih dobara, a time bi se smanjio i ekološki i resursni pritisak. Međutim, to je prilično apsurdan koncept. Regulisanje broja stanovništva, a još manje njegovo smanjivanje, primoralo bi na skraćivanje i pojednostavljenje proizvodnih lanaca. Moralo bi se proizvoditi manje dobara i ona bi bila lošijeg kvaliteta. Takođe bi postalo nemoguće dalje produžavanje proizvodnih lanaca, odnosno ne bi se mogla organizovati visokotehnološka i složenija proizvodnja. Društvo bi počelo da stagnira, ograničeni resursi bi se trošili potpuno uzalud, a pored toga, u tom slučaju bismo se garantovano postali taoci ove planete, pošto je proizvodnja svemirskih letelica jedna od najsloženijih proizvodnji od svih mogućih. Smrt čitavog čovečanstva u takvim uslovima bila bi samo pitanje vremena, i to verovatno ne veoma daljeg.
Problemi na koje se obično pozivaju prilikom odbrane stava o regulisanju broja stanovništva, rešavaju se upravo razvojem tehnologije. Tehnologija omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa uz proizvodnju više dobara, takođe otvara puteve ka ekološkijoj proizvodnji bez smanjenja njenog obima. Ovi problemi se rešavaju samo onda kada se naučno-tehnički napredak usporava na veštački način, na primer, neadekvatnom i nasilnom politikom korumpiranih vlada koje jednostavno uništavaju povoljno okruženje za pojavu i razvoj novih inicijativa.
Drugo, ne smeju se potcenjivati pretnje koje mogu dovesti do smanjenja populacije. Ovo se posebno odnosi na pretnje koje proizlaze iz fenomena kao što je nasilje. Kao rezultat naučno-tehnološkog napretka, neizbežno je pojavljivanje efikasnih sredstava za uništenje. Pored toga, ona postaju sve dostupnija, što znači da nasilni potencijal pojedinačnih subjekata svakim danom samo raste. To je samo pitanje vremena kada će svako moći kod kuće da sintetizuje, recimo, veoma opasan i zarazan virus (neko od radnika laboratorije može čak i sada namerno izneti iz laboratorije ili nekorektno uništiti zaražene laboratorijske životinje). Ili će postati rasprostranjeni energenti velike gustine (na primer, čak i sada probušenjem akumulatora pametnog telefona mogu se dobiti teške hemijske opekotine, a sada zamislite da će u budućnosti postojati uređaji hiljadu puta funkcionalniji od današnjih pametnih telefona sa akumulatorima hiljadu puta većim kapacitetom, i da bi neko mogao da ih kupi u velikim količinama sa nasilnim ciljevima). Takođe, i sadašnja opasna sredstva koja su u rukama određenih organizacija i vlada, poput uzoraka virusa ili nuklearnog oružja, nose ozbiljne pretnje, jer ništa ne isključuje opciju njihove upotrebe od strane trenutnih vlasnika ili njihovog curenja u ruke manijaka i terorista.
Možemo sada videti čemu je dovela epidemija koronavirusa. Čak je i relativno nizak nivo zaraznosti i smrtnosti bio dovoljan da izazove globalni previranja i dovede svetsku ekonomiju do krize. A sada zamislite da će biti pušten opasniji virus, ili će biti upotrebljeno nuklearno oružje, ili će se desiti nešto drugo što će dovesti, recimo, ne do smrti čitavog čovečanstva, već do smrti 10-20% populacije planete. Čini se da to ne bi trebalo biti kritično, jer će većina ljudi ipak preživeti. Međutim, podsetimo se na dužinu, složenost i zamršenost proizvodnih lanaca. Nestanak tolikog broja ljudi doveo bi do ozbiljnog poremećaja njihovog rada; rudarjenje, obrada i isporuka mnogih resursa bi čak i prestali. Vrlo je verovatno da bi takav gubitak u uslovima savremenog sveta doveo do neviđenog krize, možda čak i do masovnog deficita osnovnih dobara neophodnih za opstanak, jer je za proizvodnju velike količine hrane za veliki broj ljudi (naročito gradskog stanovništva koje nema sopstvena poljoprivredna zemljišta) ipak potrebna duga proizvodna lanca.
Osim toga, mogu biti ugrožene i specijalizovane organizacije i stručnjaci. Na primer, šta će biti ako glavne kompanije koje proizvode centralne procesore za računarsku tehniku i deo njihovih stručnjaka ne prežive nesreću? Mnogi tehnološki procesi bi jednostavno bili izgubljeni i kada se poslednje zalihe proizvoda ovih kompanija potroše – čekao nas je povratak sa digitalne na analognu tehniku, odnosno povratak na nivo tehnološkog razvoja sredine 20. veka. I ne treba misliti da se svi procesi mogu brzo obnoviti. Naravno, prilično je lako obnoviti proizvodnju analogne tehnike – radio, mehaničku pisaću mašinu, fotoaparat na film, gramofon za vinilne ploče, magnetofon, pa čak i primitivni crno-beli televizor sa katodnom cevi možete sastaviti čak i u garaži, koristeći prilično jednostavne alate i komponente. Ali isti taj centralni procesor, bez kojeg je većina mikroelektronike samo gomila beskorisnog smeća, to već nije moguće. On se ne može reprodukovati čak ni naporima niza kompanija, jer zahteva prevelike proizvodne lance. I to se ne odnosi samo na centralni procesor, već i na mnoge druge tehnologije koje koristimo u svakodnevici ili od kojih imamo korist, uključujući lekove i đubriva za visokoproduktivnu poljoprivredu, bez kojih održavanje populacije planete na savremenom nivou postaje jednostavno nemoguće.
Gubitak visokotehnoloških proizvodnih procesa samo će pogoršati problem proizvodnje i isporuke osnovnih dobara za opstanak. U principu je nemoguće zamisliti kako bez savremenih informacionih tehnologija može se obezbediti isporuka iste hrane za više od 4 milijarde ljudi gradskog stanovništva na planeti, kao i proizvodnja i isporuka dobara neophodnih za održavanje proizvodnje te hrane. Sasvim je moguće očekivati čak i masovnu smrt ljudi i propast moderne civilizacije.
Zato je borba protiv fenomena kao što je nasilje kritično važna za sprečavanje katastrofe koja bi mogla oduzeti deo populacije planete, zbog čega bi počela užasna kriza koja bi mogla dovesti do pada moderne civilizacije. Ni u kom slučaju ne sme se potcenjivati pretnja nasiljem!
Nedavno sam uradio niz grafičkih materijala na temu nasilja i nenasilja. U njima su prikazani problemi fenomena kao što je nasilje, načini njegovog uklanjanja, kao i alternativni instrumenti za postizanje određenih ciljeva.
Sve slike su klikabilne, takođe je dostupan arhiv sa originalima materijala za štampanje u obliku letaka.
Prijateljski kanal Anarhija+ objavljuje višedelni longread o tome kako prisustvo radikalnog krila spremnog na nasilne akcije utiče na tok protesta. Za sada je izašlo pet delova, a biće ih još. U serijalu se otkrivaju razne suptilnosti, poput toga kako se razlikuju efekti kada je radikalno krilo u prijateljskim odnosima sa umerenim, a kada između njih nema koordinacije – i slično. Očekuju se još dva-tri dela, koji će zatim biti sastavljeni u jednu celinu, ali ja sam odlučila da ne sačekam kraj jer se pojavio zanimljiv praktičan primer.
Najznačajniji protest prošle godine bila je, naravno, Belorusija. Na osnovu njegovih ishoda, politolozi su ili tiho žalili što se režim, koji se oslanja na kompaktno lojalno bezbednosno jezgro, pokazuje kao stabilan uz bilo kakvo nezadovoljstvo ostatka stanovništva, što potvrđuju već dva primera – Venecuela i Belorusija – ili su bili ogorčeni prema demonstrantima, rekavši da, skidajući papuče pre nego što stanu na klupe, pokazujete psima režima svoju potpunu bezubost i dajete kart blanš za represije, čija je žestina direktno proporcionalna broju manifestacija.
I ovde mi podmeću link ka veoma zanimljivom kanalu, koji se koristi za promovisanje upravo nasilnih akcija u Belorusiji, i to u izuzetno oštrom obliku. Pročitajte ga pažljivo, prilično je mlad, pa se može sav sadržaj obraditi. Ukratko: kanal planira da pokrene punopravan gerilski rat protiv režima. Taktika koja se pritom nudi daje do znanja: autori kanala, ko god oni bili, veoma dobro znaju kako rade sudovi u ankap režimima, kao i da odlično razumeju onaj uticaj radikalnog krila na protest u celini.
Pokušala sam da približno formulišem čime se vode ovi anonimni organizatori decentralizovanog nasilnog protesta:
Danas je ogromna većina nezadovoljnih režimom zaista nespremna za otvoreni oružani bunt, ali su mnogi izuzetno iznervirani potpunim odsustvom ustupaka od strane režima kao odgovora na mirne akcije.
Nespremnost za otvoreni bunt kod nekih je uzrokovana principijelnim neeluderanjem eskalacije nasilja, dok je kod drugih uzrokovana neeluderanjem podnošenja ozbiljnih troškova.
Čovek ume da razvije navike i veštine. Počevši od malih stvari, on se uvlači, i dalje se može postepeno istrenirati za ozbiljno nasilje.
Nasilje se ne sme heroizovati. Heroji skidaju papuče pre nego što uđu na klupe. Terorom se bave otpadnici. I društvo ima zahtev za pojavljivanje tih odvratnih likova koji će ratovati protiv režima iz najnižih motivacija.
Za socijalističku zemlju, uzlični niski motiv je – novac. Najbolje je ako će zbog novca druge sluge režima ubijati druge sluge režima. Ali odgovaraju i bilo koji drugi lumpeni.
Koliko plaćati za koje akcije? Ko će plaćati? A to neka tržište odluči, to je posao kanala – opis poslovnog modela koji kasnije može usvojiti bilo ko poželjan.
Šta možemo izvući iz ovih materijala?
Prvo, pamteći da je Belorusija za ruski režim nešto poput probnog polja, može se pretpostaviti da i u RF nas može čekati nešto slično, pa zašto ne pratiti pažljivije i mračnu stranu protesta, unapred isprobavajući to na sebi.
Drugo, u kanalu se daje niz praktičnih saveta za anonimizaciju koji će biti korisni i mirnim agoristima.
Treće, vidimo očiglednu potvrdu toga da tržišni odnosi odlično funkcionišu i u borbi protiv države, što znači da će tržište preživeti i bez države. Nije da je ovde reč o nekom velikom otkriću, ali i to povezujemo u celinu.
Ispostavilo se da postoji prilično velika „sekta“ pristalica Borisa Bojaršinova, koji negira opasnost oružja masovnog uništenja (OMU). On konstantno ponavlja otprilike ovakvu „mantru“ o beskorisnosti nuklearnog oružja (NO). Njegov profil je fizika, pa se većina razmišljanja odnosi konkretno na NO, ali ponekad govori nešto slično i o virusima (sećam se da je Mihail Svetov direktno pitao Bojaršinova o ideji virusnog OMU, a Boris je odgovorio otprilike u istom duhu kao i za NO).
Glavna poruka njegove teorije je da nijedno od trenutno postojećih OMU nije sposobno da uništi čovečanstvo, pa čak ni neki određeni geografski region. On tvrdi da veličina razaranja od nuklearne eksplozije raste kao kubni koren snage naplata (tj. pri povećanju broja „megatona“ bombe, razaranja rastu veoma, veoma sporo), da je nuklearna zima greška u proračunima i da je neće biti u stvarnosti, a da se virusi mogu zaustaviti vakcinom i da ih je nezgodno čuvati spremne za upotrebu.
Dakle, Bojaršinov i njegovi pristalice ne razumeju samu suštinu teorije odvraćanja i mešaju oružje sudnjeg dana (OSD) i oružje masovnog uništenja (OMU). Potonje se ponekad naziva i strateškim oružjem odvraćanja.
OSD u bukvalnom smislu je uređaj koji je sposoban da potpuno uništi celo čovečanstvo ili učini planetu nepodobnom za život.
OMU je oružje odvraćanja koje funkcioniše po teorijsko-igračkom modelu koristi/troškova. Niko od pristalica nuklearnog/virusnog odvraćanja nikada i ne tvrdi da OMU treba da ubije celo čovečanstvo u direktnom smislu, kao što se to razume u slučaju OSD. Čak i na vrhuncu hladnog rata, kada su SSSR i SAD imali desetine hiljada termonuklearnih naplata, eksperti su govorili o nanošenju neprihvatljive štete, ali nikako o potpunom uništenju planete. Koncepcija M.A.D. („Mutual Assured Destruction“) je varljiva u svom nazivu – to uopšte nije potpuno uzajamno uništenje kao što mnogi misle, već samo nanošenje neprihvatljive štete.
Ipak, za odvraćanje agresora u formi države, OMU je sasvim dovoljno. To odlično pokazuje primer severnokorejskog Kima, na kojeg se boji napasti čak i najmoćnija država sveta — SAD. O razornoj sili severnokorejskih raketa ne treba ni govoriti — kao što kažu eksperti, u najboljem slučaju doleće samo 1-2 rakete sa najjednostavnijom nuklearnom bojglavom, koja će raznesti nekoliko blokova gusto zgrađenog područja u gradu kao što je Njujork. Postoje i suprotni primeri — Kadafi i Husejn nisu imali OMU i svi odlično znamo šta se s njima desilo.
Iz etologije životinja je poznato kako je uređena hijerarhija dominacije kod vrsta životinja koje je formiraju (sam čin formiranja takve hijerarhije je greška [lokalni ekstremum] evolucije, koja nastaje zbog narušavanja ravnomernosti balansa potencijala nasilja [kod životinja je to odsustvo urođene naoružanosti]). Dakle, u takvoj hijerarhiji dominant („alfa“) može primeniti nasilje nad submisivnim jedinkama („omega“), a one uopšte nisu sposobne da mu nanesu uzvratnu štetu. Ako jesu sposobne — hijerarhija dominacije ne nastaje.
Uopšteno govoreći, sve države su, u odnosu kako na sopstvene građane, tako i na druge, slabije države, sposobne da primene nasilje bez rizika da dobiju uzvratnu štetu. Donoseći odluku o napadu na Husejna, vlada SAD-a je uzela u obzir rizike od uzvratnog udarca i, razumevši da je maksimum koji Sadam Husejn može učiniti to da ubije deo vojnika koji su tamo poslati dobrovoljno i spremni na rizik, lako se odlučila na agresiju.
Situacija sa severnokorejskim Kimom je potpuno drugačija — primiti čak i slabu bombu na Njujork je neprihvatljiva šteta, birači to neće razumeti i politički sistem SAD-a rizikuje da se raspadne, što vlast nikako ne sme dozvoliti.
Sada razmotrimo suočavanje stacionarnog bandita i pojedinca. Kako mislite, možete čak i primeniti ovo lično na sebe, da li bi društvo pristalo da sedi u karantinu dve nedelje kako bi dozvolilo državi da primeni nasilje čak i nad osobom koja vam je najneprijatnija, kao što je manijak-pedofil? Želite da pogubite jednog manijaka — dobrodošli na dvonedeljni karantin! Veoma sumnjam da biste pristali na to.
Država može primoravati pomoću nasilja samo onda kada ne sledi barem minimalni uzvratni udar pomoću OMU, inače „birači neće razumeti“. Tako da za odvraćanje moderne države NO ili virusi 4. stepena opasnosti su čak i previše. Dovoljan je i slab virus gripa, koji se u bukvalnom smislu može razmnožiti „u garaži“ koristeći najjednostavnije dostupne materijale, kao što su kokošja jaja i inkubator, a sam uzorak virusa za razmnožavanje može se bez problema nabaviti u bilo kojoj bolnici. Glavna stvar je neizbežnost uzvratnog udarca pomoću takvog OMU u slučaju „nabutillivanja“, što se može realizovati kao „sistem mrtve ruke“ ili „tržište ubistava“ („assasination market“). Nakon nekoliko takvih epizoda, zemlja će se brzo vratiti u stanje pojedinačnih predržavnih društava, gde je maksimum što su mogli uraditi sa prestupnikom bio ostracizam. O tome je dobro rekao filozof Stiven Pinker: „Osveta je rizičan posao, jer, ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“. U pitanjima primoravanja na pokornost naređenjima („zakonima“) stacionarnog bandita — analogno je (o tome smo pričali u videu „Nenasilna država“). Postojanje čak i najjednostavnijeg OMU kod potencijalne žrtve države čini iniciranje nasilja „političkim samoubistvom“ za vlast. Doći će do toga da će društvo, umorno od neprekidnih karantina i prepunih bolnica, pritisnuti državu njenim sopstvenim silama da iskoreni agresivno nasilje (sada je teško u to poverovati, ali život će naterati).
