Određeni oblici nasilja se često legitimišu kao alat neophodan za održavanje društvenog poretka. To se posebno odnosi na progon ljudi koji su ranije počinili akte nasilja ili čak jednostavno na neprocenjivanje određenih sporazuma nenasilnim putem, kao i na prinudnu primenu sila radi nadoknade štete i kažnjavanja. U prvom članku ovog ciklusa već smo razmatrali kako se pitanje nadoknade štete i kažnjavanja kriminalaca može rešiti bez primene sila. Međutim, neki ljudi, uključujući i pristalice slobodnog bezdržavnog društva, mogu smatrati da je nasilje ipak neophodno ili, barem, dopušten alat u određenim situacijama. Jedan od argumenata koji im se mogu suprotstaviti jeste taj da primena sila vodi ka obnavljanju nasilne hijerarhije dominacije u obliku države sa neospornom i monopolskom vlašću. To predstavlja još jednu negativnu eksternaliju nasilja.
Za realizaciju sila u odnosu na ljude neophodno je postojanje organa ili subjekata koji imaju mogućnost da im neometano (ili sa minimalnim preprekama) primenjuju nasilje. U suštini, neko mora imati pravo i mogućnost da naruši Balans Potencijala Nasilja (BPN) – važnu komponentu slobodnog društva, bez koje njegovo stabilno i dugoročno postojanje u principu nije moguće.
Nedovoljna ravnomernost BPN-a u slobodnom društvu može biti uzrokovana time što predstavnici društva u većini ne žele na bilo koji način da se brane od akata nasilja, odnosno da ih pitanje bezbednosti u principu ne zanima, te su spremni da trpe agresore i dobrovoljno im se pokoravaju. U tom slučaju teško se može šta učiniti osim širenja sredstava za samoodbranu i popularizacije ideje o neophodnosti odbrane. Međutim, ako se slobodno društvo postigne polazeći od trenutnog stanja, takav scenario je malo verovatan, jer je izravnavanje BPN-a ovim metodama jedna od ključnih komponenti tog procesa. A postizanjem slobodnog društva putem izravnavanja BPN-a, stvorićemo uslove u kojima u principu ne bi trebalo da bude moguće postojanje organa sa pravom na neometanu primenu sile.
Ipak, može se pretpostaviti da je ipak došlo do stanja nedovoljne ravnomernosti BPN-a. Na primer, eliminisali smo nasilnu monopolističku vlast, ali smo odlučili da se ne rešimo primene sila, već da tu funkciju prebacimo na različite nezavisne agente, obezbeđujući im pritom određene prednosti u odnosu na sve ostale, što će im omogućiti da neometano bave se takvim aktivnostima. U tom slučaju, može mi se otvoriti samo jedno pitanje: šta bi tim agentima sprečilo da u jednom trenutku prestanu da ispunjavaju svoje obaveze prema sporazumima i počnu da primenjuju nasilje u sopstvene svrhe, uključujući i uspostavljanje sopstvene prinudne i monopolske vlasti nad ljudima i subjektima koji nemaju mogućnost odbrane?
Očigledno je da ih ništa neće sprečiti. Na taj način će nasilna i monopolska politička vlast biti ponovo stvorena. Upravo zato pristalice slobodnog društva ne mogu biti dosledne u svojim stavovima ako se pridržavaju legitimizacije i dopuštenosti određenih oblika nasilja u različite svrhe, uključujući i slučaj progona radi prinudne kazne i iznude kompenzacije, jer će to, ponovo, zahtevati postojanje organa ili subjekata koji imaju veći potencijal nasilja od svih ostalih, a samim tim i sposobnost da u bilo kom trenutku uspostave sopstvenu vlast.
Zagovornici etatizma i primene silom pokretanih mera generalno dele nasilje na nelegitimno, odnosno loše nasilje protiv kojeg je neophodno boriti se, i navodno „legitimno“ nasilje, koje je dobro i koje je dozvoljeno, pa čak i neophodno primeniti. Legitimnim se može proglašavati nasilje radi postizanja određenih ciljeva koji, prema uveranjima etatista, vrede toga da se ljude posmatraju samo kao bezdušni resurs u rukama „mudre“ vlade. Legitimnim se može proglašavati nasilje radi osvete i silom pokretanog kažnjavanja onih koji su počinili čin nasilja u prošlosti ili čak samo prekršili neki dogovor nenasilnim metodama; navodno je to neophodna mera u borbi protiv kriminala, a takođe omogućava sprovođenje neke vrste „društvene osvete“, odnosno ispuštanje besa na one koji su u nečemu oklevali.
Naravno, polazeći od različitih etičkih modela i pogleda na društveni poredak, može se pokušati legitimizovati bilo koji oblik nasilja. Oni se čak mogu legitimizovati i na osnovu određenih praktičnih razmatranja, ali samo u veoma ograničenom smislu, izbegavajući posmatranje pune slike konačnih rezultata. Međutim, ako prestanemo da se bavimo čisto subjektivnim teorisanjem i u potpunosti sagledamo rezultate nasilnih praksi, možemo videti da nasilje samo vodi ka katastrofi, bez obzira na to da li se naziva legitimnim ili ne.
Da biste razumeli u čemu je stvar, hajde da zamislimo jednu situaciju. Konkretna osoba je optužena za izvršenje nekog krivičnog dela, sud joj je utvrdio krivicu i naložio da isplati odštetu ili da se potčini nekim drugim merama (na primer, odlazak u zatvor). Međutim, ona odbija da to učini. Naravno, može se koristiti čitav niz nemilitantskih metoda pritiska na nju, naročito raznovrsni reputacioni i finansijski instrumenti. Ali, to vas ne zadovoljava i želite silom da postignete svoje? Onda hajde da vidimo koliko ste spremni da odete, naročito imajući u vidu da živimo u modernom visokotehnološkom svetu, u kojem destruktivni potencijal pojedinca svakim danom samo raste.
1) Koristeći to ili ono oružje za samoodbranu, osuđenik uništava agente koji su došli u njegov dom i koji ga pretnjama nasiljem prisiljavaju da se potčini.
2) Koristeći eksploziv unapred postavljen u stambenu zgradu ili na prepunom mestu, osuđenik zahteva da ga ostave na miru, inače neće imati izbora nego da ga aktivira (ili da ne spreči eksploziju po unapred podešenom tajmeru, ako je već uhvaćen i ne nameravaju da ga puste), i time ubije veliki broj ljudi.
3) Koristeći unapred postavljen kontejner sa bezopasnim virusom (na primer, gripom ili koronavirusom), osuđenik po istom šemi zaražava nekoliko ljudi u gradu i time primorava vlasti da uvedu strogu dvonedeljnu karantinu u celom gradu (zamislite da će vama lično biti zabranjen izlazak iz kuće tokom tog karantina).
4) Koristeći unapred postavljenu „prljavu bombu“, on pretvara veliki grad u drugu Pripyat, dolazi do potpune evakuacije stanovništva, a mnogi umiru od karcinoma. Sva nekretnina i deo pokretne imovine stanovnika grada nestaju bez povratka (postaju neupotrebljivi zbog radioaktivnog zagađenja).
5) Koristeći unapred postavljeni kontejner sa ranije izolovanim ili sintetisanim veoma opasnim virusom (što će, sa napretkom tehnike, takođe prestati biti veliki problem), osuđenik pokreće pandemiju koja dovodi do masovnog karantina širom zemlje na dug period, velikog broja žrtava i kolapsa ekonomije.
6) Koristeći termonuklearne rakete (osuđenik je dovoljno imućan da ih proizvede) ili visokokapacitetne nosioce energije (koji, kao i sintetizatori virusa, mogu postati prilično dostupna, pa čak i uobičajena sredstva u svakodnevici), on pretvara čitavu planetu u izgorenu pustinju nepodobnu za život i uništava civilizaciju onakvu kakva trenutno postoji. Mali deo preživelih se vraća u kameno doba.
Mislim da je najveći rizik na koji ste spremni ono što je opisano u prvoj stavci, jer bi inače posledice bile katastrofalne. A u slučaju postizanja Balansa Potencijala Nasilja (odnosno opšte naoružanosti), ova opcija će obavezno završiti likvidacijom agenata snaga, zbog čega će prisilna egzekucija u principu postati nemoguća!
Pred kraj godine Libertarian Band je ipak izbacila finalni video iz ciklusa o nasilju. Ispao je pomalo opušten i ohrabrujuć, baš ono što treba krajem decembra. Kaže se, da, nasilje jeste, naravno, problem, ali to je za mnoge problem, i mnogima je isplativo da ga reše. A pošto tehnički izgleda rešivo, pošto već postoje i cilj i sredstva, onda će se, naravno, ono i rešiti.
Imam dve glavne primedbe na ceo ciklus. Prvo, on je prilično apstraktan. Problem nasilja uopšte je kao problem siromaštva uopšte. Ljude više brine lična bezbednost i lično blagostanje, a ako se raspravlja o makroparametru, to značajno smanjuje uključenost. Drugo, postulisano razdvajanje samoobrane i osvete je u velikoj meri veštačko. Shodno tome, govoriti o tome da je prvo božanski, a drugo ne – neizbežno će izazivati rasprave: zašto, zapravo, ne, i gde je granica. Evo, neko me udari, ja uzvratim, a meni kažu da nisam u pravu, osveta je loša, treba delovati nenasilnim metodama. Ja izjavim da je to bila samoobrana, a meni odgovore kako to može biti samoobrana ako su me već udarili. Zašto je razlika u vremenu razmene udaraca od jedne sekunde u redu, a od jednog dana nije?
Ipak, lična bezbednost je u korelaciji sa opštim nivoom nasilja, kao što je lično blagostanje u korelaciji sa opštim nivoom siromaštva, a i nenasilne metode rešavanja konflikata su u ogromnom broju slučajeva veoma efikasne. Tako da će mi zagovornici pristupa koji se promoviše u ovom ciklusu za sada ostati saveznici. Zapravo, tačno do trenutka kada opšta fascinacija ovim pristupom ne umanji moju ličnu bezbednost, a do toga je još veoma daleko.
Zagovornici državne intervencije u život društva radi zabrane određenih radnji (prodaja i konzumacija narkotika, „prekoračenje“ brzine, preticanje preko pune linije, organizovanje određenih vrsta biznisa poput kockanja) opravdavaju postojanje članova o „krivičnim delima“ bez žrtava u zakonodavstvu smanjenjem rizika od značajne štete. Oni razmišljaju otprilike po sledećoj logici: kada voziš brzinom od 200 km/h, naravno da nikoga ne ubijaš, ali povećavaš verovatnoću fatalnih posledica. Sa zabranama narkotika je analogično — etatisti smatraju da su zabrane potrebne radi smanjenja verovatnoće „zavisnosti“ dece, koja će imati manju verovatnoću da probaju narkotike (i nanose sebi štetu po zdravlje) ako njihova prodaja bude zabranjena.
Nažalost, etatistima nedostaje pameti i znanja da razumeju jednu jednostavnu stvar — preteći nasiljem (što je u suštini svaki „zakon“-nalog stacionarnog bandite) nikada nećete smanjiti broj smrtnih slučajeva i nanošenja štete zdravlju. Pretnja nasiljem samo stvara tržični podsticaj za kreiranje super-razornog oružja odvraćanja, uključujući i oružje sudnjeg dana, kako bi nasilje usmereno ka tebi bilo neisplativo za agresora (u ovom slučaju za državu). Primer severnokorejskog Kima to odlično pokazuje (on ne bi počeo da stvara oružje masovnog uništenja da mu vlasti SAD nisu dale odgovarajući podsticaj kroz pokazni primer eliminacije Sadama Hušeina i Muammera Kadafija).
Mislite li da će državna zabrana prodaje „trave“ spasiti hiljade života? Nekoga možda i hoće, ali treba izračunati odnos koristi i troškova. Recimo da trgovac travom nije običan Vasa, već sasvim obučen u teoriji suzdržavanja. On pljačka skladište „Vektora“ u Novosibirsku, a kada država pokuša da ga „uhapsi“, on preti da će pustiti ukradene viruse. Recimo da, umesto priznavanja neprihvatljivosti nasilja u bilo kom obliku (kako je trebalo uraditi), vlasti šalju specijalce da mu upucaju metak u glavu. Ali on se ispostavio predvidljiv, sakrivši viruse pod vidom „zaklona“ (naloga) za drogu i kreirajući analogiju sistema „mrtve ruke“. Nakon njegove smrti, ti zakloni su automatski stavljeni u prodaju kao obična droga, neko ih je kupio, otvorio… a tamo se ispostavilo da je prava varičica. Nekoliko dana kasnije, u svetu je počela globalna pandemija, u kojoj je poginula trećina stanovništva. To je bila „cena“ spasavanja života narkomanâ kroz pretnju državnim nasiljem!
Predlažem etatistima da budu dosledni. Želite zabranu „zločina“ bez žrtava putem državnog nasilja? Dobro, samo ne zabranjujte samo drogu i kockanje, već sve što povećava rizik od nanošenja štete. Prvenstveno to je stvaranje tržišnih podsticaja za dobijanje oružja masovnog uništenja kao oružja suzdržavanja. U krivični zakonik se čak može dodati i član poput „Podsticanje na razvoj i proizvodnju oružja masovnog uništenja“. Samo se plašim da ćete se vi lično ispostaviti kao prvi akteri krivičnog postupka po tom članu!
Tim koji sam ranije imala čast da predstavljam objavio je poslednji video koji je delimično zasnovan na mom scenariju, koji se, sa svoje strane, bazirao na istoimenom članku Bitarka. Na boosty sam postavila celu seriju iteracija kako se scenario menjao. Sledeći video je već terra incognita, tamo nema mojih priprema, interesantno je šta će im uspeti. Ako ispadne dostojno, ko zna, možda ću vremenom uspeti da prepustim nekome i glavni tekstualni kanal.
Čitaoci su zbunjeni zašto je udeo Bitarka na mom kanalu tako naglo porastao. Ovde je sve jednostavno, on je kupio pretplatu za takve objave za 5000r mesečno. To su se pokazali kao pogodniji uslovi za mene nego da svaki put razmišljam o tome da li vredi ili ne vredi besplatno objavljivati određeni materijal koji on predloži. Na isti način, garantovano odgovaram na pitanja uz donacije, a na sva ostala – kako god će uspeti.
Usput, o pitanjima. Želim da testiram sledeći model. Uvela sam poseban nivo pretplate na boosty, 50 rubalja mesečno. Pretplatnici će videti sva pitanja koja mi stižu i moći će da označe u komentarima na koja od njih bi im bilo zanimljivo da vide odgovor. Na taj način, čak i ako pitanje nije praćeno donacijom, plaćeni pretplatnik će moći da ga promoviše (Naravno, pretplatnici skupljih planova će takođe imati tu mogućnost). Kao što znamo iz ekonomske teorije, upravo kroz strukturu cena se određuje koji su stvarni potrebe ljudi. Pogledajmo kako će to raditi u našem slučaju.
Ideju opšte naoružanosti i neograničene samoodbane često kritikuju sa pozicije po kojoj će to dovesti do rasta broja neopravdanih ubistava. U ovom pitanju se često koristi sledeća formulacija: „Da li zaista zastupaš to da se oružje može koristiti protiv čoveka i time ugroziti njegov neprocenjiv život samo zato što te je napao pesnicama, počeo da prilazi uz pretnje ili upao u tvoju kuću? Najverovatnije napadač želi samo da te udari, izdača ili opljačka. Ali povrede se skoro uvek mogu izlečiti, a materijalne vrednosti uopšte nisu toliko bitne“. Hajde da razjasnimo ovo pitanje detaljnije.
Ljudi koji sebi dopuštaju nasilno ponašanje, čak i ako nije smrtonosno, i dalje su agresori. Nasilne sklonosti su deo njihove ličnosti koji bi trebalo da osveste što ranije i ulože sve napore da ih prevaziđu. Ali ako je čoveka zadovoljava njegova nasilnost, ako ne namerava ništa da preduzme povodom toga i odbija bilo kakve ponude da mu se pomogne, on predstavlja samo veću pretnju drugim ljudima, unoseći u njihove živote višestruke negativne eksternalije.
Neko bi mogao pomisliti da prema mojoj logici treba namerno tražiti sve ljude sklone agresivnom nasilju radi preduzimanja preventivnih mera. Međutim, to nije tako. Ne može se sa sigurnošću znati da li je čovek zaista nasilnik sve dok ne pokaže svoje nasilje u praksi. Ali čak i ako je osoba ranije počinila čin nasilja, ali ga sada ne pokazuje, ne treba je napadati sa bilo kakvim ciljem (kazna, iznuđivanje kompenzacije, prinudna psihoterapija). Na kraju krajeva, napadajući ga, mi ćemo sami postati agresori koji žele silom da potčinjavaju druge ljude svojim pravilima, čime ćemo takođe unositi negativne eksternalije u naše živote i živote svih ostalih.
Međutim, ako je čovek upravo ovde i sada odlučio da vas napadne, tada je neosporna činjenica da je on agresor i nasilnik koji ugrožava vaš život i živote drugih ljudi. Pored toga, svojim nasiljem on pokazuje da mu nije strana sila koja primorava druge na sopstvena pravila, a to je već veoma opasna sklonost. Uništiti ga znači osloboditi se pretnje koja iz nje proizlazi. Zamislite da svojim aktima agresije on može akumulirati potencijal nasilja. Tada će dobiti moć i pretvoriti sve oko sebe u svoje robove. Zar možete smatrati vrednim život osobe koja sama život ne smatra vrednim i koja će pri prvoj prilici prirediti ljudima oko sebe ropstvo ili čak genocid?
Ja lično ne mogu. Naravno, neću sam napasti takvu osobu, jer time ne bih bio ništa bolji od nje. Ali ako on napadne mene – oslobodiću se ga, čime ću učiniti svoj život i živote drugih ljudi bezbednijim. A ako svi agresori budu uništeni tokom svog napada, onda će nenasilje kod ljudi potpuno učvrstiti čisto evoluciono, jer će samo ljudi koji ne pokazuju ili kontrolišu agresiju moći da nastave svoj rod kako u biološkom smislu, tako i u smislu vaspitanja, jer dobri roditelji imaju daleko veće šanse da odgajeju dobru decu nego roditelji agresori.
Zagovornici autoritarnih desničarskih (konzervativnih) ideja treba da razmisle — da li je uopšte kompatibilna ta finansijska i ekonomska sloboda koju toliko hvale sa očuvanjem fizičkog nasilja u društvu?
Prilično veliku grešku prave oni koji smatraju da se mogu obezbediti slobodni ekonomski odnosi u društvu u kojem je dopuštena nasilna aktivnost, a još manje u društvu u kojem postoji snažan centralizovani organ nasilja. Hajde da ispravimo tu grešku.
Odmah ćemo napomenuti da je problem mnogo širi od nasilja sa strane države, što znači da samo uništenje stacionarnog bandita nikako neće rešiti taj problem. Problem je u samom agresivnom nasilju kao takvom, bez obzira na njegov izvor. Javnost će samo nastavljati da podržava države u jačanju finansijske kontrole dokle god postoji pretnja finansiranju nasilnih aktivnosti, na primer, terorizma. Čak i u bezdržavnom društvu, ljudi će, u strahu da ne postanu žrtve nasilja, nastaviti da vrše pritisak na slobodne i nezavisne finansijske strukture kako bi i one što je više moguće kontrolisale protok finansija. Takođe, i same strukture su zainteresovane za kontrolu, jer i njima nasilje predstavlja pretnju.
Možda ste čuli za slučajeve kada su neke evropske banke dobrovoljno blokirale račune kriptovalutnih trejdera zbog sumnje u finansiranje terorizma, iako su trejderi dostavili svu dokumentaciju propisanu zakonom u okviru AML/KYC procedure. Država nije primorala banke da to čine, ali su one, uprkos tome, ipak odlučile da se odreknu dela dobiti radi smanjenja potencijalne reputacione štete po sebe (u slučaju da je kriptovaluta zaista dobijena od džihadizma ili plaćenih ubistava i da bi to kasnije isplivalo na površinu, klijenti koji brinu o svojoj reputaciji ne bi želeli da posluju sa tim bankama, čak i ako su banke, sa stanovišta državnog zakona, sve uradile ispravno).
Takođe, ne zaboravite da će u društvu sa nerešenim problemom nasilja finansijska kontrola neizbežno rasti sa razvojem naučno-tehničkog progresa, jer će potencijalni nasilnici imati sve više mogućnosti da nanesu značnu štetu, na primer, koristeći veoma energetske nosioce energije, nove vrste eksploziva, ili čak biološku pretnju u vidu namernog virusnog zaražavanja (DNA sintetizatori postaju sve dostupniji iz godine u godinu).
Do čega će sve ovo na kraju dovesti? Do toga da će mnogi tržišni agenti, budući u strahu, maksimalno temeljno proveravati poreklo sredstava bilo kog subjekta koji ulazi u transakcije sa njima. Ko bi zapravo želeo da sklopi posao sa osobom koja zarađuje svoj novac prodajom eksploziva teroristima, i time stavljajući sopstveni život u opasnost?
Kao rezultat, transakcijski troškovi će samo rasti, a bilo kakve nepreciznosti i sumnje dovešće do blokiranja bankovnih računa i oduzimanja sredstava sumnjivom licu, samo da bi se izbeglo nasilje. Mnogi mogu biti pogođeni bez razloga (problem „lažnih uzbuna“ niko nije ukinuo). To će očigledno usporiti ekonomiju, učiniti je prilično neefikasnom, što će na kraju dovesti do snažnog pada blagostanja ljudi i kočenja napretka. Čak ni korišćenje nekontrolisanih finansijskih instrumenata, kao što su kriptovalute, neće pomoći, jer one takođe neće imati smisla ako većina agenata u ekonomiji ne bude želela da ih prihvata, ponovo, strahujući od nasilnog porekla.
Konservatori mogu prigovoriti — upravo je jaka država potrebna za suzbijanje nasilja. Oni smatraju da se, ako se ona pravilno uobliči u ustavne okvire koji ograničavaju njeno širenje, može obezbediti kako ekonomska sloboda, kako bi ljudi mogli bez prepreka da zarađuju novac i bave se preduzetničkom delatnošću, tako i nizak nivo nasilja.
Međutim, jaka država ne može opstati bez finansijske kontrole, za svoje postojanje joj potrebna su ogromna sredstva koja se mogu dobiti samo naplaćivanjem visokih poreza od ljudi i preduzeća, kao i korišćenjem monopolskih privilegija u značajnom delu ekonomskih sfera. Jaka država je nescompatible sa slobodnom ekonomijom. I čak i slaba minimalna država takođe, jer se ona uvek izopačava u jaku državu; političare je nemoguće zaustaviti u proširenju svojih ovlašćenja, što možemo dobro posmatrati tokom čitave istorije država. Čak i države koje na prvi pogled deluju najliberalnije, kao što je na primer Švajcarska, svakim danom jačaju ekonomsku kontrolu nad svojim građanima.
Štaviše, političari imaju interesovane grupe ljudi koje ih podržavaju, i mnogo opravdanja za jačanje kontrole – to je i širenje državnog socijalnog programa, i povećanje odbrambene sposobnosti, i navodno razvoj ekonomije. Ovo poslednje je najapsurdnije što se može zamisliti — kako to nasilno oduzimanje sredstava iz ekonomije putem oporezivanja njenih učesnika, kao i strogo ograničavanje njihovog delovanja u određenim ekonomskim sferama, može pomoći njenom razvoju? Besmislica! Ali neke interesovane grupe prate i takvu besmislicu.
Mislim da bi sada trebalo da bude jasno da je borba protiv nasilja kao fenomena uopšte kritično važna za postizanje finansijske slobode i svih njenih pratećih pozitivnih aspekata. A društveni modeli koji dopuštaju iniciranje nasilja, bilo da je ono državno-monopolističko i centralizovano, ili privatno i nezavisno, očigledno protivreče finansijskoj slobodi.
U savremenom svetu borba protiv takvog fenomena kao što je nasilje igra kritično važnu ulogu, jer se sasvim može desiti da se suočimo sa primenom naoružanja ekstremno razornih razmera. I ovde ne govorim nipošto o nuklearnom oružju. Čak bi i najsnažnija nuklearna bojevna glava bila dovoljna samo za razaranje i radioaktivno zagađenje jednog malog grada i njegove okoline, a čak bi i višestruko korišćenje nuklearnih punjenja u najgorem slučaju uništilo samo deo čovečanstva, podiglo nivo onkoloških bolesti, smanjilo kvalitet života i privremeno zaustavilo tehnološki progres, ali mnogi ljudi bi preživeli takvo stanje i imali šansu da se izbore sa situacijom.
Takođe ne treba misliti da je naoružanje koje je zaista sposobno da uništi čovečanstvo samo perspektiva budućnosti koja je još uvek daleko. Obično se takvo naoružanje predstavlja u vidu veoma moćnog izvora energije, na primer antimaterije, koje bi čak i u maloj količini bilo dovoljno da potpuno uništi biosferu cele planete. Naravno, sa nasilnim sklonostima ljudi treba boriti se i zato da u budućnosti ne bude psihopata sposobnih da to organizuju, iako će uz tako razvijene tehnologije verovatno biti lakše sprovesti genetsku terapiju i modifikaciju embriona usmerenu na borbu protiv nasilnih sklonosti kao urođenog oboljenja, što nije moguće uraditi pri trenutnom nivou progresa. Ipak, to je potrebno i protiv pretnje koja postoji sada.
Ali o kakvoj je pretnji reč? Prilično očigledna, ali od strane mnogih potcenjena pretnja je virusno uništenje čovečanstva. Pogledajte šta se dešava sada. Čak je i relativno slab koronvirus, čiji nivo zaraznosti i letalnosti nije ni blizu vrednostima sposobnim da postave ljudsku civilizaciju pred katastrofalne gubitke, a naročito ne pred njeno uništenje, ipak bio dovoljan da izazove veliki pomt i demonstrira nesposobnost ljudi da se dovoljno efikasno nose sa virusnom pretnjom. Pored toga, ne zaboravimo da je proizvodnja vakcine generalno proces koji zahteva mnogo vremena i resursa.
Međutim, kakve veze imaju ovde nasilne sklonosti ljudi? U tome što je u savremenim uslovima organizovanje veštačke pandemije, čak i mnogo ozbiljnije od koronavirusne, uopšte nije teško. U istraživačkim laboratorijama čuvaju se različiti uzorci virusa, uključujući i prilično opasne. Pored toga, oni imaju mogućnosti kreiranja veštačkih (sintetičkih) virusa, zaraznijih i smrtonosnijih od onih koji su nastali u prirodnom okruženju.
Sada zamislimo nekoliko scenarija koji bi mogli dovesti do nepopravljive katastrofe. Na primer, zaposlenik u jednoj takvoj laboratoriji koji ima agresivne sklonosti, shvati moć koja mu je dostupna, zapleni uzorke virusa, sakrije ih na različitim mestima i preti da će ih pustiti ako čovečanstvo ne pristane na njegove zahteve. Ili bi laboratoriju mogla zauzeti grupa ljudi koji takođe imaju interes da sve potčine svojim uslovima, ili, što je gore, da ispune proročanski scenario o apokalipsi nekog fanatika. I ne treba govoriti da će se ovaj problem rešiti čim vlade shvate svu opasnost ovakvih scenarija i odluče da značajno pojačaju obezbeđenje takvih objekata. Mobilizacija sile će samo pokazati svim zainteresovanim licima sa agresivnim sklonostima gde mogu dobiti moć za realizaciju svojih planova, a pojačanje kontrole će povećati nivo stresa kod stanovništva i zaposlenih u objektu, što će samo pojačati taj rizik. Ne zaboravimo i to da vlade mogu proći kroz krize, i da neko može iskoristiti slabljenje kontrole i pometnju tokom jedne od njih. Takođe, neko može pokušati da prikuplja set patogena polako, ali sigurno, na različitim mestima i u različitim pogodnim situacijama, čuvajući ih kod sebe tokom dugog vremena dok ne prikuplja potreban broj.
Dalje nije naročito komplikovano – psihopata koji je zaplenio uzorke virusa ili postiže, zapravo, opšte robovanje pred njegovom moćju i uspostavljanje totalitarnih nasilnih poredaka, ili ih pusti na slobodu. Ako uzročnici ne budu naročito opasni pojedinačno, ali ih bude veoma mnogo i budu pušteni na različitim mestima, ljudi će morati da se bore protiv svih njih istovremeno. A sada zamislite koliko je to teško, ako je borba čak i protiv jednog koronvirusa zahtevala mnoštvo napora i, uprkos tome, nije bila dovoljno efikasna da se ga se reši bar u nekoj meri tokom već deset meseci od početka pandemije.
Osim toga, psihopata može pustiti samo jedan virus, ali onaj koji je laboratorijski razvijen. Zamislite, recimo, laboratorijsku modifikaciju HIV-a, sposobnu da preživi izvan ljudskog organizma, što znači da bi se mogla prenositi dodirom, zajedničkim korišćenjem stvari i kapljicama u vazduhu. S obzirom na to da bi takav virus, kao i HIV, imao prilično dug inkubacioni period, moglo bi proći mnogo vremena pre nego što bude primećen, ali zbog efikasnih puteva širenja bi već bilo kasno – skoro svi bi već bili zaraženi.
Na mobilizaciju resursa radi razvoja vakcine i efikasnog lečenja takođe ne treba računati. U slučaju borbe protiv velikog broja virusa istovremeno, moralo bi se voditi mnogo istraživanja i razvoja uz istu resursnu bazu, što bi znatno smanjilo efikasnost svakog pojedinačnog istraživanja. A scenario jednog veštački stvorenog opasnog virusa može biti katastrofalan zbog same prirode virusa, koja je teško podložna istraživanju i lečenju. Ne zaboravimo da priroda istog tog HIV-a ne dozvoljava izum invention vakcine protiv njega već decenijama, jer on napada imune ćelije koje se u slučaju drugih virusa koriste za borbu protiv njih, ali ne mogu odoleti HIV-u zbog sopstvene zaraženosti. Jedini slučaj izlečenja dogodio se tokom transplantacije koštane srži zaraženoj osobi od čoveka koji ima urođenu mutaciju koja ne dozvoljava HIV-u da se pričvrsti za imune ćelije. Međutim, takvih ljudi je veoma malo, i materijal dobijen od njih ne bi se mogao koristiti za masovno lečenje. Zbog toga, zapravo, neće funkcionisati ni scenario iz mnogih filmova o pandemijama u kojima se nakon pronalaženja „nultog“ pacijenta koriste antitela razvijena u njegovom organizmu za izlečenje svih, jer je, ponavljam, količina materijala veoma ograničena, dok virus u međuvremenu ubija hiljade zaraženih i prenosi se na još hiljade i milione ljudi.
Kod veoma brzog i razornog pandemijskog talasa, nemogućnost pružanja otpora uslovljena je i time što bi u takvim okolnostima infrastruktura proizvodnje i isporuke neophodnih sredstava bila teško pogođena, ili čak potpuno uništena. Čak i ako se naučnici u laboratoriji i oni koji ih čuvaju ne razbeže od straha i panike, imali bi poteškoće sa nabavkom materijala potrebnih za sprovođenje istraživanja i razvoja, možda bi čak nastao deficit osnovnih dobara, na primer hrane, što bi onemogućilo dalji rad.
Mislim da više ne treba biti sumnji u to koliko je pretnja virusnim uništenjem čovečanstva stvarna i katastrofalna. Ako se neki od scenarija koje sam naveo ostvari, 99% ljudi čeka izumiranje, a preostalih 1% koji su se dobro sakrili ili imaju urođenu zaštitu teško bi mogli da vaskrsnu ljudsku civilizaciju; čak i ako ti ljudi prežive, morali bi da započnu svoj put od nule, i to u svetu u kojem su posvuda ostaci patogena.
Upravo zato je neophodno boriti se protiv nasilja kao fenomena uopšte, čiji bi rezultat bilo iskorenjivanje nasilnih sklonosti kod čitavog čovečanstva. Važno je promovisati ideju virusnog uništenja čovečanstva kako bi ljudi već sada razumeli ozbiljnost situacije i mogli početi da deluju. Možda će se nasilnih sklonosti uspeti rešiti pomoću bioloških tehnologija, na primer iste te genetske terapije usmerene na iskorenjivanje nasilnih sklonosti, baš kao što je vakcinacija usmerena na zaštitu od zaraze virusom. Međutim, ova metoda je sumnjiva zbog nedovoljnog nivoa razvoja tehničkog progresa u ovom trenutku. Zato će najrealističniji scenario biti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – postizanje stanja u kojem različiti subjekti imaju približno iste mogućnosti da nanesu jedni drugima neprihvatljivu (uključujući i letalnu) štetu. U takvim uslovima, ljudi koji nemaju jake nasilne sklonosti mogli bi nastaviti svoj život, i imali bi manje stimulusa da se okrenu činovima nasilja. A oni koji ne mogu živeti bez nasilja – svojim napadima na druge ljude samo bi se izložili opasnosti, bili bi likvidirani i ne bi ostavili potomstvo. Ovaj scenario polazi od šeme koju je izveo etolog Konrad Lorenc, sa kojom se možete detaljno upoznati ovde.
Na kraju, neću zaboraviti da kažem da se do oslobađanja od nasilnih sklonosti mora stići pre nego što nekom ko ima pristup laboratorijskim virusima ili mogućnost da ih zapleni, padne na pamet ideja da ih iskoristi u svoje svrhe. U suprotnom, katastrofa je neizbežna.
„Osveta je riskantna stvar, jer ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“ Stiven Pinker.
Bitarh i Voluntarist nakon konsultacija sa profesionalnim biologom
U vezi sa poslednjim objavama Bitarka o izgradnji nenasilnog društva, želeo bih svima da preporučim da pogledaju anime seriju Psycho-Pass. Izašle su tri sezone, plus neki sporedni zapleti, ja sam za sada pogledala samo prvu.
Glavni lik serije je oko-minarhističko društvo u kojem je razvijen efikasan metod prevencije nasilja, ali ne putem genetske modifikacije i BPN-a, kako predlaže Bitarh, već putem stvaranja Velikog Brata koji je sposoban za ekspresnu dijagnostiku sklonosti ka nasilju. U sve ostalo država prema radnji ne meša se naročito, mada je u oblasti materijalne proizvodnje tamo nejasno da li je u pitanju tržište ili socijalizam – u uslovima robotskog obilja lako se pomešati.
Serija je pametna. Citiraju se Veber, Šekspir, Paskal, Fuko, diskutuje se o Vilijamu Gibsonu i Filipu Diku – ukratko, to je nešto što bi čak i našoj Ekaterini Šulman bilo nije sramota da preporuči, iako ona više voli produkciju studija Pixar. Iz neNavike gledanje može biti malo teško, ja sam se uvukla tek iz drugog pokušaja – ali to je definitivno vredno utrošenog vremena.
Mnogi smatraju da sprovođenje efikasnih kampanja za iskorenjivanje agresivnog nasilja iz društva nije moguće samo putem activities of volunteers. Međutim, iskorenjivanje nasilja nije u interesu samo onih kojima je to lični interes, već je to takođe u interesu visokotehnoloških preduzetnika i korporacija. Sada ćemo analizirati zašto će oni obavezno investirati u ovakvu inicijativu.
Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi da razumemo trenutno stanje stvari u vezi sa naučno-tehničkim progresom (NTP). Mogu se nabrojati tri buduća scenarija:
1) Odbacivanje NTP-a. U tom slučaju, ograničeni resursi naše planete neće biti dovoljni za obezbeđivanje potreba čovečanstva, čak i ako se broj ljudi smanji i ako počnu manje da troše. Resursi će ipak završiti, samo malo kasnije. Pored toga, Zemlji je dodeljeno ograničeno vreme. Odbacivanje NTP-a u svakom slučaju znači izumiranje čovečanstva.
2) Promovisanje NTP-a bez iskorenjivanja nasilja. Ali NTP je neizbežno povezan sa rastom potrošnje energije i stvaranjem potencijalno opasnih tehnologija. Može se očekivati da će to u budućnosti dovesti do masovnog širenja veoma kapacitetnih, ali istovremeno opasnih izvora i nosilaca energije, na primer, nuklearne baterije, ili čak antimaterije. Očigledno je da će u tom slučaju bilo koji čovek moći da izazove lokalnu, pa čak i globalnu katastrofu.
3) Promovisanje NTP-a je neraskidivo povezano sa iskorenjivanje nasilja. Opasne i energetski zahtevne tehnologije više ne ugrožavaju ljude, naprotiv – one služe njihovom razvoju i preživljavanju čovečanstva u celini.
Očigledno je da može biti prihvatljiv samo i isključivo treći scenario. Ali šta preduzetnici i korporacije imaju sa tim? Sve je jednostavno. Njima je ovaj scenario takođe najprofitabilniji, čak i čisto finansijski. Na prodaji proizvoda, u čijoj osnovi leže opasne tehnologije, može se zaraditi ogromno bogatstvo. Zamislite samo, koliki profit će doneti, na primer, prodaja letećih automobila sa ugrađenim nuklearnim reaktorm, sintetizatori DNK (iako ova tehnologija ne preti biofilmske eksplozije, ali uz njenu pomoć se može stvoriti neki smrtonosni virus), ili privatni transport za svemirska putovanja?
Naravno, neko će reći da smo još uvek daleko od takvih tehnologija. Ali uopšte nije važno da li smo im blizu ili daleko. Moment koji će ostati samo jedan korak do ovakvih izuma, pre ili kasnije, će doći, a možda je on već sada nastupio. Prepreka daljem progresu biće državne regulacije, kao i generalno strah pred katastrofalnim posledicama uvođenja novih tehnologija u upotrebu. NTP, koji je kritično važan za preživljavanju čovečanstva, će prestati.
Ali što je još važnije, u okviru teme koju razmatramo, jeste gubitak profita preduzetnika i korporacija. Oni neće moći da prodaju ono što se ne može prodavati zbog zabrana ili strahova. But own potential profit, they cannot refuse. Upravo zato se može sa sigurnošću očekivati da će inicijativa za iskorenjivanje nasilja naći podršku među njima, oni će obavezno investirati mnogo sredstava u takav posao, jer će se to na kraju s višekom nadoknaditi!
Koji je, inače, po gore navedenim razlozima, korporacijama nije profitabilno da same postanu agenti nasilja (na primer, države), jer će to neizbežno dovesti do primene opasnih tehnologija, što će, sa svoje strane, uništiti sav njihov biznis.
