Balans Potencijala Nasilja (BPN), tačnije, ravnomerna raspodela potencijala nasilja — je određeno stanje u društvu, pri kojem je bilo koji čovek sposoban da drugome nanese neprihvatljivu štetu u lokalnom sukobu. Radi jednostavnosti, BPN se može posmatrati kao maksimalno-opšta naoružanost u društvu, gde apsolutno svaki stanovnik određene teritorije poseduje oružje za ličnu samoodbranu, na primer pištolj ili čak takvo ersatz-oružje kao zaslepljujući laser ili strelica sa otrovom, po mogućstvu nekoliko jedinica, kako bi bilo nemoguće bilo koga obezoružati. Pretpostavlja se da stanovnici ove teritorije imaju mogućnost (pre, obavezu u obliku kulturne norme) da poseduju oružje, oslanjajući se na svoje fiziološke mogućnosti bez bilo kakvih pravnih barijera (na primer starosti, državljanstva, „osuđivanja“ zbog aktivnosti koje država smatra neželjenim) i finansijske nevolje (volonteri i visokotehnološke korporacije pomoći će siromašnima da dobiju oružje besplatno, kao što sada pomažu sa vakcinacijom u siromašnim zemljama, jer je to isplativo i njima samima).
Na koji način će BPN smanjiti/iskoreniti nasilje? Na mnoštvo različitih načina:
1) Klasična doktrina odvraćanja („deterrence by punishment“) protiv racionalnih agresora. Znajući da žrtva nasilja može nanesiti agresoru neprihvatljivu štetu, uključujući čak i ubistvo, agresor će dobro razmisliti i odlučiti da će korist od nasilja biti manja od troškova i na kraju će odustati od nasilja.
U divljini postoji dobar primer takvog modela — ježevi. Na mestima gde žive ježevi često žive i gepardi, koji ih po fizičkoj snazi nadmašuju stotinama puta. Ali evo šta je iznenađujuće: gepard teorijski može da zagrize i pojede ježa, ali to praktično nikada ne čini. Postoje pojedinačni glupi jedinci koji se na to odluče, ali kao rezultat toga ili poginu ili zadobiju takve povrede da se više nikada ne usude ponoviti pokušaj.
2) Odvraćanje kroz onemogućavanje („deterrence by denial“) protiv država osvajača. Vlasti takve države postavljaju konkretan cilj — osvojiti teritoriju i potčiniti njene stanovnike. Agresor, naravno, može baciti nuklearnu bombu, ali radioaktivna zemlja bez stanovnika ne vredi apsolutno ništa. Međutim, za političku elitu agresora to je kraj, jer će sopstveno stanovništvo rastrgati njih na komade zbog takvog postupka. Takođe, to će stvoriti opasan precedent dopuštanja upotrebe masovnog oružja protiv civila i legitimizovati kreiranje strateškog oružja odvraćanja od strane svih koji su u to sposobni (već sada čak i student biohakera može razmnožiti smrtonosni virus i ne čini to samo iz moralnih razloga).
3) Nemogućnost stvaranja i održavanja nasilno-hijerarhijske strukture u društvu sa BPN (opštim neposrednim nepristanjanjem). U takvom društvu primena nasilja na lokalnom nivou između ljudi postaje neisplativa, shodno tome, ne može se stvoriti i održati veća hijerarhija dominacije (na primer, država) putem uzastopne akumulacije resursa u formatu „vojnog hegemona“.
Na primer, agresor Vasa, posedujući samo pištolj, napada Pedu kako bi iskoristio njegove resurse za kupovinu Kalašnjikova. Pomoću njega može napasti Sašu dvostruko jače, kupivši tenk za resurse oduzete od njega. Koristeći taj tenk, može trostruko jače napasti milijardera Vanju, koji može sebi priuštiti čak i ozbiljnu obezbeđenost, i za dobijene resurse unajmiti veliku vojsku za osvajanje cele zemlje. Ali u slučaju opšte naoružanosti (ravnomernog BPN-a), Vasa će biti uništen na samom početku svog krvavog puta.
Zamislite šta bi bilo kada bi „vanzemaljke” 1960-ih napravile „kišu pištolja” nad Pitom? Tinejdžer Pinja, koji je od rođenja bio sklon nasilju, sa verovatnoćom bliskom 100% bi poginuo u sukobu sledećeg dana i pitanje kako se boriti protiv njega sada jednostavno ne bi bilo na dnevnom redu.
4) Forsiranje prirodne selekcije koja uklanja sklone nasilju iz populacije. Analizirajući mnoštvo različitih vrsta, biolog Konrad Lorenc pronašao je zanimljivu zakonitost — kod vrsta životinja koje imaju snažno urođeno naoružanje (na primer, ježeva, otrovnih zmija i insekata), što im omogućava veoma efikasno nanošenje neprihvatljive štete bilo kom protivniku u sukobu, razvila se urođena intra-specijska moral neagresije (ako preciznije — instinkt gađenja prema iniciranju fizičkog nasilja protiv jedinke sopstvene vrste), jer bi inače opstanak vrste bio ugrožen. To se dogodilo kao rezultat toga što su najsklonije nasilju jedinke uništene tokom ispoljavanja činova agresije i time nisu mogle da daju potomstvo. Kod čoveka se takav moral neagresije nije razvio, jer on nije po prirodi snažno naoružana vrsta, smrtnost tuča samo golim šakama bez korišćenja bilo kakvih dodatnih sredstava veoma je niska, pa je nedostajao pritisak prirodne selekcije na razvoj ove osobine. Ako budemo precizniji, takav neurobiološki mehanizam kod vrste homo sapiens takođe postoji, samo u veoma slabom obliku. Ali ako izjednačimo BPN u društvu, pritisak prirodne selekcije će ga pojačati i kod homo sapiens do nivoa visoko naoružanih vrsta, jer će nosioci varijanti gena koji u manjoj meri izazivaju kod čoveka gađenje prema iniciranju nasilja biti uklanjani iz populacije čak i pre nego što ih prenesu sledećoj generaciji.
Podsećam da je glavna ideja Bitarha sledeća. Cena oružja se smanjuje, njegova destruktivna moć se povećava, zatim ekstrapoliramo grafikon broja muškaraca kroz vreme i dobijamo da će nakon nekog vremena jednom čoveku, laganim pokretom ruke, biti moguće uništiti celo čovečanstvo. Da bi se to sprečilo, Bitarh predlaže da ljudima unapred vežemo ruke, kako ne bi mogli da izvode lagane pokrete, i tada će čovečanstvo biti spaseno.
Kako vezati ruke? Potrebno je masovno naoružanje. U tom slučaju, svaki napad na život drugog čoveka mora dovesti do trenutnog uništenja agresora. U takvim uslovima, racionalni agenti se neće usuditi da ugroze nečiji život.
Ali postoji problem: pored napada na život, postoje i napadi na vlasništvo, a pravo vlasništva je predmet dogovora između ljudi i ono može biti osporavalo. Zato Bitarh postavlja postulatu: primena nasilja radi zaštite sopstvenog vlasništva je neprihvatljiva. Predlaže se izbor između novčanika ili života – može se izabrati život, a pri pokušaju napada na život, uništiti napadača. Ali ako, recimo, neki skvotersi zauzmu vašu privremeno praznu kuću, onda je gotovo. U najboljem slučaju možete zamoliti komunalne službe da im isključe svetlo. I to je nejasno, da li će vam izaći u susret ako skvotersi plaćaju struju.
Kako rešavati ovakve probleme? Kako želite, odgovara Bitarh, to su vaši problemi, samo da nema nasilja. I navodi kao ohrabrujući primer priču o tome kako su države pod pretnjom nasilja zabranile upotrebu DDT-a, umesto da to prepuste tržištu. Pomoću državnog pendla pobedili su DDT, pobedili su ozonske rupe, pobeđujemo globalno zagrevanje i koronavirus, pobeđujemo zdrav razum – izborićemo se i sa nasiljem.
Etatizam je intelektualna bolest kod koje čovek stavlja pretpostavljene vrednosti spekulativnih kolektivnih subjekata iznad stvarnih individualnih vrednosti.
Večeri 18. septembra pod Krasnojarskom, na grupu od oko deset društvenih aktivista koji su tamo boravili u libertarijansko-konzervativnom kampu Krst Kapela, napala je uporediva brojnost rikotaša sa balaklavkama i štapovima. Učesnici kampa su teško pretučeni, oduzeta im je i uništena telefoni, deo stvari, šatori, spaljeni su pasoši. Napadači nisu skrivali politički karakter napada.
Jedan od napadnutih uspeo je da pobegne, zakloni se u napuštenoj vikendici i kontaktira policiju. Koliko mogu da razumem, od okružnog centra Jemeljanovo do mesta održavanja kampa ima oko tri sata vožnje, pa se policija do poslednjeg izviđala, ne želeći da ide noću u neku pustovinu, i krenula je tek nakon što je napad dobio medijsku pažnju. U trenutku dolaska policije, na mestu kampa bilo je već prazno, a do ujutru su počinji da se pojavljuju detalji napada i fotografije pretučenih aktivista. Oni su sami stigli do najbližeg naseljenog mesta i odatle se evakuisali u Krasnojarsk.
Informacija o tome gde će se tačno održati kamp, nije vidljiva u otvorenim izvorima. U javnoj grupi kampa na VK, za dobijanje dodatnih informacija, sugerisalo se da se kontaktira sa organizatorima lično. Na taj način, potencijalnim napadačima je bilo potrebno ili da organizuju praćenje, ili da unapred imaju podatke o mestu održavanja kampa.
Sve ove detalje objavljujem radi razumevanja:
Vaš politički aktivizam može postati razlog napada paramilitarnih grupa.
U ovom napadu biće vam teško sresti protivnika naoružanog do zuba. U ovom slučaju napali su u mraku na ljude koji sede pored logorske vatre sa gitarom – skoro savršena situacija za napadače. Čak i ako budete imali oružje kod sebe, njegova upotreba će biti problematična, a nakon napada ćete ga gotovo sigurno izgubiti.
Susreti na napuštenim mestima nisu konspiracija. Ako postavite cilj da vas pronađu, naći će vas, dok će vama, naprotiv, nastati problemi pri pokušaju bekstva sa napuštenog mesta.
Kakve organizacione zaključke se iz ovoga mogu izvući:
Male događaje za deset do petnaest osoba bolje je organizovati u gradu ili, recimo, u obezbeđenim odmaralištima.
Ako vas se skuplja nekoliko desetina, možete sebi priuštiti kamp sa šatorima, ali tada je važno da sopstvenim snagama organizujete obezbeđenje. Trezveno i naoružano. Po mogućstvu sa legitimacijama čuvara.
Lokalne političke paramilitarne grupe imaju vezu sa teritorijom, baš kao i policija. Ako želite miran i izolovan odmor – idite van svog regiona, a ako imate federalnu poznatost – onda u inostranstvo. Na Navalnoga su napali kada je iz Moskve dolazio da se odmara negde blizu Anape, čini se. Ali ako ste samo upali u oči centru E u Krasnojarsku, izlazak u Tomsk će vas osloboditi njihovog pažnje.
VK je loše mesto za planiranje bilo kakvih događaja. Potpuna konspiracija nije moguća, ali podizanje cene operativno-istražnih aktivnosti je u vašoj moći.
Jer ako sam samo mali preduzetnik, sve mi može oduzeti neka organizovana kriminalna grupa iz kraja. A takvih kriminalnih grupa će postati nezamislivo mnogo zbog prostačke ljudske prirode i nevolje da se radi. Šta da radim, da se oslanjam samo na pištolj u džepu?
Tigrica
Veoma detaljno sam analizirala ovu temu u scenariju za video Libertarian Band o uslovima održivosti anarhije, možete čak i da ne čitate dalje, već samo da pogledate video i na tome završite.
Ako ste imali tu nesreću da se nađete u siromašnom društvu gde je pljačka znatno isplativija od mirnog rada, onda ćete vi, mali preduzetnik, zaista morati da se oslanjate i na svoj pištolj i na dobru zaštitu – trošićete na zaštitu na jedan ili drugi način prilično značajan deo svojih prihoda, a cena vašeg nepoverenja prema svima će biti ugrađena u cenu robe koju prodajete, što će potrošači morati da plate. Tako će vaš život biti siromašan i opasan, a mirnim komšijama ćete ozbiljno zaostajati u produktivnosti rada – i tako sve dok određena kritična masa ljudi u društvu ne izroni iz blata siromaštva: novac daje sigurnost u sutra, odnosno povećava vidik planiranja ljudi. Tako će prestati da žive po principu „ti umri danas, a ja sutra“ i preći u režim „dajmo jedni drugima da živimo“.
U svakom slučaju, kakvi god bili vaši početni uslovi, mirnom održivom bezdržavnom zajednici moći ćete da pređete tek kada se pojavi vaša spremnost da lično branite svoju individualnu slobodu. To jest, kao što ste potpuno ispravno primetili, da se oslanjate na pištolj u džepu. Pištolj u sefu, koji ne odlučujete da upotrebite u strahu da se nešto ne desi, vam nikako neće pomoći.
Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
U diskusijama sa pretplatnicima povremeno se sreću mišljenja „moralnih monstruma“ koji smatraju da nikakav moral ne postoji, da su to sve samo „priče za siromašne“ i da će samo budala odustati od tako efikasnog alata kao što je fizičko nasilje. Takvi ljudi, naravno, zaslužuju najstrožu osudu i ostracizam, po primeru onoga što rade borci protiv rasizma i homofobije u SAD. Ali da bismo uverili širu javnost u to, ipak ćemo morati da navedemo utilitarističke argumente u vezi sa neprihvatljivošću agresivnog nasilja u društvu. Jer, zaista, deontološki moral ne pojavljuje se „iz vazduha“, on je proizvod višestrukih interakcija subjekata u društvu.
Za početak ćemo primetiti da moral neagresije postoji čak i kod mnogih vrsta životinja. Kao što je dokazao poznati biolog Konrad Lorenc, urođena nasleđena moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste prisutna je kod svih životinja sa „urođenim naoružanjem“ (na primer, ježevi, ježinastci, ehidne, otrovne zmije). Ona se učvrstila u njihovom DNK tokom prirodne selekcije, kada su jedinke sklone agresiji umirale u sukobima, ne ostavljajući potomstvo.
Šta mislite, kada se pojavljuje moralna zabrana određenog ponašanja u društvu? Pretpostavljam da je odgovor očigledan — kada većini članova društva takvo ponašanje predstavlja neprijatnost, smanjuje kvalitet života ili stvara prekomerne rizike. Govoreći ekonomskim jezikom — ponašanje jednog subjekta stvara ogromne negativne eksternalije za članove čitavog društva, iako konkretno za tog subjekta takvo ponašanje može biti veoma profitabilno.
Možemo pronaći dovoljno primera takvih negativnih eksternalija ako pogledamo svetsku istoriju. Evo nekih primera takvih eksternalija:
1) Različiti ekološki izazovi (zabrana etiliranog benzina, insekticida DDT, freona u rashladnim uređajima, poslednjih godina — motora sa unutrašnjim sagorevanjem u nekim zemljama).
2) Problemi rizika koji su neprihvatljivi za društvo (zatvaranje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama nakon nesreća u Černobilju i Fukušimi, ograničavanje emisije ugljen-dioksida radi smanjenja rizika od globalnog zagrevanja).
3) Loše postupanje sa decom (zabrana primene nasilja nad decom uvedena je već u većini zemalja sveta). Dokazano je da to dovodi do povećanja slučajeva narkomanije, alkoholizma, samoubistava, smanjuje njihove šanse za uspeh u životu, kao i dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
4) Zločin nad životinjama — dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
Kao što možemo primetiti, u svim ovim slučajevima primećuje se konflikt između pojedinca kojem je koristan egoistično opasno ponašanje i celog društva koje će snositi troškove njegovog ponašanja. Na primer, za nemarne roditelje, ošamariti dete je mnogo jednostavnije nego mu rečima objasniti zašto se mora ponašati na određeni način, samo što će posledice tog postupka biti rasprostranjene na celo društvo. Isto važi i za korišćenje dizel automobila — za njegovog vlasnika to je jeftino i praktično, a za ostale stanovnike grada — loš vazduh i različita oboljenja. O sličnim eksternalijama počinju ozbiljno govoriti tek kada šteta od njih postane primetna značajnom delu društva.
Primena agresivnog nasilja kao alata za postizanje bilo kakvih ciljeva (što je po pravilu prinuda i kazna) nosi sa sobom najveće eksternalije koje uopšte postoje na Zemlji. Mnogo, mnogo veće nego čak i korišćenje nuklearnih elektrana sa reaktorima „černobiljskog“ tipa ili termoelektrana na ugalj bez ikakvih sistema za prečišćavanje u gradu. Evo samo nekoliko utilitarističkih argumenata zašto je agresivno nasilje loše:
1) Povećava se prosečan nivo nasilja u društvu. Ako statični bandit (država) primenjuje surove metode prisile na svoje „sluge“, oni brzo postaju okrutni i više ne smatraju sramotnim da prečklapaju ženu i dete, oduzmu novac i telefon slabijem. Stalne pucnjave i potere policije dovode do čestih ranjavanja slučajnih (nepripadajućih slučaju) lica. Povećava se nivo stresa kod mnogih ljudi, što dovodi do povećanja broja psihičkih oboljenja, samoubistava, upotrebe droge, smanjenja kreativnih sposobnosti i usporavanja ekonomskog rasta. Iz ovih razloga, u skandinavskim zemljama država već sada šalje u zatvor uglavnom samo zbog namernog ubistva, a sami zatvori više liče na sanatorije.
2) Rizik od veštačke globalne katastrofe ili čak samouništenja čovečanstva. Razvojem tehnologije, ukupna šteta koju jedna osoba može naneti neprestano raste. Ako je agresivno nasilje u društvu norma (naročito državno, jer je od njega najteže pobeći), onda će čovek doveden do očaja pre ili kasnije odlučiti da iskoristi neku opasnu tehnologiju kao oružje sudnjeg dana (OSD) — zapretiti eksplozijom reaktora nuklearne elektrane ili pustiti u svet smrtonosni virus. Kada ti stacionarni bandit preti da te zatvori u zatvor zauvek, nema govora o bilo kakvoj humanosti; sva sredstva su dobra da bi te ostavili na miru, čak i pretnja izazivanjem svetske pandemije. Za društvo je čak i zanemarljiva verovatnoća takvog događaja neprihvatljiva, jer bi potencijalna šteta od njega bila jednostavno katastrofalna i mogla bi čak dovesti do uništenja čoveka kao vrste.
3) Zaustavlja se produktivni razvoj ekonomije i kvaliteta života jer nasilje postaje „ciljna funkcija“ razvoja društva. Umesto razvoja tehnologija, proizvodnje dobara i usluga koje donose korist većini stanovništva, resursi društva troše se na stvaranje alata za nasilje. Postoji rasprostranjena zabluda da „trka u naoružanju“ pokreće naučno-tehnološki progres. To je zaista tačno, ali samo na veoma kratkom vremenskom periodu. Potencijal nasilja se može posmatrati kao analog pojma „ciljna funkcija“ u matematici. Ona teži sasvim konkretnoj i praktično nepromenljivoj vrednosti kroz vreme (preciznije, konstantno smanjujućoj) — nanošenju neprihvatljive štete protivniku (tolerancija na nasilje ima stalnu tendenciju ka opadanju, pa se s tim smanjuje i prag neprihvatljive štete). To razlikuje nasilje od svih ostalih oblasti ljudskog delovanja u kojima je cilj poboljšanje ljudskog života. Potrebe ljudi stalno rastu i to daje podsticaj naučno-tehnološkom progresu, pojavljivanju novih niša u ekonomiji i rastu kvaliteta života. S druge strane, društvo koje se razvija kroz „trku u naoružanju“ dolazi do kolapsa, kao što se već dogodilo sa SSSR-om. Kada je mogućnost nanošenja neprihvatljive štete jedni drugima postala dostupna svim razvijenim državama, tehnološki razvoj je naglo usporio.
4) Formiranje vojnog hegemona, hijerarhije dominacije, i, kao posledica toga — urušavanje nataliteta, izumiranje čovečanstva. U istraživanjima Džeka Hiršlejfera navodi se dokazana tvrdnja da narušavanje ravnomernosti distribucije balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu dovodi do pojavljivanja hijerarhije dominacije (država u ljudskom društvu je jedan od njenih primera), a ako se neujednačenost BPN nastavi povećavati — do globalnog „vojnog hegemona“. Opasnost dugotrajnog postojanja krute hijerarhije dominacije identifikovana je u različitim eksperimentima na životinjama, na primer „Univerzum 25“. Populacija je jednostavno izumirala zbog pada nataliteta. Verovatno ćete sada reći „uslovi nisu isti“, „čovek nije pacov“, „analogija nije argument“, ali pogledajte istini u oči i na statistiku ukupnog koeficijenta nataliteta u različitim zemljama sveta: u većini zemalja on je već sada ispod nivoa reprodukcije (u proseku 2.1 dete po jednoj ženi). Takođe postoji određena zavisnost između nivoa nataliteta i stvarne mere umešanosti države u život čoveka. U Africi i Indiji formalno može biti mnogo regulacija različitih sfera života i visoki porezi, ali u stvarnosti država fizički nije sposobna da dopre do svakog stanovnika. A u Singapuru sa izlaznim vizama i bičevanjem zbog drugačijeg mišljenja, stanovništvo nekako ne žuri da se razmnožava uprkos čak i visokom nivou prihoda. Kao i u Južnoj Koreji, gde je nivo ličnih sloboda, ako se gleda nepristrasno, ne mnogo viši nego u Severnoj.
Zaključci. Kao što vidimo, moral o neprihvatljivosti agresivnog nasilja nije samo nečija „želja“, već banalni uslov preživljavanja civilizacije, pa čak i čovečuljka kao biološke vrste. Odbacivanje ovog morala u suštini znači upravo jedno: „ja sam ovde najvažniji i ne zanima me što će celo čovečanstvo skaputi“. Prema takvom čoveku svi normalni ljudi bi trebalo da imaju odgovarajući stav — kao prema najgorem podlacu, novom Hitleru ili Pol Potu.
U celom razvijenom svetu, društvo je prihvatilo neprihvatljivost korišćenja etiliranog benzina, DDT-a, eksploatacije nuklearnih elektrana i nasilja nad decom iz utilitarističkih razloga. Sledeći na redu je nasilje od strane stacionarnog bandite (države).
Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).
Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.
Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.
Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.
Veštačka izolacija građana u stanovima već je dovela do talasa domaćeg nasilja. I dok se širom sveta to dešava neorganizovano, spontano – jedan ukućanin pretuče drugog ukućanina – u Rusiji organizaciju domaćeg nasilja preuzima država – ona je ozbiljno nameravala da brani svoj monopol na nasilje, onako kako ga ona razume.
Tako je nedavno organizovala oružanu pljačku uz provalu kod nekoliko članova organizacije „Asocijacija narodnog otpora“, kao i kod Vladimira Voroncova, voditelja Telegram kanala Ombudsman policije. Prve su pustili nakon pljačke i prebijanja. Drugog su kidnapovali i još uvek ga drže. Kriminalci su izabrali pogodno vreme, kada je cela zemlja zaključana u svojim domovima, i kada ljudi ne mogu da pruže ozbiljnu podršku jedni drugima – osim informisanja jedni druge o opasnosti i situacione pomoći u otklanjanju posledica.
Uostalom, klasično nedržavno domaće nasilje takođe nigde nije nestalo, i ovde civilno društvo ima malo više mogućnosti, ako država, naravno, ne bude bacala štapove u točkove, kao što to voli. Pokret Građansko društvo je najavio pokretanje projekta Tvrđava, u okviru kojeg će pružati privremeno utočište žrtvama domaćeg nasilja (nažalost, ne od policije), a pokret Otvorena Rusija je najavio, da će Tvrđavi pružiti organizacionu i pravnu pomoć (ovo je već uključujući i od policije).
Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.
Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.
Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.
Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.
Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.
Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.
Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.
U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.
Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.
Mogu se izvući zaključci:
1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.
2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.
Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.
Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?
Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?
Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.
Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.
Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.
Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.
Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.
Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.
Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.
Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.
