Тег: nasilje

Apsolutni NAP ili smrt celog čovečanstva. Treće nije opcija.

Bitarh kolumna

Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.

Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.

Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.

Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.

Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.

Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.

Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.

Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.

Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.

Zato razmislite, šta je za vas bolje?:
1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva.
2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.

Komentar Ankap-tjan

Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.

Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.

Možda je Ankapistan ipak bolje graditi u zemljama trećeg sveta?

Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?

L29Ah (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00013567btc)

Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.

A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.

Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.

U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.

Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.

Beli čovek sa automatom u tropskom raju

Društveni ugovor je fikcija

ili
tišina ne znači slaganje

Bitarkova kolumna

Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.

Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.

Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).

Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!

Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“

LPR i silovici

Mnogi su optimistično izrazili mišljenje povodom nove serije pretresa kod članova LPR-a, rekavši da je to, navodno, znak kvaliteta i dokaz da partija ide pravim putem. Ja bih rekla da danas represije protiv političkih aktivista nisu znak straha onih koji drže vlast, već poslovno mrdkanje koje se sprovodi hladnog srca i bez posebnih razmišljanja. Trava je porasla – vreme je za košenje. Trava se pritom može tešiti misli da što je više koše, to će biti gušća.

Iskreno govoreći, imala sam nejasnu nadu da će, pošto se LPR razlikuje od drugih partija svojom radikalnom retorikom slobode, to uticati i na ponašanje pred licem represija. Nije uticalo. Protest u izvođenju LPR-a je podjednako legalistički kao i u izvođenju Navaljnog. Kada silovnici upadnu u dom libertarijanca, oni odatle odlaze jednako netaknuti i sa plenom kao da je to bio običan Navaljnikov volontir ili zaposleni Otvorene Rusije.

Dakle, ako neko smatra da su ruski libertarijanci strogi naoružani anarhisti koji im neće dozvoliti da gaze po njima, ili da će pokušaj upadanja kod jednog od njih odmah izazvati spontani miting pod njegovim prozorima – morao će da se oprosti od tih štetnih iluzija. Libertarijanske ideje nisu toliko ukorenjene u libertarijanskoj zajednici da bi retorika u odnosu na državu prešla u praktične akcije protiv nje same.

Nakon svega ovoga, čak mi je i neprijatno da raspravljam o tome kakva je libertarijanska doktrina delovanja u slučaju određenog agresije: takve rasprave počinju da izgledaju veoma irelevantno.

Tako da u ovom postu ne dajem recepte, jer ih ne znam. Ne znam kako bih se ja ponašala da sam član libertarijanske partije protiv čijeg izabranog lidera je sprovedena neopravdana državna agresija. Za mene je to ozbiljan razlog da i dalje uzdržavam od stupanja u partiju. Bojim se da ako počnem otvoreno da deklarišem svoje stavove, kada država dovuče do mene – a to će se desiti brzo – naći ću se pred njenim funkcionerima sama, i maksimalno ću dobiti nekoliko piketa u svoju podršku.

Molim vas, odgovarajte za svoje reči, u svetu i ovako ima previše prazne brbljanja. Ako ne osećate u sebi odlučnost da ugrizete čizmu koja vas gazi, nemojte podizati zastavu sa motoom Dont Tread On Me. Bolje je skrivati svoje libertarijanstvo nego ga otvoreno diskreditovati.

Libertarijanstvo ex machina

Bitarh, Ankap-tjan

U mnogim komadima koji su izvođeni u antičkom pozorištu često se primenjivao neobičan trik za rešavanje sukoba likova — „Deus ex machina“ („Bog iz mašine“). Sastojao se u iznenadnom pojavljivanju novog božanstvenog lika na sceni na kraju dela, koji prethodno nije bio pominjan u predstavi i koji je imao mogućnost da brzo reši probleme heroja. Jednostavnije rečeno, spoljne sile su rešavale probleme heroja, ne ulazeći u suštinu konflikta. Ovaj trik nije pogodan samo za umetnička dela, već može biti koristan i za političke transformacije usmerene na deetatizaciju društva.

Pogledajmo bilo koji libertarijanski javni prostor na društvenim mrežama, čet, sajt, strim, podkast, kanal. Šta ćemo videti? Najverovatnije beskrajnu diskusiju o istim temama — kako rade libertarijanski sudovi, ko će graditi puteve u ankapu, ugovorno ropstvo, abortusi, subjektivnost dece, nuklearno oružje, droge, austrijska škola ekonomije protiv kejnsijanizma i državnog plana, minarhizam protiv ankapu, ankap protiv panarhije, teritorijalne zajednice protiv EKU. Često se to pretvara u beskrajni holivars, kada ljudi danima zaredom brane svoje tačke gledišta.

Samo što, ako neprestano raspravljate međusobno i trošite na to sve svoje resurse, mnogo nećete postići! I da li je uopšte potrebno? Možda postoji neki univerzalni recept kako se mogu odjednom rešiti svi ovi problemi i kako da se postojeći oskudni resursi troše korisno za pokret?!

Da, on postoji i nalazi se u samoj prirodi države — stacionarni bandit može osvojiti društvo samo pri narušavanju ravnoteže potencijala nasilja (RPN), dok uz poštovanje ove ravnoteže bezdržavno društvo može sasvim stabilno postojati, što je dokazano u okviru metodologije neoinstitucionalizma. O tome se kratko i jasno može čuti u prvom delu predavanja Aleksandra Auana „Evolucija sedilačkog bandita“. Nakon formiranja centralizovanih struktura prisile (države), kretanje u suprotnom smeru ka decentralizovanom društvu postaje nemoguće bez primene spoljnog napora na sistem (ova zakonitost je analogna drugom zakonu termodinamike: toplota se neće spontano prenositi sa hladnijeg tela na toplije).

Ako vratimo BPN, troškovi iniciranja nasilja postaju veći od troškova odbrane, i teritorijalni monopol države jednostavno nestaje. Dalje, sve ostalo jednostavno nema značaja! Naravno, bolje je unapred znati odgovor na to ko će graditi puteve ili kako definisati subjektivnost dece, ali i bez toga ljudi će pre ili kasnije morati to da rešavaju bez države. Ona jednostavno ne može postojati uz poštovanje BPN-a. Ako ste programer ili jednostavno poznajete Bulovu logiku, dobro razumete: izračunavši vrednost prvog operanda u konjunkciji (&&), ne morate izračunavati sve ostale operande ako je on FALSE, jer će rezultat konjunkcije u svakom slučaju biti FALSE. Ili se kod disjunkcije (||) ne moraju izračunavati svi ostali operandi ako je prvi TRUE, jer će rezultat u svakom slučaju biti TRUE.

Iz ovoga proizilazi da je dovoljan uslov prelaska na libertarijanizam samo dovođenje potencijala nasilja u društvu do ravnomernije distribucije. Kao što verovatno već možete naslutiti, to se može postići stvaranjem i širenjem alata za doktrinu odvraćanja (DO).

Vrednost ovog pristupa je u tome što se razvojem alata DO, njihovom proizvodnjom i uvođenjem u široku upotrebu može baviti mnogo širi krug ljudi nego što je danas uključen u političku agitaciju i protestne akcije. Kooptacija onih koji se bore protiv režima – tehničara koji mogu sastaviti dron, laserski zaslepljivač ili druge zanimljive alate od slobodno dostupnih delova – mnogo je perspektivnija u smislu proširenja baze protesta nego ograničavanje na regrutovanje humanitaraca i ekonomista koji se dobro razumeju u nijanse ideologije. Još korisnije je uključivanje inženjera i menadžera sposobnih da organizuju masovnu proizvodnju sličnih predmeta, a to je takođe veoma brojna kategorija. Takođe, primetimo da se polukraftska proizvodnja ili pisanje softverskog proizvoda lako skrivaju od države, pa je to bezbednije od izlaska na mitinge, što je takođe dodatni stimulativni faktor.

Kada pouzdani, masovni i jeftini alati za suzbijanje agresora budu dostupni čak i baki, ostalo će vrlo malo vremena da se čeka kada će tržište rešiti stvari. Nakon što deus ex machina odradi svoj posao, sve današnje teorijske rasprave o tome kako se organizovati u ankapu naglo će preći u praktičnu ravan. Nešto slično smo posmatrali relativno nedavno, kada su ekonomisti raspravljali o tome da li se u eri fiat novca može vratiti na zlatni standard, a onda je došao Satoshi, i sada umesto zlatnog standarda imamo bitkoinski. To je to, predmet rasprave je nestao, a na dnevnom redu je sveprisutna praktična implementacija privatnog tvrdog novca.

Kako ankap može sprečiti formiranje države?

Doktrinom odvraćanja? Da, da, smešno – 25 ljudi protiv jednog. Zaustaviće doktrinom odvraćanja i podsetom, uhu. Mrtvom rukom će raznet svoju kuću da gadovima ništa ne ostane. Zvuči kao besmislice. To je isto kao reći: ako imam oružje, onda me 25 ljudi sa istim oružjem neće zaustaviti jer neće pogoditi.

Bande, organizovani kriminal pod ankapom nikako ne mogu biti zaustavljeni, nikakvim sredstvima. Samoorganizacija? Naravno, pogledajte mitinge – evo vam besplatna i dobrovoljna samoorganizacija.

Tržište će rešiti, tako da ih mogu zaustaviti samo EKU ili neka druga banda – to je i samoorganizacija, samo za novac – sve po tržištu.

Shodno tome, panarhija je buduće uređenje društva, a ankap su fantazije o tome kako bi bilo kada se ljudi ne bi organizovali u bande, baš kao u davna vremena.

Dajući prognoze o tome kako će društvo izgledati, čovek u glavi drži određenu sliku društva. Vi, sledujući Laksi Katal (i, možda, iz istih razloga, a to je iskustvo devedesetih, koje ja sama nisam stigla temeljno da iskusim), vidite društvo kao skup ljudi koji rado udružuju radi zajedničkog pljačkašenja, ali izuzetno nerado – radi uzajamne pomoći u odbrani od pljačke.

Konstantno me pitaju kako se ankapima suprotstaviti milionskim kineskim hordama i ostalom kolektivističkim sranjima – iza svih tih pitanja stoji ista ona strah od toga da ostaneš sam pred licem agresivne gomile.

Dakle. Dominacija anarhokapitalističkih (tj. slobodnih tržišnih) odnosa u društvu moguća je samo onda kada je mnogo isplativije ne biti deo agresivne gomile nego biti u njenom sastavu. Kao što u nekoj Južnoj Koreji svaki učenik zna da dok ti spavaš, tvoj konkurent uči, tako bi i pod ankapom trebalo da bude prilično uobičajeno uverenje da dok ti sa rizikom po život kradeš telefone iza garaža, tvoj konkurent pokreće startap – i imaćeš sreće ako to nije startap koji šalje daljinski udarac onima koji kradu telefone.

Kao spas od bandi, pretpostavljate ECU ili druge bande (odnosno nešto poput osiguravajućih krovova, koje opisuje pomenuti Laksi Katal). To zaista može smanjiti organizovano sistematsko agresivno nasilje u društvu, ako ga ima mnogo. Druga stvar je što će smanjenje nasilja brzo smanjiti potražnju za skupim uslugama osiguranja od nasilja. Tako se u seizmički bezbednim oblastima teško može očekivati osiguranje od zemljotresa. Upravo iz tog razloga sam potpuno spremna da razmatram ECU sistem kao prelaznu fazu ka ankapu, ali mi je teško da poverujem da će oni dovoljno dugo imati primetnu uticaj. Trenutno je u svetu najprofitabilniji biznis držati sopstvenu državu. Ali konkurencija će brzo spustiti maržu, a i nedostatak svetog pijeteta prema ovoj sferi zarade će uraditi svoje. Krovovi u društvu sa razvijenim slobodnim tržištem biće otprilike podjednako značajni kao danas službe za deratizaciju. Pa, neko pati od štetnih glodara i koristi usluge stručnjaka da ih iskoreni. A nekome su oteli mobilni telefon, i on se takođe obraća stručnjacima da uklone tu nepogodnost.

Pacovi, bubašvabe, država i ostali problemi koji se mogu stvoriti u društvu – to je od loše higijene. Uveravati ljude da je jedini način da se oslobode pacova izvesti kralja pacova, a jedini način da se unište naoružane bande da se unajme druge naoružane bande – izgleda kao sasvim razumna ideja, ali samo onda kada je društvo veoma siromašno, a pomenute nedaće bukvalno na svakom koraku. Bogatstvo i veštine socijalne higijene omogućavaju veću raznovrsnost metoda za sprečavanje svih tih gluposti.

Država iz perspektive bogatog i razvijenog društva

Ko će zaštititi decu od nasilja (od strane roditelja)? Kako dete može da dokaže svoju subjektivnost?

Immanuel Kant

Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“

Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.

Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.

Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).

Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.

Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.

Efektivnost nasilja

Šta kažeš na to da su troškovi obezbeđenja bezbednosti i zaštite prava svojine kod privatnih kompanija veći nego kod države, i da ona, zahvaljujući svojoj izuzetnoj efikasnosti u primeni sile i održavanju reda, može bolje obezbediti zaštitu i očuvanje pravnog reda i sudove od privatnih kompanija, pa je stoga ona neophodna u ovom pogledu?

Na koji način troškovi države za zaštitu prava svojine mogu biti niži nego kod privatne kompanije? Samo kroz igranje sa budžetskim stavkama. Da, policajcu je dovoljno da okači tablu „zabranjeno, kazna je takva i takva“, i par puta pokazno kazni – dok će privatnik morati stalno da stoji nad nekim i bdije kako zabrana ne bi bila prekršena. Ali to ne znači mega-efikasnost policajca. To znači da on sam može primati sitniš, ili se čak hraniti od mitovanja, dok glavne troškove država mora snositi kako bi se taj policajca plašili da mu se protivreči. I troškovi za obezbeđivanje tog straha su rasuti po gomili budžetskih stavki, od obrazovanja do održavanja zatvora.

Privatnik se pak često mora takmičiti sa državom u potpuno nejednakim uslovima. Tamo gde država pruža uslugu koja je već plaćena iz poreza i ne zahteva dodatni novac, privatnik je primoran da od klijenta uzima dodatni novac, jer se država sa njim ne deli porezima.

Država unosi izobličenja, i često prilično nepredvidiva, u tržišnu sliku, i dok ta izobličenja deluju, suditi o tržišnoj efikasnosti postaje teže. Možete započeti posao računajući na postojeću konjunkturnu situaciju, a usred projekta se suočiti sa potpuno novom regulatornom osnovom, i to je to, projekat ćete morati da ugasite, odbacujući gubitke. Državne institucije obično mogu računati na to da će njihovi interesi biti uzeti u obzir prilikom zakonodavnih novina, tako da je tamo sa planiranjem nešto jednostavnije. Ali čudno je na osnovu toga izvoditi zaključak da je država potrebna. To je samo primer nepoštene konkurencije, koju sama država i proizvodi.

Rezimirajući. Zaista, država može privatnim kompanijama nametnuti koliko god visoke troškove za bilo šta, primenom sile ili pretnjom sile. Ali kome je potrebna takva država? Sigurno ne potrošaču, na kojeg će svi ti troškovi na kraju biti prebačeni.

Izobličenje slike tržišne efikasnosti

Borba protiv represija kroz maltretiranje silovaka

Bitarch kolumna

Zanimljivu i prilično popularnu ideju nenasilne borbe protiv zaposlenih u državnim bezbednosnim strukturama izneli su u razgovoru na kanalu SVTV Mihail Svetov i Pavel Nikulin (strim „Federalna služba za mučenje“). Ovu strategiju uspešno primenjuju na Zapadu levi radikalne organizacije poput SJW. Libertarijanci je takođe treba da prihvate ako želimo da postignemo neke značajne rezultate i ne bismo završili „zgnječeni od strane sistema“.

Suština ideje je u tome da se javno objavljuju imena, fotografije, kućne adrese, profili na društvenim mrežama i drugi lični podaci zaposlenih u državnim službama (FSB, policija, Rosgvardija, FSIN, OMON itd.) koji su uhvaćeni u represijama protiv opozicionara. To se može sprovoditi kako onlajn (u obliku sajta tipa „Mirotvorac“), tako i oflajn (u obliku letaka pored kuće u kojoj živi „sadista“). Radi suprotstavljanja očekivanim pokušajima cenzure, najbolje je postavljati takve sajtove u darknet (TOR) ili, u budućnosti sa razvojem blockchain tehnologija, u decentralizovane sisteme za skladištenje podataka sa IPFS.

Strahujući od gubitka reputacije i progona kako samog sebe, tako i svoje porodice, ovaj zaposleni će sigurno dva puta razmisliti pre nego što „ubaci u zatvor“ još jednog opozicionara.

Od sebe dodajem da je takođe dobro imati jedinstvenu bazu podataka sa što većim brojem zaposlenih u represivnom aparatu, stvarajući za njih rizik zagarantovane odmazde u slučaju sprovođenja masovnog državnog terora (i sprečavajući ga — analogno doktrini odvraćanja između samih država, nakon pojave koje u drugoj polovini 20. veka su potpuno prestali ratovi između svih razvijenih zemalja).

Dodatak od Ankap-tjan

Nisam u toku da li je Bitarch ruski državljanin, ali želim da napomenem da ruski zakon štiti lične podatke svojih građana, pa ako se bilo kakvi slični podaci budu pojavljivali na mreži, njih će, naravno, objavljivati nepoznati agenti Državnog departamenta, a ako su direktno pored vašeg ulaza, onda je to lično bivši predsednik SAD gospodin Obama, od dosade i zlobe.

Takođe želim da napomenem da su mnogo lakše mete za takve mere čak i ne pripadnici silama bezbednosti, već mnogo bezbranije kategorije građana: zaposleni u izbornim komisijama koji dopuštaju kršenja prilikom brojanja glasova, zaposleni u administracijama koji ne odobravaju masovne akcije i slični tihi izvršioci, spremni da danas krše prava građana za sitni novac. Ako se ispostavi da takav rad dovodi do značajnih ličnih neprijatnosti, neki od njih će ili odustati od takvih dodatnih poslova, ili će početi da pregovaraju o povećanju cena za svoj nezahvalan rad.

Sud u Čečeniji, na zahtev tužilaštva, oprostio je dugove prema Gazpromu. Gazprom je osporio tu odluku na sudu. Kakve su perspektive ovog procesa, prema Vašem mišljenju? Na čijoj su strani Vaše lične simpatije?

Papa

Počeću od kraja. Moja lična simpatija je, naravno, na strani stanovnika onih regiona Rusije koji redovno plaćaju gas koji im se isporučuje, a ne neefikasni monopolista koji, trpeći gubitke na Kavkazu, opravdava svako novo povećanje tarifa neplaćanjem. Ovog puta, zakonodavna tela regiona, pod uticajem činjenice da je Čečenskoj još jednom proglašeno privilegovani subjekt federacije, takođe su uglas razvila zahteve da se njihovim stanovnicima otpišu njihovi mnogo skromniji dugovi.

Da li je ovaj troling uspeo ili su jednostavno konkurentske kavkaske bezbednosne službe iskoristile ovaj incident da bi se dokazivale jedna protiv druge, ali odmah nakon sudske odluke o otpisivanju dugova, počeli su da isplivavaju zanimljivi činjenice. Ispostavilo se da su otpisani dugovi stajali na stanovništvu bez ikakvih osnova, a zapravo je gas ili kraden, ili je rasipan (a novac za popravku infrastrukture je krađen) na višem nivou. I eto, već se pokreću postupci protiv onih koji su upravljali raspodelom gasa, i uopšte, izgleda da će u rezultatu svega ovoga pasti dosta glava.

U mirnom regionu, neplatiocu komunalija brzo će biti odsečeni svi isporučeni resursi i počeće da se naplaćuju već potrošeni. U regionima poput Čečenske Republike, onaj ko donese takvu odluku moraće da počne da brine o svom zdravlju, pa će radije do poslednjeg trenutka ignorisati problem, iako je sa mnogo većom verovatnoćom, budući da ne može da pobedi krađu, on predvoditi istu.

Malo je verovatno da će Gazprom, kao rezultat svih ovih ispitivanja, povratiti makar i bilo koji primetan deo ukradenog novca. Najrazumnije što bi njegov menadžment mogao da uradi jeste da pokuša da se oslobodi gubitničkog aktiva i proda svoje kavkaske podružnice onima koji su spremni da vode posao u regionu po tamošnjim mnogo brutalnijim pravilima. Gazpromu će preostati samo da pošteno isporučuje gas regionalnom privatnom gasnom operateru po ruskim cenama, i to uz unapred plaćanje. Neka dalje prodaje tri puta skuplje na licu mesta i pokušava da za to dobije bar neki novac.

Od davnih vremena predstavnici vojne aristokratije smatrali su sramotnim za sebe da plaćaju za ono što se može uzeti silom, jer bi tada saveznici mogli pomisliti da su oslabili i okrenuti im leđa, a neprijatelji bi iz istih razloga mogli odlučiti da napadnu. Zato, naravno, troškovi za obezbeđivanje poštovanja ugovora u Čečeniji i drugim banditskim enklavama moraju biti ogromni. U tako neefikasnom sistemu, održavanje bilo kakve stabilnosti zahteva konstantan priliv spoljnih resursa, ali baš oni počinju da se odsuzuju.

Tako da ćemo u vidljivoj budućnosti tamo videti žestoku borbu za iscrpljujuće tokove budžetskih sredstava, za bilo kakve loše kontrolisane isporuke resursa, pa čak i jednostavno za pravo upravljanja ljudima. Nažalost, postoji i velika verovatnoća da će nasilje još brže početi da se širi odatle ka spolja.

Međutim, ako se ne pokušava problem preplaviti novcem, od čega on samo raste, sve te neefikasne prakse relativno brzo izumiru, naročito ako se žestoko suprotstavi pokušajima širenja arhaičnih redova na teritorijama gde su prihvaćeni efikasniji. I to se ne odnosi samo na Čečeniju, već i na divnu tolerantnu Evropu, koja svoje unutrašnje bandite takođe radije umiruje mrvicama, nego što ih suočava sa činjenicom da ovde niste tamo i da kod nas to nije običaj.

Zapravo, Čečenija ima svoje ugljovodonike, ali je sa njima kao u Venecueli: politički režim nije pogodan za njihovu eksploataciju