Тег: nasilje

Da li će takvo stanje prilikom ankape biti u granicama normale?

https://www.youtube.com/watch?v=9CoAlxgwXcM

Norma u ovom slučaju uopšte nema veze sa tim da li je ankap u pitanju ili socijalizam. Postoji veliki svetski trend smanjenja agresije, uključujući i odnos prema deci. Čitate nekog Kasila – tamo se opisuju daleko suroviji običaji, kako među decom, tako i između dece i odraslih. Sumnjam da bi u to vreme ovakva epizoda uopšte privukla bilo kakvu pažnju. Nije ubio, nije oslepio, samo je naterao razmazno dete da ustane i odveo ga za ruku, šta je u tome problem? Prošlo je sto godina i ova epizoda se već percipira kao očigledna grubost običaja, ali ipak ne toliko skandalozna da bi se umesto nastavljanja snimanja izleteo u dvorište i odmah intervenisao u zaštitu deteta, ili, recimo, da se iskoči kroz prozor sa puškom i zahteva trenutno prekid.

Veoma je teško predvideti kakve će norme u vezi sa nasiljem nad decom biti u vidljivoj budućnosti. Trend se može nastaviti, i tada će ideje koje se trenutno promovišu, recimo projektom Dobroum, vremenom postati banalni, pa čak i samoprozračni. Ili se trend može okrenuti, i tada će naša era potomcima delovati kao vreme mekoće i degeneracije.

Pri tome, ankap se može razviti u okviru bilo kog pravca navedenog trenda. Ako svet postane nenasilniji, ključni princip u odnosima sa decom biće princip neagresije. Pa, dete nije napalo? Ne, samo je ležalo i nije htelo da ustane. Kako ga možete mlatiti? Kako uopšte možete mlatiti decu? Ako najveće nasilje postane norma, akcenat će biti pomeren ka pravosposobnosti. Da li dete nije pravosposobno? Znači, nalazi se u zoni odgovornosti staratelja. Videli ste kako mlate dete? Pa, raspitajte se čije je ono. Ako ga mlači staratelj – pa, verovatno ga mlači s razlogom. Ako ga mlači neko ko nije staratelj, to je napad na tuđu imovinu, nije u redu, treba to sprečiti, na primer, razbijanjem agresoru lobanje.

Meni se, naravno, čini prirodnijim i verovatnijim prvi scenario. Trend ka nenasilju prati sve veća vrednost ljudskog života i u velikoj meri je upravo tim uzrokovan. Ankap podrazumeva ukidanje države, koja je između ostalog sistemski faktor koji umanjuje vrednost ljudskog života (prvo, ona proizvodi nasilje, a time nasilje postaje svakodnevica, drugo, ona čini ljude siromašnijim, čime smanjuje vrednost života). Dakle, uz ankap vrednost života će porasti, a nasilja će biti manje.

Ali, nažalost, uzroci trenda nisu do kraja jasni i ne mogu ništa da garantujem u ovom pitanju. Ipak, ublažavanje i oštrenje morala tokom svetske istorije očigledno ne podleže jednostavnoj linearnoj zavisnosti.

P.S. Kada je post već bio spreman za objavu, stigla je vest da je ćerka Anastasije Ševčenko umrla na intenzivnoj nezi. Za one koji ne znaju: majku su optužili za članstvo u neželjenoj organizaciji i zatvorili su pre suđenja u kućni pritvor, oduzimajući joj pravo na komunikaciju sa ćerkom. Ćerka je bila teško bolesna i bila je potrebna stalna nega. Sud je, birajući meru pritvora, ignorisao tu okolnost.

Dakle: uz ankap ovo ne samo da neće biti norma, već će postati potpuno nemoguće. Država – ubija. To nije samo mašina nasilja, već i potpuno neodgovorna mašina.

Čime je ankapistička utopija bolja od socijalističke?

Istražujući libertarijanstvo, nikada nisam razumeo čemu je idealni model društvenog uređenja „ancap“ bolji od nekih socijalističkih utopija iz 18-19. veka.

U utopijama su hipotetski ljudi sa drugačijim moralom — slobodni, jednaki, srećni, uvek spremni da pomognu jedni drugima. Za istinite se uzimaju niz očigledno fantastičnih uslova u modernim realnostima, a jasne programa prelaska u takvo divno društvo nema.

Kod vas je otprilike isto, ali postoji eksploatacija, ekonomska zavisnost i ostalo. Za istinite su prihvaćene niz prilično upitnih pretpostavki — o NAP-u, o tome da će iz slobodne konkurencije likova sa pištoljima izaći nešto slično sitoj potrošačkoj kulturi, o neophodnosti uveriti ljude u nepostojanje „kolektivnih subjekata“.

Programa prelaska u „bolji“ društveni poredak nema (podsećam da su karikaturalna masovna kulturna predstavljanja o levima kao o ljubiteljima masovnih pucnina proistekla,
prvo iz propagande ere Hladnog rata, a drugo iz prakse izgradnje industrijskog društva u Rusiji).

Zašto preferirati nehumane ancap fantazije u odnosu na humane utopijske fantazije ljudi iz 18-19. veka?

Vasily Vasilyev

Uf. Pa, hajde da pokušam da odgovorim.

Zašto odabrati baš utopiju anarhokapitalizma? Ona za realizaciju ne zahteva pojavu nekog posebnog humanog novog čoveka, spremna je da radi sa bilo kakvom početnom situacijom, brzo i garantovano čini život ljudi bogatijim i blagostojnijim nego što je bio na početku. I, što je veoma važno, to je lako proverljivo u praksi.

Pretpostavimo da imamo Somaliju. Zemlju razorenu socijalističkom diktaturom i brojnim ratovima. Država se ukida. Ljudi počinju da organizuju svoj život samostalno. Imaju veoma kratak horizont planiranja, tako da su potpuno spremni da dobiju resurse od komšija putem direktnog nasilja. To znači da moraju trošiti velike resurse na samoodbranu. Kvartovi se pune kontrolnim punktovima, a kretanje je neophodno uz konvoje. Došao je Hobbes i poslovno šeta. Dakle, šta je ovde kod vas? Rat svih protiv svih? Bravo, momci. A ko je to ovde kod nas ko ne ratuje? Hajde, dođavola, odmah u rat!

Dobro, poslednja ratna konzerva mesa će uskoro biti iscrpljena, nešto se mora jesti, ali ni od komšija nema šta ozbiljno uzeti. Pre ili kasnije moraćemo da se raširiamo u uglove i skrenemo deo ljudi sa uzbudljivog procesa pucanja u bližnje iz zasede na vođenje dosadnog i banalnog domaćinstva. I eto, neko već pase stoku, neko uzgaja povrće, neko drži benzinsku pumpu, neko održava mobilnu mrežu i internet, a neko se bavi piratstvom. Različitost početnih uslova (jedni imaju more pored sebe, drugi savanu) dovodi do podele rada. Podela rada donosi trgovinu. Trgovina donosi mir. Mir donosi povećanje horizonta planiranja. Elegantni plodovi taktičkog razmišljanja odlaze u prošlost. Jučerašnji hrabri ratnik danas vozi turiste na safari, jer je to profitabilnije nego organizovati safari nad turistima. Jučerašnji pirat danas mirno peca i vozi ronioce, jer je dosta, dovoljno se ratovao. A njegove piratske priče mu donose plus na harizmu i velikodušne bakšiše. Hobbes tiho plače na plaži: njegov omiljeni Leviatan nikada nije izašao iz mora zbog nedostatka potražnje.

Šta može da spreči ovaj raznobojni scenario? Prvo, postupci komšija koji uporno žele da instaliraju državu na ovoj teritoriji. Za sada se društvo opire takvim pokušajima, ali se na to troše snage, i put ka ankapu se ispostavlja trnovitijim. Drugo, davne i uzvišene tradicije preraspodela. Malo se uzdigneš – moraš da podeliš sa saborcima iz klana. Oni su ti pokrivali leđa u ratu, a i uopšte nema šta da se ističeš. Vremenom će ova tradicija izrasti u osiguravajuća društva i razne fondove uzajamne pomoći koji deluju na dobrovoljnoj osnovi, ali u početku, prosto zbog siromaštva, takva preraspodela će značajno kočiti razvoj institucije privatnog vlasništva.

Ankap će se uspostaviti tim lakše što je teže voditi prirodno gospodarstvo na teritoriji oslobođenoj od države. Ako su svi resursi za preživljavanje tu pored vas, zašto trgovati sa komšijama? Od komšija treba pucati, oni su neprijatelji, dolaze da nam oduzmu pivo i žene. Tako da se u džunglama Amazonije ankap još dugo neće videti ni bez države, ali tamo gde su uslovi života raznovrsniji – gde bi on drugde otišao?

A šta je loše kod socijalističkih utopija? To što do njih nema prirodnog prelaza, neophodna je neizbežno revolucija koja će silom uspostavljati slobodu, jednakost i bratstvo, čak i ako je to bez masovnih pucanja – Francuzi su sasvim dobro izdržali sa giljotinom.

Izgledaju kao divljaci – a trigger control je prisutan

Da li je za ankapove primena nasilja prema predstavnicima silovih struktura, poput policije ili vojske, koji nasilno sprovode državu i njene zakone, agresivno ili ipak odbrambeno?

Iskreno govoreći, ovakva pitanja mi deluju pomalo dogmatski. To je kao da nekog imama počnete, na primer, ispitivati: „A da li je ubistvo nevernika odbrambeni džihad – ili napadački?“

Pa, u ime velikog, milostivog tržišta, počeću!

Pošto je država sistem institucionalizovanog nasilja nad privatnom svojinom, onda, naravno, svaki čovek koji je podanik te ili one države ima razlog da državi iznese imovinske zahteve. Pošto nijedna država ne samo da ne razmatra mogućnosti restitucije nasilno oduzete imovine od ljudi, već i uvodi sankcije za samo osporavanje takvog oduzimanja, treba zaključiti da između države i čoveka postoji otvoren konflikt, što je, u suštini, eufemizam za termin „rat“. U našem slučaju, to je vrsta gerilskog rata.

Tako da je pitanje o tome koliko je opravdana primena nasilja nad određenim državnim službenicima sa strane pojedinca samo pitanje zakona i običaja ratovanja, kao i pitanje taktike i strategije.

Podsetiću vas, primarno u ovom ratu jeste prisustvo imovinskih zahteva čoveka prema državi, koji su nastali usled prinudnog oduzimanja privatne imovine od strane države i ograničavanja njegove slobode. Stoga pobedu u ratu približava smanjenje norme oduzimanja i ograničenja, smanjenje udela državne imovine u ukupnom bogatstvu, smanjenje broja državnih službenika i drugih lica koja država izdržava.

Dakle, može li se ipak j***ti policajce – ili ne može? Teoretski – može. Praktično – obično nema potrebe. Mnogo je korisnije privatizovati nešto što je državno ili postići poreski odbitak. Postizanje smanjenja poreskih stopa je čak i izuzetno plemenit čin. A ubiti državnog službenika je jednostavno ubistvo čoveka. To je dozvoljeno ako on vrši neposredan napad opasan po vaš život, ali to nimalo neće smanjiti državu, neće smanjiti poreze, neće oslabiti regulacije. Naprotiv, to često dovodi do stezanja šrafa i ličnog oštrenja stavova prema vama od strane do tada ravnodušnih kolega pokojnika. Dakle, ovaj napadački džihad nije obaveza libertarijanca.

A evo masovnog razgrabljivanja državne imovine koje ubija državu brzo i pouzdano, čak i onu tako moćnu i jezivu kao što je bio pokojni SSSR. Masovni sabotiranje poreza i regulativa radi isto to. Upravo je ovaj odbrambeni džihad pogodniji tržištu.

Neka vas tržište vodi direktnim putem i neka vam blaguje. Amin!

Svemoćno tržište zna bolje!

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.

Kada je reč o nasilju, govori se samo o fizičkom. Ali različiti oblici psihološkog mogu izazvati fiziološke probleme sa CNS-om, sa mozgom. Ako se priređuju stalne svađe, ne da se spavati i ostalo „disanje u cev“. Može se reći da se „od toga može pobeći“, kao što se može unajmiti i obezbeđenje.

anonimno pitanje

Kada postupci jedne osobe postanu uzrok štete koju je pretrpela druga osoba, a dokazi o šteti i njena procena mogu biti demonstrirani, to je dovoljno da se zahteva naknada štete, i potpuno je nebitno da li je reč baš o fizičkom nasilju.

Druga stvar je to što se šteta usled nenasilnih postupaka mnogo teže dokazuje, pa spoljni arbitar može i odbiti naknadu štete u sličnim slučajevima. Upravo zbog toga, u slučaju psihološkog nasilja, uspešnija protivna taktika može biti ne tužba, već, na primer, uzvratno psihološko nasilje.

Naravno, kada žrtva psihološkog nasilja dobije ovakve preporuke, ima razloga za očaj.
Šta se tu može reći? Baš kao što je za direktnu odbranu od fizičkog nasilja veoma korisno posedovati oružje i znati ga koristiti – a tek nakon uspešne samoodbrane podnositi tužbe onima koji su preživeli – tako je i za direktnu odbranu od psihološkog nasilja korisno trenirati psihu i znati koristiti psihološko oružje – a tek nakon uspešne samoodbrane baviti se uništavanjem reputacije nesrećnog abuzera, ako on već nije završio u petlji.