Тег: nauka

Tjan, a može li još jedna recenzija za Grad, Puža i Piknik?

Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.

Pilmanov radijant

Ponedeljak počinje u subotu

O Strugackima je mnogo komentarisano, posebno na Fejsbuku, pa ću, po mogućnosti, napisati još o jednoj njihovoj knjizi koju sam uspela da pročitam od vremena prve recenzije. Reč je o kultnoj povesti za naučne radnike mlađeg uzrasta, „Ponedeljak počinje u subotu“.

U knjizi se koristi jednostavna alegorija magije kao nauke. To oživljava radnju, omogućava umetanje raznih folklorističkih elemenata, a istovremeno autorima daje mogućnost da bezbedno iznesu blagu kritiku sovjetskog sistema naučno-istraživačkih instituta. I nešto u toj kritici mi se učinilo prilično zanimljivim, pa čak i simptomatičnim.

Ko su u knjizi negativni likovi? To su gotovo isključivo oni čarobnjaci koji pokušavaju na neki način da uvedu dostignuća magije u narodnu privredu. Kod njih to ispada nakrivo, jer su svi oni beztalentni i cinični ljudi sa dlačavim ušima, koji pokušavaju da se nakače na jednu jedinu temu i beskrajno je iskorišćavaju, i tako dalje. A ko su pozitivni likovi? Oni koji istražuju duboka fundamentalna pitanja, poput veze prodirućih svojstava pogleda sa filološkim karakteristikama reči „beton“, dok se uvođenjem naprednih tehnika bušenja betona u proizvodnju kategorično ne žele da oskrnevuju. I u tome je sva suština sovjetske nauke, koja ne poznaje reč „startap“ i smatra da je nauka način zadovoljenja lične radoznalosti naučnika na račun države, što sam, ne znam čije je autorstva, od naučnika čula nebrojeno puta.

Usled toga nema ništa čudno u tome što u svetu „Ponedeljka“ magija u svakodnevnom životu običnih ljudi potpuno izostaje. To je ono čime se bave mudraci u istraživačkim institutima od slonovače. I kod kuće se mogu malo time baviti, ali obični građani od magije dobijaju isključivo štetu, usled nesrećnih slučajeva na ispitivanjima i prosto nemarnosti čarobnjaka.

Takođe, čarobnjaci ne podnose štampu. Naravno, ona pokušava da ljudima saopštava bilo kakvu korist koju magija donosi, i usled toga uglavnom ima posla sa oportunistima koji se infiltriraju, dok zanemaruje filološke karakteristike reči „beton“. Naravno, takva povratna informacija ne može a da ne uvredi pravog čarobnjaka.

A šta, će li pod Ankapom postojati samo primenjena magija? Zar uopšte neće biti fundamentalne? Naravno da će, i to kako. Želileri da zadovolje svoju ličnu radoznalost dobijaće grantove za zadovoljenje lične radoznalosti iz fondova osnovanih ljubiteljima tuđe radoznalosti, ili će je dobijati direktno. Tako je poštenije. Tako ima manje besmislenog birokratskog posla, koji svi samopoštovani čarobnjaci toliko ne vole. I tako će se manje mučiti sa depilacijom ušiju.

Ovaj post je osmišljen u subotu, a objavljen u ponedeljak, sve po kanonu.

Pozitivni heroj koji je došao da ukrade vredan aparat – stalni je leitmotiv kod Strugackih, o čemu sam već pomenula u recenziji na Daleku Radugu.

Progres, država i opstanak civilizacije

Vitalij Tizunj, u redakciji Ankap-tjan

Zagovornici države često govore da u slobodnom društvu naučni progres nije moguć, te da samo država može obezbediti nauci resurse neophodne za njen razvoj. Na ovu tezu postoji nekoliko prigovora.

U Teoriji slobodnog društva detaljno sam opisao iz ekonomskog aspekta kako država šteti realizaciji bilo kojih ideja. Država ne realizuje ideje na najefikasniji način, jer može u njihovo sprovođenje uložiti neograničen novac, ne razmišljajući o profitu, a istovremeno ograničava privatnu inicijativu u istoj toj oblasti. Nauka je tipičan primer takvog pristupa.

Ali sada nas više zanimaju politički, a ne ekonomski stimulansi, jer je upravo na njihovoj osnovi država upravlja naukom.

Uzmimo klasičan primer konzervativne politike. Takva politika često stavlja određene vrednosti (kao što su porodica, tradicija, običaji, nacija itd.) u prvi plan. Neću reći da te vrednosti ništa ne znače, za mnoge ljude su one veoma i veoma važne. Međutim, država i politički konzervativci često opravdavaju apsolutno bilo koje mere koje, po njihovom mišljenju, mogu zaštititi te vrednosti, uključujući i mere koje negativno utiču na druge vrednosti i društvene sfere. Na taj način često dobijamo krajnje apsurdne argumente koji govore da je neophodno kontrolisati progres i ne dozvoliti mu da bude previše brz, jer to može narušiti tradicionalni društveni poredak. To ne samo da zvuči besmisleno, već i ne funkcioniše u praksi, već više doprinosi razaranju tradicionalnog poretka, o čemu ćemo govoriti u nastavku.

Navedću par primera kako politizacija nauke šteti naučnom razvoju.

Nobelov laureat Džejms Votson je stigmatizovan kao rasista i lišen nekoliko počasnih titula zbog tvrdnje o vezi koeficijenta inteligencije sa rasnim poreklom. Na taj način je prosta naučna konstatacija izjednačena sa pozivima na rasnu diskriminaciju. Naravno, u takvim uslovima istraživanje uticaja genetike na inteligenciju postaje otežano.

Još očigledniji primer je GMO-fobija. Histerija, podržana na nivou političkih odluka, izuzetno otežava život mnoštvu potencijalnih igrača na ovom perspektivnom tržištu, dok mali broj korporacija sa ozbiljnim lobističkim mogućnostima ostvaruje superprofit zahvaljujući čišćenju tržišta od strane političara.

Ali da se radi samo o transgenim biljkama, to bi bio samo polovina problema, međutim, koče se i istraživanja povezana sa genetičkom modifikacijom čoveka. Konzervativci na taj način pokušavaju da zaštite ljudsku prirodu, ali, sprečavajući male i postepene promene, oni mogu postići samo to da, kada nauka dovoljno napreduje da je više ne može zaustaviti, primena novih tehnologija za promenu ljudske genetike postane lavinasta. Razlika između unapređenih i tradicionalnih ljudi postala bi previše oštra, a to je upravo scenario koji se konzervativci toliko plaše.

Na taj način, prvobitna teza da država, za razliku od slobodnog društva, može samo da obezbedi naučni napredak, ispostavlja se kao kardinalno netačna, dok vidimo da je ona odlična u tome da ga suzbija.

Ako se slobodno društvo pokaže nedovoljno jakim, a doktrina ograničavanja tempa naučnog razvoja ostane dovoljno uticajna, to će dovesti do toga da čovečanstvo jednostavno potroši resurse koji su mu trenutno na raspolaganju, ne uspevši da dobije pristup novim, bilo da je reč o ekstensivnom putu razvoja, poput kosmičke ekspansije, ili intenzivnom, putem kardinalnog povećanja energetske opremljenosti čovečanstva. To će značiti izumiranje civilizacije.

U svakom slučaju, ovo je veoma malo verovatan scenario. Ljudi se obično prilično dobro mobilišu pred licem očigledne pretnje, a kada takva očigledna pretnja bude država, onda je još gore po nju.

Žustim osećanjima neobuzdan kraj; ne provocirajte žusta osećanja

Transhumanisti sumnjaju u ankap

Moj post od prekinut dana je preobjavljen na kanalu transhumanista, uz dodavanje istog mesta nekoliko primedbi:

1. Transhumanizam je tesno povezan sa naučno-tehničkim progresom, a on zahteva velike novčane uloge; čak i kod država postoje problemi sa tim, sredstva za nauku često nisu dovoljno pronađena, a pod ankapom, gde će sve biti decentralizovano, može postati još gore (Možda grešim, nisam toliko upoznat sa idejama ankap kao sami ankap), čak ni korporacijama može nedostajati sredstava, posebno uz obzir njihovu težnju ka maksimizaciji profita. Izgradnja stvari poput LHC-a može biti neizvodljiva pod ankapom, s obzirom na potrebna sredstva i, suštinski, neisplativost. A donatori neće biti dovoljni za ovakve razmere. Mada, uzimajući u obzir da će pod ankapom kapitalisti dobiti pristup onim resursima kojima su ranije vladale države, to bi trebalo da im pruži više mogućnosti, iako i dalje nije sigurno da li će to biti dovoljno. 

Ovde želim, prvo, da se pozovem na svoj stari post o finansiranju fundamentalne nauke pod ankapom, a drugo, da naznačim da za transhumanizam nisu potrebne stvari poput LHC-a: istraživanja u oblasti biotehnologije, bioinformatike i ostalih transhumanističkih tema ne zahtevaju superkoncentraciju resursa na jednom megaprojektu, što znači da finansiranje može biti decentralizovano, postepeno i brzo prelaziti iz faze fundamentalne nauke u fazu primenjene, uz brzu implementaciju rezultata u biznisu. Koliko mi je poznato, najskuplje istraživanje u ovoj oblasti bilo je dešifrovanje ljudskog genoma, koje su godinama širom sveta vodile brojne laboratorije, bez odvajanja od trenutne naučne delatnosti, a to je ipak mnogo jednostavnije nego izgraditi na jednom mestu neku instalaciju ekstremne složenosti.

2. O sajberpanku je netačno. Sajberpank nema vezu sa činjenicom postojanja država, štaviše, u sajberpanku se prilično često prikazuje da su države ili nestale ili izgubile svu moć, a njihovo mesto su zauzele korporacije. I upravo pod ankapom je više nego verovatan sajberpank scenario upravljanja svetom od strane korporacija. Može se čak i reći da je u sajberpanku često zabeležen upravo svet anarho-kapitalizma.

Polazim iz Oppenhajmerove definicije države, odnosno organizacije koja koristi sistemske, redovne, zakonite i neprekidno primenjivane „političke metode“ za izvlačenje bogatstva iz proizvodnog društva. Kiberpank korporacije se po tome razlikuju od korporacija u trenutnoj realnosti što su one države u Oppenhajmerovom smislu, samo su eksteritorijalne. Od anarhokapitalizma ovaj sistem razlikuje upravo zakonitost političkih metoda, dok su kod ankap metoda marginalne.

Političke metode nisu potrebne, dragi moj

Kako libertarijanstvo gleda na kloniranje ljudi?

Kloniranje ljudi je odavno poznat prirodni fenomen, sa posledicama sa kojima se većina nas susretala, ne iskusući pritom nikakve preterane poteškoće. Klonovi su, zbog svojih karakteristika, voljeni u beletristici – toliko da uvođenje klona u radnju postaje znak određene banalnosti. Klonirani ljudi se aktivno koriste u psihološkim i drugim medicinskim istraživanjima, kada je potrebno isključiti uticaj genetskih razlika i fokusirati se na faktore okruženja. Uopšte, to što postoje klonovi ljudi je jednako uobičajena stvar kao i postojanje albinoza. Šta mnogo, monozigotni blizanci, zar mi jednojjajčane blizance nismo videli?

Krajem prošlog veka razvijene biotehnologije omogućile su kloniranje već odraslih organizama. Teorijski ništa ne sprečava da se na taj način kloniraju i ljudi. Po čemu će se klonovi dobijeni od odraslih ljudi razlikovati od klonova dobijenih u fazi deobe zigote? Samo po tome što će imati različitu starost. Drugim rečima, socijalne posledice će biti znatno manje nego kod prirodnih blizanaca – njih je barem moguće pomešati, iako će, recimo, otisci prstiju već biti različiti, a različito starosne blizance je mnogo teže pomešati.

Kakav je smisao kloniranja celog odraslog čoveka? Praktično nula. Običnu decu je mnogo lakše i jeftinije napraviti. Ono što zaista može doneti korist jeste kloniranje tkiva. Organ izrastao iz samog sebe mnogo će se bolje prihvatiti prilikom transplantacije.

O strašilima

Religijske odmah odbacujem, jer besprizorične fantazije mogu biti apsolutno proizvoljne, sve se ne može analizirati. 

Ljude će klonirati, uzgajati, a onda seći na organe. Pa, ljudi, to je isto kao tvrditi da će se automobili sklapati, a onda rastavljati na delove. Uzgoj manje diferencirane ćelijske kulture je mnogo lakši i jeftiniji.

Bogataši će kopirati svoju svest u svoje klonove. Do tehnologija kopiranja svesti još uvek smo dalje nego do pilotiranog leta do granica Sunčevog sistema. Let barem možemo isplanirati sa postojećim tehnologijama, a za prenos svesti nema čak ni pristupa. Kada se pojave takve tehnologije, može se desiti da klonovi tu uopšte neće biti potrebni, i da su ljudi uopšte savladali procedure podmlađivanja.

Više puta su me pitali kako će se fundamentalna nauka razvijati bez države. Pa, evo, kloniranje je upravo primer kako država direktno zabranjuje nauku, tako da bi se bez države ona bar razvijala, dok se sada u nizu oblasti obeleženih crvenim zastavicama primorana da napreduje čudnim, bočnim stazama.

Klonovi su među nama!

Sap, Ankap-tjan. Kako će funkcionisati fundamentalna naučna istraživanja (matematička i fizička, na primer) u odsustvu državnog finansiranja? Kao što pokazuje istorija, takve stvari počinju da donose korist tek nakon decenija i vekova. Da li će privatni fondovi uopšte u to ulagati?

anonimno pitanje

Kako su fundamentalna naučna istraživanja funkcionisala pre pojave državnih akademija nauka? Postojala su dva osnovna mehanizma.

Prvi. Naučnik je vršio svoja istraživanja samostalno i o sopstvenom trošku, zadovoljavajući svoj privatni interes.

Drugi. Naučnik bi pronašao svog pokrovitelja, obično nekog aristokratu, i vršio istraživanja o njegovom trošku, istovremeno ispunjavajući njegove sitne kaprice i doprinoseći povećanju prestiža svog pokrovitelja.

Koje postoje kontraindikacije za korišćenje ovih mehanizama i nakon odumiranja države? U suštini, samo jedna. Tvrdi se da su mnogi fundamentalni naučni projekti previše skupi za realizaciju da bi jedan pokrovitelj mogao to da izdrži. Pa, od vremena preddržavne nauke, i finansijske institucije su prilično napredovale, tako da fondovi sa milijardnim budžetima danas nisu nimalo egzotična pojava.

Ostaje pitanje motivacije. Šta će podstaći potencijalnog sponzora fundamentalne nauke da uloži u određeni fond? Ovde važe potpuno iste predviđanja kao i kod mecenatstva ili dobrotvorstva: sponzor zadovoljava osećaj sopstvene važnosti i pravi sebi dobar PR. Shodno tome, da bi u fundamentalnu nauku krenuo novac, potrebni su joj dobri marketing: mazanje ega sponzora, slikovito osvetljavanje dobijenih rezultata i zadivljujućih perspektiva. To je, naravno, veoma bezdušno, ali mnogo pravednije od trenutnog modela, gde se novac nasilno skuplja u crnu kutiju, a izveštaj o rezultatima daje u maksimalno dosadnom obliku, razumljivom samo uskom krugu stručnjaka, a ne onima koji plaćaju.

Da, možda će se desiti da neko bezdržavno društvo neće finansirati neke fundamentalne megaprojekte, i Veliki hadronski sudeler možda nikada neće biti izgrađen. Pa, dobro, barem će hiljade malih projekata dobiti finansiranje, za koje država zbog njega ne bi izdvojila novac.

Možeš li da izgradiš Zvezdu smrti preko donacija, a, Ilon Mask?

Naravno, fundamentalna nauka će uvek konkurisati za donacije i sa umetnošću, i sa sportom, i sa mašenkinom pizdecomom, i sa Ankap-tjan (donirati ovde: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8) – ali to je normalan tržišni proces. I ja bih voleo da radim na tome da doniranje kanalu postane prestižno.