Автор: Анкап-тян

U Bay Area postoje 2 privatne železničke mreže: BART i Caltrain. Da biste prešli sa jedne na drugu, morate kupiti još jednu kartu. U evropskim zemljama je popularniji drugi pristup: državna svojina i univerzalna karta, što ispada praktičnije. Šta je onda, tržište je izgubilo?

Anonimno pitanje

Za početak, naravno, želim da preporučim članke i zapise iz nastupa Farida Husainova – tako se desilo da se mogu pohvaliti sopstvenim, „prihranimim“ ekspertom za železničku temu. On mnogo i detaljno govori, uključujući i o razlici u pristupima između američkog i kontinentalnog modela organizacije železnica. Ali ja ću sama pristupiti sa sasvim druge strane.

Da, zaista, država teorijski može učiniti neku uslugu toliko isplativom za potrošača da bilo koja tržišna rešenja jednostavno ne bi izdržala konkurenciju. Na primer, zašto država ne bi uopšte besplatno prevozila putnike železnicom? Jer državi uopšte nije neophodno da određenu uslugu učini profitabilnom – ona će opleniti porezima privatne profitabilne biznise i uložiti novac u neprofitabilni.
Tako, na primer, u istoj Venecueli benzin košta sitniš zahvaljujući državnim subvencijama, i mnogi bi želeli da koriste takvu uslugu, ali malo ko bi želeo zbog toga da se preseli u Venecuelu=)

Koliko sam razumela iz brzog analize transportne situacije u Bay Area, tamo ne sarađuju dve transportne kompanije, već više od dve desetine, i za sada je tržište odlučilo samo u korist jedinstvenog računovodstvenog interfejsa, ali ne i jedne jedinstvene karte. Nije isključeno da bi neka kompanija posrednik, analizirajući statistiku prodaje svih kompanija, mogla da izbaci na tržište jedinstvenu kartu koja važi za sve ili većinu transportnih kompanija, čiji bi se novac od cene raspoređivao između kompanija u proporciji dogovorenoj među njima. Nije isključeno da bi takav proizvod čak bio i uspešan. Ali takođe je sasvim verovatno da on neće ni uspeti.

Rezimirajući, želim da kažem da će izlazak države iz ekonomije nesumnjivo učiniti ljude generalno bogatijim, a tehnološki napredak generalno bržim – ali u pojedinačnim granama koje su pod intervencionizmom privilegovane, prilikom prelaska na slobodno tržište moguća su i pogoršanja. To je cena uklanjanja regulatornih neravnoteža.

Ankap ili minarhizam?

Anonimno pitanje

Minarhizam je legalan, pa zvanično ne mogu, niti postavljam, ništa više od minarhističkih zahteva. Ankap je logički dosledniji, pa u bilo kojim teorijskim studijama lako pobeđuje minarhizam, međutim, svaki put se mora naglasiti da je to čista teorija, druže major, nikakav ekstremizam.

Postoje dva stava o načinu prelaska na ankap. Jedan način je politički, preko minarhizma. U svetu postoje primeri dolaska libertarijanaca na vlast, sprovođenja uspešnih, iako nepotpunih, minarhističkih reformi; preostalo je postići da to postane mejnstrim, i tada će se moći nastaviti politički pritisak na minarhističke države u pravcu potpunog ankapa.

Drugi način je kontrakulturni, zaobilazeći minarhizam. U svetu ne postoji nijedan primer gde se nakon minarhističkih reformi nije desio povratak ka većem etatičnosti, stoga se postavlja teza da je model ograničene države po definiciji nestabilan, nema nade da će ostati u tom stanju, a da ne govorimo o daljem dobrovoljnom odricanju od svojih ovlašćenja. Umesto toga, pretpostavlja se razvoj mehanizama direktnih vandržavnih interakcija i izbacivanje države pre svega iz glave. I kada mejnstrim postane stav da država u bilo kom svom obliku nije ništa drugo do štetni parazit i da ljudi savršeno mogu bez nje, taj parazit će jednostavno otpasti, jer ga niko neće hraniti.

To je donekle slično dva različita pristupa borbi protiv trolovanja u komentarima: možeš banovati, a možeš i ne hraniti.

Takvog bi banovao, da…

Kako će izgledati krivični i građanski sudovi u libertarianizmu (uzimajući u obzir da se državi dodeljuje samo uloga izvršenja sudskih odluka)?

Anonimno pitanje

Sa građanskim sudovima je jednostavno: komercijalni arbitraža već sada izgleda onako kako bi građanski sudovi trebalo da izgledaju u libertarianizmu. Strane se dogovaraju koga će pozvati da ih presudi, taj presudi, a zatim strane izvršavaju odluku. Ko odbije, snosi reputacijske troškove, a u minarkističkoj državi se stvar ne bi tu završila, ona bi poslala izvršitelje da sprovedu arbitražnu odluku.

Sa krivičnim delom je malo komplikovanije.

Kada onaj ko je upotrebio nasilje ne beži, zadatak se svodi na prethodni: on i predstavnici stranke koja je pretrpela štetu dogovaraju se o tome ko će suditi, a zatim se sudska odluka izvršava – dobrovoljno ili prinudno.
Ako onaj ko je upotrebio nasilje nije poznat, strana zainteresovana za istragu će ili sama istražiti pitanje ili angažovati detektive, a tek nakon što prekršilac NAP-a bude pronađen, može uslediti ili sud ili osveta.

Nadvagnuti sud bilo kome nije moguće, jer je odluka suda čija jurisdikciju nad sobom ne priznaju sve stranke u sporu, pravno ništavna. Ali ako umesto suda došlo samo do osvete, strana koja je izvršila osvetu će sada morati sama da dokaže da to nije bilo kršenje NAP-a. Ona će se sudi sa onima koji su spremni da je osude zbog osvete, predložiti sudu prikupljene dokaze o kršenju NAP-a od strane žrtve osvete i biće oslobođena. Ili neće, ako dokazi ispostave se nedovoljnim.

Na taj način, ako kriminalac koji beži od pravde shvati da mu već dišu za vratom, on je izuzetno zainteresovan da stigne do najbližeg zatvora i tamo kupi utočište od osvete dok traju pregovori o sudu.

A ako si u zatvoru dobrovoljno, onda ćeš radije iznajmiti komfornu sobu

Kada libertarijanci dođu na vlast, hoće li odmah dozvoliti seks s djecom i prodaju heroina?

Anonimno pitanje

Ako razmatramo scenario „libertarijanci su došli na vlast“, to znači da imamo sledeću sliku: u manje ili više liberalnoj državi, na manje ili više demokratski način, pojavila se vlada koja deklarisat cilj prelaska na minarhijističku državu.

Teško je reći šta će takva vlada uraditi odmah, a šta malo kasnije. Jasno je da reforme treba sprovesti što je brže moguće, ali će brzina u velikoj meri zavisiti od kredita poverenja te iste minarhijističke vlade.

Pošto kredit poverenja nije apsolutan, važno je ne protraćiti ga na razne nebitne stvari, kao što je to učinio Ukrajinski predsjednik nakon narandžaste revolucije.

Ja bih počela sa sledećim merama:

  • trenutna dekriminalizacija upotrebe i čuvanja bilo kojih droga, dekriminalizacija prodaje lakših droga, rehabilitacija svih osuđenih po dekriminalizovanim članovima. To će omogućiti veoma značajno rasterećenje zatvora, policije, istražitelja i sudova, ali neće mojim protivnicima dati ozbiljne adute u ruke, jer je dekriminalizacija lakših droga svetski trend koji je odobren od strane UN.
  • raspuštanje svih organizacija koje se završavaju na -nadzor.
  • ukidanje gomile nebitnih, ali komplikovanih za administraciju, poreza i taksi: transportnog poreza, državnih taksi, Platona, poreza na imovinu, svih izvoznih i uvoznih carina.
  • trenutno povlačenje trupa iz Sirije, Ukrajine, Pridnestrovlja, Abhazije, Južne Osetije.

I ako moja vlada uspe ne samo da sve ovo brzo sprovede, već i da zadrži vlast, onda će se moći baviti manje hitnim stvarima, poput ukidanja starosne granice za pristanak i dekriminalizacije prodaje teških droga, ali će to i dalje biti manje prioritetan zadatak nego, na primer, ukidanje PDV-a, sudska reforma i još mnogo toga.

A ako se ne govori o vladi minarhijista, već o evolucionom prelasku na ankap, zaobilazeći stadijum minarhijizma, onda je sam termin „doći na vlast“ jednostavno neadekvatan.