Автор: Анкап-тян

Unutrašnji konflikti volonterskih organizacija

Nedavno sam objavio dugačak post Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica. Tamo se, između ostalog, pominje opasnost od ekstremne ozbiljnosti u sitnicama:

Podsvesno shvatajući određenu komičnost svoje pozicije, onaj koji se raspravlja, u polemičkom zanosu, počinje da optužuje protivnike za kršenje čak i osnovnih vrednosnih principa.

I evo, sasvim nedavno, pišu mi u privatnoj poruci:

Smatram da je trenutni Sekretar prekoračio svoja ovlašćenja. Savet nije u stanju da samostalno reši ovu krizu, jer deo članova Saveta podržava postupke Sekretara, dok ostali ostaju ravnodušni prema onome što se dešava. Ovo nije jedini slučaj na koji postoje primedbe, ali ovaj slučaj je već jeziv.

Koji je to jeziv slučaj? Pa, admin Telegram četa je uključio „slow mode“ u četu. Zašto je slow mode potreban u četu od dve desetine ljudi, nemam pojma, ali ovaj slučaj upravo ilustruje kako se u strogo dobrovoljnoj organizaciji ljudi lako uvrede zbog najmanjeg znaka nepoštovanja od strane onih koji poseduju određena tehnička ovlašćenja.

A evo i drugog primera, već javnog – i takođe ogorčenost upućena sekretaru: jedan od sudija MTL-suda je uklonio sekretara suda sa vođenja slučaja, jer je on, po njegovom mišljenju, некоrektno vodio prepisku sa stranama, a takođe je bez potrebe prisustvovao u četu gde su sudije razgovarale o slučaju. A sekretar odluči da se ne ukloni, umesto toga su uklonili sudiju.

Ovaj obrazac se stalno ponavlja. Šta je potrebno za njegov nastanak?

  1. Organizacija koja se sastoji od volontera
  2. Postojanje jedinstvene administrativne pozicije u njoj
  3. Postojanje tehničkih mogućnosti administratora da ograniči prava ostalih učesnika organizacije.

To je sve. Pre ili kasnije će nastupiti situacija u kojoj će administrator početi široko da tumači svoje funkcije i primeni svoje tehničke mogućnosti tako da ograniči prava drugih učesnika organizacije, pri čemu će deo učesnika taj postupak smatrati zloupotrebom.

Da u organizaciji postoje plaćeni zaposleni, postupci administracije bi se dočekali smirenije (svaka kapris za vaš novac). Da je umesto jednog administratora bilo celo kolegijum, moglo bi se apelovati na jednog, tražeći da poništi postupke drugog (takođe veoma bogata klasa konflikata, ali daleko manje oštrih). Konačno, da administrator nije imao tehničke mogućnosti kojima se može zloupotrebiti, bilo bi mu mnogo teže.

Ne diramo tačku 1, jer neka o konfliktima u hijerarhijskim komercijalnim organizacijama diskutuju Bitarch i Voluntarist.

Tačku 2 je mnogo lakše pobediti. Ako je grupa mala i sastoji se od formalno ravnopravnih učesnika, onda svi treba da budu admini (ako deo učesnika ima neki ekvivalent probnog perioda, admin prava im se mogu dodeliti nakon uspešnog završetka istog) – to je vidljivo potvrđivanje uzajamnog poverenja unutar organizacije. Kao opcija – potpuno zaobilaženje administratora.

Što se tiče tačke 3, ona previše zavisi od izabranih alata za komunikaciju. U Montelibero za to se koristi skoro isključivo Telegram. U njemu je jedina mogućnost da se isključe tehničke mogućnosti administriranja grupe ta da se grupa kreira pomoću servisnog naloga, dodaju učesnici, a zatim se iz grupe obriše njen kreator. U principu – i to je izlaz za malu, slogornu grupu koja želi da komunicira isključivo o poslu i ne želi da gubi unutrašnu povezanost zbog nečijeg povređenog ponosa.

Naravno, od administratora ima i koristi. Ali to je upravo ona linija argumentacije pomoću koje etatisti objašnjavaju korist od države. Ne, korist ne dolazi od administratora, već od tradicije poštovanja kolega. Primenjeno na radne grupe, to znači samootgraničenje u pogledu off-topic tema i stila komunikacije. Ako se takva tradicija uspostavi – administrator nije potreban. Ako se ne uspostavi – snagama samo jednog administratora ona se ne može uvesti. U svakom slučaju, potrebna je dobra volja ostalih učesnika.

Mrežna država – sve!

Dakle, dogodilo se. Poslednje, a ujedno i ključno, poglavlje Mrežne države je prevedeno. U njemu Baladži detaljno objašnjava:

  • Šta je mrežna država (to je Montellibero koji je dobio diplomatsko priznanje od Salvadora);
  • Šta će se desiti ako iz definicije mrežne države izbacimo jedan od delova (u većini slučajeva će se ona slomiti, ali ako se izbaci stav o neophodnosti diktature osnivača mrežne države, biće čak i bolje – uslovno rečeno, Bitcoin umesto Ethereum-a);
  • Da digitalizacija prožima sve, sa čim je nemoguće boriti se, a mrežna država je upravo način da se predvodi taj proces, umesto direktne borbe protiv digitalnog gulaga centralizovanih nacionalnih država;
  • Da je startap zajednici, ako pretenduje razvoju, potreban visok nivo unutrašnjeg poverenja, a prijatni bonusi biće očigledne demonstracije složnosti (na primer, MTL-fest) i odsustvo javnih prepirki;
  • Da je tokenomika sjajna (ali Baladži se opsesivno fokusira na internu valutu zajednice, iako je sopstvena računica sporedna stvar, dok je mnogo važniji sam princip javne fiksacije novčanih i društvenih obaveza);
  • Da je izuzetno važno izmoliti prvo diplomatsko priznanje od bilo koga, pa makar i od Nauru-a, a dalje će već biti lakše;
  • I na kraju nudi razne tehnološke ideje o povezivanju oflajna i onlajna, po kojima se oseća da osoba razmišlja iz paradigme obilja kapitalnih dobara – radujmo se za njega.

Ako se neko još nije uhvatio za knjigu, sada je pravo vreme. Ne vidim veliki smisao u pravljenju audio-knjige – previše je eksternih linkova, od kojih je mnoge prilično zanimljivo pregledati. Iz istog razloga je malo verovatno izdavanje teksta u epub formatu – takva knjiga se ionako mora čitati dok ste onlajn, i poželjno u pretraživaču. Autor obećava da će povremeno dopunjavati knjigu. Ako neko bude pratio ažuriranja, šaljite mi linkove ka novim delovima teksta, ažuriraću prevod.

A za sada – hvala svima na dugom čekanju, kanal zvanično izlazi iz odmora. Trebaću da pročešljam da li se nakupilo zanimljivih pitanja od čitalaca, da napišem novi članak za Ježa, i da konačno završim sa prevodima Maka i Molinju, koliko se već može odlagati.

P.S. Čitaoci su brzo generisali pdf. On nije bez grešaka – unutrašnje napomene su u njemu postale eksterne linkovi – ali je u celini sasvim pogodan za čitanje.

Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica

Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…

Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.

činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.

Deo 1. Zašto libertarijanci ne vole ugovore?

Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.

Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?

Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.

Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…

Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.

Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.

Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.

Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.

Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.

Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.

Deo 2. Zašto libertarijanci ne vole korporacije?

Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.

Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.

Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).

Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).

Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.

Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.

To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.

U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.

Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?

Deo 3. Kako libertarijanci postići balans poverenja i efikasnosti?

Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.

Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.

Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.

Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.

Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.

Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.

Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.

Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.

  1. poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  2. Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  3. Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.
  • Poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  • Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  • Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.

    • Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.

    Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

    Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

    To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

    Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

    Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

    Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

    Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

    U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

    Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

    Kako funkcioniše nedržavna socijalna podrška

    Ovo je moj članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    1. Zašto je ona potrebna?

    Iako slobodno tržište doprinosi opštem bogaćenju, sama trgovina neće dovesti do toga da svako postane imućan. Neko neće uspeti ili stići da uštedi dovoljno za pokrivanje iznenadno nastalih hitnih potreba. Čije potrebe mogu biti veće od njihovog kreditnog limita, stoga mogućnost zajma neće rešiti problem.

    Takvi ljudi imaju potrebu za milosrđem okoline.

    2. Mogu li oni računati na njega?

    U društvu neznanaca ljudi pokazuju milosrđe radohladnije što su imućniji, što im njihov položaj deluje stabilnije i što im nesrećni položaj onoga ko moli deluje nezaslužnije.

    U sjedinjenim zajednicama važnu ulogu igraju dodatni faktori: zahvalnost zajednice, dalji rast njene povezanosti i to što će primer milosrđa podstaći na milosrđe i druge članove zajednice.

    3. Ko može računati na milosrđe?

    3.1. Pre svega – svoje. Odnosno članovi porodice, prijateljski krug, učesnici sjedinjene zajednice.

    3.2. Oni koji su i sami milosrdni. Pomaganje njima je takođe povod da se izrazi sopstvena zahvalnost. Ovde se mogu svrstati i svi oni koji se smatraju dostojnim zahvalnosti iz nekih drugih razloga. Obično su to pozitivni spoljni efekti povezani sa njihovim delovanjem. Tako, na dobrotvornost mogu sigurno računati umetnici, cenjeni radnici u sferi usluga i slično.

    3.3. Oni koji umeju da izraze zahvalnost. To je valuta koju može pronaći apsolutno svako.

    3.4. I, na kraju, oni koji su pokušavali sami da se brinu o sebi, a nisu živeli samo za taj dan. To je posebno aktuelno ako teška vremena nastupe za mnoge.

    4. Kakav efekat daje ovaj sistem stimulansa?

    Kao što nije teško pogoditi, ovi stimulansi će doprineti tome da se ljudi okupljaju u zajednice, trude se da budu korisni i zahvalni drugima, ali da ne zaborave i sami da se osiguraju. Ozbiljna odstupanja od opisanog socijalno odgovornog ponašanja moći će sebi da priušte uglavnom veoma ponosni i samostalni ljudi, koji zapravo sami odbijaju socijalnu podršku, a ko smo mi da im je namećemo?

    5. Koje oblike će poprimiti socijalna podrška pri ankapu?

    Napomenimo: ponašanje tržišta se ne može planirati, stoga, opisujući budućnost samoregulišućih sistema, možemo graditi samo verodostojna pretpostavke.

    5.1. Spontana podrška

    Čoveku je iznenada potrebna pomoć, on šalje zahtev svom krugu poznanika, i željni ili zadovoljavaju zahtev bez dodatne komunikacije, ili stupaju u kontakt i preciziraju optimalnu varijantu za sebe i objekat pomoći.

    Tržište je ovde u stanju da obezbedi potrebne instrumente: verifikaciju potrebe, pogodnost prenosa novca, izbor pružalaca usluga u naturi – besplatno ili putem sredstava koja su prebacili dobrotvori.

    5.2. Regularna podrška

    Čoveku je potrebna stalna pomoć, ili su sredstva potrebna za održavanje neke infrastrukture sa visokim troškovima održavanja koja se ne isplati direktnim uplatama onih koji je koriste.

    Tržište ovde obezbeđuje konkurentno okruženje u kojem deluju (a) fondovi koji akumuliraju jednokratne i regularne dobrovoljne uplate i troše ih na dobrotvorne projekte; (b) izvođači spremni da realizuju ove projekte na komercijalnoj osnovi.

    6. Ograničenja socijalne podrške pri ankapu

    Dobrotvornost je razmena resursa za moralno zadovoljstvo. U uslovima odsustva prisile, podršku neće dobijati oni kojima je najpotrebnija, već oni čija će podrška doneti više moralnog zadovoljstva. To pokreće konkurenciju među onima kojima je potrebna pomoć, u kojoj pobeđuju oni koji bolje zadovoljavaju kriterijume iz tačke 3.

    Da li će svi dobiti pomoć? Ne može se tačno reći, ali verovatnoća je veća što je društvo bogatije i što je tržište razvijenije, uključujući i tržište dobrotvornosti.

    Hoće li obim pomoći biti veći nego pri državnoj raspodeli? Sasvim je moguće da ne, ali će se ona sigurno trošiti efikasnije, i takva raspodela će se sigurno osećati kao pravednija .

    Mrežna država. Prevod poglavlja 5.1 i 5.2.

    Prevod Mrežne države neumoljivo se bliži kraju. Spremni su poglavlje 5.1 (kratka preambula za peti deo knjige) i poglavlje 5.2, gde Baladži Šrinivasan detaljno analizira fenomen nacionalne države: šta je nacija, šta je država, po čemu se razlikuju, kako utiču jedna na drugu, šta predstavlja njihova kombinacija, i još mnogo toga u tom smislu.

    Iz prilično novih misli: različite strategije državnog upravljanja se upoređuju sa različitim paradigmama programiranja.

    Sledeći deo će već sigurno, sasvim sigurno biti poslednji, i nadam se da će biti najzanimljiviji, jer konačno treba razumeti šta autor predlaže u praktičnom smislu – nakon što se toliko dugo i detaljno raspyao o svetskoj situaciji i predstojećim izazovima!

    Partneri i ja smo osnovali investicioni fond MEREXP i delimo deo naše analitike u telegram kanalu. Možeš li da oceniš kanal?

    Lisoz Tech (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 15 USDC)

    Evo linka do kanala: https://t.me/merexp_analytics

    Počeo je da se puni tek nedavno, od 2. maja, i za sada to radi u dnevnom režimu (nekada je i u mom bila podjednako blagotvorna slika). Materijale može se okvirno podeliti u dve kategorije: pregledi konkretnih tržišta i članci koji objašnjavaju prednosti Merexp Analytics.

    Koliko se može razumeti, prednosti sastoje u tome što kompanija koristi svoje autorske metrike. Meni je, konkretno, veoma dopao analiza rada ovih metrika na istorijskim podacima o bitkoinu. Istina je da iz materijala kanala ostaje nejasno kako se prikupljaju sirovi podaci za sve ove metrike, ali možda kompanija ove informacije deli sa svojim klijentima.

    Fond posmatra bitkoin jednostavno kao još jednu imovinu na berzi, što pregledima daje poseban šarm, jer se o tržištu bitkoina obično piše ili u kontekstu vesti iz sveta kriptovaluta, ili u kontekstu tehničke analize, dok se ovde uglavnom diskutuje o uticaju oscilacija fiducijarne likvidnosti i sličnim stvarima.

    Strogo govoreći, ovo je već najmanje drugi pokušaj pokretanja kanala fonda, prvi se desio u decembru 2023, a u februaru 2024 objave su već prestale. Tamo su objave bile mnogo manje regularne i odnosile su se isključivo na bitkoin.

    Nešto me je iznenadilo to što nigde u materijalima kanala nema linka ka sajtu investicionog fonda ili njegovog analitičkog sektora. To nije veoma praktično u pogledu prezentacije materijala (na primer, sajt bi mogao sadržati zgodan arhiv pregleda podeljen po rubrikama za pojedinačna tržišta), kao i nedostatak informacija o fondu koje je nezgodno predstavljati u formatu telegram kanala (na primer, informacije o obimu privučenih investicija i o portfoliju fonda). Umesto sajta, za sva pitanja se predlaže obraćanje botu za podršku. Ne razumem baš najbolje ovakav model prezentacije materijala i interakcije sa potencijalnim klijentima, mada je to možda jednostavno trenutni trend. Evo, ljudi čak i na Instagramu uspevaju da vode biznis.

    Bot za povratne informacije sam testirala u najnepovoljnije vreme – u petak uveče. Vreme odgovora iznosilo je 40 minuta, što je veoma dobro.

    A možda se sajt i ostali interaktivni alati upravo sada aktivno dovršavaju i uskoro će se pojaviti. Ako je tako, ovakav pristup mi čak i dopada: prvo potpuno razviti sopstvene ključne „know-how“ koji obezbeđuju prednost nad konkurentima, i tek onda obratiti pažnju na to kako ih predstaviti javnosti. To je mnogo poštenije nego prvo napraviti lepu prezentaciju i sajt, zatim privući venture investicije, i tek onda, možda, potrošiti investicije na razvoj metrika i algoritama.

    U svakom slučaju, prijavila sam se na kanal jer je sadržaj tamo prilično originalan. Kod bitkoina će čak biti moguće pratiti kako se ostvaruju prognoze, i ako se pokažu kao pouzdane, ko zna, možda počnem da tražim tačke ulaska, a ne samo da kupujem novčiće na slepo, odmah po dobijanju prihoda koji prelaze minimalni životni standard.

    Kao desni libertarijanac i pravni individualista, mogu li da podržim Ruski dobrovoljački korpus?

    Maks Stirner

    Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.

    Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.

    Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.

    RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?

    Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.

    Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.

    Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?

    Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.

    Mrežna država. Završen je prevod četvrtog dela

    Da ne bih zamarao čitaoce vestima o svakom sitnom detalju, predstavljam odmah veliki deo prevoda Mrežne države.

    Poglavlje 4.4. Predvidiva budućnost: ovde se autor jednostavno zabavio par zanimljivih tehničkih predviđanja. Ona imaju prilično indirektnu vezu sa temom knjige.

    Poglavlje 4.5. Američka anarhija, kineska kontrola i međunarodni centrizam. Tekst monstruoznih razmera, gde autor uglavnom, naravno, piše o SAD-u, analizirajući korak po korak kako će upravo u Štatu rasti stepen sukoba između pristalica establišmenta i pristalica decentralizacije, i javlja da to, uopšte govoreći, uopšte nije smešno niti romantično (išreno govoreći, činilo mi se tokom čitanja da je autor od Bitcoin-maksimalista napravio slamenu lutku, i da oni nipošto ne propagiraju društva totalnog nepoverenja, ali ko zna kakvi se frikovi zapravo tamo vrti, u tim njihovim Amerikama). Alternativa u vidu kineskog recepta za digitalni gulag ga, razumljivo, takođe ne privlači. Kao i obično, on se nada da će mu inostranstvo pomoći, i uglavnom se oslanja na Izrael i Indiju. Međutim, to je, po njegovom мнению, samo baza za izgradnju mnoštva startup zajednica, od kojih će deo dostići visoki status mrežnih država.

    Poglavlje 4.6. Uslovi pobede i neočekiviti završeci. Ovde je autor razmotrio alternativne scenarije u kojima pobeđuje jedan od ekstremnih polova, a ne željeni centrizam.

    Poglavlje 4.7. Na putu ka recentralizovanom centru. Pa ovde je Balajiju Šrinivasanu ostalo samo da još jednom naglasi da institucije nisu strašne, centralizacija je normalna, samo ne treba biti opsednut time da staro više ne radi, već će biti ispravnije pokrenuti tržišni proces izgradnje novih institucija.

    Potrudiću se da ne odudim previše sa prevodom završnog, petog dela knjige, gde se pretpostavlja nalaze recepti onoga što autor predlaže da se uradi.

    Asocijacija Montelibero, moj pogled

    Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

    Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

    Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

    1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
    2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
    3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

    Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

    Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

    Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

    1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
    2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
    3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
    4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
    5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

    Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

    Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

    Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

    Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

    Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

    S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

    S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

    Sada moji zaključci.

    1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
    2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
    3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
    4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
    5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
    6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.