Автор: Анкап-тян

Kao desni libertarijanac i pravni individualista, mogu li da podržim Ruski dobrovoljački korpus?

Maks Stirner

Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.

Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.

Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.

RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?

Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.

Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.

Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?

Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.

Mrežna država. Završen je prevod četvrtog dela

Da ne bih zamarao čitaoce vestima o svakom sitnom detalju, predstavljam odmah veliki deo prevoda Mrežne države.

Poglavlje 4.4. Predvidiva budućnost: ovde se autor jednostavno zabavio par zanimljivih tehničkih predviđanja. Ona imaju prilično indirektnu vezu sa temom knjige.

Poglavlje 4.5. Američka anarhija, kineska kontrola i međunarodni centrizam. Tekst monstruoznih razmera, gde autor uglavnom, naravno, piše o SAD-u, analizirajući korak po korak kako će upravo u Štatu rasti stepen sukoba između pristalica establišmenta i pristalica decentralizacije, i javlja da to, uopšte govoreći, uopšte nije smešno niti romantično (išreno govoreći, činilo mi se tokom čitanja da je autor od Bitcoin-maksimalista napravio slamenu lutku, i da oni nipošto ne propagiraju društva totalnog nepoverenja, ali ko zna kakvi se frikovi zapravo tamo vrti, u tim njihovim Amerikama). Alternativa u vidu kineskog recepta za digitalni gulag ga, razumljivo, takođe ne privlači. Kao i obično, on se nada da će mu inostranstvo pomoći, i uglavnom se oslanja na Izrael i Indiju. Međutim, to je, po njegovom мнению, samo baza za izgradnju mnoštva startup zajednica, od kojih će deo dostići visoki status mrežnih država.

Poglavlje 4.6. Uslovi pobede i neočekiviti završeci. Ovde je autor razmotrio alternativne scenarije u kojima pobeđuje jedan od ekstremnih polova, a ne željeni centrizam.

Poglavlje 4.7. Na putu ka recentralizovanom centru. Pa ovde je Balajiju Šrinivasanu ostalo samo da još jednom naglasi da institucije nisu strašne, centralizacija je normalna, samo ne treba biti opsednut time da staro više ne radi, već će biti ispravnije pokrenuti tržišni proces izgradnje novih institucija.

Potrudiću se da ne odudim previše sa prevodom završnog, petog dela knjige, gde se pretpostavlja nalaze recepti onoga što autor predlaže da se uradi.

Asocijacija Montelibero, moj pogled

Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

  1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
  2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
  3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

  1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
  2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
  3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
  4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
  5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

Sada moji zaključci.

  1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
  2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
  3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
  4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
  5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
  6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.

Mrežna država, poglavlje 4.3. Tehnonomijske ose.

Čestitam svima Dan svetog Patrika, a ujedno i kraj Maslenice, dok ljubiteljima snimanja redova u ubrzanom režimu čestitam priliku da se posvete omiljenom hobiju. Toliko praznika u jednom danu – zar to nije sjajno, zar to nije panarhija!

Što se mene tiče, tiho je prevedeno još jedno poglavlje Mrežne države. Baladži Šrinivasan nastavlja da razmišlja o trendovima bliske budućnosti, i ako je u prethodnom poglavlju govorio o sociopolitičkim trendovima, sada se dotiče tehnoekonomskih posledica digitalizacije i internetizacije svega i svakog.

Tako on primećuje da naglo smanjenje praga publikovanja povećava disperziju: pored tradicionalnih, doteranih i odmerenih, ali malo zanimljivih pozicija, na površinu izbija mnoštvo najneobičnijih htonija. A pored kolebanja diskursa putem društvenih mreža, postoji i kolebanje finansijske stabilnosti putem bezbrojnih kriptovaluta.

Drugi zanimljiv aspekt koji autor razmatra jeste to što totalna digitalizacija svega i svakog dovodi do toga da digitalni entiteti postaju primarni, dok se fizički, u suštini, materijalizuju po narudžbini, ako postoji takva potreba.

Takođe, on se ukratko dotiče zagonetke: zašto u fizičkom svetu ne primećujemo tako lud skok produktivnosti kao u digitalnom svetu. Zatim, ponudivši čitav niz hipoteza, predlaže da među njima biramo samostalno.

Ukratko, poglavlje je prilično zasićeno idejama i generalizacijama, tako da ne vidim veliku svrhu u prepričavanju, jednostavnije je pročitati.

Još jedan pokušaj da vam preporučim monteliberovski jutjub-kanal

Dok je kanal na odmoru, ne opterećujem se autorskim materijalima, ali, kako ne biste bili dosadni, s vremena na vreme ću ubaciti nešto što nije moje.

Soz je snimio i objavio na MTL-TV veoma koristan video, gde objašnjava zašto je bukvalno svakome ko drži velike sume u kriptovalutama izuzetno korisno korišćenje novčanika sa višestrukim potpisima (multi-sig), i koliko je sve to lako i praktično organizovano u Stellar blockchain-u uopšte, a u tokenomiki Montelibera posebno. Srdačno preporučujem, i sama želim da isprobam predložene recepte kada budem imala malo više slobodnog vremena.

I ne zaboravite na rubriku Ankaposhnaya na istom kanalu, tamo su već stigli do objašnjavanja tržišta i čini se da nemaju nameru da stanu.

Možda kanal ide na odmor

Stigao je još jedan nalog za prevod, i to takođe prilično hitan. To znači da će mi možda biti potrebna pauza u vođenju kanala.

Zato vam za sada mogu preporučiti da poslušate podkaste na našem monteliberanskom kanalu MTL-TV, naročito, naravno, novu rubriku Ankapošnaja, tamo nije toliko reč o Monteliberu, već o raznoj libertarianskoj teoriji, pa ste se ovde i okupili da čitate o njoj, zar ne?

Montelibero je decentralizovana zajednica, zato kanal nema jednog vođe, njime se bavi onome kome je u datom trenutku najpotrebnije. Prvo je to bio Soz, zatim Birkin, sada je to Ivan sa kanala Ogurizam, a kasnije će se možda još neko preuzeti.

A takođe, kako ne biste previše bili dosadni, možete u međuvremenu boostovati kanal. Ranije bi mi to davalo samo mogućnost da objavljujem storiz, ali meni deluje divlje raditi na sadržaju koji je suđen da brzo nestane, takva je moja tašta priroda. A sada se dobro razvijen kanal može još i malo iziskanije oblikovati, a bolje je imati takvu mogućnost nego je nemati.

Libertarijanska teorija rata, odeljak 2.1. Pripremamo se za rat

Spreman je poznačajan komad teksta za knjigu o teoriji rata, u kojem su osvetljeni različiti aspekti pripreme za rat. Pisalo se veoma dugo, vidljivo je da se odlomci iz različitih perioda razlikuju po stilu, ali ne želim da odložim objavu, stignuću još da ga pregledam.

Smatrajmo da je ovo umesto uobičajene objave povodom godišnjice početka punscale invazije ruskih trupa u Ukrajinu, a ionako sam nakon Navalnijevoj smrti obećala da ću ubrzati. Evo, ubrzavam.

Mrežna država, deo 4. Decentralizacija, recentralizacija. Poglavlja 4.1 i 4.2

Započet je prevod četvrtog dela Mrežne države. Kao što je i očekivano, završivši sa prošlim sadašnjim, autor je prešao na diskusiju o budućnosti.

U poglavlju 4.1, Moguće verzije budućnosti, Baladži Šrinivasan počinje pojašnjavanjem faktora koji ga sprečavaju da gradi precizne prognoze, zatim daje kratak opis pretpostavljenog scenarija budućnosti i, na kraju, procenjuje gde bi se on sa svojom idejom mrežnih država uklopio u taj scenario. Pri tome koristi odvratno trapav termin „recentralizovani centar“. Moje mogućnosti adaptacije teksta prilikom prevoda su ograničene, pa moram samo konstatovati da je termin užasan i teško ga je razumeti, ali mi još uvek ne pada na pamet čime ga zameniti. Šta autor uopšte želi time da kaže? Koliko mogu proceniti na osnovu nepotpunog čitanja, reč „centar“ se odnosi na centar trougla koji je nacrtao u trećem delu knjige i koji opisuje tropolarni svet – kao da je naše spasenje u tome da ne upadnemo u ekstremitete koji se nakupljaju na polovima. A „recentralizovano“ tek treba da pojasni. Možda se radi o tome da svaka startap zajednica mora imati svog vođu, inače neće uspeti. Bila bih srećna da grešim.

U poglavlju 4.2, Sociopolitičke ose, autor kratko napominje da za procenu budućnosti nije dovoljno gledati samo svima poznate i odavno formirane trendove, već vredi pogledati i one koji se tek formiraju. Kao primere sociopolitičkih faktora koji mogu ozbiljno uticati na budućnost, navodi tri potpuno različita primera: Indijce (dok svi gledaju u Kinu, Indija neprimetno smanjuje zaostatak i u narednoj deceniji bi trebalo da se oglasi dovoljno glasno, kako država, tako i dijaspora, odnosno Mreža, u autorovoj terminologiji), suočavanje anprima sa transhum-om (Klaus Švab je zapisan kao transhumanista) i stek identiteta (postoje nekoliko zanimljivih misli o tome odakle identiteti potiču, kao i neočigledna teza o tome da će jedan identitet nužno biti vodeći i određujući).

Poglavlja u četvrtom delu knjige nisu previše dugačka, pa ću se potruditi da ih ne objavljujem po jedno, kako ne bih previše smetala.

Ne volim i ne umem da pišem epitafije

U Navaljinoj smrti postoji jedan negativan momenat: preminuo je dobar čovek. Ali u njegovoj bajci nije ni moglo biti srećnog kraja.

U ostalom, nažalost, postalo je pretežno bolje.

Ruski režim je izgubio potencijalnu mogućnost da koristi poznatog političkog zatvorenika kao materijal za razmenu ili instrument učebe.

Ruska opozicija ima dodatni povod da odustane od ideje mirnog protesta. Neki njeni predstavnici, delujući po inerciji, izaći će na ulice ruskih gradova kako bi javno izrazili tugu, biće proganjani i napusteće RF.

Ja imam dodatni povod da pojačam napore u pisanju knjige o teoriji rata.

Drugi politički režimi će, možda, ubaciti malo drva u vatru rata sa RF (bilo bi dobro bez novih debilnih sankcija protiv onih Rusa do kojih je lakše doseguti, ali ovde život verovatno primorava na pesimizam).

Mrežna država, Deo 3, Tropolarni svet.

Objavljen je prevod trećeg dela knjige Baladži Šrinivasana Mrežna država. Za razliku od drugog dela, ovaj je prilično kratak i posvećen je opisu trenutnog tropolarnog sveta:

Autor tvrdi da svetom danas vladaju tri ideje – američki liberalni narativ, brutalan i pragmatičan kineski komunizam, kao i ideja ličnog suvereniteta, koja je našla svoj maksimalni izraz u Bitkoinu. Dodatno, on se dotiče tropolarne konfiguracije prve polovine 20. veka, u kontekstu analize glavne sile svakog od trenutnih polova.

Uglavnom, ako se u drugom delu govorilo prvenstveno o prošlosti, u trećem je autor prešao na sadašnjost, a potom će, pretpostavljam, preći na budućnost.