Na glavnom poslu trenutno imam totalni haos, a u kratkim pauzama je teško koncentrisati se na nešto potpuno kreativno, zato se održavam prevodom, jer ga je sasvim realno raditi u kratkim intervalima.
Spremano je novo poglavlje Mrežne države, ovog puta znatno kompaktnije od prethodnog. Ono završava drugi deo knjige, u kojem se istorija predstavlja kao trajektorija, neka vrsta narativa koji se stvara kako bi se opravdale promene u sadašnjosti. U poglavlju formulisano je jednostavno pravilo koje autor poziva osnivače startap zajednica da poštuju: zasnovajte je na samo jednoj zapovesti, ne pokušavajte odmah da uvedete složenu ideologiju sa mnoštvom nezavisnih moralnih tvrdnje – kasnije ćete stići idejno da se promešate sa saveznicima, a u početku je bolje koncentrisati se.
U principu, libertarijanizam se sasvim može svesti na Jednu zapovest, i obično u toj ulozi nastupa princip „agresivno nasilje je loše“ (ovo prilagođavam stilu autora). Dakle, gradite libertarianske startap zajednice, Baladži je dozvolio.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
Kao i obično, konstatujem da ne umeo da sprovedem sopstvene planove. Ranije započete knjige i dalje nisu do kraja prevedene, sopstvena knjiga o ankapu i dalje nije snimljena, zato sam počela da prevodim novu, o mrežnoj državi, i da pišem svoju novu, o libertarianskoj teoriji rata.
Telegram kanal se ne razvija naročito: pratilaca je jadi malo više, publikacija i pregleda jadi malo manje, citiranost je blago opala. U celini je to logično: projekat je zreo, nema agresivnog reklamiranja, slobodnog vremena je sve manje, jednostavno nastavljamo da vodimo kanal, jer kako ga ne voditi?
Sa Monteliberom je sve prilično zanimljivo. Projekat je ove godine nastavio sa povećanjem sistemske složenosti, i sada se može sigurno reći: niko ne zna koliko ljudi ima u pokretu, niti kako stoje stvari u pokretu generalno, jer je nemoguće obuhvatiti neobuhvatljivo. A i nema potrebe. Zato su određene glavne prekretnice svima poznate (MTL-fest, naseljavanje MTL-Siti), a pored njih postoji mnoštvo malih lokalnih dostignuća koja za neke izgledaju kao proboj, a kod drugih izazivaju zbunjenost. Zbog toga već dugo ne izdajem vesti Montelibera, ali ću verovatno izabrati neki segment koji me zanima i početi da ga osvetljavam direktno na opštem kanalu pokreta.
Uopšte, segmentacija je postala glavni trend za Montelibero, i to je u celini zdravo: ljudi se trude da ne troše snage na ono što ih malo zanima, i fokusiraju se na važno. Pri tome različite kompanije nekako međusobno prodiru i ujedinjene su samo tim labavim komunikacijama, sličnim sistemima vrednosti i skupom pristupa radu sa stvarnošću. Takav Montelibero uopšte nije vezan ni za kakve državne granice, iako su, naravno, većina družtava u pokretu nekako geografski lokalizovana. Očekujem da će ovaj trend sledeće godine postati institucionalno formiraniji, čvorovi mreže će poprimiti jasniji oblik, a njihove aktivnosti će dobijati raznovrsnije i decentralizovanije osvetljavanje.
U Crnoj Gori se nije desilo ništa zanimljivo, osim nove vlade, novog predsednika, zatezanja šrafova i popisa. U RF takođe ništa zanimljivo, osim neuspelog puča. Zato je iznenada na scenu stupila Argentina. Sada se može sa radosnim znatiželjanjem posmatrati kako se sa etatistima bore etatističkim metodama, i pojedinačni primeri skupljati u kolekciju.
U novoj godini želim svojim čitaocima dve najvažnije stvari: osećaj sopstvenog dostojanstva i odlučnost. Ne trpite govno ni u sebi, ni oko sebe, i dosledno se krećite ka onom svetu gde ga ima manje.
Zatvaram prednovogodišnji dug i objavljujem prevod sledećeg poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ona ima potpuno monstruozne dimenzije, ali je pritom, po mom ukusu, veoma zanimljiva. Svežih misli u ovom poglavlju ima u izobilju, ali ključna je u tome da levi i desni nisu neke statične grupe, već jednostavno taktike određene zajednice u odnosu na vlast. Postoji leva taktika – smeniti postojeću vlast. I postoji desna – sačuvati postojeću vlast. I nosioci ovih taktika konstantno smenjuju jedni druge: bivši levi, došavši na vlast, postaju desni.
Autor logično ne uvrštava libertarijance ni u leve ni u desne, ali oni, po njegovom mišljenju, imaju sopstveni ciklus: od startapa do birokratizovane korporacije, a zatim do odlaska najslobodnomišljavijih zaposlenih iz nje radi osnivanja novog startapa. Recepte za kontracikličnu politiku on u ovom poglavlju ne navodi, videćemo šta će biti dalje.
U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.
U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.
Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.
Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.
I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.
Objava je ispala loša. Kao ublažavajuću okolnost mogu navesti samo trajanje respiratorne infekcije, zbog koje mi sve curi i što me pomalo odvlači pažnje.
Tamo se uzalud pominjali neki debate i teze iz tih debata, jer su čitaoci prirodno pokušali da razumeju kako su one povezane sa sadržajem objave – a veza je veoma slaba. Stvar je u tome što me ne zanima naročito tema preživljavanja pod državom, inače bi se teme mojih objava uglavnom ticale taktika stajanja u redu za različite državne socijalne pogodnosti, grubo rečeno, za besplatnu hranu. Objava se ticala upravo etičkih aspekata zaključivanja ugovora u ankapu, i toga da pozitivno pravo u uslovima decentralizacije funkcioniše krajnje ograničeno, te stoga ne poseduje svaki dokument na kojem piše „Ugovor“ i pod kojim stoje potpisi strana, zaista svojstva koja bi se očekivala od ugovora. Odnosno, nije sigurnost da će međusobna obećanja opisana u njemu zaista biti ispunjena od strane strana, da su bila planirana za ispunjenje od strane strana, i da mogu biti na bilo koji način prisilno sprovedena u stvarnost snagama jedne od strana.
Da li je etično potpisati ugovor koji ne želiš da ispuniš? Da, ako je alternativa povezana sa značajnim troškovima. Da li je etično nakon toga ne ispuniti potpisani ugovor? Da, ili ga ispuniti delimično. Da li je etično unapred ne dati do znanja da ti se ugovor ne dopada? Da, ako je taj vid povratne informacije kažnjiv. Da li je etično zloupotrebljavati prevare takve vrste? Naravno da ne, naprotiv, etično je težiti izbegavanju situacija u kojima je takva prevara neophodna.
Usput, izloženi etički pristup istovremeno potpuno zatvara memnu temu ugovornog ropstva u ankapu.
Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.
Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?
Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.
Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.
A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.
Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.
I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.
Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.
Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne
Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.
Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.
Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.
Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.
Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.
Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.
Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).
