Автор: Анкап-тян

Ugovori

Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.

Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?

Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.

Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.

A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.

Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.

I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.

Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.

Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne

Često se može čuti od raznih levih o tome da se AEŠ ne oslanja na empirizam, a shodno tome uopšte nije jasno kako će raditi praksiologija, na primer. Možete li razjasniti ove momente?

Lazzy

Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.

Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.

Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.

Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.

Leva praksiologija

Libertarianska teorija rata, počinjem da pišem knjigu

Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.

Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.

Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).

Mrežna država, glava 2.7. Fragmentacija. Frontir. Četvrti obrt. Budućnost je naša prošlost.

Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ako mi se prethodno poglavlje učinilo razvučenim, prenapunjenim činjenicama i nedovoljno idejama, ovde se balans manje-više izravnao.

Autor ukazuje na to da, pošto svet uskoro više neće vrteti oko SAD, ima smisla pripremiti se za to unapred, počevši od širenja novih narativa i koncepata koji objašnjavaju stanje stvari. Nakon čega iznosi čak četiri, evo ih, sleva nadesno, u naslovu.

Neki od njih, poput teze o frontiru, bili su mi manje-više poznati, dok su se neka razmišljanja, uprkos svojoj jednostavnosti, ispostavili kao prilično nova – kao, na primer, teza da će budućnost, u odnosu na opšti nivo centralizacije, u narednim godinama u ogledalu ponavljati prošlost.

Nikako ne uspevam da odvojim vreme za prevod redovnog poglavlja knjige Erika Maka, a trebalo bi, jer je za njen prevod stigla mala donacija. Ali Mrežna država je hitna porudžbina, i već sada ne uspevam da održim dogovoreni tempo. Tako da osećam blage griže savesti, ali ću morati da ih trpim još neko vreme.

Libertarijanski bend, roler o FSP-u

Tim Libertarian Band, sa kojim sam davno sarađivala na kreiranju snimaka sa uvodom u libertarijanizam (kasnije mi je to iskustvo pomoglo pri pisanju knjige), nakon duge pauze izbacio je odličan video o Free State Project-u.

Ovo je njihov drugi snimak posvećen libertarijanskim zajednicama (prvi, objavljen krajem 2021. godine, bio je o Montellibero-u.

Scenarista koji me je zamenio radi u potpuno drugačijem stilu: tamo gde sam ja davala prednost sopstvenim, po mogućnosti originalnim razmišljanjima, on je fokusirao na mnogo bogatiju fakturu. Išlo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, sjajno je što su momci još uvek aktivni i nastavljaju da pružaju osnovne činjenice.

Sada se, naravno, nameće video o Liberlandu, nadam se da neće proći ni godina dana dok ne obogate svoju plejlistu odgovarajućim izdanjem.

Skice libertarianske teorije rata. Deo 2, o tome da je NAP loš kriterijum.

Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.

Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.

Kako odrediti kada treba započeti rat?

Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.

Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?

Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.

Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.

Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.

Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).

Milej

Moj ponedeljak je počeo vestima o pobedi Havjera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini. Na stolu je baš ostalo malo prosecca u boci, dovoljno za simboličan toast u čast svetle budućnosti. Upravo o budućnosti želim da kažem par reči.

Neki gledaju Mileja sa nadom: evo, kažu, Argentinu očekuje demontaža znatnog dela države, Argentinci će početi da žive kao ljudi, a onda će, možda, i drugi poželeti to, pa ćemo možda i mi nešto dobiti.

Drugi ga gledaju sa sumnjom: evo, kažu, populist je došao do vlasti, i Zelenski se nazivao libertarijancem, a sada se priprema da postane vojni diktator, tako da ni ovaj neće uraditi ništa konkretno u ekonomiji, samo će zabraniti abortuse i diskreditovati naš omiljeni libertarijanizam pred širokim narodnim masama.

Oba gledišta se previše fokusiraju na samu Argentinu. U međuvremenu, Argentina je za većinu nas daleka bajkovita zemlja na drugoj polulopti, i tamošnji libertarijanci će ili uspeti, ili sami zabagljiti, bez našeg učešća. Nama pak, barem onima koji nameravaju da sačuvaju svoju subjektivnost, predstoji ne samo da pratimo vesti sa druge strane okeana kao sportski meč, već da analiziramo, izvučemo lekcije za sebe, popularizujemo iskustvo koje Argentinci stiču — ukratko, potrebno je maksimalno iskoristiti takav dar sudbine kao što je pojava libertarijanizma, u njegovom najradikalnijem anarho-kapitalističkom izdanju, na velikoj političkoj sceni.

Jasno je da libertarijanske reforme većina podiže kao zastavu tek kada je država uspela potpuno da zakazuje, i kada je svima odlučno vidljiva potpuna beznadežnost daljih pokušaja strogog upravljanja društvom. Zbog toga će, čak i u najpovoljnijem scenariju, Argentinci u skorije vreme samo pokušati da se izvuku iz onog siromaštva i onog haosa u koji ih je ugnao prethodni režim. Kada društvo postane imućnije, ideje aktivne redistribucije bogatstva kao ključne državne funkcije ponovo će isplivati. Zato je veoma važno da mnogi drugi narodi uspeju da uhvate argentinski zamah i prihvate ideje smanjenja države. A za to ćemo već mi morati dobro da poradimo.

Mrežna država, poglavlje 2.6: Ako su čak i vesti fejk, šta tek reći o istoriji?

Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Prevod je išao veoma, veoma teško. Ipak, ova tradicija detaljnog razlaganja materijala mi je pomalo strana. U tekstu ima previše činjenica i premalo misli; takve stvari bih ja spakovala u dodatke, tu je mesto činjenicama.

Moglo bi se pretpostaviti da je problem u tome što su činjenice ovde američke, a nama mnogo od pomenutog nije naročito blisko. Ali ne, čak i da je on detaljno obrađivao kineski ili ruski materijal, sumnjam da bi mi bilo zanimljivije.

Uglavnom, kratak sadržaj ovog poglavlja potpuno je iscrpljen njegovim naslovom, ali vaš ukus se može razlikovati od mog. Na kraju krajeva, i od mene s vremena na vreme traže da ispričam baš neke istorijske anegdote kao potvrdu svojih misli, tako da sasvim prihvatam da mnogima za ubeđivanje trebaju upravo anegdote. Njih ovde ima.

Skice libertarianske teorije rata. Deo 1, postavljanje problema.

Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.

Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.

Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.

Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.

Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.

Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.

Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.

Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:

  1. Kako odrediti kada treba započeti rat?
  2. Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
  3. Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
  4. Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
  5. Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
  6. Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
  7. Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
  8. Kako odrediti kada treba završiti rat?
  9. Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?

Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.

Mrežna država, poglavlje 2.5: Božji ljudi, ljudi Države, ljudi Mreže

Završen je prevod novog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. U njemu on razvija temu započetu u prethodnom poglavlju, pokazujući kako Levijatani međusobno interaguju, na primeru savremenog društva u SAD. Iskreno govoreći, ovo nije bilo najzanimljivije poglavlje. Ukratko, autor ukazuje na to da su, dok su ranije konflikti u američkom društvu bili uglavnom između desnice i levice, sada, sa tačke gledišta poznate metafore dvodimenzionalnog političkog kompasa, konflikti između vrha i dna, autoritarista i libertarijanaca.

U principu, kod nas primećujemo otprilike isto. U narod Montelibera lako se integrišu i desni i levi anarhisti, dok etatistima je daleko teže.