Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Ako mi se prethodno poglavlje učinilo razvučenim, prenapunjenim činjenicama i nedovoljno idejama, ovde se balans manje-više izravnao.
Autor ukazuje na to da, pošto svet uskoro više neće vrteti oko SAD, ima smisla pripremiti se za to unapred, počevši od širenja novih narativa i koncepata koji objašnjavaju stanje stvari. Nakon čega iznosi čak četiri, evo ih, sleva nadesno, u naslovu.
Neki od njih, poput teze o frontiru, bili su mi manje-više poznati, dok su se neka razmišljanja, uprkos svojoj jednostavnosti, ispostavili kao prilično nova – kao, na primer, teza da će budućnost, u odnosu na opšti nivo centralizacije, u narednim godinama u ogledalu ponavljati prošlost.
Nikako ne uspevam da odvojim vreme za prevod redovnog poglavlja knjige Erika Maka, a trebalo bi, jer je za njen prevod stigla mala donacija. Ali Mrežna država je hitna porudžbina, i već sada ne uspevam da održim dogovoreni tempo. Tako da osećam blage griže savesti, ali ću morati da ih trpim još neko vreme.
Ovo je njihov drugi snimak posvećen libertarijanskim zajednicama (prvi, objavljen krajem 2021. godine, bio je o Montellibero-u.
Scenarista koji me je zamenio radi u potpuno drugačijem stilu: tamo gde sam ja davala prednost sopstvenim, po mogućnosti originalnim razmišljanjima, on je fokusirao na mnogo bogatiju fakturu. Išlo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, sjajno je što su momci još uvek aktivni i nastavljaju da pružaju osnovne činjenice.
Sada se, naravno, nameće video o Liberlandu, nadam se da neće proći ni godina dana dok ne obogate svoju plejlistu odgovarajućim izdanjem.
Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Moj ponedeljak je počeo vestima o pobedi Havjera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini. Na stolu je baš ostalo malo prosecca u boci, dovoljno za simboličan toast u čast svetle budućnosti. Upravo o budućnosti želim da kažem par reči.
Neki gledaju Mileja sa nadom: evo, kažu, Argentinu očekuje demontaža znatnog dela države, Argentinci će početi da žive kao ljudi, a onda će, možda, i drugi poželeti to, pa ćemo možda i mi nešto dobiti.
Drugi ga gledaju sa sumnjom: evo, kažu, populist je došao do vlasti, i Zelenski se nazivao libertarijancem, a sada se priprema da postane vojni diktator, tako da ni ovaj neće uraditi ništa konkretno u ekonomiji, samo će zabraniti abortuse i diskreditovati naš omiljeni libertarijanizam pred širokim narodnim masama.
Oba gledišta se previše fokusiraju na samu Argentinu. U međuvremenu, Argentina je za većinu nas daleka bajkovita zemlja na drugoj polulopti, i tamošnji libertarijanci će ili uspeti, ili sami zabagljiti, bez našeg učešća. Nama pak, barem onima koji nameravaju da sačuvaju svoju subjektivnost, predstoji ne samo da pratimo vesti sa druge strane okeana kao sportski meč, već da analiziramo, izvučemo lekcije za sebe, popularizujemo iskustvo koje Argentinci stiču — ukratko, potrebno je maksimalno iskoristiti takav dar sudbine kao što je pojava libertarijanizma, u njegovom najradikalnijem anarho-kapitalističkom izdanju, na velikoj političkoj sceni.
Jasno je da libertarijanske reforme većina podiže kao zastavu tek kada je država uspela potpuno da zakazuje, i kada je svima odlučno vidljiva potpuna beznadežnost daljih pokušaja strogog upravljanja društvom. Zbog toga će, čak i u najpovoljnijem scenariju, Argentinci u skorije vreme samo pokušati da se izvuku iz onog siromaštva i onog haosa u koji ih je ugnao prethodni režim. Kada društvo postane imućnije, ideje aktivne redistribucije bogatstva kao ključne državne funkcije ponovo će isplivati. Zato je veoma važno da mnogi drugi narodi uspeju da uhvate argentinski zamah i prihvate ideje smanjenja države. A za to ćemo već mi morati dobro da poradimo.
Gotov je prevod redovnog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. Prevod je išao veoma, veoma teško. Ipak, ova tradicija detaljnog razlaganja materijala mi je pomalo strana. U tekstu ima previše činjenica i premalo misli; takve stvari bih ja spakovala u dodatke, tu je mesto činjenicama.
Moglo bi se pretpostaviti da je problem u tome što su činjenice ovde američke, a nama mnogo od pomenutog nije naročito blisko. Ali ne, čak i da je on detaljno obrađivao kineski ili ruski materijal, sumnjam da bi mi bilo zanimljivije.
Uglavnom, kratak sadržaj ovog poglavlja potpuno je iscrpljen njegovim naslovom, ali vaš ukus se može razlikovati od mog. Na kraju krajeva, i od mene s vremena na vreme traže da ispričam baš neke istorijske anegdote kao potvrdu svojih misli, tako da sasvim prihvatam da mnogima za ubeđivanje trebaju upravo anegdote. Njih ovde ima.
Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.
Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.
Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.
Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.
Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.
Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.
Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.
Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:
Kako odrediti kada treba započeti rat?
Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
Kako odrediti kada treba završiti rat?
Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?
Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.
Završen je prevod novog poglavlja knjige Baladžija Šrinivasana Mrežna država. U njemu on razvija temu započetu u prethodnom poglavlju, pokazujući kako Levijatani međusobno interaguju, na primeru savremenog društva u SAD. Iskreno govoreći, ovo nije bilo najzanimljivije poglavlje. Ukratko, autor ukazuje na to da su, dok su ranije konflikti u američkom društvu bili uglavnom između desnice i levice, sada, sa tačke gledišta poznate metafore dvodimenzionalnog političkog kompasa, konflikti između vrha i dna, autoritarista i libertarijanaca.
U principu, kod nas primećujemo otprilike isto. U narod Montelibera lako se integrišu i desni i levi anarhisti, dok etatistima je daleko teže.
Nedavno sam sedeo u kafani sa jednim od pratilaca i započeli smo standardni razgovor o tome kako su dosadile monotone Bitarkove objave o inhibitoru nasilja, psihopatama i težnji da se kladi za milion o ponašanju čoveka pri ličnom susretu, bez otkrivanja svog identiteta. Čini mi se da sam uspeo da izgradim određenu liniju argumentacije o tome zašto je sve to potrebno, pa je ovde izlažem u proširenom obliku.
Prva teza će zapravo biti oftopik i tiče se toga što je Bitark spreman da plati 5000 rubalja mesečno u bitkojn ekvivalentu za pravo da objavljuje svoje postove na mom kanalu, ali nijedan od njegovih kritika nije spreman da nadnuđi tu cenu kako njegove objave ne bi pojavljivale u kanalu. Iako bi, činilo bi se, kooperativi Bitark-mrzeljaca to bilo lako i jeftino uraditi. To nas upućuje na Dejvida Fridmana i njegov ekonomski analiza prava.
Međutim, ova teza ne govori ništa o suštini, zato je ostavimo i pređimo na Bitarkove koncepte.
U svežoj objavi Požarskog, gde on diskutuje o tome kako demokratije spretno rešavaju lokalne Hitlere, na kraju se kaže da je međuljudski rat svakako neka vrsta smeća, a da bi za ujedinjenje čovečanstva bilo dobro nabaviti kosmičkog bubača protiv kojeg bi se potom ratovalo. U svežem razgovoru Latinine i Arestoviča takođe se pojavljuje teza da čovečanstvu treba spoljni ujedinjujući faktor, i ako Latinina ponavlja Požarskog, izjavljujući da je poželjan napad kosmičkih bubača na Zemlju, onda Arestovič proširuje tezu, govoreći da su hipotetički bubači, budući razumni stvorenja, ipak naši braća i da nije dostojno ratovati sa njima, već je naša misija u preobražaju prirode.
Libertarijanizam u onom obliku koji je dat u mojoj knjizi propisuje mirnu saradnju – i ulazak u konflikte na pravednoj strani. Bez ove moralne norme, libertarijanski društvo je nestabilno pred istom tom spoljnom pretnjom, jer ne omogućava kooperaciju u samoodbrani.
Za ulazak u konflikt, libertarijancu je važno da razume zašto ga taj konflikt brine. Ali dovoljno razvijen osećaj pravde nalaže čoveku da interveniše praktično u bilo koji konflikt, samo da bude jasno na čijoj je strani pravda. Ko je on da se meša? On može, zapravo, kao neki Arestovič, smatrati tuče između razumnih bića uzaludnim trošenjem deficitnih resursa potrebnih za preobražaj prirode i osvajanje Kosmosa. A stoga ih i presecati svom snagom tehnologija za preobražaj prirode. Uključujući i ljudsku prirodu.
Napomenuću, međutim, da iz libertarijanskih polaznih pretpostavki može se izvesti bilo koja etatistička konstrukcija. To je veoma vidljivo na primeru Karla Franka, koji, nazivajući sebe pravoslavnim libertarijancem, opravdava poreze i slične državne intervencije u ekonomiju, kao i ostalu prinudu u isto vreme. Tako i svi levi libertarijanci u različitoj meri greše sličnim stvarima. Tajna je jednostavna: dovoljno je na trenutak zaboraviti da su vrednosti subjektivne. Zatim proglasite sopstvene vrednosti kao one od najvažnijeg značaja za sve, a samim tim, radi njihovog nametanja, dopustivo je gatati tuđe vrednosti. (Upravo zato je veoma korisno dopuniti poznavanje libertarijanske doktrine poznavanjem ekonomske teorije, a ne pokušavati da je zameni nekom analitičkom filozofijom)
Tome ponekad greši i Bitark, ali, srećom, ne toliko beskompromisno. Zato, iako bi možda rado jednim potezom oslobodio celo čovečanstvo štetnog mozgovirusa koji uništava inhibitor nasilja, on uglavnom prilično dosledno radi upravo na novom tipu oružja za samoodbranu – koje nije namenjeno ubijanju agresora, već samo jačanju inhibitora nasilja u njemu.
Takođe me raduje što je u poslednje vreme ostavio na miru svoju hipotezu o mogućnosti rešavanja zadatka putem genetske korekcije i prebacio se na hormonski nivo. S nestrpljenjem iščekujem kada će u svojim eksperimentima preći sa miševa na ljude. Tim više što sada u RF luta dovoljno psihopata sa PTSP-om. S jedne strane, neko od njih bi mogao pristati da učestvuje u ispitivanju eksperimentalnog leka dobrovoljno. S druge strane, mnogi takvi momci lako će dati povod da se na njima isprobaju sredstva za jačanje inhibitora nasilja već u formi oružja za samoodbranu.
Ono što Bitarku i Voluntaristu nedostaje, jeste pažljivije i privlačnije predstavljanje svojih teza javnosti. Nažalost, ovde moja pomoć može biti samo veoma ograničena: to smo već prošli – pri pokušajima usaglašavanja teksta počinjemo da se svađamo. Meni je važno da uklonim „krinž“, njemu je važno da glavni teйки ostanu nepromenjeni. Zato imamo ono što imamo.
Nadam se da sam uspeo da prenesem svoje viđenje situacije i da ćete uspeti da se odnosite prema njegovom radu sa dubljim razumevanjem. A emodži sa klaunom može da stavi svaki budala.
Mihail Svetov je poznati bloger još od vremena procvata ŽŽ, stari aktivista Libertarianske partije RF. Postepeno je stekao veći medijski uticaj od same partije, nakon čega je odlučio da u njoj sprovede reforme po svom ukusu, što je dovelo do raskola LPR na dva dela. Zatim je pokušao da umesto LPR-a promoviše krovnu organizaciju Građansko društvo, u čemu nije uspeo. Kasnije je u Moskvi otvorio klub „Nova iskrenost“, ali su ruske vlasti prilično brzo zatvorile ga, što je bilo krajnje očekivano. Sada živi u Riju i bavi se prvenstveno svojim medijskim projektom SVTV.
Tokom celog postojanja Montelibera, naši aktivisti su periodično pisali Mihailu na strimove putem plaćenih komentara i pitali ga za njegov stav prema Monteliberu. Mihail je u početku odgovarao da je negativan (u jednom od izdanja vesti Montelibera sam analizirala njegov stav), a nakon početka mobilizacije rekao je da nek idu iz RF-a bilo gde, pa čak i u Montelibero, sve je bolje nego ostati. Uglavnom, bila sam pomalo iznenađena kada su naši ljudi rekli da je Svetov odmah pristao da dođe na fest. Istina je da je želeo da istovremeno organizuje veliku turneju po mestima koncentracije antiratne ruske dijaspore, ali je tada protiv njega pokrenut krivični postupak, pa nije bilo jasno koje zemlje može bezbedno posetiti, i dolazak na fest je bio pod znakom pitanja.
Tek kada se desila ciljana donacija za Svetovljevu kartu za Crnu Goru, on je dao konačnu saglasnost. Trebalo je maksimalno isplatiti novac, pa je Mihailu u rasporedu zakazano odmah dva izlaganja, plus kao bonus je trebalo ići intervju u podkast studiju Montelibera. Ipak, sve to nije garantovalo da će biti postignut dostojan medijski odjek: ja sam, recimo, predviđala da će Svetov nakon festa na svom kanalu samo pomenuti: održao sam kul predavanje u Crnoj Gori, obavezno poslušajte – i ni reči o festu, niti o Monteliberu. Srećom, predviđanje se nije ostvarilo.
Glavne teze oba Svetovljeva nastupa bile su sledeće:
Ne želim da kažem ništa loše o Monteliberu, vi ste svaka čast, ali generalno pokušaj bežanja od države i izgradnja sopstvenog malog ankappa na periferiji je propala ideja, treba se baviti politikom, ne plašiti populizma i doći na vlast. Podsećam da je tema nastupa bila „šta da radi ruski libertarijanac u emigraciji“, tako da je ideja koja je relevantna za neke Argentince ili čak Crnogorce bila potpuno nerelevantna konkretno za Ruse.
Libertarijanci su prirodni individualisti, nemaju pojma šta se dešava van njihovog dvorišta, a nama je potreban libertarianski internacional. Ovde nema nikakvih prigovora – potreban je, radimo na tome. Fest je, između ostalog, upravo o tom internacionalu. Sada ćemo u okviru internacionala moći da zahtevamo od Svetova da osvetljava i probleme i uspehe ne samo „grudastih“ trudovika, već i naše.
Sa ljudima treba razgovarati jezikom ljubavi, sklonite svoju logiku, ona smeta. I uopšte, čitajte više levicares, oni kapiraju politiku, ne opterećujte se tom vašom ekonomijom, publici je ona dosadna. Rekao je to i otišao da daje intervju za Rabfak, levicama, pohvalna doslednost. Nažalost, prateći levičarske recepte, Mihail je tokom svoje političke karijere uspeo da odbije dosta istomišljenika, što malo demotiviše proučavanje onoga što ti ljudi savetuju. Istovremeno, razumne levice zaista ne treba odbijati, sa njima se odlično uspostavlja saradnja. Kriterijum razumnosti je da mržnja levice prema državi mora biti jača od mržnje prema nejednakosti, privatnom vlasništvu i sličnim levičarskim strašilima.
Dakle, moje predviđanje se nije ostvarilo: Svetov nije samo bio zadovoljan organizacijom festa i učesnicima projekta sa kojima je stigao da razgovara – on je promenio svoje mišljenje o projektu u celini i to je javno izjavio na nekoliko platformi: navodno, bio je u krivu, dobri ljudi, dobar projekat, uzalud se plašio. Respect, šta da se kaže. Svoju kartu je otplatio za sto dvadeset procenata.
Naravno, veoma bismo voleli da u svojim redovima imamo govornika takvog nivoa, ali zapravo naš put je decentralizacija. Tako da više ima smisla težiti pojavi desetine govornika nivoa Soza i stotine mog nivoa, nego tražiti jednog jedinog šampiona.
Ne mislim da negde postoji jasna tipologija, ali pitanje je zanimljivo, hajde da razmislimo.
Rothbardovska varijanta: izvodi se iz prirodnih prava, a stoga podrazumeva neki jedinstven etičko-pravni sistem opisan u „Etici slobode“, ili na neki drugi način izveden na istoj metodološkoj osnovi (na primer, u istom ključu svoje stavove izlaže Molinjū u svojoj Praktičnoj anarhiji). U vezi s njom se, shodno tome, javljaju pitanja: ko će naterati sve da se rukvode jedinstvenim pravnim sistemom.
Fridmanovska varijanta zasnovana je na ekonomskoj analizi prava, pri čemu se oslanja na čikašku ekonomsku školu, koja podrazumeva mogućnost bavljenja interpersonalnim poređenjem korisnosti do određene mere. Shodno tome, u Fridmanovom izvođenju anarho-kapitalizma, različiti pravni sistemi se trguju na tržištu, zauzimajući one njegove segmente gde se upravo oni pokazuju najefikasnijim.
Ipak, obe varijante organizacije društva podrazumevaju, kao svojevrsnog naslednika ključne državne funkcije izvršavanja sopstvenih odluka, neke agencije za pravnu zaštitu, kao kod Fridmana i supružnika Tannahill, ili strogo nenasilne agencije za rešavanje sporova, kao kod Molinjūa, koje ipak poseduju istinski totalitarnu regulatornu moć – ukratko, neke larve države o kojima se mora nekako objasniti koji razlozi neće dozvoliti tim larvama da izrastu u pune države.
Ja, prateći Vladimira Zolotoreva, pridržavam se praksiološkog pristupa analizi prava i, potpuno nezavisno od njega, dajem prognozu da će u anarhičkom društvu sa razvijenim tržišnim odnosima efekat podele rada izbaciti sa tržišta glomazne monstrume koji pokušavaju da pod jednim krovom sakupe potpuno različite funkcije koje su danas prisvojene državi. Ne postoje nikakvi osnovi za verovanje da usluge detektiva, kriminalista ili blokčejn-analitičara moraju nužno pružati iste firme koje nude usluge obezbeđenja, naplate dugova, rešavaju ekonomske sporove, održavaju katastre, osiguravaju život i imovinu, izdaju sertifikate o tome da osoba ume da vozi automobil ili, recimo, puca iz pištolja.
Praksa života u libertarianskoj zajednici Montelibero još više me utvrđuje u mojim prvobitno čisto teorijskim pogledima da ljudima nisu toliko potrebne detaljno propisane pravne institucije. Naprotiv, u anarhičkom društvu ljudi teže da rešavaju konflikte na licu mesta, po potrebi formirajući situacione koalicije. Potreba za složenim specijalizovanim uslugama u oblasti pravne zaštite javlja im se dovoljno retko, stoga će na slobodnom tržištu tu potrebu verovatno zadovoljavati relativno male kompanije koje ipak imaju širok geografski obuhvat – inače se ne bi skupila dovoljno klijentela.
Ako se vratimo na pitanje, vidimo da se različiti opisi ankap-a uglavnom svode na to kako će se u takvom društvu rešavati konflikti – jer po pitanjima, na primer, funkcionisanja slobodnog tržišta, libertarianski teoretičari nemaju naročite razilaženja. Shodno tome, ako vam na pamet padne neka ranije niko nije razvijao ideja o tome kako bi pravo još moglo da funkcioniše – čestitam, dodali ste još jednu varijantu ankap-a u zbirku već postojećih.
