Apologija Bitarha

Nedavno sam sedeo u kafani sa jednim od pratilaca i započeli smo standardni razgovor o tome kako su dosadile monotone Bitarkove objave o inhibitoru nasilja, psihopatama i težnji da se kladi za milion o ponašanju čoveka pri ličnom susretu, bez otkrivanja svog identiteta. Čini mi se da sam uspeo da izgradim određenu liniju argumentacije o tome zašto je sve to potrebno, pa je ovde izlažem u proširenom obliku.

Prva teza će zapravo biti oftopik i tiče se toga što je Bitark spreman da plati 5000 rubalja mesečno u bitkojn ekvivalentu za pravo da objavljuje svoje postove na mom kanalu, ali nijedan od njegovih kritika nije spreman da nadnuđi tu cenu kako njegove objave ne bi pojavljivale u kanalu. Iako bi, činilo bi se, kooperativi Bitark-mrzeljaca to bilo lako i jeftino uraditi. To nas upućuje na Dejvida Fridmana i njegov ekonomski analiza prava.

Međutim, ova teza ne govori ništa o suštini, zato je ostavimo i pređimo na Bitarkove koncepte.

U svežoj objavi Požarskog, gde on diskutuje o tome kako demokratije spretno rešavaju lokalne Hitlere, na kraju se kaže da je međuljudski rat svakako neka vrsta smeća, a da bi za ujedinjenje čovečanstva bilo dobro nabaviti kosmičkog bubača protiv kojeg bi se potom ratovalo. U svežem razgovoru Latinine i Arestoviča takođe se pojavljuje teza da čovečanstvu treba spoljni ujedinjujući faktor, i ako Latinina ponavlja Požarskog, izjavljujući da je poželjan napad kosmičkih bubača na Zemlju, onda Arestovič proširuje tezu, govoreći da su hipotetički bubači, budući razumni stvorenja, ipak naši braća i da nije dostojno ratovati sa njima, već je naša misija u preobražaju prirode.

Libertarijanizam u onom obliku koji je dat u mojoj knjizi propisuje mirnu saradnju – i ulazak u konflikte na pravednoj strani. Bez ove moralne norme, libertarijanski društvo je nestabilno pred istom tom spoljnom pretnjom, jer ne omogućava kooperaciju u samoodbrani.

Za ulazak u konflikt, libertarijancu je važno da razume zašto ga taj konflikt brine. Ali dovoljno razvijen osećaj pravde nalaže čoveku da interveniše praktično u bilo koji konflikt, samo da bude jasno na čijoj je strani pravda. Ko je on da se meša? On može, zapravo, kao neki Arestovič, smatrati tuče između razumnih bića uzaludnim trošenjem deficitnih resursa potrebnih za preobražaj prirode i osvajanje Kosmosa. A stoga ih i presecati svom snagom tehnologija za preobražaj prirode. Uključujući i ljudsku prirodu.

Napomenuću, međutim, da iz libertarijanskih polaznih pretpostavki može se izvesti bilo koja etatistička konstrukcija. To je veoma vidljivo na primeru Karla Franka, koji, nazivajući sebe pravoslavnim libertarijancem, opravdava poreze i slične državne intervencije u ekonomiju, kao i ostalu prinudu u isto vreme. Tako i svi levi libertarijanci u različitoj meri greše sličnim stvarima. Tajna je jednostavna: dovoljno je na trenutak zaboraviti da su vrednosti subjektivne. Zatim proglasite sopstvene vrednosti kao one od najvažnijeg značaja za sve, a samim tim, radi njihovog nametanja, dopustivo je gatati tuđe vrednosti. (Upravo zato je veoma korisno dopuniti poznavanje libertarijanske doktrine poznavanjem ekonomske teorije, a ne pokušavati da je zameni nekom analitičkom filozofijom)

Tome ponekad greši i Bitark, ali, srećom, ne toliko beskompromisno. Zato, iako bi možda rado jednim potezom oslobodio celo čovečanstvo štetnog mozgovirusa koji uništava inhibitor nasilja, on uglavnom prilično dosledno radi upravo na novom tipu oružja za samoodbranu – koje nije namenjeno ubijanju agresora, već samo jačanju inhibitora nasilja u njemu.

Takođe me raduje što je u poslednje vreme ostavio na miru svoju hipotezu o mogućnosti rešavanja zadatka putem genetske korekcije i prebacio se na hormonski nivo. S nestrpljenjem iščekujem kada će u svojim eksperimentima preći sa miševa na ljude. Tim više što sada u RF luta dovoljno psihopata sa PTSP-om. S jedne strane, neko od njih bi mogao pristati da učestvuje u ispitivanju eksperimentalnog leka dobrovoljno. S druge strane, mnogi takvi momci lako će dati povod da se na njima isprobaju sredstva za jačanje inhibitora nasilja već u formi oružja za samoodbranu.

Ono što Bitarku i Voluntaristu nedostaje, jeste pažljivije i privlačnije predstavljanje svojih teza javnosti. Nažalost, ovde moja pomoć može biti samo veoma ograničena: to smo već prošli – pri pokušajima usaglašavanja teksta počinjemo da se svađamo. Meni je važno da uklonim „krinž“, njemu je važno da glavni teйки ostanu nepromenjeni. Zato imamo ono što imamo.

Nadam se da sam uspeo da prenesem svoje viđenje situacije i da ćete uspeti da se odnosite prema njegovom radu sa dubljim razumevanjem. A emodži sa klaunom može da stavi svaki budala.

Tragom MTL-festa, deo 3, Mihail Svetov

Mihail Svetov je poznati bloger još od vremena procvata ŽŽ, stari aktivista Libertarianske partije RF. Postepeno je stekao veći medijski uticaj od same partije, nakon čega je odlučio da u njoj sprovede reforme po svom ukusu, što je dovelo do raskola LPR na dva dela. Zatim je pokušao da umesto LPR-a promoviše krovnu organizaciju Građansko društvo, u čemu nije uspeo. Kasnije je u Moskvi otvorio klub „Nova iskrenost“, ali su ruske vlasti prilično brzo zatvorile ga, što je bilo krajnje očekivano. Sada živi u Riju i bavi se prvenstveno svojim medijskim projektom SVTV.

Tokom celog postojanja Montelibera, naši aktivisti su periodično pisali Mihailu na strimove putem plaćenih komentara i pitali ga za njegov stav prema Monteliberu. Mihail je u početku odgovarao da je negativan (u jednom od izdanja vesti Montelibera sam analizirala njegov stav), a nakon početka mobilizacije rekao je da nek idu iz RF-a bilo gde, pa čak i u Montelibero, sve je bolje nego ostati. Uglavnom, bila sam pomalo iznenađena kada su naši ljudi rekli da je Svetov odmah pristao da dođe na fest. Istina je da je želeo da istovremeno organizuje veliku turneju po mestima koncentracije antiratne ruske dijaspore, ali je tada protiv njega pokrenut krivični postupak, pa nije bilo jasno koje zemlje može bezbedno posetiti, i dolazak na fest je bio pod znakom pitanja.

Tek kada se desila ciljana donacija za Svetovljevu kartu za Crnu Goru, on je dao konačnu saglasnost. Trebalo je maksimalno isplatiti novac, pa je Mihailu u rasporedu zakazano odmah dva izlaganja, plus kao bonus je trebalo ići intervju u podkast studiju Montelibera. Ipak, sve to nije garantovalo da će biti postignut dostojan medijski odjek: ja sam, recimo, predviđala da će Svetov nakon festa na svom kanalu samo pomenuti: održao sam kul predavanje u Crnoj Gori, obavezno poslušajte – i ni reči o festu, niti o Monteliberu. Srećom, predviđanje se nije ostvarilo.

Čista verzija nastupa još uvek nije objavljena, dajem tajmkod opšte transmisije od mesta gde se pojavljuje zvuk.

Glavne teze oba Svetovljeva nastupa bile su sledeće:

Ne želim da kažem ništa loše o Monteliberu, vi ste svaka čast, ali generalno pokušaj bežanja od države i izgradnja sopstvenog malog ankappa na periferiji je propala ideja, treba se baviti politikom, ne plašiti populizma i doći na vlast. Podsećam da je tema nastupa bila „šta da radi ruski libertarijanac u emigraciji“, tako da je ideja koja je relevantna za neke Argentince ili čak Crnogorce bila potpuno nerelevantna konkretno za Ruse.
Libertarijanci su prirodni individualisti, nemaju pojma šta se dešava van njihovog dvorišta, a nama je potreban libertarianski internacional. Ovde nema nikakvih prigovora – potreban je, radimo na tome. Fest je, između ostalog, upravo o tom internacionalu. Sada ćemo u okviru internacionala moći da zahtevamo od Svetova da osvetljava i probleme i uspehe ne samo „grudastih“ trudovika, već i naše.
Sa ljudima treba razgovarati jezikom ljubavi, sklonite svoju logiku, ona smeta. I uopšte, čitajte više levicares, oni kapiraju politiku, ne opterećujte se tom vašom ekonomijom, publici je ona dosadna. Rekao je to i otišao da daje intervju za Rabfak, levicama, pohvalna doslednost. Nažalost, prateći levičarske recepte, Mihail je tokom svoje političke karijere uspeo da odbije dosta istomišljenika, što malo demotiviše proučavanje onoga što ti ljudi savetuju. Istovremeno, razumne levice zaista ne treba odbijati, sa njima se odlično uspostavlja saradnja. Kriterijum razumnosti je da mržnja levice prema državi mora biti jača od mržnje prema nejednakosti, privatnom vlasništvu i sličnim levičarskim strašilima.

Dakle, moje predviđanje se nije ostvarilo: Svetov nije samo bio zadovoljan organizacijom festa i učesnicima projekta sa kojima je stigao da razgovara – on je promenio svoje mišljenje o projektu u celini i to je javno izjavio na nekoliko platformi: navodno, bio je u krivu, dobri ljudi, dobar projekat, uzalud se plašio. Respect, šta da se kaže. Svoju kartu je otplatio za sto dvadeset procenata.

Naravno, veoma bismo voleli da u svojim redovima imamo govornika takvog nivoa, ali zapravo naš put je decentralizacija. Tako da više ima smisla težiti pojavi desetine govornika nivoa Soza i stotine mog nivoa, nego tražiti jednog jedinog šampiona.

Koje varijante anarho-kapitalizma postoje? Znam samo za Rotbardovsku i Fridmanovsku varijantu (Hoppea ne uključujem, jer je to u suštini razvoj Rotbardovih ideja u jednom konkretnom pravcu).

Dmitrij

Ne mislim da negde postoji jasna tipologija, ali pitanje je zanimljivo, hajde da razmislimo.

Rothbardovska varijanta: izvodi se iz prirodnih prava, a stoga podrazumeva neki jedinstven etičko-pravni sistem opisan u „Etici slobode“, ili na neki drugi način izveden na istoj metodološkoj osnovi (na primer, u istom ključu svoje stavove izlaže Molinjū u svojoj Praktičnoj anarhiji). U vezi s njom se, shodno tome, javljaju pitanja: ko će naterati sve da se rukvode jedinstvenim pravnim sistemom.

Fridmanovska varijanta zasnovana je na ekonomskoj analizi prava, pri čemu se oslanja na čikašku ekonomsku školu, koja podrazumeva mogućnost bavljenja interpersonalnim poređenjem korisnosti do određene mere. Shodno tome, u Fridmanovom izvođenju anarho-kapitalizma, različiti pravni sistemi se trguju na tržištu, zauzimajući one njegove segmente gde se upravo oni pokazuju najefikasnijim.

Ipak, obe varijante organizacije društva podrazumevaju, kao svojevrsnog naslednika ključne državne funkcije izvršavanja sopstvenih odluka, neke agencije za pravnu zaštitu, kao kod Fridmana i supružnika Tannahill, ili strogo nenasilne agencije za rešavanje sporova, kao kod Molinjūa, koje ipak poseduju istinski totalitarnu regulatornu moć – ukratko, neke larve države o kojima se mora nekako objasniti koji razlozi neće dozvoliti tim larvama da izrastu u pune države.

Ja, prateći Vladimira Zolotoreva, pridržavam se praksiološkog pristupa analizi prava i, potpuno nezavisno od njega, dajem prognozu da će u anarhičkom društvu sa razvijenim tržišnim odnosima efekat podele rada izbaciti sa tržišta glomazne monstrume koji pokušavaju da pod jednim krovom sakupe potpuno različite funkcije koje su danas prisvojene državi. Ne postoje nikakvi osnovi za verovanje da usluge detektiva, kriminalista ili blokčejn-analitičara moraju nužno pružati iste firme koje nude usluge obezbeđenja, naplate dugova, rešavaju ekonomske sporove, održavaju katastre, osiguravaju život i imovinu, izdaju sertifikate o tome da osoba ume da vozi automobil ili, recimo, puca iz pištolja.

Praksa života u libertarianskoj zajednici Montelibero još više me utvrđuje u mojim prvobitno čisto teorijskim pogledima da ljudima nisu toliko potrebne detaljno propisane pravne institucije. Naprotiv, u anarhičkom društvu ljudi teže da rešavaju konflikte na licu mesta, po potrebi formirajući situacione koalicije. Potreba za složenim specijalizovanim uslugama u oblasti pravne zaštite javlja im se dovoljno retko, stoga će na slobodnom tržištu tu potrebu verovatno zadovoljavati relativno male kompanije koje ipak imaju širok geografski obuhvat – inače se ne bi skupila dovoljno klijentela.

Ako se vratimo na pitanje, vidimo da se različiti opisi ankap-a uglavnom svode na to kako će se u takvom društvu rešavati konflikti – jer po pitanjima, na primer, funkcionisanja slobodnog tržišta, libertarianski teoretičari nemaju naročite razilaženja. Shodno tome, ako vam na pamet padne neka ranije niko nije razvijao ideja o tome kako bi pravo još moglo da funkcioniše – čestitam, dodali ste još jednu varijantu ankap-a u zbirku već postojećih.

Mrežna država, poglavlje 2.4: Bog, Država, Mreža

Rat je rat, ali knjiga se sama neće prevesti. Objavljujem sledeće poglavlje Mrežne države: Bog, Država, Mreža. U njemu autor razvija Hobsovu definiciju Levijatana kao veštačkog subjektivnog bića koje stoji iznad ljudske zajednice i ukazuje na to da u ovu metaforu zapravo savršeno uklapa ne samo Država, već i onaj veštački subjekt koji joj je prethodio, odnosno Bog, kao i onaj veštački subjekt koji je nasleđuje, odnosno Mreža.

Metafora je ispala sažeta i efektna, a autor prilično detaljno razvija ovu temu, opisujući tonom prirodnjaka kako se mali levijatani ukrštaju. Poglavlje je, po mom ukusu, ispalo prilično sveže i zanimljivo; volim stručno pakovanje značenja.

Stoćima MTL-festa, deo 2, Pavel Usanov

Pavel Usanov je ekonomista iz Sankt Peterburga, pristalica austrijske škole, predaje na Evropskom univerzitetu, pored sopstvenog Hayek instituta. Mnoge serije svojih predavanja objavljuje na svom Jutjubu. Na festivalu se pojavio ovako. Prvobitno su želeli da pozovu Grigorija Baženova – on je takođe ekonomista, ali mejnstrimni, i takođe predavač, ne sećam se tačno gde, mislim u HSE, plus radi za savez nezavisnih proizvođača goriva. Grigorij takođe ima videoblog, otprilike četiri puta popularniji od Pavlovog, zbog čega su prioriteti organizatora festivala potpuno razumljivi. Međutim, Baženov se u jednom trenutku povukao, pozivajući se na sastanak katedre, pa je zato zamenjen Usanovom.

Predviđena tema Baženovljevog predavanja bila je: „Monetarna politika u libertarijanizmu: između zlatnog standarda i kripto valuta“. Kada je promenjen govornik, postavilo se pitanje nove teme. Znajući da je Pavel pre svega ekonomski istoričar, predložila sam modifikovanu varijantu: „Nedržavne monetarne sisteme: teorija i istorija“. Na tome su se složili. Želela sam da dobijem dobar uvod u našu monteliberovsku tokenomiku, iz kojeg bi bilo jasno zašto naš finansijski sistem ima upravo takve obrise.

Na monteliberovskom kanalu predavanje je za sada dostupno samo kao fragment strima, dok ga je Pavel kod sebe već objavio.

U predavanju se zaista može videti uvod u našu tokenomiku: Pavel konstatuje da, hteli mi mi to ili ne, novac kao univerzalno sredstvo razmene danas i dalje predstavlja dolar i, u manjoj meri, evro, dok je bitkoin dobar svojim potencijalom, ali ga još treba realizovati. Tako i u tokenomici Montelibera sve se meri pomoću stejbla u evrima, dolarima i bitkoinima; nismo izmišljali nikakvu sopstvenu egzotiku poput libertlandovskih merita kao novac.

Dan nakon festivala, Pavel i ja smo snimili poseban video, već o mojoj knjizi, i on ga je takođe objavio na svom kanalu. Nadam se da će nakon nekog vremena snimiti i kratak pregled nje. Barem rubrika sa recenzijama knjiga postoji na njegovom kanalu.

U celini, čovek se pokazao kao sasvim jednostavan i druželjubiv, i ovo definitivno nije poslednja epizoda njegove saradnje sa Monteliberom. Nisam sigurna da bi Grigorij Baženov to uradio bolje, u svakom slučaju, vreme će pokazati.

Kako bi se libertarijanac trebalo ponašati ako sazna da deca u porodici njegovih komšija trpe nasilje u kući?

Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?

U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.

Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.

Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.

Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.

Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.

Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.

Tragom MTL-festa, deo 1, Liberlend

Vit Edlička, samoproglašeni predsednik samoproglašene republike Liberlend, planirao je da govori na MTL-festu na temu „kako izgraditi najslobodniju državu na svetu“. Liberlend se nalazi na teritoriji koja se zove Gornja Siga, koja sa tačke gledišta Srbije treba da bude u Hrvatskoj, sa tačke gledišta Hrvatske treba da bude u Srbiji, ali u stvarnosti to je hrvatska strana Dunava, i upravo sa hrvatskim vlastima liberlenderi imaju najviše problema.

U kratkom periodu pre festa, Edlička i još nekoliko liberlendera su uhapšeni od strane Hrvatske, uz naknadnu deportaciju u Mađarsku. A 22. septembra, dan pre MTL-festa, hrvatske snage bezbednosti su upale na teritoriju naselja, uništivši sve tamošnje objekte i konfiskovavši svu pokretnu imovinu. Tako je Vitova priča o njegovom projektu obogaćena svežim, vrelim činjenicama.

Pozicija Hrvatske je definisana otprilike ovako: da, položaj granice nije regulisan, ali mi smo odgovorni za bezbednost spoljnog perimetra Šengen zone, u koju smo nedavno stupili, i zato težimo da presekemo sve provokacije, uključujući i provokacije od strane nekog kvazidržavnog entiteta.

Pozicija Liberlenda, s druge strane, svodi se na to da, pošto Hrvatska ulazi u Šengen zonu, ona više nema pun suverenitet nad granicom i ne može da postupa proizvoljno, vođena svojim ćudima. Za uništavanje tuđe imovine, kao i za bezrazložno pritvaranje ljudi izvan svojih državnih granica, morao bi se odgovarati pred sudom. Takođe, Liberlend insistira na tome da je teritorija na koju ne polaže pravo nijedna trenutna država – terra nullius, i da pojava nove države na njoj ne pritišće nijedne međunarodne norme, a ako je tako, onda budite ljubazni da poštujete naš državni suverenitet, kao što mi poštujemo vaš, gospodo Hrvati, i uopšte, čemu ratovati, hajde da budemo prijatelji, zar ne želite moćan turistički klaster pored sebe?

Ne postoji ništa što bi više iritiralo one na vlasti od podsećanja na pravne norme. Jer pravne norme stavljaju strane u konfliktu na isti nivo: demokratski izabrano praviteljstvo suverene države članice EU i neke šaljive figure sa par drvenih šupa i kućom-čamcem. Zbog toga će, naravno, hrvatska strana po mogućnosti ignorisati sve pravne procedure, jednostavno ostavljajući sve izjave Liberlenda bez pažnje. Ipak, cela ova priča može podići dosta prašine, ako, naravno, publika ne zaboravi da dodaje drva na ovu vatru.

Evo stranice sa kontaktima hrvatskog Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je organizovalo upad na teritoriju suverene slobodne republike Liberlend. Evo iste te stranice na engleskom. Možete slati pritužbe na različite adrese sa navedenog spiska, što će biti posebno korisno ako predstavljate neki zvanični medij. Takođe, naravno, ne bi škodili i repostovi.

MTL fest 2023, utisci

Juče sam imao priliku da posetim MTL-fest. Festival je održan u MTL-City-ju bukvalno na gradilištu, a pripreme su bile potpuno decentralizovane, po principu „ko najviše želi, uzme sebi deo posla i radi“. Tako da, naravno, nije prošlo bez propusta, ali je festival, kao rezultat primene takvog pristupa, svakako dobio svoj eklektični šarm.

Sreo sam Svetova uživo, popričali smo, mada mi knjiga još uvek nije uspela da mu uručim, svi su bili previše zauzeti. Zato Usanov nije ostao nepriznat. Sa njim još uvek razmišljamo o snimanju posebnog videa. Moj nivo konverzacijskog engleskog, nažalost, nije mi omogućio da posvetim dovoljno pažnje govornicima na engleskom jeziku.

Sopstveno izlaganje sam, iznenađujuće, uspeo da ne zeznem, hvala Danu Lesnovu što me je naterao da uradim dve probne prezentacije. Istina je da je nastup odmah nakon Svetova bilo sumnjivo zadovoljstvo, jer se na njega odmah nakuplja dvadesetak ljudi i počne da ga zasupaju pitanjima, on nastavlja da govori, odlazi dalje, i publika se naglo smanjuje.

Ako pogledamo koji delovi festivala su bili popunjeniji, a koji manje, vidi se da su libertarijanci dobro usavršili veštinu organizacije konferencija i razne male trgovine: ljudi su se okupljali uglavnom u lektorijumu, u food court-u i na sajmu. Međutim, ispostavilo se da se ova tema slabo kombinuje sa muzičkim festivalom. Prvo, glasna muzika je smetala lektorijumu, a drugo, baš zbog DJ programa skoro niko nije namerno dolazio, i svi su radije slušali govornike ili sedeli malo dalje i ćaskali – a da se tapše ispred bine, očigledno je potrebna sasvim drugačija publika.

Kao što se i očekivalo, veoma je nedostajala senka: ceo dan na otvorenom nije za Crnu Goru. Bilo je trenutaka kada sam osećao bliskost toplotnog udara, pa sam morao da rastresem penu koju sam poneo sa sobom i ležim malo u hladovini. Takođe, u food court-u je postojao određeni nagib ka alkoholnim pićima: nudili su pivo, sidar i razne žestoke rakije, a kafa i mors-čaj su bili samo na jednom mestu gde je bio najduži red. Spasila me je mineralna voda koju sam poneo sa sobom.

Međutim, sve ove male nepravilnosti ne umanjuju glavno: festival je prošao veoma energično, došlo je približno 270 ljudi, sastav govornika za prvi put je bio iznad očekivanja – a na nekoliko lokacija fest su uopšte opisivali kao godišnji i koji definitivno nije prvi. Dakle, osećaj skromnog debija nije lebdeo u vazduhu, fest je odmah bio percipiran kao deo nepokolebljive tradicije, to je super!

Razne slike i kratke video snimke sa festa možete pogledati u posebnom kanalu. Nadam se da će i tekstualni izveštaji uskoro početi pojavljivati tamo.

Mrežna država, poglavlje 2.3: Politička vlast i tehnološka istina

Objavljujem prevod sledećeg poglavlja Mrežne države. U njemu Baladži Šrinivasan razmišlja o tome da, ako se na istoriju gleda odozgo nadole, to je narativ diktiran od strane vlasti, koji omogućava establišmentu da i dalje zadrži svoju moć – a ako se gleda odozdo nagore, to je jednostavno besstrasna fiksacija činjenica iz prošlosti. I mada postoji iskušenje da se potpuno fokusiramo na pristup odozdo nagore, na čisto tehnološke aspekte istorije – ne, to je put ka političkom porazu. Ko želi da ima prihvatljiv svet oko sebe, obavezan je da gura sopstveni istorijski narativ, i ne može zaobići pristup odozgo nadole.

Rad na prevodu se, kao što možete videti, malo usporio. Nadam se da je to privremeno, čim se završi festival – nastaviću brže. Uzgred, na festivalu će se prodavati u papirnom obliku mali tiraž moje sopstvene knjige o ankapu, koju smo odlučili da odštampamo kao probu.

Alternative pravu na nošenje pištolja

Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?

Moskovljanin (ne Kinez)

Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.

Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.

Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.

Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.

Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.

Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Автор: Анкап-тян