Автор: Анкап-тян

Tragom MTL-festa, deo 1, Liberlend

Vit Edlička, samoproglašeni predsednik samoproglašene republike Liberlend, planirao je da govori na MTL-festu na temu „kako izgraditi najslobodniju državu na svetu“. Liberlend se nalazi na teritoriji koja se zove Gornja Siga, koja sa tačke gledišta Srbije treba da bude u Hrvatskoj, sa tačke gledišta Hrvatske treba da bude u Srbiji, ali u stvarnosti to je hrvatska strana Dunava, i upravo sa hrvatskim vlastima liberlenderi imaju najviše problema.

U kratkom periodu pre festa, Edlička i još nekoliko liberlendera su uhapšeni od strane Hrvatske, uz naknadnu deportaciju u Mađarsku. A 22. septembra, dan pre MTL-festa, hrvatske snage bezbednosti su upale na teritoriju naselja, uništivši sve tamošnje objekte i konfiskovavši svu pokretnu imovinu. Tako je Vitova priča o njegovom projektu obogaćena svežim, vrelim činjenicama.

Pozicija Hrvatske je definisana otprilike ovako: da, položaj granice nije regulisan, ali mi smo odgovorni za bezbednost spoljnog perimetra Šengen zone, u koju smo nedavno stupili, i zato težimo da presekemo sve provokacije, uključujući i provokacije od strane nekog kvazidržavnog entiteta.

Pozicija Liberlenda, s druge strane, svodi se na to da, pošto Hrvatska ulazi u Šengen zonu, ona više nema pun suverenitet nad granicom i ne može da postupa proizvoljno, vođena svojim ćudima. Za uništavanje tuđe imovine, kao i za bezrazložno pritvaranje ljudi izvan svojih državnih granica, morao bi se odgovarati pred sudom. Takođe, Liberlend insistira na tome da je teritorija na koju ne polaže pravo nijedna trenutna država – terra nullius, i da pojava nove države na njoj ne pritišće nijedne međunarodne norme, a ako je tako, onda budite ljubazni da poštujete naš državni suverenitet, kao što mi poštujemo vaš, gospodo Hrvati, i uopšte, čemu ratovati, hajde da budemo prijatelji, zar ne želite moćan turistički klaster pored sebe?

Ne postoji ništa što bi više iritiralo one na vlasti od podsećanja na pravne norme. Jer pravne norme stavljaju strane u konfliktu na isti nivo: demokratski izabrano praviteljstvo suverene države članice EU i neke šaljive figure sa par drvenih šupa i kućom-čamcem. Zbog toga će, naravno, hrvatska strana po mogućnosti ignorisati sve pravne procedure, jednostavno ostavljajući sve izjave Liberlenda bez pažnje. Ipak, cela ova priča može podići dosta prašine, ako, naravno, publika ne zaboravi da dodaje drva na ovu vatru.

Evo stranice sa kontaktima hrvatskog Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je organizovalo upad na teritoriju suverene slobodne republike Liberlend. Evo iste te stranice na engleskom. Možete slati pritužbe na različite adrese sa navedenog spiska, što će biti posebno korisno ako predstavljate neki zvanični medij. Takođe, naravno, ne bi škodili i repostovi.

MTL fest 2023, utisci

Juče sam imao priliku da posetim MTL-fest. Festival je održan u MTL-City-ju bukvalno na gradilištu, a pripreme su bile potpuno decentralizovane, po principu „ko najviše želi, uzme sebi deo posla i radi“. Tako da, naravno, nije prošlo bez propusta, ali je festival, kao rezultat primene takvog pristupa, svakako dobio svoj eklektični šarm.

Sreo sam Svetova uživo, popričali smo, mada mi knjiga još uvek nije uspela da mu uručim, svi su bili previše zauzeti. Zato Usanov nije ostao nepriznat. Sa njim još uvek razmišljamo o snimanju posebnog videa. Moj nivo konverzacijskog engleskog, nažalost, nije mi omogućio da posvetim dovoljno pažnje govornicima na engleskom jeziku.

Sopstveno izlaganje sam, iznenađujuće, uspeo da ne zeznem, hvala Danu Lesnovu što me je naterao da uradim dve probne prezentacije. Istina je da je nastup odmah nakon Svetova bilo sumnjivo zadovoljstvo, jer se na njega odmah nakuplja dvadesetak ljudi i počne da ga zasupaju pitanjima, on nastavlja da govori, odlazi dalje, i publika se naglo smanjuje.

Ako pogledamo koji delovi festivala su bili popunjeniji, a koji manje, vidi se da su libertarijanci dobro usavršili veštinu organizacije konferencija i razne male trgovine: ljudi su se okupljali uglavnom u lektorijumu, u food court-u i na sajmu. Međutim, ispostavilo se da se ova tema slabo kombinuje sa muzičkim festivalom. Prvo, glasna muzika je smetala lektorijumu, a drugo, baš zbog DJ programa skoro niko nije namerno dolazio, i svi su radije slušali govornike ili sedeli malo dalje i ćaskali – a da se tapše ispred bine, očigledno je potrebna sasvim drugačija publika.

Kao što se i očekivalo, veoma je nedostajala senka: ceo dan na otvorenom nije za Crnu Goru. Bilo je trenutaka kada sam osećao bliskost toplotnog udara, pa sam morao da rastresem penu koju sam poneo sa sobom i ležim malo u hladovini. Takođe, u food court-u je postojao određeni nagib ka alkoholnim pićima: nudili su pivo, sidar i razne žestoke rakije, a kafa i mors-čaj su bili samo na jednom mestu gde je bio najduži red. Spasila me je mineralna voda koju sam poneo sa sobom.

Međutim, sve ove male nepravilnosti ne umanjuju glavno: festival je prošao veoma energično, došlo je približno 270 ljudi, sastav govornika za prvi put je bio iznad očekivanja – a na nekoliko lokacija fest su uopšte opisivali kao godišnji i koji definitivno nije prvi. Dakle, osećaj skromnog debija nije lebdeo u vazduhu, fest je odmah bio percipiran kao deo nepokolebljive tradicije, to je super!

Razne slike i kratke video snimke sa festa možete pogledati u posebnom kanalu. Nadam se da će i tekstualni izveštaji uskoro početi pojavljivati tamo.

Mrežna država, poglavlje 2.3: Politička vlast i tehnološka istina

Objavljujem prevod sledećeg poglavlja Mrežne države. U njemu Baladži Šrinivasan razmišlja o tome da, ako se na istoriju gleda odozgo nadole, to je narativ diktiran od strane vlasti, koji omogućava establišmentu da i dalje zadrži svoju moć – a ako se gleda odozdo nagore, to je jednostavno besstrasna fiksacija činjenica iz prošlosti. I mada postoji iskušenje da se potpuno fokusiramo na pristup odozdo nagore, na čisto tehnološke aspekte istorije – ne, to je put ka političkom porazu. Ko želi da ima prihvatljiv svet oko sebe, obavezan je da gura sopstveni istorijski narativ, i ne može zaobići pristup odozgo nadole.

Rad na prevodu se, kao što možete videti, malo usporio. Nadam se da je to privremeno, čim se završi festival – nastaviću brže. Uzgred, na festivalu će se prodavati u papirnom obliku mali tiraž moje sopstvene knjige o ankapu, koju smo odlučili da odštampamo kao probu.

Alternative pravu na nošenje pištolja

Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?

Moskovljanin (ne Kinez)

Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.

Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.

Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.

Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.

Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.

Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.

Stojiš tako i razmišljaš: jesam li dovoljno u pravu, ili da stavim još par pušaka ispod krinoline?

Mrežna država, poglavlje 2.2. Mikroistorija i makroistorija.

Nastavljam da drvim prevod knjige Balajija Šrinivasana (uskoro ću čak naučiti ovo prezime) Mrežna država.

U novom poglavlju Mikroistorija i makroistorija autor se kreće uskom i opasnim stazom duž granice jeresi scientizma, koja je, kao što je poznato, zasnovana na odobravanju primene metoda prirodnih nauka na društvene nauke. Za sada se čini da linija nije pređena, ali na sve to gledam sa velikom sumnjom i nadam se da ću na vreme primetiti metodičku nepravilnost.

Prvi put mi prilikom prevoda knjige skoro više vremena oduzima ne sam prevod, već priprema teksta – sve te beskonačne spoljne i interne veze i slično. Teško zamišljam kako će to izgledati na papiru, iako se, čini se, planira izdanje i papirne verzije.

Ankap-paternalizam

Nedavno se u Montelibero dogodilo nešto specifično. Pojavila se osoba koja je želela da uđe u našu tokenomiku sa većim iznosom. Verovatno je pročitala uputstva i počela da ih sledi. Nabavila je negde na eksternoj berzi dolarske stablecoine i krenula da ih menja za naše evroske. U međuvremenu, berzanski „order book“ obično izgleda otprilike ovako:

Šta ovde vidimo? Postoji određeni broj tokena koji se trguju u oba smera sa manje-više prihvatljivim spread-om, a zatim počinju nalozi po potpuno besmislenim cenama, na primer, za prodaju se nudi 5 EURMTL po ceni od 1000 USDC za svaki. Da bi takav nalog bio izvršen, potrebno je da prvo neko kupi više od četiri hiljade EURMTL po ceni od oko 1.12, a u uobičajenim okolnostima se to, naravno, nikada ne dešava. Ali kada neko, bez gledanja, širokim gestom ubaci na tržište, na primer, 40000 USDC, on će otkupiti sve jevre evre, a preostalim iznosom će dokupiti preskupe. To se i dogodilo.

Prema libertarianskim principima, ova transakcija je, kao i svaka druga dobrovoljna transakcija, potpuno legitimna. Osoba ima puno pravo da proda čašu vode za dijamant u srcu pustinje ili kilogram brašna za antikvnu ikonu u blokiranom Lenjingradu. Tako je i u našem slučaju – na tržištu nije bilo povoljnijih ponuda, i kupac je pristao na ono što je bilo dostupno.

U čemu je razlika između našeg slučaja i goreopisanih slučajeva kupovine u uslovima ekstremnog deficitа? U našem slučaju na tržištu nije bilo stvarnog deficita. Bilo je dovoljno kupiti onoliko tokena koliko je izloženo na prodaju po prihvatljivoj ceni, zatim malo sačekati i uveriti se da su došli drugi trejderi i postavili nove naloge po cenama koje nisu mnogo gore. Takođe je bilo moguće napisati u čatu: želim, navodno, da kupim evre za četrdeset hiljada dolara, a na vašoj berzi ih nema toliko, ko je spreman da proda još? Konačno, moglo se obratiti direktno MTL fondu, rekavši: momci, vi ovde emitujete stablecoin, hajde da pod moje dolare izdate još novčića.

Ali da bi se to uradilo, potrebno je razumeti specifičnost robe koja se nabavlja i specifičnost trgovinskih instrumenata. I to nas dovodi do diskusije o paternalizmu u ankapu.

Šta je paternalizam? To je zahtev za takvim društvenim uređenjem koje smanjuje cenu greške. Postoji li takav zahtev u ankapu? Naravno, da. Čak i ako gledamo samo na tokenomiku, on postoji, prvo, sa strane novajlija koji još uvek nisu do kraja razumeli principe njenog rada, a zbog toga rizikuju da mnogo izgube iz neopreznosti. Drugo, postoji zahtev sa strane programera instrumenata tokenomike: ako je instrument opasan za korišćenje, ljudi će koristiti alternativna rešenja. Treće, postoji zahtev sa strane aktivista zajednice: njima je važno da ljudi dolaze i ostaju, a ne da beže u užasu, nailazeći na slične skrivene prepreke.

Kako je obrađen goreopisani slučaj?

Prvo, u MTL-Wallet novčanik su dodate dodatne provere. Ako korisnik želi da razmeni veliki iznos po tržišnoj ceni, bot poredi efektivni kurs razmene za predloženi iznos i za iznos koji je sto puta manji. Ako se oni razlikuju za više od 10%, bot ispušta upozorenje.

Drugo, uspelo je da se pronađe taj trejder koji se obogatio na svom nalogu i da se on ubedi da vrati zarađeno (nisam upoznat sa detaljima, možda je nešto ostavio sebi, ali oštećeni je, ipak, ostao u potpunom oduševljenju). To je bilo najteže, jer ankap zajednica nema i ne sme da ima nikakve instrumente prisilnog vraćanja.

Treće, fond planira da postavi zaštitne naloge za sve glavne trgovinske parove, kako bi neopreznom kupcu bilo izuzetno teško da ih probije.

Kakve zaključke mogu izvući iz onoga što se dogodilo?

Prvo, paternalizam je prirodan i protiv njega se ne treba boriti.

Drugo, u ankapu je paternalizam ograničen libertarianskim principima, odnosno samopripadnošću i principom neagresije.

Treće, čak i sa takvim ograničenjima, u društvu se mogu kreirati potpuno funkcionalni paternalistički instrumenti.

Tako da, evo vam još jedan argument u kolekciju za rasprave sa etatistima o tome da ankap nije ljudojedstvo, i da je privatni paternalizam efikasniji od državnog.

Mrežna država. Deo 2, Istorija kao trajektorija. 2.1. Prolog.

Nastavljam prevod knjige Baladži Šrinivasana Mrežna država. U komentarima prevoda prvog dela iznete je ideje da se zatim odmah prevede peti deo, koji se odnosi na samo izgradnju mrežne države. Zanimljivo, ali ne: svako dovoljno originalno delo teži da uvede sopstveni konceptualni aparat (što je u mojoj knjizi o ankapu takođe veoma vidljivo), a bez njega čitanje u neporedku postaje teže.

Zato vam evo početka drugog dela knjige, gde autor izlaže svoja razmišljanja o tome da je istorija primenjena disciplina, da u istoriji nema nikakve predodređenosti i da prave zajednice treba stvarati upravo na bazi pravilno obrađene istorije. U prologu dat je kratak sažetak celog drugog dela.

Nadam se da ću ipak s vremena na vreme prekidati prevod knjige svojim originalnim objavama, inače ćete ovde potpuno doziveti dosadu i razbežati se. Ali prevodi će izlaziti prilično često.

Počinjem da prevodim novu knjigu

Pre godinu dana na kanalu Русский Крипто Фронтиръ počeo je izlaziti prevod knjige Balajija Šrinivasana The Network State. Entuzijazma je bilo dovoljno samo za prvo poglavlje, a čak i deo tog prevoda više nije dostupan. Zato ja preuzimam proces, kao što sam već ranije uradio sa prevodom Fridmanove Mehanike slobode i njegovih Pravnih sistema koji se značajno razlikuju od naših.

Original neću objavljivati kod sebe, jer autor obećava da će ga držati na sopstvenom sajtu posvećenom ovoj knjizi i vršiti tamo ažuriranja po potrebi, tako da se ograničavam na objavljivanje prevoda.

Ukratko, knjiga predstavlja detaljan vodič za izgradnju jednog sasvim konkretnog tipa eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija: samoupravnog arhipelaga teritorija raspoređenih širom sveta, koje imaju diplomatsko priznanje tradicionalnih teritorijalnih država – barem od strane dela takvih država.

Prvo poglavlje je, u suštini, prošireni uvod, koji je potpuno dovoljan da se razume da li treba čitati dalje.

Pošto prevod ima sponzora, nadam se da ću moći da izbacujem tekst prilično brzo. Nažalost, ostali moji prevodi koji su u toku nemaju takve sponzore, i proces teče izuzetno sporo. Ne prestajem da se nadam da se situacija još uvek može nekako poboljšati.

Kako će funkcionisati prostitucija pri ankapu?

Cifra

Činilo mi se zanimljivim da prodiskutujem o ovom pitanju baš nakon nekoliko objava o hipotetskom ćelijskom stimulatoru, koji omogućava postizanje ozbiljnih kratkoročnih prednosti po cenu prevremenog trošenja organizma. Profesionalna prostitucija na slobodnom tržištu je upravo isti taj trade-off. Intenzivna eksploatacija sopstvenog organizma dok je mlad i lep, a dalje je već lična stvar kako raspolagati plodovima te eksploatacije: može se protrošiti, može se uspešno investirati, ili se može neuspešno investirati.

Što je manje prepreka za ulazak na tržište, to je na njemu veća konkurencija, niže cene i manje šanse da se mladost i lepota zamene dovoljno ozbiljnim prihodom da takva razmena uopšte ima smisla. Zbog toga je, naravno, prostitucija kao masovna profesija pri ankapu malo verovatna. Mnogo je verovatnije da će se njom okrenuti kao dodatnom poslu u periodu traženja odgovarajućeg stalnog zaposlenja, uključujući i period edukacije. Otprilike iz istih razloga iz kojih ljudi idu da rade kao kuriri, taksisti ili konobari.

Naravno, kao i sada, u odbranu ovih slabo plaćenih nekvalifikovanih radnika u sektoru usluga istupaće različiti aktivisti, sa određenim stepenom nespretnosti. Ali, pošto pri ankapu neće imati opcije da „postignu zabranu rada platformi-agregatorima“ ili „postignu kriminalizaciju kupovine usluga“, ovaj aktivizam će se svesti ili na zahteve za smanjenjem provizija platformi, ili na kampanje tipa „ja uvek plaćam radnicima u servisima dobre bakšiše, radite kao ja“.

Kao što je poznato, trenutno rad agregatora taksija izaziva aktivno protivljenje profesionalnih licenciranih taksista. Pri ankapu se ova delatnost ne licencira, i profesionalni licencirani taksisti jednostavno nestaju, tako da konkurenciju taksistima-frilenserima koji koriste različite agregate pružaju samo oni koji preferiraju sami da sede za volanom, uključujući i besplatno prevoženje prijatelja. Isto je i sa prostitucijom – neće nestati stalni bračni savezi i obične prijateljske avanture – oba imaju svoje troškove, ali se ovde obično ne govori o direktnoj uplati. Uostalom, negde na spoju između punopravne prostitucije i potpuno besplatnog seksa sasvim može stajati rad za donacije: osoba se može stideti da navede fiksnu cenu, ali jasno daje do znanja da će biti drago dobrovoljnoj nagradi.

Upravo tako ja kreiram svoje tekstove. Pojaviće se i besplatno, jer volim proces kreativnosti, ali daću prednost pitanju sa donacijom, čak i ako ono nije toliko zanimljivo kao besplatno – jer mi je potreban novac, i zato što činjenica plaćanja stvara moralnu obavezu. Uz to, tako se vrši najjednostavnije rangiranje na one kojima je moj odgovor važniji i one kojima je manje važan. Otprilike isti mehanizam će važiti u okvirima ankapa i sa donacijama za seks: ako jednoj strani u principu odgovara proces, ali ne želi da hobi pretvori u profesiju, a druga strana predstavlja neodređen krug lica, onda je umesto dugog i detaljnog traženja ekskluzivnog partnera sasvim verovatna ovakva donatna šema.

Podsećam da je pitanja najbolje postavljati ovde, a načini za doniranje su navedeni ovde.

Koliko-koliko si donirao? Tako, druženje sa drugaricama se otkazuje, zakazujem sastanak.

Diskutujemo o čarobnom stimulatoru

Dakle, čitaoci su na nekoliko platformi diskutovali o fantastičnoj pretpostavci izloženoj u prethodnom postu, njenim posledicama i sopstvenom ličnom ponašanju.

Evo glavnih ideja.

  1. Čovečanstvo se već sada sastoji i od fanatičnih dostigača i od onih koji žive polako. Ako će kontrast biti malo jači – to je odlično. Dostigači će ostvarivati još veće uspehe, goreći svojim idejama, dok će ostali koristiti rezultate u režimu koji je komforan za njih (zasebno stoji mišljenje da će se oni koji koriste stimulator prostorno separirati od onih koji ga ne koriste, ili obrnuto, pojaviće se zajednice zagovornika prirodnosti).
  2. Prvo što će ljudi pod stimulatorom uraditi jeste da razviju drugu verziju stimulatora, lišenu neželjenih efekata prve verzije, i tek tada ćemo svi početi da živimo.

Takođe, mnogi su primetili da vrednost uslovnog Harvarda ne leži u znanjima, već u netvorkingu; to je dugoročni zadatak koji stimulator ne rešava. Kao što ne rešava ni mnoštvo drugih zadataka, poput pronalaženja dugoročnog bračnog partnera, odgajanja dece, selekcije novih sorti baobaba i tako dalje.

Zanimljivo je kako se pitanje o stimulatoru koji ubrzava život prepliče sa drugim pitanjem na koje sam nedavno odgovarala – o posledicama pojave tehnologije besmrtnosti za izabrane. Hajde da i ovde uvedem dodatna ograničenja. Neka bude da je proizvodnja stimulatora jeftina i lako replicibilna tehnologija koju je praktično nemoguće zabraniti. Takođe, neka ova tehnologija ne predviđa alternativne puteve koji bi omogućili da se u relativno kratkom roku doradi tako da se ukloni ključni neprijatni neželjeni efekat. Inače nije zanimljivo.

Kako bi se ovaj stimulator mogao pojaviti? Najverovatnije pri istraživanjima u oblasti traumatologije ili nečemu sličnom. Dugo su se mučili sa životinjama, nisu uspeli da prevaziđu efekat prevremenog starenja, i na kraju su ga pustili u upotrebu u prvoj pomoći kao poslednje sredstvo, prvo za vojsku. Ako se ne primeni – umireš za pola sata, ako se primeni – živiš određeno vreme kraće. Zatim onaj koji oporavlja, iz dosade, uzme da pročita udžbenik iz više matematike, ili recimo, priručnik za popravku haimarsa u terenskim uslovima – i sa iznenađenjem otkrije da materijal odlično usvaja. Sve, džin je izašao iz boce.

Takođe je sasvim očigledno da će stimulator koristiti rakni bolesnici u bilo kom uzrastu. Takođe, ovo je više nego opravdano sredstvo protiv Alchajmera. Ukratko, pojaviće se sasvim značajan broj ljudi za koje će primena stimulatora doneti dvostruki plus – i produženje (ili ozbiljno olakšanje) života, i pojačanje sposobnosti. Umesto da živi dvadeset godina kao marazmatik, paralitičar ili da operiše svakih pola godine, čovek će prilično lako izabrati deset godina komfornijeg starenja, praćenog procvatom kognitivnih funkcija.

Više nego je verovatno da će se stimulator primenjivati u siromašnim višedetnim porodicama. Zašto poslati ćerku u prostituciju ili sina u štetnu proizvodnju, ako postoji način da se cela porodica izvuče iz siromaštva sa mnogo manjim troškovima, čak i što se tiče smanjenja očekivane dužine života. Drugim rečima, stimulator će ubrzati socijalne liftove. Oni koji imaju prihvatljive početne uslove imaju manje stimulaca za korišćenje preparata. Na taj način, stimulator će doprineti povećanju jednakosti, o čemu levjaci toliko vole da pričaju.

Što se tiče zaista masovnog prelaska na stimulator – to mi se čini malo verovatnim. Na kraju krajeva – pa, znamo da se u Severnoj Koreji aktivno koristi metamfetamin za povećanje produktivnosti rada – i šta s tim? Jedino studenti pred sesiju ponekad prate taj primer, ali se ne može reći da potrošači ovog stimulatora bukvalno istiskuju sa tržišta rada one koji ga preziru. Opet, savremene leviste vlade su mnogo više zabrinute za nezaposlenost nego za produktivnost rada. Ako neki maniaci budu spremni da zamene čitave kreativne kolektive – onda će se za one koji su ispale iz konkurentske trke jednostavno izmisli još više „bullshit job“-ova.

A kod ankapizma? Ne vidim ozbiljnu razliku, ova tehnologija nije ključna za formiranje društva. Jedino što će „bullshit job“-ova pri ankapizmu biti suštanstveno manje, a to znači da će oni koji ne koriste stimulator imati manje stabilnu zaradu, ali će moći da uživaju u nižim cenama. Uostalom, ni oni koji koriste stimulator neće postati uzori stabilnosti, jer je stimulator više stvar nadljudskog napora, a ne konstantnog povećanja efikasnosti. Tako da će niša za „radne konje“ još dugo ostati dovoljno široka.

Šta znači „ne želim stimulator“? Sat kuca!