Original neću objavljivati kod sebe, jer autor obećava da će ga držati na sopstvenom sajtu posvećenom ovoj knjizi i vršiti tamo ažuriranja po potrebi, tako da se ograničavam na objavljivanje prevoda.
Ukratko, knjiga predstavlja detaljan vodič za izgradnju jednog sasvim konkretnog tipa eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija: samoupravnog arhipelaga teritorija raspoređenih širom sveta, koje imaju diplomatsko priznanje tradicionalnih teritorijalnih država – barem od strane dela takvih država.
Prvo poglavlje je, u suštini, prošireni uvod, koji je potpuno dovoljan da se razume da li treba čitati dalje.
Pošto prevod ima sponzora, nadam se da ću moći da izbacujem tekst prilično brzo. Nažalost, ostali moji prevodi koji su u toku nemaju takve sponzore, i proces teče izuzetno sporo. Ne prestajem da se nadam da se situacija još uvek može nekako poboljšati.
Činilo mi se zanimljivim da prodiskutujem o ovom pitanju baš nakon nekoliko objava o hipotetskom ćelijskom stimulatoru, koji omogućava postizanje ozbiljnih kratkoročnih prednosti po cenu prevremenog trošenja organizma. Profesionalna prostitucija na slobodnom tržištu je upravo isti taj trade-off. Intenzivna eksploatacija sopstvenog organizma dok je mlad i lep, a dalje je već lična stvar kako raspolagati plodovima te eksploatacije: može se protrošiti, može se uspešno investirati, ili se može neuspešno investirati.
Što je manje prepreka za ulazak na tržište, to je na njemu veća konkurencija, niže cene i manje šanse da se mladost i lepota zamene dovoljno ozbiljnim prihodom da takva razmena uopšte ima smisla. Zbog toga je, naravno, prostitucija kao masovna profesija pri ankapu malo verovatna. Mnogo je verovatnije da će se njom okrenuti kao dodatnom poslu u periodu traženja odgovarajućeg stalnog zaposlenja, uključujući i period edukacije. Otprilike iz istih razloga iz kojih ljudi idu da rade kao kuriri, taksisti ili konobari.
Naravno, kao i sada, u odbranu ovih slabo plaćenih nekvalifikovanih radnika u sektoru usluga istupaće različiti aktivisti, sa određenim stepenom nespretnosti. Ali, pošto pri ankapu neće imati opcije da „postignu zabranu rada platformi-agregatorima“ ili „postignu kriminalizaciju kupovine usluga“, ovaj aktivizam će se svesti ili na zahteve za smanjenjem provizija platformi, ili na kampanje tipa „ja uvek plaćam radnicima u servisima dobre bakšiše, radite kao ja“.
Kao što je poznato, trenutno rad agregatora taksija izaziva aktivno protivljenje profesionalnih licenciranih taksista. Pri ankapu se ova delatnost ne licencira, i profesionalni licencirani taksisti jednostavno nestaju, tako da konkurenciju taksistima-frilenserima koji koriste različite agregate pružaju samo oni koji preferiraju sami da sede za volanom, uključujući i besplatno prevoženje prijatelja. Isto je i sa prostitucijom – neće nestati stalni bračni savezi i obične prijateljske avanture – oba imaju svoje troškove, ali se ovde obično ne govori o direktnoj uplati. Uostalom, negde na spoju između punopravne prostitucije i potpuno besplatnog seksa sasvim može stajati rad za donacije: osoba se može stideti da navede fiksnu cenu, ali jasno daje do znanja da će biti drago dobrovoljnoj nagradi.
Upravo tako ja kreiram svoje tekstove. Pojaviće se i besplatno, jer volim proces kreativnosti, ali daću prednost pitanju sa donacijom, čak i ako ono nije toliko zanimljivo kao besplatno – jer mi je potreban novac, i zato što činjenica plaćanja stvara moralnu obavezu. Uz to, tako se vrši najjednostavnije rangiranje na one kojima je moj odgovor važniji i one kojima je manje važan. Otprilike isti mehanizam će važiti u okvirima ankapa i sa donacijama za seks: ako jednoj strani u principu odgovara proces, ali ne želi da hobi pretvori u profesiju, a druga strana predstavlja neodređen krug lica, onda je umesto dugog i detaljnog traženja ekskluzivnog partnera sasvim verovatna ovakva donatna šema.
Podsećam da je pitanja najbolje postavljati ovde, a načini za doniranje su navedeni ovde.
Koliko-koliko si donirao? Tako, druženje sa drugaricama se otkazuje, zakazujem sastanak.
Dakle, čitaoci su na nekoliko platformi diskutovali o fantastičnoj pretpostavci izloženoj u prethodnom postu, njenim posledicama i sopstvenom ličnom ponašanju.
Evo glavnih ideja.
Čovečanstvo se već sada sastoji i od fanatičnih dostigača i od onih koji žive polako. Ako će kontrast biti malo jači – to je odlično. Dostigači će ostvarivati još veće uspehe, goreći svojim idejama, dok će ostali koristiti rezultate u režimu koji je komforan za njih (zasebno stoji mišljenje da će se oni koji koriste stimulator prostorno separirati od onih koji ga ne koriste, ili obrnuto, pojaviće se zajednice zagovornika prirodnosti).
Prvo što će ljudi pod stimulatorom uraditi jeste da razviju drugu verziju stimulatora, lišenu neželjenih efekata prve verzije, i tek tada ćemo svi početi da živimo.
Takođe, mnogi su primetili da vrednost uslovnog Harvarda ne leži u znanjima, već u netvorkingu; to je dugoročni zadatak koji stimulator ne rešava. Kao što ne rešava ni mnoštvo drugih zadataka, poput pronalaženja dugoročnog bračnog partnera, odgajanja dece, selekcije novih sorti baobaba i tako dalje.
Zanimljivo je kako se pitanje o stimulatoru koji ubrzava život prepliče sa drugim pitanjem na koje sam nedavno odgovarala – o posledicama pojave tehnologije besmrtnosti za izabrane. Hajde da i ovde uvedem dodatna ograničenja. Neka bude da je proizvodnja stimulatora jeftina i lako replicibilna tehnologija koju je praktično nemoguće zabraniti. Takođe, neka ova tehnologija ne predviđa alternativne puteve koji bi omogućili da se u relativno kratkom roku doradi tako da se ukloni ključni neprijatni neželjeni efekat. Inače nije zanimljivo.
Kako bi se ovaj stimulator mogao pojaviti? Najverovatnije pri istraživanjima u oblasti traumatologije ili nečemu sličnom. Dugo su se mučili sa životinjama, nisu uspeli da prevaziđu efekat prevremenog starenja, i na kraju su ga pustili u upotrebu u prvoj pomoći kao poslednje sredstvo, prvo za vojsku. Ako se ne primeni – umireš za pola sata, ako se primeni – živiš određeno vreme kraće. Zatim onaj koji oporavlja, iz dosade, uzme da pročita udžbenik iz više matematike, ili recimo, priručnik za popravku haimarsa u terenskim uslovima – i sa iznenađenjem otkrije da materijal odlično usvaja. Sve, džin je izašao iz boce.
Takođe je sasvim očigledno da će stimulator koristiti rakni bolesnici u bilo kom uzrastu. Takođe, ovo je više nego opravdano sredstvo protiv Alchajmera. Ukratko, pojaviće se sasvim značajan broj ljudi za koje će primena stimulatora doneti dvostruki plus – i produženje (ili ozbiljno olakšanje) života, i pojačanje sposobnosti. Umesto da živi dvadeset godina kao marazmatik, paralitičar ili da operiše svakih pola godine, čovek će prilično lako izabrati deset godina komfornijeg starenja, praćenog procvatom kognitivnih funkcija.
Više nego je verovatno da će se stimulator primenjivati u siromašnim višedetnim porodicama. Zašto poslati ćerku u prostituciju ili sina u štetnu proizvodnju, ako postoji način da se cela porodica izvuče iz siromaštva sa mnogo manjim troškovima, čak i što se tiče smanjenja očekivane dužine života. Drugim rečima, stimulator će ubrzati socijalne liftove. Oni koji imaju prihvatljive početne uslove imaju manje stimulaca za korišćenje preparata. Na taj način, stimulator će doprineti povećanju jednakosti, o čemu levjaci toliko vole da pričaju.
Što se tiče zaista masovnog prelaska na stimulator – to mi se čini malo verovatnim. Na kraju krajeva – pa, znamo da se u Severnoj Koreji aktivno koristi metamfetamin za povećanje produktivnosti rada – i šta s tim? Jedino studenti pred sesiju ponekad prate taj primer, ali se ne može reći da potrošači ovog stimulatora bukvalno istiskuju sa tržišta rada one koji ga preziru. Opet, savremene leviste vlade su mnogo više zabrinute za nezaposlenost nego za produktivnost rada. Ako neki maniaci budu spremni da zamene čitave kreativne kolektive – onda će se za one koji su ispale iz konkurentske trke jednostavno izmisli još više „bullshit job“-ova.
A kod ankapizma? Ne vidim ozbiljnu razliku, ova tehnologija nije ključna za formiranje društva. Jedino što će „bullshit job“-ova pri ankapizmu biti suštanstveno manje, a to znači da će oni koji ne koriste stimulator imati manje stabilnu zaradu, ali će moći da uživaju u nižim cenama. Uostalom, ni oni koji koriste stimulator neće postati uzori stabilnosti, jer je stimulator više stvar nadljudskog napora, a ne konstantnog povećanja efikasnosti. Tako da će niša za „radne konje“ još dugo ostati dovoljno široka.
Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…
Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?
U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.
Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?
U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.
Ako nije legitimno, onda kada tačno postaje nelegitimno, u trenutku prodaje ili kada ta ista nezdrava osoba počini zločin?
Ancapman
Mi, naravno, razmatramo ankap, jer se u državi ovo pitanje rešava putem političkih igara oko regulacija, a nas zanima šta je ispravnije.
Ankap je slobodno tržište plus decentralizacija primene prava. Tržište znači da prodavac sam odlučuje kome i po kojoj ceni da proda oružje. Anarhija znači da se konflikti rešavaju putem direktnog prisustva strana.
Psihopata želi da kupi oružje. Vlasnik oružja želi da ga proda. Treća osoba se plaši da će psihopata nekoga ubiti i volela bi da oružje ne bude prodato psihopati. Dakle, on ima konflikt sa prodavcem. A odakle će ta treća osoba znati da je kupac opasni psihopata? Zar imamo društvo totalne kontrole o kojem sanjas autor knjige Praktična anarhija Stefan Molinju?
Naravno, lako je zamisliti društvo gde su svi opasni psiho-ljudi prepoznati. To je selo ili mali gradić gde se svi znaju. Ovaj nije psihopata, već bezopasni hipi, on svira na šetalištu. A ovaj stalno glasno svađa sa ženom, i čini se da tamo dolazi do tuča. A na pokušaje da ga se smiri, on se još više razbesni i izbacuje besmutećnosti pretnje. Možda mu ne treba oružje? I vlasnik jedine prodavnice oružja u celom kraju radije neće preuzeti suvišan odgovornost. Ili će neoprezno prodati, i tada će ga sutra u berbernici pitati da li je idiot.
Ali ljudi, znate li, ponekad iz nekog razloga žive i u megapolisima. Da li će megapolisi opstati pri ankapu? Sasvim je moguće: ljudi se okupljaju zato što mnogi oflajn poslovi imaju primetan pozitivan efekat razmere, i nastaviće da ga imaju čak i u odsustvu državnih regulacija.
U megapolisu, uopšteno govoreći, svi ljudi izgledaju isto. Oružje se može prodati na hiljadu mesta. Niko se neće dobrovoljno kotizirati za vođenje složenog sistema registracije oružja i totalnog medicinskog pregleda, što znači da ga neće biti. Zato ćemo jednostavno prihvatiti kao činjenicu da će pri ankapu svaki solventni psihopata uvek naći mogućnost da kupi oružje, uključujući i anonimno, i čak će onaj svađalica iz malog grada to lako uraditi, jednostavno odlaskom u megapolis.
Kako se zaštititi od posledica? U malom gradu opasnom psihopati će mnogo lakše odbiti iznajmljivanje stana. Biće primoran da s vremena na vreme seli, dok se ne nastani na rubu grada, gde vlasnici nekretnina neće stalno primati žalbe na njihovog zakupca. U megapolisu može biti nejasno kome se žaliti na burnog komšiju, jer uopšteno govoreći jednostavno ne znaš ko je vlasnik susednog stana. Ali ako jako nervira, može se, ponovljam, preseliti u pristojniji kraj gde se više pažnje posvećuje miru stanara.
A ako burni psihopata ipak nabavi oružje i namerava da ga upotrebi, situacija postaje sasvim jednostavna: izvadi svoje i neutrališi psihopatu. Ili će to uraditi neko drugi ko stigne prvi. Ovde nema vremena razmišljati o tome da li je bilo legitimno prodati mu oružje i na koga prebaciti krivicu za nastalu situaciju. Verovatnoća da slučajno postanete meta metka je znatno niža od verovatnoće da slučajno postanete meta automobila ili da se utopite, ali to ne primorava ljude da odustanu od automobila ili kupanja.
A uopšte, pitanje o psihopatama i oružju već su mi postavili pre nekih pet godina. Bože, pet godina! Koliko dugo već vodim ovaj kanal!
Znate, u poslednje vreme u Monteliberu je prilično zanimljivo.
U MTL-Siti-ju su se već formovala četiri domaćinstva. Prva tri su građevinari koji su se uselili u novogradnje stanove – jedan ga je čak i kupio, dok dvoje iznajmljuju. Četvrto domaćinstvo je porodica gradonačelnika MTL-Siti-ja. Ranije je on primao radove na izgradnji na daljinu, a sada će moći da nadgleda gradnju sa krova svojih apartmana, pijući kafu.
A 23. septembra će se u MTL-Siti-ju održati libertarianski festival. Nedavno smo napravili izlet, procenili gde napraviti koje lokacije i shvatili da tamo može prilično komotno da se zabavlja oko tri stotine ljudi, od kojih dvesta na glavnom trgu sa scenom, a još stotina će se bez problema rasporediti po ostalim aktivnostima. Sa scene je tokom dana planirano nekoliko izlaganja. Prvo ću ja ukratko pričati o tome kako su prošle ove dve i po godine za Montelibero (aa, jebote, nastupati na sceni pred gomilom ljudi, zasraću se!!!), zatim puštamo Svetova kako bismo sve prebacili na njega i što pre zagušili moj propast, i dalje još nekoliko ljudi radi ozbiljnosti (poput jednog crnogorskog poslanika). Uveče na istoj sceni koncert do kraja, a oni najdosadniji se povlače na mirnije mesto i organizuju panel diskusiju. Paralelno sa svim tim – prezentacije lokalnih monteliberskih biznisa i drugih inicijativa, ispaštanje dece na posebnom prostoru, i sveprisutni networking.
Povodom održavanja festivala, obimna gradnja na teritoriji MTL-Siti-ja se privremeno obustavlja: nije planirano polaganje novih temelja, fokusiramo se na završne radove onoga što je već izgrađeno. Ali nakon toga, građevinari će se naravno ponovo razmahati. Nedavno je građevinska kompanija sprovela rebranding, sada se ponosno zove Tokenopolis i izlazi na široko tržište investicija. Oni koji smatraju da je ulaganje u investicioni fond Montelibero previše konzervativno i donosi previše skroman prinos, mogu kupiti tokene biznisa koji je već ukorenjen u Crnoj Gori bez posrednika i ostvariti ozbiljniju profit.
Sam investicioni fond trenutno prolazi kroz reorganizaciju. Nagomilao se razan socijalni teret koji je u kontradikciji sa neposrednim ciljevima fonda, odnosno ostvarivanjem profita. Zbog toga je početa potraga za pristupima kako bi se taj neprofilni teret skinuo sa njega.
Jedna od ideja je stvaranje posebnog, čisto humanitarnog fonda. Fond je osnovan još početkom leta, zove se Treći fond Montelibero, već je investirao u održavanje jesenjeg festivala i računa da postepeno preuzme kako nišu sponzorisanja različitih neprofitnih projekata koji promovišu libertarijanizam, tako i funkciju kase uzajamne pomoći. Kao što je poznato, takve kase su bile veoma zastupljene u 19. veku, dok država nije uzurpirala oblast socijalnog osiguranja. Ali obavezno državno socijalno osiguranje u Crnoj Gori za imigrante uopšte nije ništa. To znači da postoji prostor za delovanje. Nedavno sam uložila u fond simboličnih deset evra, kako bih ga pogledala iznutra. Pričaću kako se razvija.
Druga ideja za transformaciju investicionog fonda je stvaranje neke libertarianske asocijacije, u koju bi fond ušao kao običan član zajedno sa drugim ljudima i organizacijama. Ova ideja se sada aktivno diskutuje, pojavio se veliki broj prigovora, i postoji čak i određena šansa da će to dovesti do raskola Montelibera još pre nego što Mihail Svetov dođe u Crnu Goru.
Tako ili ovako, fond je ispunio svoj primarni zadatak: na početku projekta on je bio praktično jedini način za ulaganje novca i, nasuprot tome, za dobijanje investicija. Sada se pojavio dovoljan broj alternativa: niz sasvim samostalnih biznisa koji su nastali bez učešća MTL fonda i dobili finansiranje od učesnika Montelibera. A pojačana konkurencija je snažan stimulus za optimizaciju, što upravo i posmatramo.
Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.
Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.
Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.
Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.
Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.
Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?
I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?
Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.
Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.
Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.
Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.
Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.
Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.
Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.
Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!
Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.
Pre mesec dana momci iz projekata HypeCoinNews i Bitcorn pokušali su da pokrenu zajednički podkast Bitkom v Bitcoin, pozvavši Soza za prvu epizodu da im ispriča o Monteliberu. Došlo je do lošeg starta, pa su morali sami da diskutuju o Monteliberu. Kasnije sam ja prokomentarisala jednu od teza tog razgovora kod sebe.
Kratko su mi zamerili na nepreciznosti mog komentara: zamrzavanjem bitkoin-a u sidechain-u likvidnosti, dobijam zauzvrat LBTC novčiće, kojima kasnije mogu slobodno kupovati LMTL tokene ili bilo koje druge, a fond, prodavajući mi svoje tokene, može dalje da raspolaže dobijenim LBTC-om kako želi, uključujući i njihovu prodaju za evre. Ali pošto je likvidnost tog tržišta izuzetno mala, u suštini komentar ostaje potpuno validan: primena ovog mehanizma za akumulaciju resursa oflajn je nepraktična.
Dalje se razgovor više od sat vremena nastavio o drugim stvarima (ko može da napravi tajm-kodove – bilo bi od velike pomoći, pošaljite im u komentare). Slušala sam i zavidela: ja treba da držim predavanje o Monteliberu na predstojećem festivalu, a bolje od Soza sigurno neće biti, ma koliko se trudila(
Dodaću još nešto, verovatno, u ime Soza o siromašnima. U principu, siromašnom je dovoljno samo da dođe u zemlju i počne da zarađuje, legalizaciju može potpuno da ignoriše. Kultura plaćanja „na crno“ je ovde izuzetno razvijena. Dokumente ne traže na svakom koraku (a ako i pitaju jednom u pola godine, nema nikakvih sankcija ako kažete da su dokumenti ostali kod kuće). Poteškoće će nastati samo pri pokušaju izlaska iz zemlje. Ali ako ste siromašni, kakva vam je potreba za putovanjima po inostranstvu! Ostanite u Crnoj Gori, uživajte u njenom ogromnom, bez šale, prirodnom i kulturnom raznovrsnošću, učestvujte u aktivnostima lokalne zajednice – i uopšte se ne stresirajte. Ovde Romi čine pet procenata stanovništva, učite od njih ispravan odnos prema državi (odnos prema privatnom vlasništvu je bolje učiti od nas).
