Автор: Анкап-тян

Rođendan – ne samo jednom godišnje

Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…

Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?

U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.

Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?

U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.

Da li je legitimno prodavati oružje psihički nezdravoj i potencijalno opasnoj osobi?

Ako nije legitimno, onda kada tačno postaje nelegitimno, u trenutku prodaje ili kada ta ista nezdrava osoba počini zločin?

Ancapman

Mi, naravno, razmatramo ankap, jer se u državi ovo pitanje rešava putem političkih igara oko regulacija, a nas zanima šta je ispravnije.

Ankap je slobodno tržište plus decentralizacija primene prava. Tržište znači da prodavac sam odlučuje kome i po kojoj ceni da proda oružje. Anarhija znači da se konflikti rešavaju putem direktnog prisustva strana.

Psihopata želi da kupi oružje. Vlasnik oružja želi da ga proda. Treća osoba se plaši da će psihopata nekoga ubiti i volela bi da oružje ne bude prodato psihopati. Dakle, on ima konflikt sa prodavcem. A odakle će ta treća osoba znati da je kupac opasni psihopata? Zar imamo društvo totalne kontrole o kojem sanjas autor knjige Praktična anarhija Stefan Molinju?

Naravno, lako je zamisliti društvo gde su svi opasni psiho-ljudi prepoznati. To je selo ili mali gradić gde se svi znaju. Ovaj nije psihopata, već bezopasni hipi, on svira na šetalištu. A ovaj stalno glasno svađa sa ženom, i čini se da tamo dolazi do tuča. A na pokušaje da ga se smiri, on se još više razbesni i izbacuje besmutećnosti pretnje. Možda mu ne treba oružje? I vlasnik jedine prodavnice oružja u celom kraju radije neće preuzeti suvišan odgovornost. Ili će neoprezno prodati, i tada će ga sutra u berbernici pitati da li je idiot.

Ali ljudi, znate li, ponekad iz nekog razloga žive i u megapolisima. Da li će megapolisi opstati pri ankapu? Sasvim je moguće: ljudi se okupljaju zato što mnogi oflajn poslovi imaju primetan pozitivan efekat razmere, i nastaviće da ga imaju čak i u odsustvu državnih regulacija.

U megapolisu, uopšteno govoreći, svi ljudi izgledaju isto. Oružje se može prodati na hiljadu mesta. Niko se neće dobrovoljno kotizirati za vođenje složenog sistema registracije oružja i totalnog medicinskog pregleda, što znači da ga neće biti. Zato ćemo jednostavno prihvatiti kao činjenicu da će pri ankapu svaki solventni psihopata uvek naći mogućnost da kupi oružje, uključujući i anonimno, i čak će onaj svađalica iz malog grada to lako uraditi, jednostavno odlaskom u megapolis.

Kako se zaštititi od posledica? U malom gradu opasnom psihopati će mnogo lakše odbiti iznajmljivanje stana. Biće primoran da s vremena na vreme seli, dok se ne nastani na rubu grada, gde vlasnici nekretnina neće stalno primati žalbe na njihovog zakupca. U megapolisu može biti nejasno kome se žaliti na burnog komšiju, jer uopšteno govoreći jednostavno ne znaš ko je vlasnik susednog stana. Ali ako jako nervira, može se, ponovljam, preseliti u pristojniji kraj gde se više pažnje posvećuje miru stanara.

A ako burni psihopata ipak nabavi oružje i namerava da ga upotrebi, situacija postaje sasvim jednostavna: izvadi svoje i neutrališi psihopatu. Ili će to uraditi neko drugi ko stigne prvi. Ovde nema vremena razmišljati o tome da li je bilo legitimno prodati mu oružje i na koga prebaciti krivicu za nastalu situaciju. Verovatnoća da slučajno postanete meta metka je znatno niža od verovatnoće da slučajno postanete meta automobila ili da se utopite, ali to ne primorava ljude da odustanu od automobila ili kupanja.

A uopšte, pitanje o psihopatama i oružju već su mi postavili pre nekih pet godina. Bože, pet godina! Koliko dugo već vodim ovaj kanal!

Vesti projekta Montelibero, izdanje 16

Znate, u poslednje vreme u Monteliberu je prilično zanimljivo.

U MTL-Siti-ju su se već formovala četiri domaćinstva. Prva tri su građevinari koji su se uselili u novogradnje stanove – jedan ga je čak i kupio, dok dvoje iznajmljuju. Četvrto domaćinstvo je porodica gradonačelnika MTL-Siti-ja. Ranije je on primao radove na izgradnji na daljinu, a sada će moći da nadgleda gradnju sa krova svojih apartmana, pijući kafu.

A 23. septembra će se u MTL-Siti-ju održati libertarianski festival. Nedavno smo napravili izlet, procenili gde napraviti koje lokacije i shvatili da tamo može prilično komotno da se zabavlja oko tri stotine ljudi, od kojih dvesta na glavnom trgu sa scenom, a još stotina će se bez problema rasporediti po ostalim aktivnostima. Sa scene je tokom dana planirano nekoliko izlaganja. Prvo ću ja ukratko pričati o tome kako su prošle ove dve i po godine za Montelibero (aa, jebote, nastupati na sceni pred gomilom ljudi, zasraću se!!!), zatim puštamo Svetova kako bismo sve prebacili na njega i što pre zagušili moj propast, i dalje još nekoliko ljudi radi ozbiljnosti (poput jednog crnogorskog poslanika). Uveče na istoj sceni koncert do kraja, a oni najdosadniji se povlače na mirnije mesto i organizuju panel diskusiju. Paralelno sa svim tim – prezentacije lokalnih monteliberskih biznisa i drugih inicijativa, ispaštanje dece na posebnom prostoru, i sveprisutni networking.

Povodom održavanja festivala, obimna gradnja na teritoriji MTL-Siti-ja se privremeno obustavlja: nije planirano polaganje novih temelja, fokusiramo se na završne radove onoga što je već izgrađeno. Ali nakon toga, građevinari će se naravno ponovo razmahati. Nedavno je građevinska kompanija sprovela rebranding, sada se ponosno zove Tokenopolis i izlazi na široko tržište investicija. Oni koji smatraju da je ulaganje u investicioni fond Montelibero previše konzervativno i donosi previše skroman prinos, mogu kupiti tokene biznisa koji je već ukorenjen u Crnoj Gori bez posrednika i ostvariti ozbiljniju profit.

Sam investicioni fond trenutno prolazi kroz reorganizaciju. Nagomilao se razan socijalni teret koji je u kontradikciji sa neposrednim ciljevima fonda, odnosno ostvarivanjem profita. Zbog toga je početa potraga za pristupima kako bi se taj neprofilni teret skinuo sa njega.

Jedna od ideja je stvaranje posebnog, čisto humanitarnog fonda. Fond je osnovan još početkom leta, zove se Treći fond Montelibero, već je investirao u održavanje jesenjeg festivala i računa da postepeno preuzme kako nišu sponzorisanja različitih neprofitnih projekata koji promovišu libertarijanizam, tako i funkciju kase uzajamne pomoći. Kao što je poznato, takve kase su bile veoma zastupljene u 19. veku, dok država nije uzurpirala oblast socijalnog osiguranja. Ali obavezno državno socijalno osiguranje u Crnoj Gori za imigrante uopšte nije ništa. To znači da postoji prostor za delovanje. Nedavno sam uložila u fond simboličnih deset evra, kako bih ga pogledala iznutra. Pričaću kako se razvija.

Druga ideja za transformaciju investicionog fonda je stvaranje neke libertarianske asocijacije, u koju bi fond ušao kao običan član zajedno sa drugim ljudima i organizacijama. Ova ideja se sada aktivno diskutuje, pojavio se veliki broj prigovora, i postoji čak i određena šansa da će to dovesti do raskola Montelibera još pre nego što Mihail Svetov dođe u Crnu Goru.

Tako ili ovako, fond je ispunio svoj primarni zadatak: na početku projekta on je bio praktično jedini način za ulaganje novca i, nasuprot tome, za dobijanje investicija. Sada se pojavio dovoljan broj alternativa: niz sasvim samostalnih biznisa koji su nastali bez učešća MTL fonda i dobili finansiranje od učesnika Montelibera. A pojačana konkurencija je snažan stimulus za optimizaciju, što upravo i posmatramo.

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Prevod poglavlja o islamskom pravu.

Strašno dugo nisam počela prevod knjige Dejvida Fridmana o raznim egzotičnim pravnim sistemima. Ali onda su mi u privatnim porukama poslali link do parodije Skota Aleksandra Pravni sistemi koji uopšte ne liče na naš (jer sam ih jednostavno izmislio) – posramila sam se i sela da prevodim.

Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.

Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.

Libertarijanizam, oružje i presumpcija poverenja

Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.

Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.

Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.

Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?

I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?

Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.

Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.

Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.

Šta raditi sa efektom „zečaja bez karte“ pri ankapu u sferi odbrane, bezbednosti i prava?

Evgenij Fiškin

Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.

Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.

Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.

Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.

Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!

Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.

Bitkojneri diskutuju o Monteliberu, nastavak

Pre mesec dana momci iz projekata HypeCoinNews i Bitcorn pokušali su da pokrenu zajednički podkast Bitkom v Bitcoin, pozvavši Soza za prvu epizodu da im ispriča o Monteliberu. Došlo je do lošeg starta, pa su morali sami da diskutuju o Monteliberu. Kasnije sam ja prokomentarisala jednu od teza tog razgovora kod sebe.

I tako, juče je konačno izašao snimak razgovora sa Sozom.

Kratko su mi zamerili na nepreciznosti mog komentara: zamrzavanjem bitkoin-a u sidechain-u likvidnosti, dobijam zauzvrat LBTC novčiće, kojima kasnije mogu slobodno kupovati LMTL tokene ili bilo koje druge, a fond, prodavajući mi svoje tokene, može dalje da raspolaže dobijenim LBTC-om kako želi, uključujući i njihovu prodaju za evre. Ali pošto je likvidnost tog tržišta izuzetno mala, u suštini komentar ostaje potpuno validan: primena ovog mehanizma za akumulaciju resursa oflajn je nepraktična.

Dalje se razgovor više od sat vremena nastavio o drugim stvarima (ko može da napravi tajm-kodove – bilo bi od velike pomoći, pošaljite im u komentare). Slušala sam i zavidela: ja treba da držim predavanje o Monteliberu na predstojećem festivalu, a bolje od Soza sigurno neće biti, ma koliko se trudila(

Dodaću još nešto, verovatno, u ime Soza o siromašnima. U principu, siromašnom je dovoljno samo da dođe u zemlju i počne da zarađuje, legalizaciju može potpuno da ignoriše. Kultura plaćanja „na crno“ je ovde izuzetno razvijena. Dokumente ne traže na svakom koraku (a ako i pitaju jednom u pola godine, nema nikakvih sankcija ako kažete da su dokumenti ostali kod kuće). Poteškoće će nastati samo pri pokušaju izlaska iz zemlje. Ali ako ste siromašni, kakva vam je potreba za putovanjima po inostranstvu! Ostanite u Crnoj Gori, uživajte u njenom ogromnom, bez šale, prirodnom i kulturnom raznovrsnošću, učestvujte u aktivnostima lokalne zajednice – i uopšte se ne stresirajte. Ovde Romi čine pet procenata stanovništva, učite od njih ispravan odnos prema državi (odnos prema privatnom vlasništvu je bolje učiti od nas).

O pravu nacija na samoopredeljenje

Nedavno sam imala priliku da poslušam debate dvojice ruskih emigranata o tome kako se postaviti prema ruskom narodu. Ispalo je tako da su u jednom od Montelibero četova izazvali burnu diskusiju, pa sam i ja odlučila da se priključim sa svojim mišljenjem.

Ukratko pozicije strana:

Mihail Svetov. Narod treba voleti; narod je žrtva režima; protiv režima je sada besmisleno nastupati, treba dočekati pogodan trenutak; narodu je potreban vođa, dobri gospodar, koji će preuzeti vlast i vladati vođeno ljubavlju.

Mark Fejgin. Nemamo vremena da se mazi sa narodom, on je već sve upropastio; ako narod sam ne sruši Putina, onda nema razloga za žaljenje ako će i dalje drugi odlučivati umesto njega; uzeće i reparacije i raskomadaju zemlju; uzgred, ako je raskomadaju, to nije loše, postoji šansa za pojavu ruskog Tajvana, gde bi Mark lično mogao smestiti svoje umorne kosti.

Ono što kod cele ove retorike kod mene izaziva najveće odbojnost jeste to što svi govore o nekom tu ruskom narodu. Ali pravo nacija na samoopredeljenje nije u tome da neko stranac nazove određenu zajednicu ljudi narodom i izdvoji za taj narod komad zemlje. To je u tome da ljudi sami sebe definišu kao narod, počnu da se ponašaju kao narod i izbore svoje priznanje kao naroda. Ljudi imaju takvo pravo – da se samoopredele u narode.

Narod Montelibero se, recimo, već samoopredelio. Svako može pripisati sebe našem narodu, uveriti se da ga i narod priznaje kao svog, a vremenom se odlučiti i na aliju – fizički se relocirati u dom svog naroda. Ako je on zaista naš po duhu, čeka ga topao doček.

Mark Fejgin sa svojim snovima o ruskom Tajvanu iznenada se ispostavio bližim nama po duhu nego Mihail Svetov sa svojim snovima o dobrom moskovskom gospodaru. Ali Mihail poseduje veoma dragocenu sposobnost da zainteresuje ljude za libertarijanizam, čak i ako do tada nisu imali pojma o njemu. Kasnije će oni razumeti temu i postepeno se udaljiti od Mihailove pozicije, ali kao aperitiv, Svetov je dobar.

Zato smo veoma srećni što Mihail Svetov namerava da dođe kod nas krajem septembra na festival Montelibero (sajt je tek napravljen, budite strpljivi, dopunjavaće se). A pošto već dolazi, onda će, naravno, i nastupiti. Tema još uvek nije određena.

I ja ću nastupiti, sa kratkim pregledom onoga što je narod Montelibero uspeo da postigne za nešto više od dve godine, i šta ga još očekuje.

Ali ovakvi nastupi su samo mali deo programa, ipak nije konferencija, već festival. Zabavićemo se, to motiviše za život.

Jebeni cirk

Prilično je teško dodati nešto originalno onoj eksploziji svakвозмоžnih analiza i stvaranja memova koja se dogodila u poslednjih nekoliko dana u vezi sa tenkom koji je zaglavio u vratima cirkusa.

Najrealističnija verzija onoga što se dogodilo, čini mi se, jeste ona koju predlaže Aleksej Šustov, (on je, inače, nedavno izdao novo izdanje svoje knjige Posle države, sve još nisam pronašla vremena da je pročitam i objavim recenziju), tako da sam sada oslobođena potrebe da iznesem svoju verziju.

Najuravnovesniji predlog o tome kako bi trebalo iskoristiti ovaj incident, po mom mišljenju, naišla sam kod Romana Popkova. Ukratko: to je bila odlična demonstracija za razumne skeptike da se Putinov režim zaista može srušiti direktnim nasiljem, i da je za to dovoljno imati malu vojsku. Sećam se da sam, kada sam razgovarala sa Piterom Jangom iz fonda slobodnih privatnih gradova, pomenula da najveću Zelenskijevu grešku u ovom ratu smatram odbijanje regrutovanja pune ugovorne vojske od građana RF.

Dodaću, međutim, da se generali uvek pripremaju za prošle ratove, i sada će Putin gotovo sigurno povući sa fronta onih par divizija koje bi ionako, po ideji, trebalo da brane Moskvu. Tako da će za ponovljenje Prigožinovog manevra sada biti potrebne daleko ozbiljnije snage. Dakle, verovatno će biti potrebno izmisliti nešto drugo. Pa, barem će to malo oslabiti RF na frontu, što je takođe nešto korisno.

Ako ni sada Ukrajina ne počne da razvija retoriku o neophodnosti međunarodne podrške raspadu RF, onda ja više ne znam kakvi su još znaci potrebni njenom rukovodstvu. Ne da sam ih visokog mišljenja, ali ovaj potez danas izgleda potpuno očigledno. Jednostavno objaviti da će Ukrajina odmah priznati državnost bilo kog subjekta RF koji izađe iz njenog sastava. Nije toliko važno da li će Ukrajina uspeti da garantuje zaštitu svakoj takvoj novoj državi. Važno je da to postane rutinski deo političke retorike, opšte mesto za svakog pristojnog političara. Ima li subjekt RF pravo da se odvoji od RF? Naravno da ima, jer je moskovski režim zločinački i nelegitiman. Tačka. Nema tu šta diskutovati.

Samo se plašim da se ni u ukrajinskom jeb*nom cirkusu ništa neće promeniti. Jednostavno će nastaviti da melju rusku vojsku u dodeljenom ćošku i da mole Zapad za opremu, druge replike im nisu napisali.

Sprečavanje nuklearnog rata pri ankapu

Zdravo! Baš mi se ne sviđaju tvoji odgovori o sprečavanju nuklearnog rata. Kažeš da će ankapisti prebaciti troškove na nomenklaturu, ali ti odgovori su daleko od stvarnosti. Za glavu Lukašenka je bila raspisana nagrada od 11 miliona evra, ali nije bilo čak ni pokušaja da ga eliminišu.

Recimo da postoji nomenklatura koja sedi u veoma dubokom bunkeru ispod gusto naseljenog grada. Štite je lojalne tajne službe.
Šta će libertarijanci raditi ako ta nomenklatura započne nuklearni rat protiv Ankapistana (=čime im prete kako ga ne bi dopustili)? Poželjno je navesti neke konkretne vojne mere.

Nenavision

Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.

U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.

U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.

Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.

Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.

Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.

Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.

Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.

Kolona lako oklopne tehnike – laka meta