Završen je prevod poslednja dva poglavlja „Praktične anarhije„. Jedno se ticalo problema abortusa i ostavilo je na mene pozitivan utisak time što autor nije počeo da fantazira o svetloj totalitarnoj budućnosti, u kojoj svemoćna libertarianska privatna pravna društva izlažu one koji rade abortuse totalnom ostracizmu, primoravajući ove strašne kriminalce da crknu pored ograde – već je samo podsetio da državno subvencionisanje obezbeđuje prekomernu proizvodnju onoga što se subvencioniše. Iznenađujuće blago za konzervativnog moralnog filozofa.
Poslednje poglavlje se ispostavilo ne kao standardni zaključak na kraju knjige, gde se ukratko sumira ono čemu je čitalac upravo posvetio nekoliko sati svog života – već kao par potpuno odvojenih svetonazornih eseja. Jedan – o tome kako je sam Molinj imao veliku sreću što je rođen u tako divno vreme, kada može u relativnoj fizičkoj sigurnosti da „pali“ ljude rečima, i koliko bi mu bilo dosadno da živi u svetu pobedničke anarhije, gde više nikoga ne treba paliti. Drugo – kako je divno kada očistiš mozak i shvatiš da ne treba tebi da se dopadneš čitaocu, već čitalac tebi, i tada ga možeš milostivo ne banovati u komentarima. Uglavnom, tekst je veoma ličan i iskren.
U bliskoj budućnosti planiram da složim tekst u epub format, ispravljajući u procesu razne sitne greške, i, osveživši ovaj dugotrajan projekat u svojoj memoriji, iznesem već povezanu recenziju cele knjige, a ne njenih pojedinačnih poglavlja.
Nedavno su Bitarch i Voluntarist predložili kao tezu za svoju ideju biopojačanja morala Heinleinovu povest „Coventry“. Ukratko, zaplet je sledeći: glavni junak je branio pravo na fizičku agresiju i umesto psihološke korekcije izabrao je progonstvo među sličnim agresorima. Tamo se najeo lokalnih običaja, a kada je otkrio da ti varvari planiraju da pobegnu iz svog ograđenog prostora i porobite mirne stanovnike spolja, zastupio je one koji su ga proterali, budući spreman čak i na tu istu psihološku korekciju.
Zaključci Bitarcha i Voluntarista: korekcije se ne treba plašiti, prihvatite je dobrovoljno, nije neophodno da pre toga organizujete ekskurziju kod agresivnih divljaka.
Robert Heinlein je grandmaster američke fantastike, ali samo jedan od trojice. Knjige Arthura Clarka nisu previše poznate na ruskim prostorima, pa nećemo o njemu, bolje ćemo videti šta treći grandmaster – Isaac Asimov – piše o temi korekcije agresivnog ponašanja.
U njegovoj verziji istorije budućnosti, ljudi su aktivno koristili antropomorfne robote, čiji je razum, iz straha od bunta mašina, ograničen tri zakona koji su danas opštepoznati. Kolonizovavši pomoću robota nekoliko desetina planeta, ljudi su tamo izgradili udobno kosmonautsko društvo, gde je broj ljudi komforno mali, a broj robota koji im služe komforno veliki. Roboti ne samo da sami nisu primenjivali nasilje nad ljudima, već su presecali i slične pokušaje bilo koga drugog. To je učinilo život bezbednim, a naviku fizičkog nasilja potpuno je izbrisalo. Prilagođavši svoje planete i sami se prilagodivši, kosmonauti su prestali sa svakom ekspanzijom i fokusirali se uglavnom na produžavanje svog života.
Oni koji su ostali na Zemlji bili su previše brojni i samo su se sve gušće skupili kako bi uštedeli na komunalnim troškovima zahvaljujući pozitivnim efektima razmere. Na kraju su stekli strah od divlje prirode i takođe izgubili sposobnost za kosmičkom ekspanzijom.
Iz ove zamke Asimov je izvukao čovečanstvo bukvalno pomoću „boga iz mašine“. Određeni robot je slučajno stekao sposobnost da čita i ispravlja ljudske emocije, ispunio se mislima o dobri kosmičke ekspanzije za čovečanstvo i izbacio je to isto čovečanstvo sa Zemlje bez robota šutnom pod zadnjicu, a zatim je još i ugasio svetlo za onima koji odlaze kako ne bi pomislili da se vrate – pokrenuo je mehanizam koji je postepeno učinio Zemlju potpuno nepogodnom za život. Rezultat – dvadeset hiljada godina ekspanzije i zvezdanih ratova, naseljavanje cele galaksije, a zatim prelazak na „hive mind“, opštegalaktički razum – ali ne toliko da bi se udobno živelo bez nasilja u okvirima jedinstvenog čovečanstva, već da bi se, u slučaju potrebe, efikasno pružio otpor invaziji iz drugih galaksija.
Dakle, Asimov pomoću svog umetničkog instrumentarijuma pokazuje da je agresija životno neophodna čovečanstvu za ekspanziju i zaštitu od Tuđaca, dok u vreme kada nema prostora za ekspanziju, dolazi vreme za korekciju agresivnog ponašanja, ali to je nužna mera, slična lekovima za suzbijanje imunog odgovora, i ako se preterano zapleti u nju, čovečanstvo slabi i degeneriše. Za svako ljudsko društvo, prema Asimovu, najbolje stanje je period njegove ekspanzije, kada su ljudi energični, preduzimljivi i puni zdrave agresije usmerene pre svega na spoljni svet. I taj ideal kod Asimova otelovljuju trgovci – ljudi koji pokoravaju frontir i istražuju koje korisne stvari tamo postoje, koje se mogu jeftino nabaviti, a zatim skupo prodati u civilizovanim krajevima.
U čemu je razlika ovog sveta od društva prikazanog u „Coventryju“? Tamo agresori ne dospevaju na frontir, već u rezervat. Njihova agresija je usmerena jedni na druge, odvija se pozitivna selekcija po nivou snalažljivosti i bezobzirnosti agresora, i pre ili kasnije oni prelaze na ekspanziju, pronalazeći način da probiju barijeru kojom su se od njih odgradili civilizovani i mirni ljudi. Upravo je svet „Coventryja“ ideal savremene zapadne civilizacije u našoj sopstvenoj verziji Zemlje. Ova civilizacija je umorna od ratova i volela bi da živi u miru sa varvarima, ili barem da se od njih odgradi, iako najcivilizovaniji predstavnici zapadne civilizacije optužuju zagovornike takvog ograđivanja za preteranu okrutnost, jer je i varvarska kultura vredna i autentična, samo treba pomoći varvarima da okuse čari civilizacije, i sve će biti u redu.
U takvom obliku zapadna civilizacija je osuđena. Bitarch i Voluntarist, osećajući to, zastupaju ideju o psihokorekciji, ali govore pre svega o tome da se agresija uklanja unutar civilizovanog društva. I to je njihova retorička greška. Njihove ideje bi bile primljene potpuno drugačije kada bi govorili o psihokorekciji upravo kao o ofanzivnom oružju protiv varvarstva.
Zabombardovati afričke divljake, ruske orkove, meksičke kartele i ostalu šljam empatijom i ljubaznošću pomoću serotoninskih bombi! Oseći im psihopatiju iz korena! Civilizacija će napredovati sve dok poslednji islamista ne poljubi dami ruku!
Dugo nisam uspevao da pronađem pravi ton za završno poglavlje knjige o libertarianskoj teoriji rata, gde treba da budu dati libertarianska analiza i preporuke za ratove koje započinje država. Međutim, zatim se dogodio jedan saobraćajni incident u američkoj državi Minesota, koji je bio praćen burnim diskusijama na mreži – i stvari su konačno krenule. Tako da izražavam zahvalnost svim specijalnim službama, građanskim aktivistima i ljubiteljima prepirki na njihov doprinos nauci.
Za sada je spreman samo odeljak 3.3.1, u kojem država napada pojedinca, ali dalje bi stvari trebalo da idu brže.
A, i još je dodato malo upozorenje na samom početku trećeg dela knjige, povezano sa tim da se rat sa državom može razumeti na različite načine, dok nas u ovoj knjizi zanima rat u njegovom brutalnijem smislu, jer je upravo on do sada bio lišen libertarianskog teorijskog osmišljavanja.
Atomic Cherry je za svoje plaćene pretplatnike objavio ciklus od četiri članka „Ka futurologiji rata„, a meni je poslao nacrte u Wordu. Usledila je kratka diskusija, ali moraću da je predhodim kratkim pregledom ciklusa, gde delimično prepričavam mišljenje autora, a delimično ga dopunjujem.
U ciklusu se ukratko opisuje kako je profesionalna vojska, sa izumom nacionalizma u 19. veku, mutirala u masovnu regrutnu vojsku, dok je tokom Hladnog rata, u vezi sa drugim demografskim prelazom, ponovo nastupao trend profesionalizacije. Takođe se opisuje promena vojnih doktrina, od takmičenja u tome ko će koga bolje premanevrisati, do ideje generalne bitke, a zatim do totalnog rata, iz kojeg su kasnije proistekle doktrine informacionih ratova, hibridnih i tako dalje.
Ključnu kontradikciju koja je dovela do krize savremenih ratova, autor vidi u sledećoj dilemi. S jedne strane, nacionalizam je i dalje veoma jak, i on se dodatno pojačava kada dođe do invazije u zemlju, stoga je za odbranu od agresije relativno lako mobilizovati veoma veliki i motivisani kontingent. S druge strane, većina zemalja je već prošla drugi demografski prelaz, imaju negativnu demografiju, i sastavljanje motivisane invazione vojske je relativno teško. Na taj način, nacionalizam neizbežno diktira agresoru pridržavanje doktrine totalnog rata, ali demografija mu ne daje mogućnost da za to privuče beskonačne ljudske resurse. Štaviše, međunarodna humanistička retorika tera na stid zbog otvorenog genocida, pod uslovom da se rat nalazi na prvim stranicama međunarodnih medija.
U svetlu ove dileme, autor opisuje nekoliko scenarija.
U zemljama gde drugi demografski prelaz još nije izvršen, a nedostatak industrijske moći ne dozvoljava vođenje totalnog rata po kalupima svetskih ratova, dolazi do niskotehnološkog genocida. Primeri su uglavnom koncentrisani u Africi.
Ako agresor ima ogromnu tehnološku superiornost, imamo rat u kojem on daljinski uništava vojnu i civilnu infrastrukturu protivnika, a faza kopnene operacije ili nastupa nakon potpunog suzbijanja otpora, ili uopšte ne nastupa. Najuspešniji primer takvog rata su bombardovanja Jugoslavije tokom kosovskog konflikta, kada je samo bombardovanjima uspelo izbaciti protivnika iz rata i ubediti ga da promeni politički režim.
Takođe, agresor može rešiti problem nedostatka motivisane žive snage putem outsourcinga vojnih zadataka privatnim kompanijama. To je aktivno primenjeno na Bliskom istoku i nastavlja se primenjivati u Africi. Međutim, lojalnost plaćenika je vezana za ekonomiju, a svrsishodnost njihove upotrebe u velikoj meri je određena ekonomskim zadacima koje rešavaju, stoga se često radi o ničem više nego o silovnoj kontroli objekata koji donose prihod.
Konačno, u situaciji kada su protivnici uporedivi po snagama, ali ne mogu obezbediti punovredan totalni rat razmera makar Korejskog rata, dolazi do pozicionog suočavanja, čiji su primeri Iransko-Irački i Ukrajinski ratovi. Ovaj potonji je posebno zanimljiv po tome što je to rat država koje su već prošle drugi demografski prelaz.
Diskutujući o člancima, primetila sam da se oni nekako fokusiraju na to da totalni rat ostaje jedini način silovnog rešavanja međunacionalnih protivurečnosti, dok postoji i način kao što je uklanjanje vladajućeg vrha protivnika. Na to mi je autor odgovorio da je vrhu Hamasa već nekoliko puta uništen, ali to ne pomaže. Meni se činilo da bi za zemlje sa negativnom demografijom takva metoda ipak trebalo da bude relevantna. Jasno je da se mislilo na uklanjanje Putina: režim je dovoljno personalistički, stanovništvo dovoljno apatično, i stoga bi uklanjanje prvog lica, po mom mišljenju, trebalo da učini režim mnogo spremnijim za pregovore. Atomic Cherry je pak tvrdio da režim u RF nije toliko personalistički, i da će na Putinovo mesto doći podjednako brutalna osoba koja će nastaviti istu politiku, a u najgorem slučaju će takvih biti mnogo, što će dovesti do pravog građanskog rata, a zatim će biti kao sa Sovjetskim Savezom, koji se oporavio nakon građanskog rata i krenuo u osvajanje sveta.
A potom se, kao što je poznato, dogodilo hapšenje Madura, čiji režim definitivno nije bio toliko personalistički, a zemlja trpi očiglednu depopulaciju. Tako da oboje sa oduševljenjem posmatramo ovaj prirodni eksperiment: da li će takva metodika raditi ili ne. Šta će se pokazati jačim: stari dobri nacionalizam ili ipak postmodernizam. Ako je potonje, čini se da se totalnom ratu nazire radna alternativa, i to je, bez sumnje, plus. A sledeći važan presedan u istoriji ratova biće silovano uklanjanje nuklearnog diktatora. Ja, naravno, kladim se na to da to neće dovesti do nuklearnog rata, i da je svet, čini se, već skoro sazreo za ovo otkriće.
Ponovo sam pročitala svoje rezultate prošle godine, koje su bili umereno optimistični. Nažalost, taj optimizam se nikako nije opravdao. Kanal se vodio više po inerciji, Montelibero je postojao više po inerciji, nikakvi održivi fork-ovi se iz njega nisu odvojili, svake investicije u Crnu Goru su se pokazale kao gubitničke, a sama crnogorska država je počela da se rešava stranaca: pa šta, već smo jednom nogom u EU, sada kada sednemo na evropske subvencije, zašto nam uopšte treba funkcionalna ekonomija, hajde da rasteramo sve ove došljake.
Nijedan od dugoročnih projekata koje je trebalo da završim nije završen, ostale su bukvalno poslednje glave, možda ću u novoj godini ipak uspeti da stignem do cilja. Kao sledeću zemlju za naseljavanje trenutno razmatram Srbiju, i tamo ću ponovo morati da gradim zajednicu oko sebe od nule, a takvi trikovi su mi s godinama postali nekako teži.
Uglavnom, svet oko mene me priprema na naglo povećanje vremenske preferencije: živeti od meseca u mesec i ne planirati za sledeći, rešavati se bilo kakvih dugoročnih aktiva pri prvoj prilici, jer kada zaprišti, teško ćeš ih realizovati po prihvatljivoj ceni, ne držati se čak ni za ljude, ionako su danas ovde, a sutra u Paragvaju. A zapravo želim suprotno: da se sognazim, čvrsto se zgrabim za komad zemlje, osnovam klan, napunim štale raznom korisnom stokom, a garaže korisnom tehnikom, rodiću decu, učiti ih ekonomskoj teoriji i pilotiranju dronova…
Za sada je moje jedino stvarno dostignuće u godini bilo učenje vožnje automobila, on me sada i hrani. Od vremena bele emigracije je poznato da su najtraženija zanimanja za Ruse vozači i dadilje, pa ja sada tako-tako kombinujem oba, radeći u dostavi i imajući udeo u vrtiću.
Iza prozora je paklen vetar koji obara s nogu. Ali ja ću sigurno preživeti. I to je jedino što mogu dovoljno iskreno poželeti svojim čitaocima u novoj godini.
Iznenađujuće, ali ovde čak ima i novih pratilaca. Odakle se vi pojavljujete?
Obratio mi se osnivač projekta „Molinarij“, za kog sam već prevodio jedno od poglavlja „Večeri u ulici Sen-Lazar“, koju je napisao, zapravo, Gustov de Molinari, autor ključne ideje anarho-kapitalizma, a to je privatna proizvodnja bezbednosti na slobodnom konkurentnom tržištu, slično svim ostalim potrošačkim uslugama. Molinarij se sastoji od telegram-kanala, koji u trenutku ove publikacije ima 70 pratilaca, sabsteka sa ukupno šest pratilaca, i jutjub-kanala koji ima 1,13 hiljada zaprasnika. Ovakva asimetrija povezana je sa dva faktora. Prvo, jutjub promoviše kanale putem sistema preporuka, dok sabstek i telegram to rade daleko manje efikasno. Drugo, glavni sadržaj Molinarija su video-materijali, a pomoćni tekstualni kanali se koriste za čuvanje dodatnih materijala i alternativnih formata prenosa glavnog sadržaja. Tako dolazimo do suštine obraćanja. Zamoljen sam da iznesem svoje mišljenje o objavljenom prevodu na ruski jezika predavanja Mureja Rotbarda iz 1989. godine o tadašnjoj svetskoj političkoj agendi, odnosno pre svega o kolapsu socijalističkog bloka.
Video je postavljen na jutjubu, a na sabsteku i u telegramu nalaze se transkript govora i komentari na njega.
Rotbard počinje kratkim pregledom istorije socijalizma: kako se pojavio u Evropi u 19. veku, kako i zašto je postepeno stekao popularnost, kako su liberali pred kraj 19. veka osećali osuđenost jer su socijalističke ideje potpuno obuzle mase, i kako je u 20. veku socijalizam konačno dobio priliku da se sprovede u praksu. Zatim on primećuje protivfazno kretanje ideja: ljudi u zemljama socijalističkog bloka su bili prezasićeni ovim kolektivističkim uređenjem i sanjali su o kapitalizmu, dok su zapadni intelektualci uspeli da kroz decenije pronesu netaknuto divljenje prema socijalizmu, jer ga nisu zapravo iskusili u praksi.
Ispostavlja se da postoji samo jedan način da se ljudi podstakne da odustanu od spolja privlačne, ali lažne ideje: dozvoliti im da pokušaju da je sprovedu u delo i sačekati da ideja bude diskreditovana. Međutim, čak i u tom slučaju, odricanje od ideje će se verovatno dogoditi ne ranije nego što fizički izumre prva generacija njenih nosilaca.
Ovde mi se nameće jedno provokativno pitanje: ne bi li se isto desilo sa ankapom? Evo, on će polako osvajati umove, neki kritični procenat političara će ga prihvatiti, a zatim će svi postati manje-više jednoglasni u tome da ljudima konačno treba dozvoliti da realizuju ovu svetlu ideju. I onda, kada prva generacija onih koji demontiraju državu u korist slobodnog tržišta počne fizički da izumire, ideja će izgubiti svoje iskrene nosioce, a u očima sledeće generacije će već biti diskreditovana. I ako su krajem osamdesetih godina prošlog veka vladari zemalja socijalističkog bloka zbunjeno pitali tako pametne zapadne eksperte postoje li neki pouzdani načini da se pažljivo odustane od prekomerne državne regulacije i pređe na slobodno tržište, ne bi li se za stotinu godina slobodni učesnici libertarianskog društva koje ide u rasulo zbunjeno pitali kako bi pažljivo pronašli one koji su spremni da preuzmu odgovornost za ljude i počnu da njima upravljaju, a da se ne bunili govoreći: „zašto bi meni to uopšte trebalo“.
Život je, naravno, pokazao da je svet složeniji od slike koju je Rotbard video pred kraj osamdesetih, ali u celini njegov pogled je bio potpuno ispravan. Tako je tačno uočio da su u tadašnjem američkom društvu ljudi bili umorni od visokih državnih troškala pod Reiganom, i ubrzo je pod Klintonom državni dug počeo da opada. Ali žara je trajala kratko, i sada on raste neviđenim tempom. On je ukazao na problem finansijskih organizacija koje su „previše velike da bi propale“, i taj problem je vremenom izazvao svetsku krizu. Tačno je primetio da će Kina imati problema sa tržišnom ekonomijom ako to ne bude praćeno opštom liberalizacijom. I zaista, posle trideset godina ekonomija Kine je ipak počela da škripi zbog nedostatka slobode i prekomerne državne regulacije, ali do tada je uspela da postane supersila. Konačno, Rotbard je primetio da sada, kada je Hladni rat između supersila završen, to neće biti povod SAD-u za demilitarizaciju, već će vlada grozničavo tražiti bilo kakve povode da ratuje sa bilo kim ili bilo čime.
Takođe, Rotbard je oštro kritikovao Libertariansku partiju, koja uopšte praktično nije primetila da je liberalizam pobedio socijalizam, i uopšte nije iskoristila plodove te pobede, fokusirajući se umesto toga na svoje unutrašnje aparatske razdore. Zapravo, ova kritika se odnosi na bilo koju libertariansku partiju bilo koje zemlje u bilo koje vreme: libertarijanci su posebno podložni birokratizaciji svojih institucija. To se odnosi ne samo na partije, već i na naučne institute ili projekte poput Montellibero. Stvar je u tome što volonter dolazi u organizaciju po rezultat, dok dugotrajne institucije rade zarad procesa. Kao rezultat, entuzijasti izgore i odu, a ostaju oni kojima je rutina prijatna, dok se rezultati rada mere brojem sednica.
I za kraj želim da ostavim nedorečeno ključno Rotbardovo predviđanje koje je izneo u svom predavanju: da će 21. vek biti vek slobode. Naravno, ako se poredi sa 20. vekom, u veoma mnogim aspektima i u veoma mnogim zemljama ljudi su postali primetno slobodniji. Ali ni regulatori nisu seli skrštenih ruku, i mnoge slobode kojima su ljudi uživali još na početku 21. veka, u njegovoj drugoj četvrtini više im se ni ne sanjaju. Međutim, ovde želim da napomenem zanimljivu zakonitost: savremeno ukrješćenje nije totalno. Ono postoji samo tamo gde država zadržava svoj monopol. Recimo, avio-letove je pretvorila u sofisticirano izrugivanje. A u oblasti novčanih transfera ljudi trpe izrugivanje samo tamo gde je potrebno pokazati transakciju državi. Ali ako je potrebno sakriti je, sve se radi u dva klika. I tako u mnogim oblastima. Ljudi uče i navikavaju se da zaobilaze državne zahteve i, čini se, prestaju da žude za čizmom nad sobom. Možda sloboda zaista dolazi? Želim da verujem u to.
To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?
Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.
Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.
Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.
Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.
Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.
Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.
Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.
Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.
Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.
Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.
Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.
A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.
Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!
Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.
Poslednjih dana sam imao ozbiljan pad energije, tako da su se nakupili dugovi po tekstovima. Sada se vreme za prozorom primetno poboljšalo i računam da ću malo smanjiti taj red čekanja. Ali za početak objavljujem finalnu verziju prevoda 27. poglavlja „Praktične anarhije“ Stefana Molinjua, jednostavno zato što je za ovaj rad bilo potrebno manje kreativnog truda. Poglavlje je posvećeno opisu sistema stimulansa koji tržišno bezdržavno društvo može da stvori kako bi podstaklo dobro vaspitanje dece i, shodno tome, kaznilo loše.
Glavni nedostatak teksta je, naravno, u potpunom ćutanju o činjenici da deca i njihovi roditelji imaju zajednički budžet. Što su finansijske sankcije prema roditeljima veće, to tehnički manje novca može stići do deteta. U nekom trenutku na pragu problematičnog roditelja mora se pojaviti sveprisutni predstavnik ORS-a i objaviti da, pošto roditelj ne može da plati povećano osiguranje, može, naravno, potpuno odreći polise, ali tada njega i njegovo dete neće pustiti preko praga ni u jedno pristojno mesto (neću prepričavati, logika je otprilike ista kao i u 25. poglavlju o bezdržavnim zatvorima). Ali roditelj takođe može potpisati odricanje od prava na vaspitanje deteta, i evo, izvolite, ovde imamo listu željalaca koji žele da steknu ta prava, ne želite li da se upoznate sa njihovim ponudama? Ako danas ne prodate svoja prava, sutra će im vrednost biti niža, jer će u svim rejtingima vaše dete biti smatrano sve problematičnijim i problematičnijim. Razmislite. Nakon čega predstavnik ORS-a sa demonskim smehom nestaje u oblacima dima.
Naravno, ORS će biti finansijski zainteresovan za to da razni marginalci propadnu plaćajući povećane stope po ugovorima sa ORS-om, a zatim, na ovaj ili onaj način, predaju decu dobro vaspitanim i imućnim članovima društva, koji neće stvarati probleme okolini, ali, što je mnogo važnije, moći će dodatno novčano da motivišu inspektora ORS-a da obrati posebno pažljivo pažnju na konkretnu problematičnu porodicu. Što je više željalaca da se domognu deteta što ranije u uzrastu, to su veći finansijski stimulansi za ORS da uvodi što stroža pravila, čije nepoštovanje pokreće lanac koji na kraju vodi do finansijskog kraha porodice i rastanka sa detetom.
Kako se desilo da Molinju radije ne piše o iznuđivanju čiji je cilj oduzimanje dece roditeljima koji su proglašeni problematičnim? Zato što je on konzervativac, on je kategorički protiv državnog juvenalnog pravosuđa, i za njega je vaspitanje dece upravo od strane roditelja vrednost veoma visokog reda. Ali tržišna logika pljune u vrednosti konkretnog Stefana Molinjua.
Ovde je Georgij Friman izneo zanimljivo zapažanje u vezi sa panarhijom:
Problem panarhije kao optimalnog svetskog uređenja, po mom mišljenju, leži u oblasti ljudske psihologije. Očekivano je da će liberalne jurisdikcije biti ekonomski uspešnije, materijalno zamožnije od socijalističkih jurisdikcija. I obavezno će se desiti ono što se već dešavalo u svetu sa zatvorenim supdruštvima poput Jevreja. Neuspešne, siromašne eksteritorijalne jurisdikcije će obavezno optužiti bogate liberalne jurisdikcije za sopstveni neuspeh: da „parazitiraju na nama“, „oplemenili su nas“, „žive na हमारी račun“. I to će neizbežno dovesti do iracionalnih konflikata, ratova i pogroma. I, na kraju, do uništenja instituta ECU i panarhije kao ideje.
Zaista, na primeru ove pretpostavke vidimo zanimljiv fenomen ljudske psihologije. Odgovor na izraženu zabrinutost već se nalazi u samom opisu te zabrinutosti, ali se ignoriše. „Ako ljudi budu šetali ulicama, lepo obučeni i šaljući sve u pičku materinu, brzo će se suočiti sa nasiljem upućenim njima, stoga će institut šetanja ulicama ubrzo biti uništen kao ideja“. Ali pa može i da se ne šalje svako u pičku materinu.
Slično tome, poštovani G. Friman predlaže da obratimo pažnju na jadnu sudbinu zatvorenih eksteritorijalnih supdruštava i odmah predviđa istu sudbinu otvorenim supdruštvima. Liberalna eksteritorijalna jurisdikcija nije tajni klub sa sedam stepenova posvećenja, već jednostavno klijenti sudova i ostale pravne infrastrukture koji rade prema liberalnim normama, a to je poštovanje slobode i privatne svojine. Bilo koji klijent komunističke jurisdikcije može ući u liberalnu jurisdikciju, ako, naravno, gospoda komunisti pustu ga, dodelivši mu deo zajedničke komunističke svojine koji mu pripada. A ako ga ne puste, pretpostavljam da pritužbe neće biti upućene liberalima.
Problem koji je opisao G. Friman sasvim je karakterističan za imućna teritorijalna zajednice sa razvijenom redistribucijom u korist siromašnih: siromašni iz nekog razloga teže da prodru na teritorije takvih zajednica, a oni koji su već prodreli, iz nekog razloga naglo prestaju da vole migrante i zahtevaju zatvaranje granica. Naravno, nakon zatvaranja granica, takva teritorijalna zajednica počinje da bude doživljena od strane mnogih okolnih komunista kao formacija koja živi na račun komšija i koja treba biti uništena. Međutim, sve dok u toj teritorijalnoj zajednici ne postoji prisilna socijalna podrška, u njoj nema ni problema sa migrantima: oni jednostavno jure tamo u nadi da će zaraditi, i mnogima to uspeva.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
