Автор: Анкап-тян

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 27 od 29

Poslednjih dana sam imao ozbiljan pad energije, tako da su se nakupili dugovi po tekstovima. Sada se vreme za prozorom primetno poboljšalo i računam da ću malo smanjiti taj red čekanja. Ali za početak objavljujem finalnu verziju prevoda 27. poglavlja „Praktične anarhije“ Stefana Molinjua, jednostavno zato što je za ovaj rad bilo potrebno manje kreativnog truda. Poglavlje je posvećeno opisu sistema stimulansa koji tržišno bezdržavno društvo može da stvori kako bi podstaklo dobro vaspitanje dece i, shodno tome, kaznilo loše.

Glavni nedostatak teksta je, naravno, u potpunom ćutanju o činjenici da deca i njihovi roditelji imaju zajednički budžet. Što su finansijske sankcije prema roditeljima veće, to tehnički manje novca može stići do deteta. U nekom trenutku na pragu problematičnog roditelja mora se pojaviti sveprisutni predstavnik ORS-a i objaviti da, pošto roditelj ne može da plati povećano osiguranje, može, naravno, potpuno odreći polise, ali tada njega i njegovo dete neće pustiti preko praga ni u jedno pristojno mesto (neću prepričavati, logika je otprilike ista kao i u 25. poglavlju o bezdržavnim zatvorima). Ali roditelj takođe može potpisati odricanje od prava na vaspitanje deteta, i evo, izvolite, ovde imamo listu željalaca koji žele da steknu ta prava, ne želite li da se upoznate sa njihovim ponudama? Ako danas ne prodate svoja prava, sutra će im vrednost biti niža, jer će u svim rejtingima vaše dete biti smatrano sve problematičnijim i problematičnijim. Razmislite. Nakon čega predstavnik ORS-a sa demonskim smehom nestaje u oblacima dima.

Naravno, ORS će biti finansijski zainteresovan za to da razni marginalci propadnu plaćajući povećane stope po ugovorima sa ORS-om, a zatim, na ovaj ili onaj način, predaju decu dobro vaspitanim i imućnim članovima društva, koji neće stvarati probleme okolini, ali, što je mnogo važnije, moći će dodatno novčano da motivišu inspektora ORS-a da obrati posebno pažljivo pažnju na konkretnu problematičnu porodicu. Što je više željalaca da se domognu deteta što ranije u uzrastu, to su veći finansijski stimulansi za ORS da uvodi što stroža pravila, čije nepoštovanje pokreće lanac koji na kraju vodi do finansijskog kraha porodice i rastanka sa detetom.

Kako se desilo da Molinju radije ne piše o iznuđivanju čiji je cilj oduzimanje dece roditeljima koji su proglašeni problematičnim? Zato što je on konzervativac, on je kategorički protiv državnog juvenalnog pravosuđa, i za njega je vaspitanje dece upravo od strane roditelja vrednost veoma visokog reda. Ali tržišna logika pljune u vrednosti konkretnog Stefana Molinjua.

O jednom prigovoru protiv panarhije

Ovde je Georgij Friman izneo zanimljivo zapažanje u vezi sa panarhijom:

Problem panarhije kao optimalnog svetskog uređenja, po mom mišljenju, leži u oblasti ljudske psihologije. Očekivano je da će liberalne jurisdikcije biti ekonomski uspešnije, materijalno zamožnije od socijalističkih jurisdikcija. I obavezno će se desiti ono što se već dešavalo u svetu sa zatvorenim supdruštvima poput Jevreja. Neuspešne, siromašne eksteritorijalne jurisdikcije će obavezno optužiti bogate liberalne jurisdikcije za sopstveni neuspeh: da „parazitiraju na nama“, „oplemenili su nas“, „žive na हमारी račun“. I to će neizbežno dovesti do iracionalnih konflikata, ratova i pogroma. I, na kraju, do uništenja instituta ECU i panarhije kao ideje.

Zaista, na primeru ove pretpostavke vidimo zanimljiv fenomen ljudske psihologije. Odgovor na izraženu zabrinutost već se nalazi u samom opisu te zabrinutosti, ali se ignoriše. „Ako ljudi budu šetali ulicama, lepo obučeni i šaljući sve u pičku materinu, brzo će se suočiti sa nasiljem upućenim njima, stoga će institut šetanja ulicama ubrzo biti uništen kao ideja“. Ali pa može i da se ne šalje svako u pičku materinu.

Slično tome, poštovani G. Friman predlaže da obratimo pažnju na jadnu sudbinu zatvorenih eksteritorijalnih supdruštava i odmah predviđa istu sudbinu otvorenim supdruštvima. Liberalna eksteritorijalna jurisdikcija nije tajni klub sa sedam stepenova posvećenja, već jednostavno klijenti sudova i ostale pravne infrastrukture koji rade prema liberalnim normama, a to je poštovanje slobode i privatne svojine. Bilo koji klijent komunističke jurisdikcije može ući u liberalnu jurisdikciju, ako, naravno, gospoda komunisti pustu ga, dodelivši mu deo zajedničke komunističke svojine koji mu pripada. A ako ga ne puste, pretpostavljam da pritužbe neće biti upućene liberalima.

Problem koji je opisao G. Friman sasvim je karakterističan za imućna teritorijalna zajednice sa razvijenom redistribucijom u korist siromašnih: siromašni iz nekog razloga teže da prodru na teritorije takvih zajednica, a oni koji su već prodreli, iz nekog razloga naglo prestaju da vole migrante i zahtevaju zatvaranje granica. Naravno, nakon zatvaranja granica, takva teritorijalna zajednica počinje da bude doživljena od strane mnogih okolnih komunista kao formacija koja živi na račun komšija i koja treba biti uništena. Međutim, sve dok u toj teritorijalnoj zajednici ne postoji prisilna socijalna podrška, u njoj nema ni problema sa migrantima: oni jednostavno jure tamo u nadi da će zaraditi, i mnogima to uspeva.

Novembarsko

Trenutno prolazim kroz period određene zbunjenosti, ne znam gde je najbolje uložiti snage. Ne imajući spreman odgovor, želim jednostavno da razmišljam direktno u objavi, računajući na to da ću u procesu doći do nekog zaključka, a nešto će možda i čitaoci zasugerisati.

Za početak ću ukratko proći kroz prošlost. Od 2018. godine javno transmitujem libertariansku teoriju, usavršavajući je u hodu, a tamo gde vidim praznine, dopunjavam sopstvenim zaključcima. Od 2021. godine teorija je počela biti dopunjena praksom, i počeli smo da gradimo libertariansku zajednicu u Crnoj Gori. U 2022. godini se nešto dogodilo, i ruski emigranti su iz pristojne publike postali oni na kojima je zgodno izbacivati komplekse. U 2024. godini se dogodilo još nešto, i širom sveta antimigrantska retorika je počela da postaje mejnstrim. Pred kraj 2025. godine u Crnoj Gori imamo pripreme vlade za naglo pooštravanje uslova legalnog boravka stranaca i spremnost Rusa na masovni ishod iz zemlje, prvenstveno u pravcu Srbije.

Šta ja lično da radim u celoj ovoj situaciji?

Postoji put kojim se kreće Montelibero. On se prekvalifikovao u međunarodni pokret i sada je prisutan uglavnom na internetu, dok oflajn aktivnosti polako seli u Srbiju, Gruziju i Argentinu. Ja sam već na određenom udaljenju od ovog kretanja, jer s mukom razumem šta se u njemu dešava i koje mesto u njemu ima smisla zauzeti.

Postoji spontano nastajajući pokret za prava imigranata u Crnoj Gori, koji danas obuhvata tri dijaspore: rusku, nemačku i tursku. To je za mene novina i prilično je poučno. Rusi se u ovom situacionom savezu za sada pokazuju kao najgore organizovani, ako ne računamo Srbe, kojih u Crnoj Gori ima najviše, ali oni sebe ne smatraju pravim imigrantima i možda misle da sva ova pooštravanja nisu pisana za njih. Zauzvrat, pokret privlači i lokalne građane koji shvataju da će bez imigranata zemlja biti u velikim problemima.

Postoji očigledan put – u periodu od otprilike godinu dana polako se preseliti u Srbiju i tamo se smestiti, a svaku crnogorsku aktivnost ugasiti. Za mene to pre svega znači povlačenje prethodno uloženih investicija iz Crne Gore, traženje sredstava za zaradu na novom mestu, sticanje nove zajednice za druženje i uzajamnu pomoć. Isto bi se moglo uraditi i sa Gruzijom, ali učenje gruzijskog nakon srpskog je, naravno, ozbiljan izazov.

U svakom slučaju, prioriteti su mi se značajno promenili. Više ne želim posebno da ulažem u onlajn zajednice, jer su ekonomske veze važnije od ideoloških. Od toga što će negde u Njuhampširu biti održan još jedan moćni libertarianski festival, u Pragu još jedna moćna konferencija, a u Argentini još jedna moćna reforma, ja neću imati direktne koristi. Ali dobar automehaničar će mi biti koristan, čak i ako se ne razume posebno u prakseologiju. Sa njim treba družiti se, piti kafu, zajednički braniti svoja prava i po mogućnosti mu biti od koristi, pored jednostavnog plaćanja servisa, jer lokalna zajednica počiva upravo na takvim uzajamnim uslugama.

A takođe, nekako moram da ne zaboravim da je praksa praksa, ali zapravo je moja najjača crta upravo teorijsko osmišljavanje toga kako je uređen današnji svet, sa pozicija libertarianske ideologije. Ova razmišljanja me ne hrane direktno, ali mi subjektivno upravo ona deluju najvažnije. Da li su ona tražena kod čitalaca kanala? Teško je reći.

Pratilac je podbacio temu za razmišljanje

Piše Aleksandar Jelicur.

Svojim svim načinima pokušavam da doprem do naših LOM-ova sa svojom idejom PRB, ali to nekako slabo ide. Namerno sam otišao na čitanja Adama Smitha, koje ste Vi tako divno prokomentarisali, kako bih s nekim sreo na afterparty-ju. Niko osim Topoleva nije bio, a ni on je žurio, tako da nismo uspeli da razgovaramo kako treba. Kineva sam uhvatio nakon njegovog nastupa, ali i to je bilo uzalud – sitan, zlobni, tvrdoglavi šupak. Sa donacijama mi nije najbolje, ali se nadam da ćete pročitati i nešto odgovoriti. O izbornom sistemu i o konceptu PRB (Prelepe Republike Budućnosti😉) uopšte.

Pročitala sam. Odgovaram nešto.

Autor pitanja predlaže prilično detaljan nacrt ustavnog uređenja Rusije, tvrdeći da bi se nešto u tom duhu sasvim moglo uvesti čim Putin crkne. U nečemu se to prepliće sa nedavno objavljenim člankom za „Fronda“ o demokratiji, gde ukazujem na to da vlast treba pažljivo razbiti na sitne komadiće, ne dodeljujući nikome punu moć, i da granice ovlašćenja treba učiniti što jasnijim, mada to i dalje neće pomoći, i demokratska republika je osuđena da sklizne u tiraniju, pa znate sve one dalje banalnosti o zalivanju drveta Slobode i sličnim visokim agrarnim tehnologijama Antika.

A sada želim da pričam malo o drugom. Može se i treba ne slagati jedni s drugima. Glupo je i nedostojno odbijati da razumemo druge. Opasno je previše pojednostaviti sopstveno razumevanje drugih, iako to, nesumnjivo, štedi razmišljanje. Nazoveš Kineva zlobnim šupkom, Bitarka šizo-fašistom, Svetova pedofilom – i svet postaje jednostavan i uređen, samo što takva slika sveta neće biti relevantna. U njoj svi postupci čoveka postaju potčinjeni etiketi koja mu je zalepljena. Može se lepiti etikete i odmah na cele narode, to je već strašno praktično. Rusi neka budu orkovi, Ukrajinci glupi seljaci, Srbi orkovi, Crnogorci glupi seljaci, Hrvati orkovi, Amerikanci glupi seljaci, Kinezi orkovi… Pa, uopšte, imamo ogromno bogatstvo etiketa, biće dovoljno za sve.

Ako ti zalepe etiketu, ponekad je korisno okrenuti se drugom bokom kako bi zalepili drugu etiketu, tada se već pojavljuje bar neki stereo, neki volumen, neki prostor za diskusiju. Ako izlažeš svoj prelepi model Prelepog Mordora Budućnosti, a slušaoci iz nekog razloga nisu oduševljeni, možeš, na primer, sa sagovornikom saznati kako on vidi poželjeno uređenje budućeg svetskog koncentracionog logora, i šta preferira u meniju: slobodu imigracije ili bezuslovni osnovni prihod? A ako i jedno i drugo, čime ćemo začiniti, robnim deficitom ili hiperinflacijom? A može se čak i ne rugati naročito očiglednim nedostacima predloženog modela, već naprotiv, izraziti se o slici u celini sa poštovanjem, naglasiti da između vaših slika uređenja sveta postoji nešto zajedničko, i zašto baš oko tog zajedničkog ne početi da gradi produktivnu interakciju. Na primer, može se pronaći određeno srodstvo između predloženog modela federativne ruske republike po Jelicuru i hoppeanskog modela hiljadu Lihtenštajna, i, istaknuvši zajedničko, početi razmišljati postoji li između modela neka principijelna neslaganja, ili je tu, zapravo, reč o ukusima, i da se ne može previše držati detalja.

Uopšte, ako već uzimati primer od nekoga u tome kako se širi određeni kompleks ideja, meni se sviđa iskustvo Jezuita: momci su učili jezike i učili se kako da prenose svoje koncepte koristeći lokalni kulturni kod. Volim sinkretizam.

Izvinjavam se širokom krugu čitalaca zbog određene konfuzije objave – jednostavno ne razumem dovoljno dobro onoga kome odgovaram, pa se tek ugrađujem.

Libertarijanska teorija rata, dopisan odeljak 3.2.3.

Završeno je poglavlje 3.2, koje opisuje vođenje rata u slučaju kada grupa napadne. Analizirano je ono najzanimljivije – kada grupa napadne državu.

Radi kratkoće, odlučila sam da se ograničim na razmatranje situacije u kojoj ste vi u napadajućoj grupi, a ne kada neki stranci pokušavaju da sruše vašu omiljenu državu. Moguće je da ću kasnije ipak morati dopisati i ovaj pododdeljak, ali pokušaću da izbegnem.

Nešto sam u ekstremima: nove objave izlaze u novembru prilično često, jadni Bitarh nema vremena ni reč da umetne. U pripremi je još jedan članak, od onih starijih, kao i jedan odgovor na pitanje pretplatnika.

Stefan Molynieu, Praktična anarhija, prevod poglavlja 26 od 29

Objavljena je finalna redakcija prevoda sledećeg poglavlja iz knjige Stefana Molinjua Praktična anarhija – o tome kako društvo bez države rešava problem izdavanja pouzdanog novca. Tekst je napisan ne dugo pre pojave Bitkoina, i stoga se ne odnosi na to kako društvo bez države može obezbediti pouzdan novac uprkos volji vlada, već samo na to kako bi sve to moglo funkcionisati u slučaju odsustva državnog protivdelovanja.

Ipak, tekst uopšte nije beskoristan. U suštini, on opisuje perspektive onoga u šta bi se mogla pretvoriti tokenomika Montelibera, kada bi stekla značajne razmere. Mi već sada imamo prilično razvijen sistem privatnih novčanih obaveza različite likvidnosti, ali je generalno naše novčano tržište još uvek presmalo da bi u njemu postojao ekonomski smisao za pojavu složenih sistema kliringa. Naš privatni novac u velikoj meri ima karakter obaveza osiguranih robama i uslugama koje nudi emitent, a emisija predstavlja oblik dobijanja kredita za pokretanje ili održavanje proizvodnje tih istih roba i usluga. Shodno tome, što je usluga traženija, to su likvidnije novčane obaveze izdate za nju.

Molinju će uskoro biti završen, i nije sigurno da ću preuzimati nove velike projekte za prevod. Prvo, ljudi ne čitaju naročito dugo tekstove. Tako, na primer, tokom celog vremena dok je na mom sajtu stajao nacrt poglavlja o novcu koji je preveo volonter, niko se nije pobunio što je tamo jednostavno izostavljena jedna stranica teksta iz sredine. Drugo, ako osoba mora da savlada tekst na stranom jeziku, sve ređe traži prevod, a sve češće veruje alatima za prevod u realnom vremenu koji su ugrađeni u pretraživač. Da, neuronske mreže prave prosečan polufabrikat, ali za jednostavne tekstove je to dovoljno, a u slučaju složenih, čitalac se obično dobro razume u predmet i razume šta je autor hteo da kaže, čak i na osnovu lošeg prevoda pojedinih teških delova.

Ekonomija, pravo i nejroslop

Zbog zapošljavanja trenutno nemam previše slobodnog vremena, ali ipak malo ostaje za zabavu. Pošto me za deo tih zabava mole da ih reklamiram, mislim da podelim planove za naredni mesec.

3. novembra odvajam za Čitanja Adama Smitha. Tradicionalno će tog dana, umesto dugačkih objava, biti mnogo malih beleški tokom nastupa. Sigurno ću ih objavljivati na Telegramu, a za Huitter i Nostr ćemo videti zavisno od okolnosti. Organizatori obećavaju devet govornika. Favoriti po pitanju očekivanja eksplozivnih i nebanalnih nastupa su mi Kapeljušnikov i Vatoadmin, od Morozova ću verovatno biti iznerviran, od Baženova mi će se verovatno spavati, tema Alinog nastupa izgleda kao da je uzeta samo radi forme, tema Kyneva izgleda kao priča o nekom alternativnom univerzumu, Salnikova i Troparevskog ne znam. Anglojezičkog govornika neće dovesti, što je razumljivo, Mordor je za orkove. U celini, moja očekivanja su prilično visoka. Nadam se da na ruskoj strani neće biti prekida interneta.

7. novembar je značajan datum za sve ekstremiste, zato ga odvajam za ekstremistički događaj: konferenciju Asocijacije arbitražnih sudova, na kojoj će sudovi uključeni u Asocijaciju, između ostalog, potpisati memorandum o okvirima saradnje. Tamo me je pozvao organizator celog ovog pompoma, pošto mi je u javnom pristupu već neko vreme izložena ponuda mog sopstvenog suda. Već imam iskustva u suđenju u okviru Asocijacije, tako da ćemo razvijati saradnju.

A još, čisto teoretski, 27. novembra u Podgorici treba da se održi MTL-fest, ali prema njemu trenutno imam veoma čudan stav. Prvi je bio u MTL-Sitiju, i njegov glavni zadatak je bio da se pohvali kako ankapovi umeju da grade puteve. Drugi je bio u Baru, i njegov glavni zadatak je bio da dovede Požarskog da nastupi, pošto su na prvi fest doveli Svetova. Treći će biti u Podgorici, na engleskom jeziku, i njegov glavni zadatak će biti da pokaže da je Montelibero samo još jedna bezopasna NVO, i da ga ne treba brutalno gazić državnom papucom. Nije mi sasvim jasno koliko mi je potrebno da budem tamo, i koliko sam ja potreban tamo. Ali ipak držim to u glavi.

I nije sve samo prazno pričanje. Valera me je zamolio da pomenem njegov medijski projekat RoninRoker, gde objavljuje pesme različitih žanrova na temu slobode. To su, naravno, neuronska kreiranja, ali definitivno nisu sramotniji od Bitarkovih članaka. Za svaku pesmu postoji tri varijante: ruska, engleska i srpska. Valera to izvodi i uživo, čime dodatno briše granicu između ljudskog i mašinskog stvaralaštva. Po raspoloženju, sa dolaskom sezone kiša, najbliža mi se čini „Neonska sloboda“, nju ću ovde priložiti kao ilustraciju.

Emigracija i brak

Razmišljajući o emigraciji, temu braka sam potpuno izostavio, jer je emigracija posmatrana kao isključivo personalni projekat. Sada želim da razmislim o tome kako emigracija utiče na sve što se tiče braka.

Pod brakom se može podrazumevati različit stepen zbližavanja. Za nekoga se brak svodi na prednostno pravo na seks, za nekoga podrazumeva manje ili više zajedničko domaćinstvo, a za mnoge su to pre svega odnosi potvrđeni zvaničnim dokumentom državnog obrasca.

Institucionalni pritisak podstiče ljude ka sve zvaničnije formiranom braku. Stalni partner obezbeđuje veću naklonost komšija nego njihova stalna smena. Tipski stanovi su obično predviđeni za dvoje odraslih, pa je život u njima u samoći nesrazmerno skup, a pri zajedničkom stanovanju u troje — primetno manje udobno. Konačno, posedovanje venčanice može smanjiti agresivni pritisak države ili čak doneti neke privilegije od nje same.

Ako se osoba na ovaj ili onaj način prilagodila ovim faktorima i stupila u brak, njen život postaje uređen, jednostavniji, predvidljiviji i mirniji, sve dok se okolnosti ne promene. I tu se krutost takve konstrukcije, kao što je zvanično registrisani monogamni brak sa zajedničkim vođenjem domaćinstva, logično pretvara u krhkost, jer će sve morati biti preuređeno prema novim okolnostima. Okolnosti mogu biti povezane sa ličnom emocionalnom sferom, na primer, pojavio se privlačniji potencijalni partner. Mogu biti ekonomske, na primer, jedan od partnera menja oblast delovanja i nivo prihoda. A mogu biti povezane sa sferom odnosa sa državom, na primer, jedan od partnera bude mobilizovan u vojsku ili počne biti proganjan zbog neentuzijastičnog načina razmišljanja.

Poslednja kategorija promena najčešće dovodi do koraka kao što je emigracija, iako na to, naravno, mogu uticati i ekonomski faktori, pa čak i lični. U ovoj fazi brak može lako da se raspadne. Jedan od partnera planira da ode, drugi to nikada nije ni razmišljao i ne planira, što znači da će morati da se rastave. Što više državne akcije stimulišu jednog od partnera na odlazak, to je manje mogućnosti za civilizovano deljenje imovine, i veća je verovatnoća da će morati da otputuje sa jednim ruksacom i dragocenom seed-frazom, dok će nelikvidna imovina, deca i kućni ljubimci ostati onome ko nigde ne ide. Sve, život potpuno počinje od nule. Nekima je to prilično zgodno, druge to potpuno slama, ali, tako ili drukčije, ovo više nije priča o braku.

Ako brak izdrži ovo iskušenje, dalje mu prete nove opasnosti. U stranoj zemlji će partneri mnoge stvari ponovo proceniti, i sasvim je moguće — različito. Ekonomske uloge u porodici mogu se lako promeniti. To se često dešava jer su veći prihodi obično povezani sa užom specijalizacijom. Kao rezultat, onaj ko je na starom mestu zarađivao više novca, na novom mestu sa svojom specijalizacijom može biti nepotreban, njegovi prihodi će opasti, a drugi partner će postati izdrživac porodice.

Osim toga, mogu se pojaviti različite preferencije u stilu života. Recimo, jednom od partnera će običaji na novom mestu delovati simpatično, a drugom jadno. Kao rezultat, jedan će uživati u novom društvu, a drugi će se zatvoriti u sebe, stare mrežne prijatelje i nostalgiju za domovinom. Ukratko, čak i ako su oba partnera bili saglasna da je emigracija neophodna, može se ispostaviti da im više odgovaraju različite zemlje.

Kao vrhunac svega, faktor državnog pritiska neće nestati ni na novom mestu. Sasvim je moguće da jedan od partnera postane nepoželjni za državu koja ih je primila, pa će mu biti potrebna nova emigracija, dok se drugi tek prilagodio i više nema nameru da ponavlja traumatično iskustvo preseljenja.

Uglavnom, brakovi u emigraciji pucaju mnogo češće nego u domovini — i to uprkos tome što bi ljudi u novom, neobičnom okruženju trebalo da se jače drže jedno drugog. To se takođe dešava, i zajednička iskušenja mogu učiniti odnos samo jačim.

Dakle, u emigraciju često odlaze uznemireni samotnjaci, ili oni to postaju tek na novom mestu. Naravno, oni traže nove partnere već na novom mestu — kako iz emigrantske sredine, tako i među lokalnim stanovništvom. Tome doprinosi isti taj institucionalni pritisak, ali on može poprimiti neobične oblike. Tako, recimo, na Balkanu će lokalci pre zgrabit́i ruske neveste, a u siromašnim zemljama Jugoistočne Azije — pre ruske mladoženje. Takođe, u emigraciji zvanična venčanica obično ima mnogo veći značaj, jer je najčešće jedan od osnovi za dobijanje boravišne dozvole, a u slučaju braka sa lokalcima — i državljanstva.

Međutim, samotnjak može, naprotiv, odlučno odbiti da ponovo zasnuje čvrste lične veze ako ga je, recimo, emigracija naterala da prođe kroz iskustvo njihovog bolnog prekida. U tom slučaju će tražiti nešto lakše i uopšte se truditi da se ni za šta ne vezuje. To je takođe sasvim racionalno ponašanje, iako, naravno, ako osoba uspe da pronađe novu pravu domovinu, s vremenom će i sve ostalo doći. Poželimo ovim ljudima da ih nova domovina ne izda kao što je to uradila stara.

Za kraj želim da se setim teze iz prethodnog članka — o tome da je za uspešnu emigraciju korisno ići sa ciljem ulaska u već formiranu zajednicu idejno bliskih ljudi. Takva zajednica će ubrzati sve procese povezane sa vašim brakom. Ako se ispostavi da je brak loše prilagođen novoj zemlji, uz prisustvo zajednice on će se brže raspasti. Ako ste dostojni jedno drugog, zajednica će još više ojačati vašu vezu, dajući vam osnovu za plodnu zajedničku delatnost. Konačno, ako vam se brak raspadne i tražite novu dugoročnu ili prolaznu vezu, u zajednici imate više šansi da je pronađete.

Tako ili drukčije, kako god da se oblikuje vaša sudbina, zapamtite da se svaka vaša dobrovoljna odluka donosi kako biste zamenili manje poželjno stanje poželjnijim. I ako bar nešto razumete u životu, donećete više ispravnih nego pogrešnih odluka, što znači da će sve biti u redu sa vama.