Počela sam da pišem treći deo knjige o tome kako zapravo izgraditi ankap, polazeći od trenutnog stanja stvari. Naravno, počinjem sa pregledom poteškoća. Za sada imamo kratak uvod i poglavlje o našem unutrašnjem paternalisti. Mislila sam da odmah napišem nešto više, ali sam negde zapela, pa šaljem ono što postoji.
Ovog puta neću kukati za donacije, jer sam uspešno prodala svojih dugovnih tokena tačno u iznosu na koji sam računala.
Ponovo sam pročitala sve prethodno napisano u celosti, tokom čitanja sam unela manje ispravke u par poglavlja, a zatim sam u zamahu dovršila poglavlje o tome kako ankap rešava prethodno opisane teškoće povezane sa nesavršenošću društva. Nakon toga je ostalo samo sumirati drugi deo knjige – i može se pristupiti trećem, završnom.
Mogu konstatovati da je u knjizi generalno prilično velika koncentracija mojih sopstvenih originalnih misli i definicija termina. Struktura izlaganja takođe može delovati ne sasvim uobičajeno za one koji su se ranije upoznavali sa drugim delima o libertarijanizmu. Nadam se da to neće odbiti čitaoca, već će, naprotiv, izazvati njegovo interesovanje.
Za one kojima je lakše čitati ne na velikom ekranu, već na mobilnim uređajima, knjiga je dostupna u epub formatu.
I, naravno, ne mogu a da ne nagovestim da je završetak drugog dela knjige odličan povod donirati, kako bih mogla da proslavim ovaj događaj.
Budući da su u poslednjim objavama bili prevodi pametnih knjiga, pravo je vreme da izbacim još jedan fragment sopstvene pametne knjige. U drugom delu knjige sam, kao što se čitalac možda seća, prvo ukratko opisala idealni ankap, a zatim počela da pokazujem koje postoje poteškoće na putu njegove realizacije, podelivši ih u tri kategorije: neidealnost sveta, čoveka i društva. Pa eto, sada sam polako dopuzala do društva.
Kao prvo, u realnom društvu izgradnji ankapa smetaju teškoće u komunikaciji – teško je, znate li, uspostavljati dobrovoljne odnose ako niste upoznati sa tim u čemu se sastoji dobra volja kontragenta, jer ga ne možete razumeti. Kao drugo, veoma štetna stvar ispostavlja se kao oportunizam – kada ljudi možda i priznaju rečima prikladnost pridržavanja principa neagresije, ali im je teško odoliti njegovom kršenju u uslovima kada to dovodi do očigledne lične koristi (a ponekad i do očigledne koristi za mnoštvo ljudi).
Svaki put kada napišem još par poglavlja o teškoćama ankapa, trudim se da to uradim dovoljno savesno kako bi tokom pisanja i kod mene same počele sumnje da je ovo kraj, da se sa ovim zaista ništa ne može učiniti. Zato mi je potrebno određeno vreme da povratim duševno ravnotežu i nadam se sopstvenom očajanju tekstom o tome kako se pomenute teškoće prevazilaze. Srećom, drugi deo knjige je blizu završetka, a u trećem će već biti o alatima za izgradnju ankapa, što je daleko pozitivnija tema.
Kao i obično, ako vam je lakše da čitate knjigu u formatu za elektronske čitače, možete je preuzeti, trudim se da na sajtu održavam aktuelnu verziju. I, kao i obično, ako imate želju da donirate, ne odlažite ispunjenje te želje.
Anonimno pitanje
Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.
Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.
Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.
Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.
Anonimno pitanje
Sud može ponuditi bilo koju preporuku za rešavanje konflikta. Na primer, „budući da su postupci odgovornika prvenstveno uzrokovani njegovim psihičkim stanjem, sud smatra da će konflikt biti rešen nakon što odgovornik isplati tu i tu kompenzaciju tužiocu, kao i nakon što odgovornik prođe psihološku rehabilitaciju, sve do potpunog izlečenja potvrđenog konzilijumom koji uključuje predstavnika tužioca, predstavnika rehabilitacione ustanove i predstavnika određene nezavisne medicinske neprofitne organizacije“. Problem je u tome što sud u okviru svoje odluke može operisati samo onim novcem koji je na raspolaganju stranama u procesu, uključujući i onaj koji će dobrovoljno pružiti treća lica. Ako odgovornik nije dovoljno bogat da se iz njegove imovine može platiti njegova rehabilitacija, a tužilac ili spoljni dobrovoljci nisu dovoljno velikodušni da učine tako širok gest – tada preporuke suda nikako neće rešiti konflikt, jer neće biti sredstava za njihovo izvršenje.
U takvim slučajevima neizbežno će doći do upotrebe jeftinijih rešenja. Najjednostavnije je banalno proglašenje vanzakonitom, u staroislandom duhu. Odgovornika ima pravo ubiti prvi prolaznik, a sud svojim autoritetom jamči da druga sredstva iscrpljivanja konflikta u ovom slučaju ne rade ili su nepodnošljivo skupa. I to je sve, dalje odgovornik već sam traži pod koji panj da se sakrije kako bi tamo živeo i ne privlačio pažnju.
Što je društvo siromašnije i surovije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „proglašenje vanzakonitom“, i to će pojedinci osećati manje oklevanja kada sretnu takvog autlou pre nego što ga istrebe. Ako me pamćenje ne vara, najduži rok koji je uspeo da preživi u Islandu neko proglašen vanzakonitom bio je šesnaest godina, i taj izvanredni epopeja je zaslužio posebnu sagu.
Srazmerno tome, što je društvo bogatije i blagonaklonije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „predati na staranje određenom dobrotvornom fondu za rehabilitaciju“. Opet, ništa ne sprečava takve fondove da primaju i one koji su ranije bili proglašeni vanzakonitima. Šta će ljude navratiti da doniraju novac takvim fondovima? Neželja da lično odstreljuju autlou koji slučajno zaluta na travnjak ispred kuće. Tako – doniraš novac dobrim ljudima i raduješ se.
Završila sam poglavlje o tome koji su u anarho-kapitalističkom društvu verovatni pristupi rešavanju problema povezanih sa činjenicom da stvarni čovek po svojoj prirodi nipošto nije nužno u svakom trenutku potpuno spreman da nastupi kao punopravni subjekt prava, kao i sa time da njegov horizont planiranja u određenim slučajevima može biti izuzetno kratak. Sada je ostalo da dopišem odeljak o neidealnosti društva, i tada ću moći da rezimiram drugi deo knjige.
Podsećam da se knjiga može čitati onlajn po poglavljima, a može se i preuzeti za čitanje oflajn u formatu elektronskih knjiga. Sumnjam da će ovo poslednje za većinu biti aktuelno tek nakon što knjiga bude dovršena, ali za svaki slučaj održavam ovaj fajl ažurnim. I usput ću podsetiti da sam uvek radostna vašim donacijama i komentarima. U odnosu na ovu knjigu, komentarima se radujem čak i više, jer oni mogu pomoći u poboljšanju teksta.
Nakon što sam izbacila sve iz sebe povodom iznenadnog rata, napravila sam određenu pauzu i sada se postepeno vraćam rutini. Počeo je drugi odeljak drugog dela knjige o ankapu – to zvuči umirujuće dosadno i banalno, baš ono što je potrebno.
U zamahu sam napisala kratak uvod u odeljak, poglavlje o tome da čovek nije potpuno pravno subjektan (ankap i deca su večna tema), kao i poglavlje o tome da je čovek smrtan, i da to takođe ometa pobednički pohod ankapa.
Čovek ima još mnoštvo nedostataka, ali njihovo detaljno razmatranje ostaviću za sledeći put, a tada ću, ko zna, doći i do diskusije o tome šta da radimo sa svim tim.
Anonimno pitanje
Monopol je poželjno i najudobnije stanje za bilo koji biznis. U uslovima postojanja centralizovane političke moći, veliki biznis je ekonomski motivisan da se bavi lobiranjem kako bi sebi obezbedio privilegovan položaj na tržištu kroz zauzimanje regulatora. Mali biznis je ekonomski motivisan da stvara udruženja i bavi se lobiranjem preko njih. U zemlji sa dovoljno diversifikovanom ekonomijom, to stvara situaciju u kojoj većina preduzetnika na ovaj ili onaj način „hrani“ političare, norme se komplikuju, izuzeci iz pravila se množe, i biznis, potrošivši mnogo truda na pridobijanje naklonosti regulatora, u najboljem slučaju ostaje pri svome. Ako se u državi izdvajaju strateške grane, onda je sve propalo: to znači garantovano ugrožavanje ostalih grana.
I evo da smo, prema uslovima zadatka, uspeli da postepeno izađemo iz ove depresivne situacije ka slobodnom tržištu, slobodnom pre svega od političke moći. Recimo da se to ipak dogodilo prilično brzo, i da smo u nasleđe dobili iskrivljeno tržište, gde su neka preduzeća nesrazmerno uvećana, pa čak i do monopola u određenim granama. Šta to znači? Ako su oni veći nego što je ekonomski opravdano, znači da proizvode svoju robu sa većim troškovima nego što bi to bilo u slučaju da su manji. Istovremeno, oni imaju ozbiljne ušteđevine i sprečavaju pojavu malih konkurenata isporučujući svoju robu sa gubitkom. To znači samo to da će neki mali (a samim tim ekonomski efikasniji od monopolnog monstra) preduzetnici stalno pokušavati da uđu na to tržište, i time stvarati pritisak na monopolistu, ne dozvoljavajući mu da se opusti i podigne cenu do nivoa koji je njemu udoban. Špekulanti će praviti zalihe njegove robe, kupujući je jeftino, a čim monopolista podigne cenu, zalihe će početi da se realizuju sa profitom, primoravajući monopolistu da ponovo spusti cenu. I tako će trajati sve dok akcionari monopoliste ne zamene direktore razumnijim, jer žele rast akcija i dividende, a ne sve ovo.
Mali preduzetnici koji su sve vreme jednostavno radili nešto drugo, gde nije bilo monopola, nakon toga će odahnuti sa olakšanjem i pojuriti na otvoreno tržište. A potrošač je sve vreme, dok se roba prodavala sa gubitkom, bio srećan i nije imao nikakav razlog da se buni zbog ponašanja monopoliste. Dakle, zašto se boriti protiv monopoliste koji dumpsuje cene, on je odličan, i tako izgleda društveno odgovoran biznis u ankapu.
1) Omladina često ulazi u napuštene zgrade, što seB mnogim građanima ne dopada: ko zna šta može biti. Mogu li oni, i na koji način, organizovati obezbeđenje, zaklanjati je ili uopšte srušiti? Da li bi postavljanje ograde od strane uznemirene javnosti bilo ograničenjem slobode ljubitelja urbanskog turizma?
2) Grupa skvatera naselila se u praznom bioskopu, povukla struju (pronašla na slobodnom tržištu one koji su pristali da ih priključe) i živi tako, organizujući koncerte neformalaca direktno u sali i pozivajući autostopere na noćenje. Neki smatraju da to negativno utiče na vrednost nekretnina u okruženju. Može li se nešto preduzeti povodom njih?
3) Developer je video nedovršen poslovni centar i poželeo da ga dovrši i pusti u upotrebu. Poslednji vlasnik nedovršene građevine je ili nepoznat, ili se ne javlja, ili je kao pravno lice već ukinut. Šta developer da radi?
4) Inicijativna grupa građana želi da sruši napuštenu zgradu i na njenom mestu napravi park, mnogi stanovnici četvrti su potpisali podršku ideji. Međutim, skvateri koji su se tamo naselili ne žele da se isele. Oni se pozivaju na pravo na imovinu koju su stekli i na nedostatak prava stranih građana nad njom, dok se aktivisti pozivaju na nezakonost useljenja skvatera i njihov nedostatak bilo kakvih prava na takav stambeni prostor. Ko je u pravu i šta uraditi?
Stalker
Dakle, imamo grad, odnosno prilično gusto naselje, gde su prava njegovih stanovnika na određene prostorne objekte složena, međusobno uslovljena, međusobno se prožimaju, stalno ulaze u manje kolizije, i to se doživljava kao norma. Čovek plaća razvijenu infrastrukturu ne samo novcem, već i time što ga komšije stalno do određene mere uznemiravaju. Ponekad kolizije postanu značajne, i tada je potrebno rešavanje.
Podsetim vas na principe legitimnog sticanja prava svojine u ankapu: homsteading, razmena, nadoknada, proizvodnja. Kako se u gore opisanim složenim uslovima mogu steći dovoljno jasna prava svojine nad napuštenom zgradom? Skvateri sasvim logično primenjuju prvi način i zauzimaju praznu građevinu, jednostavno zato što niko pre njih nije iskoristio taj način. Šta će ih sprečiti da sutra na njihov prag dođu ogorčeni komšije, mašući Lokovom ogradom? Samo ostala tri načina sticanja prava svojine.
Opisala sam šta skvateri da rade. A šta građani da rade ako baš jako ne žele da napuštene zgrade dospadaju bilo kome? Jednostavno, po mogućnosti izbegavati njihovo nastajanje. Na primer, u ugovorima o pružanju komunalnih usluga mogao bi postojati član koji glasi da, u slučaju da je vlasnik objekta koji se održava izgubio svoje pravo, a nije raskinuo ugovor o održavanju, dobavljač nastavlja održavanje po poslednjim važećim cenama na kredit pod zalog objekta. Na taj način, skvateri se suočavaju sa situacijom: ova kuća nije ničija, ona je u zalogu kod kompanija koje u kuću dovode vodu, struju, internet, održavaju kanalizaciju i odnose smeće. Ako bilo kojoj od ovih kompanija zgrada zatreba, ona će je sama „skvotirati“ (ali će morati da se dogovori sa ostalima o odšteti). A ako nikome ne treba, sve će one biti rade svakome ko je spreman da preuzme objekat na balans i plati komunalne dugove.
Navela sam samo jedan mogući mehanizam, ali može biti bilo koji drugi, pa čak i gradski fond za napuštene zgrade, kojem bi građani donirali sredstva kako bi taj fond prvi skvotirao napuštene zgrade, kreirao grupe za diskusiju o njihovoj najboljoj primeni za svaku od njih, tražio investitore i tako dalje. A ako su se u neku napuštenu zgradu već uselila lica koja ne izazivaju oduševljenje građana, taj isti fond može biti posrednik u pregovorima o promeni formata korišćenja skvota ili isplati odštete skvaterima kako bi se iselili.
Sumirala sam prvi odeljak drugog dela svoje knjige o ankapu: u prva dva poglavlja sam pisala o problemima izazvanim neidealnošću sveta, a sada sam dodala poglavlje o tome kako ankap prevazilazi to семейство problema. Poglavlje je kratko, ali sam u njega spakovala osnovne pristupe iz Fridmanovog talmuda Red u pravu, koji je za to prethodno bilo potrebno savladati, što i vama savetujem, tamo je daleko zanimljivije nego kod mene.
Dalje je predviđeno da se na sličan način postupi sa grupom problema izazvanih neidealnošću čoveka i neidealnošću ljudskog društva.
