Тег: ankap

Brak

Zakoniti brak je trostrani ugovor. Može li se neregistrovani brak (dvostrani ugovor) smatrati ideološki ispravnim sa tačke gledišta ankap-a i libertarijanizma? Ako da, može li se smatrati da država koja je „zabranila istopolne brakove“ (zapravo samo odbija da zaključi određene vrste ugovora, ali ne kriminalizuje homoseksualizam i odnose – kao u Rusiji, na primer), krši prava LGBT osoba? Da li će u ankap-u postojati nešto slično matičnoj službi?

Moskvic

Brak ima mnoštvo funkcija, ali nijedna od njih nije presudna. Brak može biti udruživanje radi zajedničkog vođenja domaćinstva, ali postoje i gostujući brakovi. Može biti kooperativa za odgajanje dece, ali postoje brakovi bez dece, kao i odgajanje dece van braka. Može se koristiti za učvršćivanje prava na pravno zastupanje svog bračnog partnera – ali u tradicionalnom društvu to pravo može ostati kod roditelja partnera.

Najopštije što se može reći za skoro svaki brak jesu odnosi koji podrazumevaju određeno dovoljno dugoročno i dovoljno široko poverenje između ljudi, koje se dalje manifestuje u onim sferama u kojima ti ljudi žele da se ostvare. U domaćinstvu – onda u domaćinstvu. U seksu – onda u seksu. U deci – onda u deci. U političkom aktivizmu – tu je brak uopšte nezamenljiva stvar.

Zašto obavestiti druge o svom bračnom statusu? Pre svega da bi se okolina obavestila o tome da članovi nekog ljudskog kolektiva jedno drugom dodeljuju određena prava. Da li takva potreba opstaje u bezdržavnom društvu? Da, opstaje, jer ljudi uopšte cene predvidivost. Ova osoba je zauzeta, ne treba joj udvarati. Odlično, to je izvesnost. Od ove osobe se može potraživati dug druge osobe, jer imaju zajedničko domaćinstvo. Praktično? Praktično. Dete ne sme biti bez nadzora, neko za njega sigurno odgovara. Vidiš dete bez nadzora – tačno znaš šta treba da uradiš. Devojčice, gde su tvoji roditelji?

Tako, sve dok ljudi stupaju u dugoročne poverljive odnose, oni će to verovatno preneti, barem, svom stalnom krugu poznanika. Ali da li treba da se opterećuju i formalizuju svoje odnose ozbiljnim formalnim ugovorom koji podrazumeva mogućnost prinude za njegovo izvršenje? To je malo verovatno. Ljudi masovno čak i komercijalne aktivnosti obavljaju bez potpisivanja papira, a šta tek reći o organizaciji svakodnevnog života, uređivanju seksa ili zajedničkom prelasku Atlantika jahtom. Brak su odnosi poverenja, i ljudi su obično skloni da ne kvare te odnose papirima.

Druga stvar je da okolini može biti stalo do toga šta se dešava između ljudi u braku. Možda je tu nešto istopolno, blisko srodno, sa tinejdžerima, životinjama ili lutkama. Čak i u najtolerantnijem libertarianskom društvu, okolina barem želi da bude sigurna da je brak dobrovoljan, da u njemu nema domaćeg nasilja i ostalih arhaičnih užasa. Ali i ovde je okolini potpuno nebitno kojim papirom su ti odnosi formalizovani, oni će udariti po licu, a ne po pasošu.

Pretpostavljam da će u ankap-u opstati notarijat ili nešto slično – na primer, umesto notara, svedoci bi mogli biti i volonteri sa dobrom reputacijom. Ti svedoci će potvrditi činjenice o zaključenju određenih ugovora, od kojih će samo mali deo biti bračni ugovori. Ne verujem u masovnu fiksaciju ugovora u blokčejnovima, u njima ili postoji strašan nedostatak prostora, ili će njihovo proširenje brzo naići na ekonomska i tehnološka ograničenja. Druga stvar je da su sadašnje matične službe takođe i mesta za prikupljanje big data-a, ali ta uloga već sada prelazi na različite onlajn društvene platforme, i malo je verovatno da će one to raditi gore.

Knjiga o ankapu – opisujem probleme sveta

Nastavljam rad na drugom delu knjige o ankapu. Ako sam prvo ukratko predstavila lepu sliku toga kako izgleda idealno anarho-kapitalističko društvo, sada počinjem pedantno da izlažem koje prepreke mogu smetati našem plesaču. Za početak pričam o opštoj nesavršenosti sveta, i za sada sam osvetila problem nejasnih granica i problem spoljnih efekata.

Dalje sam za sada napravila pauzu da razmislim da li ovde da iznesem još neke svetske probleme, ili da već pređem na pristupe njihovom rešavanju.

Kako će funkcionirati bankrot pri ankapu?

anonimni miš Bazjenova

Tokom Adam Smith čitanja, prenosila sam pojedinačne teze nastupa na Tviteru, i posebno sam istakla referat Artema Severskog, koji je bio posvećen fenomenu bankrota sa tačke gledišta ekonomije i normativne filozofije. Takođe, Artem je bio toliko ljubazan da je objavio tekstualnu verziju svog referata na Literu (već sam je reklamirala, to je blog posvećen libertarianskoj teoriji, pod okriljem LPR-a (onog od dva LPR-a koji je sa Fedjukinom, Bazjenovim i, zapravo, Severskim).

Ukratko, referat se svodi na sledeće. Bankrot je situacija istovremenog iznošenja legitimnih zahteva na jednu masu aktive koja nije dovoljna za njihovo zadovoljenje. Takva situacija može nastati čak i u slučaju kada su svi poslovi koji su do nje doveli bili dobrovoljni, i kada libertarianski principi nisu bili prekršeni – pa ipak postoji pravna neizvesnost: nije moguće istovremeno zadovoljiti sve zahteve, što znači da je potrebno razviti određeni red njihovog zadovoljenja.

Zatim Artem ukazuje na to da, kako red zadovoljenja takvih zahteva sam ne bi kršio libertarianske principe, on mora biti podređen određenim pravilima. Moraće se uzeti u obzir mogućnost da različiti zahtevi imaju različite prioritete, jer su nastali iz različitih pravnih odnosa. Jedna stvar je obaveza isplate duga za platu ili plaćanje isporuke opreme, a druga je računanje sa investitorom. Takođe će se morati uskladiti različite vremenske preferencije poverilaca: neki pristaju na odloženo plaćanje, ali žele da dobiju više, dok drugi žure da naplate dug što pre. Faktički, to za libertariansce znači neophodnost priznavanja zajedničke svojine, koliko god oni želeli da sve svedu samo na privatnu svojinu. Konačno, treba uzeti u obzir da legitimne zahteve na imovinu dužnika imaju ne samo oni koji su ih već podneli na naplatu, već i oni koji to još nisu učinili – međutim, ako procedura bankrota zahvati i njihove interese, to će ih takođe uvući u opšti konflikt. Tako, na primer, ako se zbog neisplaćenog kredita za razvoj preduzeća oduzme kuća, stradaće interesi ne samo dužnika, već i njegovih ukućana, i oni će imati legitimne zahteve prema poveriocima. Drugim rečima, Artem tvrdi da će libertariansci, radi izrade reda bankrota, neizbežno morati doći do koncepta pravnih lica, koliko god oni želeli da sve svedu na personalnu odgovornost bez suvišne birokratije.

Pa kako će onda bankroti funkcionisati u ankapu? Naravno, uz korišćenje svih teorijskih dostignuća stvorenih još tokom etatizma, ali uz odbacivanje onih normi koje podrazumevaju intervenciju države. Pravo bankrota se sada razlikuje od države do države, isto tako će se i u ankapu razlikovati u različitim društvima – negde će biti u upotrebi jedne nijanse, negde druge, uz očuvanje određenih opštih okvirnih principa. Ako kontragenti unapred ne dogovore koje norme primeniti, moraću da improvizuju, što će se najverovatnije svesti na to da će sudu, prilikom rešavanja konflikta, prvo biti potrebno da odredi primena kog tačno prava bankrota će biti najkomfornija za sve učesnike u procesu, kao i za sudijina shvatanja pravde.

Naravno, u ankapu bi u pojedinim zajednicama mogle opstati norme koje krše libertarianske principe. Na primer, u selu Tatarkovo može biti prihvaćeno da dužnik odgovara za dug, bez obzira na to koji je, celokupnom svojom imovinom, pa čak i sopstvenim telom kao delom imovine. Ovu okolnost će potencijalni kontragenti stanovnika sela Tatarkovo jednostavno morati imati na umu. Možemo samo pretpostaviti da će, kako se u društvu uspostavlja veće poverenje i kako se smanjuju vremenske preferencije, poslovne prakse, uključujući i takve konfliktne situacije kao što su bankroti, evoluirati u pravcu veće popustljivosti, barem prema savesnim preduzetnicima koji su pogrešno procenili rizike.

Kako da živim sa saznanjem da će mog oca, koji je služio u KGB-u i ranom FSB-u, u ankapu ubiti?

Ili će ga barem naterati da plati ogromne odštete za brojne prekršaje NAP-a s njegove strane u vezi sa službom, a dugovi koje on ne stigne da izmiri preći će na mene kao nasledstvo, iako sam rođen već nakon njegovog odlaska u penziju i nisam kriv za ono što je on radio. Bitarch, i ti sigurno smatraš da deca treba da odgovaraju za dugove i zločine roditelja?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Mislim da mu je u ranim devedesetim pretila daleko veća opasnost da bude ubijen, jer samo zvuči lepo to da je osveta jelo koje se najbolje poslužuje hladno. U stvarnosti, stari događaji ubrzo bivaju zamenjeni aktuelnijim, i oni koji su žarko želeli da se osvete agentima KGB-a, ali se nisu udostojili da to urade odmah nakon raspuštanja organizacije, sada sanjaju o osveti nekom drugom, ali će verovatno i tada propustiti priliku da se time zaposle.

Ankap znači decentralizaciju prava. Kršenje NAP-a se neće samo od sebe kazniti. Sve dok se ne pojavi konkretan subjekt koji odluči da goni tvog oca za taj konkretan štetu koju mu je naneo, nikakvog gonjenja neće biti.

Ali.

Postoji stvar kao što je stado refleks. Dovoljno je da neko veoma uporan, na primer Navaljni, ipak uspe da izdejstvuje suđenje grupi zaposlenih FSB-a i da putem suda naplati odštetu od njih – i tada će i drugi poželeti isto. A ako taj isti Navaljni uspe da obezbedi zgodan servis za to, stvar može krenuti mnogo aktivnije. Ja bih umesto Navaljnog postavila Svetova, ali u njega imam mnogo manje vere: on je izuzetno zloboran, ali u litigaciji još uvek nije primećen, već se ograničava na publicistiku.

Međutim, čak i u slučaju da ljudi, uz pomoć pravnika koji su bili politički zatvorenici, počnu masovno da podnose tužbe protiv bivših pripadnika organa, tvoj otac će verovatno i dalje biti negde na kraju liste. Sumnjam da je, ako je imao neprijatelje kojih je zaista trebalo da se plaši, njih ubio još dok je nosio uniformu.

Što se tiče njihovih potomaka, za njih će činjenica da negde živi upir koji je ubio njihove roditelje biti više predmet znatiželje. Naći ga, doći, pogledati ga u oči. Hmknuti i otići. Ne garantujem takav ishod, ali ne treba ni očekivati da će u ankapu svi odjednom postati pravi džigiti i praktikovati krvnu osvetu.

Kako ti živiš sa saznanjem da će otac, najverovatnije, izaći suv iz ove neprijatnosti, čak i ako je u kasnosovjetsko vreme bio krvav do laktova? Pa, nadam se da će te to uznemiravati, ali ne do ozbiljnih neuroza. A ako ga na neki način ipak zakači, libertarijanstvo negira pravo na naplatu za postupke u kojima ti nisi učestvovao, pa je maksimum što te čeka zaplena imovine koju će otac pokušati u žurbi da prepiše na tebe kada već zamiriše na spaljeno. U tom slučaju, činjenica tvoje saradnje sa njim u skrivanju vrednosti koje mogu biti zaplenjene biće previše očigledna da bi je ignorisali.

Ja bih, prateći Svetova, savetovala ocu i aktivno pokajanje, ali taj korak, iako moralno opravdan, utilitarno nosi više rizika nego potencijalne koristi, pa neka on sam sve odvaguje i odluči.

A nadam se da će se Bitarch oglasiti svojim mišljenjem o ovom pitanju u komentarima.

Prvi presedan koji mi je pao na pamet: https://karagodin.org

Čime se levo libertarijanstvo razlikuje od anarho-komunizma po suštini? I uopšte, zašto je ono potrebno ako postoje ankap i ankom соответственно?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Ankom je ideologija zasnovana na pretpostavci da individualizam kvari ljude. Čovek duguje previše društvu i zato mora računati na njega. Ponekad je neophodno oduzeti društvene resurse u svoju korist jer bez toga postojanje pojedinca nije moguće, međutim, primarno je upravo prosperitet društva, a zatim se ono već deli sa ljudima iz zajedničkog kotla. Zato za ankomove svako otuđenje imovine od društva ka konkretnom pojedincu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što je lična imovina i definišu je kao stvari koje se koriste za potrošnju, a ne za proizvodnju. Lična imovina je halal, privatna haram. Jasno je da se ova definicija oslanja više na tradiciju i da pati od mnogih nedostataka. Ja bih radije predložila malo drugačiji kriterijum. U ličnu imovinu je prikladno svrstati predmete čija upotreba od strane pojedinca ozbiljno umanjuje privlačnost njihove upotrebe za druge pojedince. Tako, recimo, maramica, četkica za zube ili čarape prikladnije postaju lična imovina već nakon prvog čina upotrebe, a dok netaknuti leže u magacinu, oni su, naravno, društveni. A, recimo, šolja negde može biti lična imovina, a negde društvena, to je već pitanje lokalne tradicije. Kompjuter mi je takođe prijatnije koristiti lični, nego svaki put podešavati zajednički onako kako je meni najudobnije. Iako se do određene mere pitanje rešava ličnim nalogima na zajedničkom kompjuteru.

Anarho-komunističko društvo može sebi priuštiti utoliko više lične imovine koliko je u celini bogatije.

Levi libertarijanizam je ideologija koja ne napada individualizam toliko ozbiljno. Primarni su upravo interesi pojedinca. Ali čovek i dalje duguje previše društvu i mora računati na njega. Ipak, zbog primarnosti interesa pojedinca za leve libertarijance svako otuđenje imovine od pojedinca ka društvu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što su javna dobra i definišu ih kao pozitivne efekte ljudske aktivnosti kojima je krajnje teško obezbediti ekskluzivan pristup. Zbog ove njihove specifičnosti, javna dobra je teško monetizovati, stoga se pretpostavlja da su nedovoljno proizvedena u odnosu na lako monetizivana tržišna privatna dobra. Tako da je proizvodnja javnih dobara za leve libertarijance prilično utemeljen razlog da se prisilno otuđi privatna imovina u korist društva.

Nažalost, čim proizvodnja javnog dobra počne da se obezbeđuje prisilno, to pokreće pozitivnu povratnu spregu, jer je proizvođač javnog dobra sada zainteresovan da ga proizvede što više i da za to zahteva što veći budžet. I evo da siromašni Sovjetski Savez odjednom ispred cele planete u oblasti baleta.

Nije mi poznato kako levi libertarijanizam rešava problem „kada treba stati u prisilnoj redistribuciji u korist društva“. Upravo nedostatak jasnog graničnog kriterijuma čini, po mom mišljenju, ovu ideologiju mrtvorođenom.

Napomenuću da ankap ima takav granični uslov. Kada ankap odluči da je dovoljno podelio sa društvom i da više nema nameru? Pa kada on sam to poželi. Poslužio prolaznike rakijom, dobio dovoljno respekta, i otišao sretan kući da popije ostatke.

Knjiga o ankapu: drugi pokušaj započinjanja drugog dela

Kako volim šeme! Prilazeći prvi put opisu društva pri ankapu, pokušala sam da ocrtam dva pristupa tome kako se to radi, a zatim sam dugo ostala u stuporu pred pitanjem „i šta dalje?“

Stvar je u tome što su to bila dva loša pristupa; ankap ne treba opisivati ni kroz dodavanje kapitalizma stvarnoj anarhiji, niti kroz dodavanje anarhije stvarnom kapitalizmu. Ankap treba opisivati polazeći od teorije.

Tako sam izbacila dva ranije objavljena poglavlja i umesto njih sastavila drugo, gde sam ukratko opisala idealni ankap, kako on izgleda polazeći od teorijskih predstava o tome kako bi trebalo da izgleda. A dalje me očekuje uzbudljiva zadaća: opisivanje mehanizama koji neidealne ljude, koji žive u neidealnom svetu i formiraju neidealno društvo, teraju na to da društvo ipak manje-više odgovara opisanom idealu.

Nadam se da će sada posao ići brže.

Pošto je tako, i slika može biti veselija

U knjižici o ankapu započet je drugi deo, a naslov knjige i dalje nije smيšljen…

U drugom delu knjige predviđeno je dati relativno uverljiv opis anarho-kapitalističkog društva. Dugo sam razmišljala odakle da počnem, i počela sam sa dosadnim metodološkim uvodom o tome kako se takav opis uopšte može formirati. Imam vremena za polako zagrevanje, pa sam odlučila da mogu sebi priuštiti da ne žurim odmah u startu. Ipak, važno mi je da ne predstavim neku jedinstvenu, alternativu ne pružajuću sliku divne budućnosti, već da pokažem principe kako se sve to izvodi.

U prvom poglavlju se daje manje trivijalan pristup – kroz dodavanje kapitalizma anarhiji. Ovde odmah snažno miriše na alternativnu istoriju i ostale radosti tog tipa. U drugom poglavlju je očigledniji pristup, kroz isecanje države iz postojećeg kapitalističkog društva.

Dalje će, verovatno, biti veliki odeljak sa detaljnijom analizom rada osnovnih institucija društva, a zatim se nameće odeljak sa opisom poteškoća ankap-a.

Mogućnost prelaska od failed state-a ka ankapu

Postoji rang lista nesposobnosti država, u kojoj se uzimaju u obzir mnogi faktori, uključujući realizaciju javnih usluga od strane države, stabilnost vlasti i drugo. Može li se pretpostaviti da će se države sa visokim rejtingom (slučajno ili ne, ali u njima je najlakše izbegavati poreze, posedovati oružje i hostovati informacije bez „kompozora“) u predvidljivoj perspektivi razviti (ili degenerisati) do potpunih ili skoro potpunih ankapistana, nakon čega će početi era njihovog prosperiteta?

Kacist

Već sam nekada pisala na sličnu temu, o mogućnosti izgradnje ankap-a u državama četvrtog sveta. Ukratko: nabrajaju se prednosti i mane, i neko može smatrati da prevazide prve, a neko da prevazide druge. Treba probati.

Isto važi i za prognoze o perspektivama razvoja određene ili druge neefikasne države u ankapistan. Tamo se relativno lako uspostavlja anarhistički režim, odnosno decentralizacija prava. Ali mnogo je teže razumeti na koji način sačuvati ili, još gore, izraziti od nule kapitalizam u anarhističkom društvu koje negira privatnu svojinu (san ankom-a), ili je zasnovano na klanovskim interesima i kolektivnoj odgovornosti (primer Somalije ili Libije).

K tome, nije sasvim jasno kako eliminisati faktor uticaja okolnih država. To su izuzetno ljubomorne formacije koje pristaju da sarađuju samo sa drugim državama, zahtevaju od komšija da budu maksimalno slični njima, a ako neko pomisli da počne da zaobilazi državu, one obavezno šalju svoje mirotvorce. Uostalom, sada se svetski trend očigledno menja, i nakon odlaska SAD iz Avganistana, čini se da će nasilni pokušaji reformatisanja tuđih društava po svom modelu polako izlaziti iz mode.

Čini mi se da, ako već govorimo o perspektivama prelaska na ankap režim određenih država, perspektive zemalja parlamentarne demokratije izgledaju nešto realističnije, gde se, na primer, stvorila politička situacija koja isključuje mogućnost formiranja vladajuće koalicije, a ako se takva i uspe sakupiti, to se mora uraditi tako što će se u jednu kolica zapregnuti partija labudova, partija rakova i partija štuka, zbog čega njihove sposobnosti za efikasno zakonodavstvo i čak donošenje budžeta bivaju blokirane.

I evo: ne imajući mogućnost da plaćaju državne službenike jer budžet nije usvojen, vlada šalje većinu činovnika kućima. Ljudi žive skoro potpuno bez državnih usluga, ali zadržavaju civilizovane tradicije poštovanja privatne svojine i tržišta, oni nakon nekog vremena počinju spontano da koriste tržišne substitute bivših državnih usluga, i u jednom trenutku shvataju da im se to zapravo sviđa. Ideja da jednostavno prestanemo sa pokušajima izbora jedinstvene vlade za sve i svakoga počinje da nailazi na razumevanje kod ljudi.

Iz takve nesposobnosti države, gledajući, zaista može nešto izrasti. Za komšije to je i dalje ista država, samo u njoj vlada privremena parlamentarna kriza, ali ništa, jednog dana će se političari dogovoriti i nastavićemo da rešavamo sa njima određena pitanja. Tako misle političari iz okolnih zemalja, i ne mešaju se nasilno svojim receptima za uređenje države. Koliko godina će biti potrebno da se privremena kriza konačno oblikuje u stabilan status quo – ne usuđujem se da sudim.

Ukratko, čini mi se da je za izgradnju ankap-a mnogo važnije imati zrelo i razumno društvo, a ne grupu pristalica jednostavnih i efikasnih rešenja istog banditskog tipa kao što su i državna.

Ništa posebno, ne obraćajte pažnju, samo mala kriza, to će sigurno proći, kao što bi se reklo, kao majske oluje

Da li je prelet letelicom nad teritorijom u vlasništvu drugog lica trepasing pri ankapu?

Da li od njih treba tražiti dozvolu pre leta? Da li je potrebno na neki način amortizovati rizik pada aviona za ljude čija se imovina nalazi ispod letelice i kako kompenzovati buku motora/propelera? Kakav je tvoj lični/montilibero/crnogorski stav o ovom pitanju?

L29Ah (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.012345678901 monero)

Sviđa mi se kako Dejvid Fridman analizira ovo i mnoga druga pitanja (izvinite što sam vam već toliko puta „zujala u ušima“ o njemu). Detaljno on obrađuje ovu temu u knjizi Red u pravu. Do sada sam je pročitala otprilike do trećine. Znatno sažetije – u jednom od poglavlja Mehanike slobode. Tamo se takođe kao osnova za razmišljanje koristi ekonomijska analiza prava. To često omogućava prilično jasno generalizovanje onih pojedinačnih odgovora koje s vremena na vreme moram davati.

Ako baš ukratko, što su manji transakcioni troškovi kod predviđenih ugovora o kupovini prava na radnje koje narušavaju tuđe interese, to je praktičnije priznati vlasnicima pravo na zabranu takvih radnji. Ako bude potrebno – potencijalni „trespasser“ će kupiti pravo prolaska. A što su veći transakcioni troškovi, to je praktičnija procedura sudskog rešavanja takvih slučajeva putem tužbi za nadoknadu štete. Niko ne određuje konkretnu pragmatičnu visinu na kojoj se može leteti iznad tuđe imovine, ali ako je let prouzrokovao štetu, ona će morati biti nadoknađena putem suda. Dovoljno visoki letovi (kako se, barem, ne bi udarilo u neravnine terena u standardnom režimu i kako se ne bi plašilo divljim urlikanjem motora) iznad tuđeg teritorija su definitivno drugi slučaj; pribaviti dozvolu za let od svih vlasnika čijim teritorijem let može proći je nerealan zadatak.

Konkretno u Crnoj Gori postoji državno licenciranje uvoza dronova u zemlju, određena ograničenja po masi, zabrana leta iznad neke visine i ostala „visoko-pametna“ ograničenja koja uspeva se obići na nekim mestima, dok se na drugima to ispostavlja kao previše skupo, pa je jednostavnije pomiriti se sa tim da je određena oblast primene dronova previše komplikovana da bi se time sistematski bavili. Naravno, nama u Montiliberu se čini poželjnim potpuno ukidanje svih ovih regulacija, jer se dronovima može napraviti barem nekoliko lepih fotografija, a to nam je korisno za reklamu projekta. Ali, naravno, vlasnik drona mora biti spreman na to da, ako njegova skupa igračka padne na tuđi plac, može je potpuno izgubiti. Vlasnik placa ne snosi odgovornost ako krava stane na pali dron, ili ako njegov maloletni sin odluči da nešto otkine sa tog neočekivanog poklona. On čak nije obavezan da pusti vlasnika drona na svoju teritoriju – ovde već deluje pravo zabrane, jer su transakcioni troškovi za kupovinu prava prolaska mali.

Evo, snimili smo naš plac dronom, ali je pritom bilo potrebno leteti i iznad komšija

Knjiga o ankapu – potpuno je završen prvi deo, teorijski

Od poslednjeg ažuriranja sam malo prerađivala poglavlje o tržištu, napravila kratak rezime, a što se tiče oblikovanja, dovršila sam navigaciju između poglavlja. Sada se ovo može čitati kao potpuno samostalno delo sa dovoljno potpunim, ali maksimalno sažetim izloženjem libertarianskog pogleda na svet.

Knjiga je dostupna za čitanje onlajn po poglavljima, kao i u epub formatu – za one koji preferiraju format elektronskih knjiga.

Ako poznajete dovoljno kompetentne teoretičare libertarijanizma, prosledite im, molim vas, tekst na recenziju. Pre nego što pređem na praktični deo knjige, želela bih da budem sigurna da nisam zaboravila nešto važno u teoriji. Ako ne budu protiv objavljivanja svojih recenzija, javite mi i to.

U drugom delu knjige pokušaću da dovoljno strukturirano i takođe maksimalno sažeto opišem anarho-kapitalističko društvo – koje karakteristike ono može imati, a koje su veoma malo verovatne.