Тег: ankap

Servituti pri ankapu

Tema je podignuta u čatu panarhista, ali razmišljanja kojima sam odgovorila ranije nisam objavljivala, pa sam odlučila da oblikujem temu u posebnom postu.

Za početak – evo onoga što sam već pisala o temi tranzita kroz tuđi teritorijum. Ukratko: na gusto naseljenim teritorijumima vlasnici susednih parcela će imati tržišni stimulanac da ostvare profit od tranzita, a na slabo naseljenim će raditi pre modeli recipročnog altruizma, kada je dozvoljavanje tranzita jeftino, zabranjivanje skupo, a uzvratna zahvalnost za dozvolu može se u pravom trenutku pokazati veoma vrednom.

A sada ono što bih želela da dodam. U suštini, servisitet su zahtevi jednog komšije za korišćenje imovine drugog komšije, koje taj drugi priznaje. Sve dok ugovor traje, nema problema. Jedan daje drugom da koristi svoju kosilicu za travu, on mu zauzvrat dozvoljava da uzme bicikl, svi su zadovoljni. A zatim se bicikl proda nekom trećem. Naravno, po defaultu on pri prodaji nije opterećen nikakvim servisitetom: novog vlasnika ne zanima ko je tamo i na osnovu čega imao pravo korišćenja njegove novostečene imovine, svi dogovori o tome moraju se izgraditi ispočetka.

Tako je, sa zemljom je otprilike ista priča. Ako je stari komšija koristio pravo prolaska kroz tvoju parcelu, onda kada je on prodao zemlju, novi vlasnik ne stiče pravo prolaska automatski. Ali ako je stari komšija pri prodaji doveo kupca kod tebe i rekao, recimo, ja odlazim, on će biti umesto mene, dogovorite se sa njim oko prolaska – tada je stvar potpuno drugačija, sednete i konkretno razgovarate o tome šta ćete i kako jedni drugima ustupiti radi očuvanja dobrosusedskih odnosa.

Naravno, ako je servisitet već bio utelovljen u konkretnim fizičkim komunikacijama koje prolaze kroz nečiju zemlju, tada će pokušaj prekida tih odnosa verovatno pogoditi interese ne samo novog vlasnika, već i ostalih komšija koji ne smeju izgubiti servisitet, jer sa njima ugovor ostaje na snazi. Ipak, novi vlasnik se uvodi u tok stvari, na primer, o uslovima zajedničkog održavanja tih komunikacija.

Uopšte, prilično je smešno čuti da je ankap, navodno, razdor neobuzdanog individualizma. Ne, to je pri državi razdor neobuzdanog individualizma, jer se između ljudi prisilno ugura posrednik, i sva pitanja se moraju rešavati ne međusobno, već upravo sa posrednikom, odnosno sa tom ili onom državnom kancelarijom. U uslovima decentralizacije prava, kao što priliči decentralizovanim sistemima, čvorovi mreže se međusobno dogovaraju o pravilima interakcije, tako da, individualizam na stranu, interese komšija je potrebno uzeti u obzir.

Važan momenat: pošto su pravila zasnovana na tradiciji, tu tradiciju po defaultu diktiraju stariji vlasnici. Upravo su oni upoznati sa tim kako je ovde принято, a novi se mogu prilagođavati, mogu predlagati izmene, ali teško da će po sopstvenom nahođenju moći da menjaju pravila ako to pogađa interese prethodnih vlasnika.

U knjižici o ankapu konačno se pojavljuju poglavlja o ankapu. Čitalac će biti razočaran.

Počela sam sa pisanjem poslednjeg, četvrtog odeljka prvog, najvažnijeg dela knjige o ankapu. Kao i obično, napisala sam dva poglavlja: Prvo – pojam ankapa, gde jednostavno formulišem banalnost o tome da je anarho-kapitalizam, nećete verovati, anarhija plus kapitalizam. Drugo – ekspanzija i stezanje ankapa – odnosi se na dinamiku prodiranja odgovarajućih odnosa u društvo.

U suštini, teorija koja se odnosi na libertarijanizam i ankap kod mene ovde završava: veoma sam se trudila da budem maksimalno koncizna, pa zato uopšte ne nameravam da dopunjavam četvrti odeljak do tradicionalna četiri poglavlja. Umesto toga, želim da napišem dovoljno opširan zaključak koji sumira prvi deo, nakon čega on sasvim može biti pušten u slobodno plovljenje kao samostalna knjiga, služeći kao zgodna (nadam se) ulazna tačka u libertarijanizam.

U drugom i trećem delu predviđena je primena prethodno izložene teorije na različita praktična pitanja – o tome kako različni aspekti života mogu biti organizovani pri ankapu, i o tome koji se praktični koraci predviđaju za prelazak na ankap. Ovi delovi bi, za razliku od prvog, teorijskog, trebalo mnogo brže da izgube aktuelnost, dok je prvi pisan za večnost, kako bi zauzeo mali ivica postolja, gde je već prilično tesno od velikana.

Knjiga o ankapu – završila sam odeljak o tržištuu

Neočekivano sam se zavalila u Albaniji, pa je tempo objavljivanja malo opao. S druge strane, ispadanje iz uobičajenog toka dobro doprinosi polagom kreativnom radu, tako da sam relativno brzo završila u svojoj budućoj knjizi dve preostale glave odeljka o tržištu: zapravo o tržištu i o kapitalizmu. U sledećem odeljku ću konačno pristupiti opisu ankapa – ako me, naravno, opet negde ne odnese.

Još par poglavlja za knjigu o ankapu

Sastavila sam prva dva poglavlja trećeg odeljka knjige o ankapu. Odeljak se zove „tržište“ i, naravno, prva poglavlja su posvećena bilo čemu, samo ne tržištu. U prvom razvlačim priču o produktivnosti rada, a zatim iznenada prelazim na nejednakost i razmišljam da li da negde uklonim poslednje odlomke. Drugo poglavlje je posvećeno planiranju, i to je prvo mesto u knjizi gde se pozivam na konkretne imenovane autoritete, Mizeza i Hajeka, što takođe stvara određeni disonans, jer možda previše komplikuje tekst.

U celini nisam zadovoljna tempom pisanja, mislila sam da najavim odmah tri poglavlja, ali poglavlje o tržištu se još uvek ne piše, pa moram da izvestim samo o dva.

Šta raditi ako imamo ankap i odjednom epidemija?

Mnogi liberalno nastrojeni građani kritikuju ruske vlasti zbog toga što nisu preduzele odgovarajuće sanitarne mere protiv korona virusa. Navode da u onom retkom trenutku kada je čvrsta ruka vlasti zaista bila potrebna, ona se nije pojavila, već je vlast zapostavljeno i neprofesionalno pustila situaciju da ide svojim tokom, uvodeći neke lokalne ograničenja, prepuštajući mere regionima i tako dalje, zbog čega se epidemija proširila do zastrašujućih razmera. Međutim, pri ankapu uvođenje bilo kakvih ograničavajućih opštih obaveznih mera je u principu nemoguće! Kako se sa tim nositi?

Minarhista

Na primeru trenutnog bedlama možemo vrlo jasno videti: države nisu sposobne da se nose sa pandemijom, jer za nekoga je rat nesreća, a za nekoga blagoslov – za političare, što je zbrka globalnija, to je pogodniji povod da se obogate na državnim nabavkama i pogodniji povod da ograniče slobodu građana. Ako ljudi sami kunju za čvrstom rukom, kako se tu odoleti da se ta čvrsta ruka zagura dublje u džep građanina?

Uporedimo situaciju sa ankapom, pri kojem države ne postoje, sva krajnja odgovornost za sopstveno zdravlje leži na ljudima, i ako ne pobrineš za sebe, moraćeš da kriviš sebe.

Neko je bio potpuno dobrovoljno osiguran od infektivnih bolesti i nesrećnih slučajeva, neko ko ima naslednike je osigurao i život. Ako ankap postoji na planeti dugo, takvih osiguranika je stabilan i značajan procenat. Ali pošto se desio takav problem da prilično mnogo ljudi počinje da se zaražava do tada nepoznatim virusom, to će stvoriti dodatnu potražnju za zdravstvenim osiguranjem, i cene takvog osiguranja će skočiti.

Različive osiguravajuće kuće mogu delovati različitim sredstvima. Neko jednostavno plaća lečenje po polisama u okviru iznosa premije osiguranja. Neko razume da će, ako se ništa ne preduzme, sve rezerve otići na isplatu premija i da može doći do bankrota – što znači da treba stimulisati klijente da se ne zaraze. Njima (naročito rizičnim grupama) počinju da nude isplatu za svaki dan samoizolacije, plus dostavu svega neophodnog na adresu. Treća grupa kompanija ulaže u razvoj protokola lečenja. Četvrte – u razvoj vakcina.

Ali osiguravajuće kuće nisu jedini igrači na tržištu. Farmaceutske kompanije i bez osiguravača razumeju da sada mogu zaraditi ozbiljan novac, i takođe počinju da traže sredstva protiv nove nevolje, ili povećavaju proizvodnju onih koje već imaju i koje dobro rade (preciznije, koje su tražene na tržištu, što u opštem slučaju nije isto).

Kratko rečeno, preduzetnička inicijativa, koju ne koče državne prepreke, oživljava sfere ekonomije povezane sa očuvanjem zdravlja. Šta se dešava sa ostalim sferama? A šta može da im se desi? Ko će zabraniti turistima da polete na odmor na neko mirno i prijatno mesto? Osigurali su se da ne bi lutali nepoznatim mestom u neizvesnosti gde i kako se ovde lečiti ako nešto zdeside – i poleteli. Ko će zabraniti restoranima da rade? Niko neće zabraniti. Istina je da ljudi sami idu sa oprezom – što znači da treba pokrenuti reklamu o tome koliko je naš objekat bezbedan: evo vam sredstvo za dezinfekciju ruku, evo vam stolovi na otvorenoj terasi, evo vam konobari u maskama.

I tako dalje. Šta ćemo dobiti kao rezultat? Jednostavno će pandemija u celom svetu proći otprilike kao u Švedskoj, samo možda malo bolje.

A, i naravno, niko neće moći da ometa istragu o tome odakle je virus potekao. I ako se ispostavi da su to spletke neke privatne laboratorije – oni će propasti od tužbi. Naravno, isplate neće dobiti svi, već samo oni koji su prvi stigli da podnesu tužbu – pa, niko im nije smetao da traže. Sve je pravedno. A druge laboratorije, shvativši da će ih sada svi početi sumnjati, biće primorane da uvedu veoma napredne standarde otvorenosti, inače ne mogu mirno da rade. A i šta skrivati, ako se intelektualna svojina pri ankapu ne ceni, što znači da treba raditi ne radi brzog patentiranja, već radi brzog primenjivanja, u uslovima gde se svi vide i svi od svih preuzimaju ono što mogu. To su potpuno poštene trke, i čudno je misliti da zbog nedostatka patenata u njima neko prestane da učestvuje.

– Vaša ancap-kafa
– Hvala vam puno
(u prevodu sa crnogorskog: Šta, zar je stvarno epidemija? Onda mi još jednu šoljicu.)

Knjiga o ankapu – završila sam drugi odeljak

Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.

Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.

Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.

Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.

Knjiga o ankapu se polako piše

Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.

Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.

Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.

Ništa posebno, samo kratak izveštaj i zahtev za fidbek

Nastavljam polako da pišem uvodni deo knjige o ankapu, opisujući osnovne principe libertarijanizma. Mislim da ću kasnije malo preformatirati tekst, a za sada izlazi prilično veliko poglavlje u jednom komadu.

Obično, kada odgovorim na pitanje, to radim opširno, sa primerima, metaforama i drugim retoričkim ukrasima. U knjizi se trudim da ne odstupam od teme, i sada razmišljam da li to treba da radim i da li je postalo previše suho. Volela bih da čujem vaše mišljenje.

20. maja letim za Crnu Goru. To može uticati na redovnost objava tokom naredna tri dana, a može i ne uticati. Obično ne koristim odložene objave, pa su takve stvari malo manje predvidive.

Pošto će me život u Crnoj Gori koštati više nego u Rusiji, moraću više pažnje posvetiti zarađivanju novca. Ako želite da se manje odvlačim od rada na kanalu, šaljite donacije. Posebno će biti korisno doprineti za knjigu – što veći novčani entuzijazam ona bude izazivala, to ću brže pisati i ranije završiti. Isto važi i za trenutne projekte prevoda.

Pošto ću za dobijanje boravka u Crnoj Gori morati da registrujem firmu, pokušaću da iskoristim to i organizujem prijem donacija direktno u Telegramu – Durov je uveo tu mogućnost već odavno, ali je nisam koristila jer je za povezivanje prodavnice u Telegramu potrebno pravno lice – a ono ću upravo sada imati.

Takođe, u komentarima na stranici za donacije tražili su od mene da otvorim novčanik za Monero. Preuzela sam novčanik sa zvaničnog sajta, sinhronizovala blokčejn, a sada sam pokrenula i majning, iako je to, naravno, samo zabava. Dakle, adresa u Moneru za donacije je:

84CVRC5iqexHMzLSrUwhcUgw5LkqrkbV5FGWugs6EgQX1YQEM7Kvrvm2sBVjfGwrrhfhvL6j3PdcuaiB6R6Y9ULQPjKWotH

Najverovatnije ću iskoristiti letove da pročitam odavno naručenu knjigu „Puž na obodu“ Strugackih za recenziju – šta drugo raditi u avionu osim čitanja knjiga? A već mi je pomalo sramota, uplata za recenziju je legla još u aprilu, to je nered.

Možda ću objavljivati neke sveže putne utiske, ako se oni značajno ne budu razlikovali od opšte tematike kanala. Ako budu – objaviću ih na Boosty-ju.

Zašto se ankap nije dogodio?

U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?

анонимный вопрос

O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.

Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.

Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.

Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.

Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.

Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.

Si vis pacem para bellum

O opasnim ludacima

Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.

Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.

Čime bi im ostracizam mogao pomoći?

Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?

анонимный вопрос

Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.

Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.

Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.

Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.

Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.