Knjiga o Ankapu koju sam nedavno najavila biće postepeno objavljivana u odgovarajućem odeljku na mom sajtu. Pošto je ovo za mene prvo takvo iskustvo, ne mogu da garantujem da se tekst neće značajno menjati tokom procesa, tako da teško da vas očekuju redovni najavi u duhu „napisano 5 poglavlja od 70“ – sigurno ću do poslednjeg trenutka izmešati delove teksta tamo-amo, nešto dodavati, nešto izbacivati, a nešto prepravljati po deset puta.
Za sada možete se upoznati sa ultra-kratkim predgovorom, koji obećava da će knjiga biti pisana bez preterane komplikovanosti, a odmah zatim i sa odeljkom posvećenim principu samopripadnosti, koji je ispao prilično apstraktan. Tako sam, nakon što sam pročitala ono što je ispalo, upala u razmišljanje: da li treba kopati toliko duboko, ili pokušati da smanjim stepen apstrakcije.
Čekam vaše komentare povodom toga, i vrlo je moguće da ću ih uzeti u obzir.
Moglo se potražiti slika sa još više promišljenom tyan, ali i ova sasvim jasno oslikava proces
Preteška većina pitanja koja mi stižu svodi se na formulu „a kako će u ankapu raditi ova ili ona oblast života?“ U suštini, već sam dala odgovor na veoma mnogo sličnih pitanja, a na neka i više puta. Napravila sam ogroman korpus tekstova koji se teško ko će odlučiti ponovo pročitati. Sada me sve češće posećuje misao da ih spojim u relativno kompaktan, koherentan materijal.
Takođe, veoma mnogi traže link ka nekom osnovnom uvodnom kursu o libertarijanizmu, bez prevelike stručnosti, za one koji žele da napreduju malo dalje od Vikipedije i razumeju šta je libertarijanizam, koliko im on lično odgovara, i ako mu ne odgovara previše, da li da smatraju libertarijance opasnim neprijateljima, bezopasnim čudacima ili korisnim saputnicima.
U principu, već sam prevela jedan takav opus – to je Friedmanova Mehanika slobode. U procesu je i prevod drugog opusa sa sličnim porukom – to je Praktična anarhija Stefana Molinja. Ali oba rada imaju barem jednu očiglednu manu: oni su prevodi. To je pozivanje na drugi kulturni bagaž, što rađa argumente koji mogu delovati čudno i nezgrapno. Postojala je nada u Mihaila Svetova, ali od trenutka kada je najavio svoju knjigu o libertarijanizmu prošlo je mnogo vremena, a ništa se nije promenilo.
Pretpostavljam da će rad sastojati se od tri dela. Prvi – kratak opis libertarijanske slike sveta i obrazloženje zašto nam je ankap potreban. Drugi – pod uslovnim nazivom „A kako u ankapu“ – zbirka primera kako to može biti realizovano. Treći – kako približiti ankap.
Izvinite što ne planiram da odem u zatvor samo da bih pisala knjigu, tako da proces može potrajati. Ali zato nameravam da objavljujem pojedinačna poglavlja kako budu nastajala, čak i ako ne budem potpuno zadovoljna rezultatom i ako budu razmišljala o tome da ih u budućnosti na neki način preradim. Tako ćete imati uvid u to kojim putem se misao kreće.
Pišite u komentarima predloge o tome koja su poglavlja neophodna u drugom delu knjige, pored sudova i puteva.
Šta ako tvoju kuću okruže ogradom dok si išao u Minarkhit po novu kožnu kožicu? U tom slučaju nema nikakvog pokušaja ubistva, i čovek je imao pravo da izgradi ogradu, baš kao što si ti imao pravo da izgradiš svoju kuću pre toga. Šta uraditi u tom slučaju? Imaš li pravo da polomiš ogradu da bi prošao? Da li je to kršenje NAP-a? A ako takvu betonsku ogradu budu izlivali svaki dan?
Mrzim
Kako održati slobodu izlaska iz zajednica kod ankap-a?
Anonimno pitanje
Za početak predlažem da ponovo pročitaš poglavlje iz Mehanike slobode o trgovini u uslovima anarhije. Ukratko, tamo se govori o Šelingovim tačkama – nekakvim posebnim položajima sistema koji se iz nekih razloga čine onima koji imaju posla sa njim jedinstvenim, pa stoga postoji veća verovatnoća da će na njih pasti na pamet nekoliko potencijalnih ugovornih strana istovremeno u uslovima odsustva prethodnih dogovora. Šelingove tačke, konkretno, pomažu u postavljanju prirodnih granica, čije održavanje štedi napor stranama.
Taj ili neki drugi spontano formirani status kvo je sa svih strana očigledna Shellingska tačka, a njegovo narušavanje će, naravno, nailaziti na određeni otpor. Ako u zajednici muškarci obično pružaju ruku jedni drugima, a žene se grle međusobno i sa muškarcima, onda će žena koja pruži ruku biti dočekana sa sumnjičavostem i vrlo je verovatno da će pokušati da je zagrle. Ako je u zajednici uobičajeno slobodno kretanje kroz tuđe posede, označavajući svoje granice maksimalno neupadljivo, ne zaključavati vrata, svraćati u goste, ostavljati poštu na pragu i tako dalje – onda će pokušaj podizanja gluvog ograde već biti dočekan sa napetom zbunjenošću. A ograda koja izoluje tuđi plac od spoljnog sveta je već otvoreno nepristojno; takav neprijateljski komšija dobiće čitavu delegaciju koja će pokušati da mu objasni da se to ovde ne radi tako. A ako je, naprotiv, uobičajeno zatvarati se ogradama, puštati opasne pse u dvorište i pucati u vazduh pri bilo kakvom pokretu blizu granice, onda će se nova ograda koja onemogućava pristup kući morati posmatrati jednostavno kao neizbežan fakaop: neko je morao toliko da pogreši i ne primeti da je komšija uspeo potpuno da te opkoli svojom teritorijom. Sada će morati da baci neku toksičnu zarazu preko svojih dronova, a tek nakon toga mogu početi mirni pregovori sa komšijom.
Slično je i sa izlaskom iz zajednice. Ako je to uobičajena stvar, da neko stalno ulazi i izlazi, tada se upravo takav otvoren red pristupa doživljava kao prirodan, i za tu tačku će Šeling držati se. A ako nikada nije bilo takvih presedana, tada će sam pokušaj izlaska biti doživljen kao nešto izvanredno, moraćete da se objašnjavate, dokazujete svoje pravo i, možda, nekako nadoknadite onima koji ostaju svoj odlazak. To je, inače, ne tako neverovatna situacija. Zamislite, na primer, radnu grupu koja je planirala obim poslova do određenog roka – i onda vi iznenada odlučite da napustite zajednicu. Mogu vas prosto ne pustiti dok posao ne bude završen, ili vam nametnuti ozbiljnu ugovornu kaznu jer će oni koji ostanu sada morati naporno da rade, a to nisu planirali.
Pokušaj da se progura svoj stav uprkos statusu quo, kakav god on bio, nesumnjivo će naići na otpor, pri čemu on može biti nesrazmerno ozbiljan, čak i ako je zahtev za ustupanje koji se čini beznačajnim. Razlog je jasan: ako jednostavno popustite, novi status quo će biti taj da vi ustupate pod pritiskom. Takve stvari su dobro vidljive pri susretu predstavnika različitih kultura, kada je za jednog ustupanje u sitnicama lep manir i garancija da će vam i drugi u budućnosti izaći u susret – a za drugog ustupanje znači da treba pritiskati dalje dok ne slomite protivnika – jer se protivnik već povukao, treba ga dokrajčiti.
Sada ćemo pričati o receptima. Šta uraditi da ti ne bi oduzimali parcelu, da bi te puštali iz zajednice i tako dalje. Izgradite sebi potrebnu reputaciju. Inače, imali smo veoma dobar video o tome, pogledajte ga ponovo.
Ako imate reputaciju osobe koja, čim vidi ogradu, krene da je ruši bez gledanja, to je baš loša reputacija. Vi rušite ogradu, pucaju u vas, a onda objašnjavaju zainteresovanim licima da je ovaj lud počeo da upada na moju teritoriju, nije slušao upozorenja, pa je moralo da se puca u sklopu samoodbrane. Šteta što je odmah pogubio, nije baš lepo ispalo. Mnogo korisnije je imati reputaciju osobe za koju će se gomila ljudi zalagati. Takođe nije loše imati reputaciju osobe koja može doneti veliku korist, pa je bolje biti njen prijatelj. Ukratko, rad na reputaciji može učiniti čuda.
I za kraj želim da preporučim jedan veoma simpatičan crtani film Klaus. Tamo je baš o tome kako promeniti status quo u situaciji kada je ograditi tuđi dom ogradom, kako ne bi pustio vlasnika, samo nevinčka nestašluk.
Jedna od centralnih ideja ankapizma je da se svi nastali problemi i nesuglasice moraju rešavati naknadno – putem suda (recimo, da sudovi u ankapizmu rade sasvim normalno, tu nema pitanja). Ali, stvarne probleme je lakše sprečiti nego se baviti „uklanjanjem ruševina“, a za to bi mogle biti potrebne zabrane. Šta kažete na taj račun? Tužiti za odštetu i gomilu penala je, naravno, dobro, ali zar to ne podseća na čuvenu frazu „kad ubiju, onda dođite“? Možda bi, barem radi mogućnosti preventivnih mera (ali onih koje ne ugrožavaju adekvatna prava i slobode!), trebalo imati barem minimalnu državu-krov?
Minarhista
Centralna ideja ankapizma je pre svega u tome da se problemi čije je rešavanje danas uzurpirala država rešavaju privatno, i to samo onda kada postoji tržišna potražnja za njihovim rešavanjem. To znači da se isti problem u različito vreme, na različitim mestima i u različitim situacijama može rešavati na različite načine. U jednom slučaju kondominijum finansira rad policijskih patrola, u drugom slučaju osiguravajuća kuća nadoknađuje žrtvi troškove napada, u trećem slučaju ljudi računaju na uspeh samoodbrane, a nemaju nameru da troše na osiguranje ili obezbeđenje. Svaki put situacija počiva na mnoštvu individualnih izbora i, u suštini, nije važno da li su iza njih stajali ekonomski proračun, religijske predrasude ili etičke preferencije.
Nema ničeg užasnog u tome da određena zajednica obezbedi sebi rešenje niza tipičnih zadataka uz pomoć države-kišobran. Užasno je ako ta država to radi prisilno, po teritorijalnom principu. A sve dok se usluge države pružaju u okviru individualnih ugovora, koji podrazumevaju slobodan izlazak iz njih – pa za ime sveta.
Štaviše, ako nečija kultura podrazumeva niz zabrana čije se poštovanje očekuje od svih, uključujući i one koji nisu deo nje, onda će za nosioce takve kulture biti sasvim prirodno da sprovode prevenciju na privatni način. Primer je ispod na slici.
Druga stvar je što kod ankapije uloga zatvora donekle drugačije odudara, ali to je već sasvim druga priča
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
U njemu je govornik jasno i koherentno izložio svoje stavove o političkoj filozofiji (i treba priznati njihovu dubinu).
Kako sam razumeo, glavni protivreč je između republike koju nudi g. Belković i tržišnog anarhizma AES u tome što su ekonomisti (uslovni termin) opterećeni prezirnim ličnim obogaćivanjem, dok strogi vitezovi republikanizma smatraju javno, a ne lično, kamenom temeljcem života pravog građanina. Kako pronaći ravnotežu?
Stepan Pavlov
Između republikanizma i tržišnog anarhizma praktično nema protivrečnosti, sve dok se i jedno i drugo sprovodi u skladu sa svojim principima. Republikanac priznaje pravo građanina na res privata, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se on tačno samostaljuje u svojoj privatnoj sferi. Ankap priznaje slobodu udruživanja, odnosno pravo ljudi na res publica, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se oni tačno samostaljuju u javnoj sferi.
Lično obogaćivanje nije prezirno za republikanca, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi gloria – rezultat njihovog delovanja radi res publica. Politička delatnost nije prezirna za ankap, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi to koliko dobro ispunjavaju lično njegove tržišne zahteve.
Čim javna sfera izvrši invaziju u privatnu, i republikanac i ankap se uzdignu na noge. Nijedan od njih se nije tako dogovorio. I obojica će zahtevati poštovanje svojih prava.
Da li treba pokušati da se postigne neka vrsta ravnoteže između ovih doktrina? Ona će se uspostaviti prirodnim putem ako ćete dosledno braniti vrednosti bilo republikanizma, bilo ankapa. Siromašan i nekompetentan neće stekti mnogo slave, što znači da treba više da ulaže u razvoj svoje privatne sfere kako bi mogao da polaže prava na nešto u politici i time stekne gloria. Bogat i tržišno uspešan će menjati svet oko sebe, jer se preduzetnička uspešnost zasniva na stalnoj budnosti, kako bi još bolje zadovoljio klijente. To znači da će on donositi svetu inovacije koje će uticati i na sferu javnog, a to je besmrtna slava. Poštujemo Edisona, pa čak i Gejtsa, iako je on u sferi javnog prava veliki levičar.
Naravno, mogu. Najupečatiji primer tome je Britanska Istočnoindijska kompanija. Zato se na pitanje zapravo mora odgovoriti: „kako ne dozvoliti korporacijama da to učine?“
Politički filozofi već dugo pretražuju srodno pitanje o tome kako ne dozvoliti vladi da sklizne u tiraniju. Predložena rešenja se mogu podeliti u dve kategorije. Prva su tehnološka. To su različiti modeli podele vlasti i ostalo institucionalno građenje. Druga su ideološka. To je propaganda spremnosti da se pruži otpor bilo kakvim pokušajima skliznuća u tiraniju.
Otprilike isto je i sa korporacijama. Mogu se graditi modeli o tome kako će se upravo u distribuiranom režimu rešavati konflikti u okviru ankapije. Na primer, potpuno mi je privlačna Fridmanova, ili joj srodna Molinjijeva šema. A može se jednostavno postulirati da, prvo, upravo sam čovek uvek odlučuje da li će poštovati taj ili onaj ugovor ili izaći iz njega, a drugo, da je upravo čovek mera svih stvari, i ako on smatra da vidi nepravdu, onda je na njemu da odluči da li će pomoći u njenom uklanjanju. Ne postoji nikakav magični ugovor o nenapadanju koji je obavezan za opšte poštovanje, već postoje privatna uverenja o onome što je ispravno. Da li je korporacija prešla granice? Korporaciju treba kazniti.
Anarhija nije održiva bez stalne spremnosti ljudi na direktne akcije u odbrani pravde. A određene strukture, poput organizacija za rešavanje sporova, jednostavno omogućavaju korišćenje podele rada. Mala i ujedinjena korporacija zla sposobna je da zastraši mali teritorij i iscedi sve iz njega. Ali u uslovima anarhije, ona ima malo šanse da razvije uspeh i proširi se izvan određenog limita: akumulacija kritične mase koordinisano delujućih neprijatelja oduzimaće toj korporaciji sve snage na njihovo obuzdavanje.
Dakle, da sam pri ankapu želela da se potvrđujem kroz prisilu i oduzimanje tuđe imovine, to bih radila kao mala grupa, anonimno, i nestala bih u noći čim bi se protivnik opomestio. U razvijenom informacionom svetu to bi, najverovatnije, značilo hakerske napade – nakon napada na fizičke objekte teže je obrisati tragove. Da, kriminal ove vrste je kod ankapa sasvim moguć, pa čak i održiv. Ali svi oni hipotetički slučajevi u duhu „tvoj deda je instalirao piratski Windows pre pola veka, od tada su se nakupile kamate za kašnjenje, i zato je odlukom našeg džepnog suda pretvoren u ugovorno robljstvo na trideset godina“ – to je pokušaj da se zamisli anarhija u kojoj su svi bez izuzetka pogođeni etatiističkim bolestima mozga. Dokle god su pogođeni, anarhije jednostavno neće biti, a kada se bolest uspe prevazići, takvi slučajevi će postati nemogući.
Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.
Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.
Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.
Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.
U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.
Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.
Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.
U Petrozavodsku su nedavno ukinuta pravila za postavljanje natpisa i, najverovatnije, preduzetnici će ponovo početi da kače veoma jarke banere kako bi promovisali svoje objekte, mada običnim ljudima takav ishod očigledno neće mnogo odgovarati. Šta će se desiti sa dizajnerskim kodom natpisa (i sa fasadama zgrada, jer različito staklene balkone, kao i jedinice klima uređaja, kvare izgled objekta) u slučaju ankapa?
Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?
Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.
Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.
Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.
Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.
A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.
Malo razumem fudbal, i od međunarodnih sportskih organizacija sam manje-više upoznata samo sa konfederacijom praktičnog pucanja, ali to nije naročito presudno. Bilo kako bilo, sve takve organizacije se osnivaju radi promovisanja određenih vrsta sporta ili drugih aktivnosti (neka GreenPeace ili Crveni krst su organizacije istog tipa, iako nemaju veze sa sportom).
Zadatak ovakvih organizacija je da pojednostave interakciju između lokalnih timova, klubova i sličnih jedinica, razvijaju jedinstvena pravila, organizuju takmičenja i tako dalje. Oni žive od učešća članova, donacija, prodaje reklama, merča i sličnog. Ukratko, za njihov rad države uopšte nisu potrebne.
U čemu se ogleda učešće države u radu takvih organizacija? Pa, za sport je to postojanje nacionalnih reprezentacija, nacionalnih prvenstava i tako dalje. Ako država ne bude, onda će umesto toga biti neka takmičenja unutar uslovne crvene lige, zelene lige, ljubičaste lige i tako dalje – a onda finalni obračun za neki, hm, duginasti pehar.
Sve te olimpijske igre se sada zvanično bivše ne prihvataju države, već konkretni gradovi, pa će i pravo da se takmiče imati ne države, već opštine, ili čak privatni vlasnici stadiona i hotela.
Neki „lekari bez granica“, kao što se iz samog naziva može lako razumeti, granice samo smetaju. Isto se može reći i za ostala međunarodna udruženja aktivista – njihove mogućnosti će značajno porasti ukidanjem koncepta „državnog suvereniteta“.
Konzorcijumi poput W3C-a i sličnih već sada rade kao da država nema, ili su u najgorem slučaju primorani da se nekako prilagođavaju njihovom postojanju, i neće plakati za njihovim nestankom.
Ukratko, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi bilo koja trenutna nedržavna međunarodna asocijacija bila u mogućnosti da praktično bez promena nastavi svoj rad u ankapu.
Kao što se lako može videti, na amblemu fife nema nikakvih državnih granica
