Da li će policija kod ankapije istraživati slučaj osobe ubijene na nečijoj privatnoj svojini, na primer u slučaju kada je vlasnik dao ubijenom dozvolu za kretanje/boravak na svojoj teritoriji, a zatim ga usmrtio?

Anonimno pitanje

Razmotrimo organizaciju održavanja reda prema Davidu Friedmanu – po mom mišljenju, on je nju najbolje razradio, a pritom se ona nalazi u potpunosti u okvirima ankap-a, odnosno društva sa slobodnim tržištem na kojem se sve trguje, uključujući i pravo. Na tržištu deluju različite agencije za zaštitu prava i različiti sudovi koji se vode različitim pravnim sistemima. Zadatak agencije za zaštitu prava je zaštita privatne imovine svojih klijenata i pomoć u rešavanju konflikata klijenata sa drugim subjektima. Zadatak suda je izrada rešenja koja regulišu konflikte između klijenata suda. Na kraju, pravni sistem je proizvod rada pravnika, koji predstavlja određeni set principa i šablona za rešavanje konflikata.

Kada vlasnik nekog teritorija ubije nekog stranca na njoj, to može izazvati konflikt sa raznim ljudima ili organizacijama. Prvo, to mogu biti saputnici ubijenog, uvereni u nepravdu pogubljenja. Drugo, njegovi rođaci ili prijatelji koji nisu bili prisutni u trenutku sukoba, ali su zainteresovani da saznaju šta se dogodilo. Treće, agencija za zaštitu prava čiji je pokojnik bio klijent. Na kraju, bilo koji nepokretan tip koji ne voli kada se ljudi ubijaju bez razloga. Ukratko, ubica nema osnova da veruje da nikoga neće biti briga nakon ovog incidenta.

U srednjovekovnoj Islandiji u slučaju sličnih prestupa, ubica je morao odmah ispričati šta se dogodilo najbližem komšiji, uzimajući ga za svedoka. Može se pretpostaviti da će se takvo pravilo učvrstiti i kod ankape, jer je ubica direktno zainteresovan za to: ispričavši sve, može tvrditi da je reč o slučajnom sukobu, ili čak o sukobu koji je žrtva provocirala, ali ako se priča sakrije, to je već nedvosmisleno namerno ubistvo, za koje slede mnogo ozbiljnije sankcije.

Tako je, nakon što je ubistvo objavljeno, preostalo je samo da se sprovede istraga. Od vremena saga je prošlo mnogo vremena, tehnologije su napredovale, i može se sa nešto većom pouzdanošću utvrditi koliko je priča ubice istinita, čak i ako nema direktnih svedoka incidenta. Naravno, ubica nema osnova da sprečava istragu, jer će to okrenuti sud protiv njega. Ali on, naravno, može pokušati da falsifikuje dokaze kako bi stvorio lažni utisak.

Da li činjenica da se ubistvo dogodilo na teritoriji ubice daje neke prednosti na sudu? Samo u slučaju ako se utvrdi da je ubijeni prekršio pravila koja je odredio vlasnik teritorije i odbio da napusti tuđu imovinu. Zato je, naravno, ubica zainteresovan upravo za to da to i tvrdi. Da li će uspeti da stvori potrebnu prividnost – to je već čisto tehničko pitanje.

Blitz 3

Kako će komercijalni nekretnine funkcionisati u ankapu?

Placeholder

Zanimljivo pitanje. Češće se pita kako će u ankapu funkcionisati nešto iz sfere takozvanih javnih dobara. Komercijalne nekretnine, pak, predstavljaju privatno dobro. Kod države, pravo privatnog vlasništva je u određenoj meri uslovno, jer zavisi od toga da li će država promeniti mišljenje o priznavanju tog prava i da li će odlučiti da nacionalizuje neki objekat. U ankapu je pravo privatnog vlasništva takođe uslovno i zavisi od toga koliko snažnu negativnu eksternaliju vlasnik imovine stvara okolini.

Dakle, ako treba direktno odgovoriti na postavljeno pitanje: komercijalne nekretnine će u ankapu funkcionisati tako da stvaraju minimum negativnih eksternalija i maksimum prihoda. Oni preduzetnici koji će bolje od drugih rešavati ovaj optimizacioni zadatak, uspevaće.

Kako će privatni detektivi funkcionisati u ankapu? Već na prvi pogled izgleda da ne smeju narušavati tuđu svojinu.

Analni mađioničar

Kao što sam već pomenula u odgovoru na prethodno pitanje, privatna svojina je uslovni pojam. Pa, ovu moju omiljenu mantru o tome da su prava zapravo zahtevi koji se trpe, sigurno ste već naučili napamet. Zato privatni detektiv prvo, ako je moguće, vodi istragu ne kršeći tuđe pravo svojine i uopšte nikoga ne uznemiravajući – na primer, putem otvorenih podataka, snimaka javnih kamera, analize dokaza koje je klijent dostavio i slično. Ako tokom istrage stekne interes za ono što se nalazi na nečijoj svojini, traži načine da dobije saglasnost vlasnika. Ako ne dobije saglasnost, obično se uspe pronaći zaobilazni putevi.

A u situaciji kada sve niti odlučujuće vode ka jedinstvenom dokazu koji kontroliše neki vlasnik koji ne želi da mu omogući pristup, to se ispostavlja kao opravdana sumnja da je taj vlasnik u najgorem slučaju upravo traženi prestupnik, ili njegov saučesnik, ili u najboljem slučaju neko ko saoseća sa njim. I upravo tu vlasnik može biti suočen sa izborom koji će mu doneti manje troškova: opravdane sumnje u saučesništvo u krivičnom delu ili davanje detektivu prava na istraživanje na njegovom terenu.

Dodajmo takođe i alat kao što je nagrada za pomoć u istrazi – ako onaj prezvanični vlasnik shvati da će za svoju neprijatnost dobiti nagradu, zašto ne bi podneo nevoljnost.

Pretpostavimo da je nastupio ankap, i da je na ulici čovek ubio čoveka. U trenutnom sistemu, time će se baviti policija. A ko će se baviti tim slučajem u ankapu? Privatne detektivske organizacije? Ali njima je potrebno platiti, a šta ako čovek nije imao rodbinu ili prijatelje?

anonimno pitanje

Pa, ovo je već primer tradicionalnog pitanja o ankapu: kako će se obezbediti javno dobro. Srećom, naveli ste mesto ubistva: ulica. Zadatak ulice je da obezbedi masovno kretanje ljudi u okviru naseljenog mesta. Kako će tačno vlasnik ulice monetizovati rešavanje ovog zadatka – to je zasebno pitanje. Nas u ovom slučaju zanima ono što nekažnjena ubistva na ulici ometaju izvršavanje zadatka masovnog nesmetanog kretanja po njoj. Ako vlasnik ulice ne rešava ovaj zadatak, ljudi će morati ili da izmišljaju načine da se osiguraju na toj ulici, ili da se drže dalje od tog zlog mesta. U drugom slučaju saobraćaj opada, i to direktno udara na prihode vlasnika ulice. U prvom slučaju povećavaju se troškovi stanovnika, oni postaju manje platne sposobni, i prihod vlasnika ulice opada indirektno. Dakle, on ima ekonomske stimulanse da reši ovaj problem, čak i ako nije direktno obavezan da obezbedi bezbednost na svojoj ulici.

Naravno, ako vlasniku ulice uspe da sakrije incident, to će uštedeti troškove. Ali znate već te ljude: večno nešto istražuju, večno su nečije paranoične… Čim ovaj epizod ispliva na videlo – počeće razne nagađanja o tome da ovde svake noći izvode desetine leševa i da je vreme da se beži iz ove kloake. Ma nema šanse, otvorenost je isplativija.

Grad, poznat po tome što je bezbednost na ulicama tamo obezbeđivao volonter. Pa, to je takođe način, naravno, ali obično heroizam samo jednog maskira nesposobnost drugih.

Šta će biti sa valutom kod ankapa? Hoće li doći do hiperinflacije, pošto neće postojati autorsko pravo na valutu i svako će moći da štampa svoje šilinge?

Vladimir

Da biste razumeli šta će se desiti sa valutom prilikom ankapije, dovoljno je posetiti sajt coinmarketcap.com, gde je navedena istorija kursa više od sedam hiljada kriptovaluta. Pošto autorsko pravo na kriptovalutu ne postoji, bukvalno je bilo ko može napraviti, i na ovom sajtu nisu prikazane nipošto sve, već samo one koje se donekle trguju na berzama, ili su se neko vreme trgovale.

Šta vidimo proučavajući istoriju kursa različitih valuta u odnosu na bitko? U mnogim slučajevima to je kratkotrajni spekulativni uspon, a zatim dug i mučni pad sa pojedinačnim skokovima, koji ponekad završava potpunim zaboravom. Nije stvar čak ni u nekontrolisanoj emisiji, već u tome što potrošaču nije potrebna suvišna raznovrsnost vrsta novca. Kao što znamo iz katalaktičke teorije novca Alekseja Tereščuka, novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Ako ima mnogo kandidata za ulogu novca, u uslovima slobode izbora potrošač će koristiti one koji će moći da smanje njegove troškove pri razmeni jače od ostalih.

Koliko je potrebno vrsta novca da bi se u potpunosti zadovoljile potrebe tržišta? Novac ima različite parametre na osnovu kojih se može upoređivati. Na primer, mogućnost anonimnog prenosa, ili, naprotiv, nemogućnost istog, ili veličina troškova za obavljanje plaćanja, ili sigurnost pri čuvanju, ili očuvanje vrednosti tokom vremena, ili razvijenost infrastrukture za rad sa tom vrstom novca, i tako dalje. Svaki takav faktor je interesantan jer omogućava različite načine smanjenja troškova potrošača prilikom korišćenja novca. Veoma je malo verovatno da će se otkriti neka jedna vrsta novca koja dominira po svim mogućim kriterijumima. Zato bi u toku prirodne valute selekcije trebalo da ostane najmanje onoliko vrsta koliko postoji lidera po pojedinačnim funkcijama novca.

Međutim, naravno, to ne znači da na tržištu neće biti sve novijih i novijih pokušaja da se potisnu stari lideri. Biće. Većina njih će završiti neuspehom. Biće i inicijalno lažnih pokušaja, gde kreatori valute podižu hajp oko nje, profitabilno je prodaju svima koji žele, a zatim se opuste, i valuta ode u zaborav.

*Coinmarketcap.com u Vajmarskoj republici*

Zašto ankap? Prvo, to je lepo.

Ankap nije samo profitabilan, kako tvrde ekonomisti. Ne samo pravedan, kako uveravaju pravnici. Ne samo vrlodan, kako smatraju stručnjaci za etiku. Danas želim da podignem toast za lepotu anarho-kapitalizma.

Čovek je slobodan. Čovek je odgovoran za sebe. On ima pravo na ono o čemu se dobrovoljno dogovori sa drugima. Spreman je da stane u odbranu sebe. Ako će pružiti pomoć drugima, to je samo zato što je tako želeo. Ako traži pomoć, uvek planira da zahvali onima koji mu pomažu. Ako nekoga optužuje, uvek ukazuje na to kakva mu je to korist. Ako je slučajno nekome nanio štetu, uvek se interesuje za iznos nadoknade.

Samo zamislite sliku čoveka koja vam se pojavljuje pred očima dok čitate ovakav opis. Zar on nije prekrasan? Zar se ne javlja želja da postanete slični njemu? Tako funkcioniše estetika ankap-a, i ne treba je potcenjivati.

Čovek koji se pozicionira kao ankap, ali ne može da stane u odbranu sebe, koji se vređa zbog nečega što ga se ne tiče, koji opterećuje druge svojim molbama, ne vraća dugove, koji je svađalica i ne može da postigne dogovor – ismevan je. On ne odgovara onoj estetskoj slici koja se javlja kod svih koji čuju za ankap.

Postavite pored slike ankapa sliku nekog poštenog državnika. Uvek ćete naći neki estetski nedostatak. Na primer, državnik će insistirati na tome da se od čoveka izvuče porez, čak i ako to uništi biznis. Ili će insistirati na očigledno nepravednoj optužbi, jer je to zahtev zakona. Ili će zahtevati tone papira za stvari koje normalni ljudi rade mnogo jednostavnije i bili bi spremni da daju mito, ali pošteni državnik ne prima. Odmah se vidi da je pošteni državnik tragikomična figura, koja izaziva mržnju, saosećanje ili smeh, u zavisnosti od toga u kom ste položaju u odnosu na njega.

Ili uzmite doslednog komunistu. On će nositi tipičnu odeću sa javnog skladišta, obedovati kompletne obroke u menzi, decu predavati u vrtić, sagorevati na onom poslu na koji ga pošalje opšti skup – čak i ako sam sanja o sasvim nečem drugom. To je tragična figura, u njegovoj askezi čak postoji određeno veličanstvo, ali čim zamislite kako on fokusirano prolazi kroz tvoju sopstvenu sudbinu tim istim tipičnim čizmama sa javnog skladišta – nešto sa estetike socrealizma počne da ti se odvratno.

Lep je ne samo imidž anarko-kapitaliste, već i sistem interakcije kod ankapizma. Ako ti nešto treba, uradi to sam, kupi ili pozajmi. Ali ako ti ne pozajme ili ti ne prodaju, uradi to sam – ili odustani od cilja. Uporedite to sa državnim „ako ti treba, onda glasaj za onoga ko će ti to obećati uraditi na račun poreza koje su ti prikupili“. Ili sa komunističkim „ako ti treba, ubedi ostale članove zajednice da ti treba, i tada će oni glasati da ti to dodele“. Kada u opisu interakcije prisustvuje prisilna društvena redistribucija, to je pre svega ružno, makar zbog svoje glomaznosti.

U principu, estetika opisa odnosa uporediva sa ankapovskom postoji i u modelu čiste sile. Ako ti treba, uradi sam ili oduzmi. Ako nisi mogao da oduzmeš – uradi sam ili odustani od cilja. Kada ankapove optužuju da su zastupnici neograničene sile, to je upravo zbog slične estetike. Neko jednostavno ne razume razliku, ali većina (verujem u to) jednostavno svesno manipuliše vašim estetskim opažanjem kako bi vas odvratila od imidža ankapizma.

Naravno, razlika postoji, i to sasvim očigledna. Šta ankap radi kada želi da izgradi komadić ankapizma oko sebe? On jednostavno sklapa dogovore, ne tražeći dozvolu od stranaca i ne plaćajući nikakve poreze. Prema Hobsu, u okviru rata svih protiv svih, on bi pre išao i nekoga opterećivao danakom. To jest, izgradio bi oko sebe delić države.

Ako nastupi ankap, kako će se odvijati prodaja zemljišta u državi i kome će novac prelaziti? Prethodnim vladarima?

Ilidžin

Već sam morala da odgovorim na srodno pitanje u postu o kontinuitetu penzijskih isplata prilikom prelaska na bezdržavno društvo. Tamo sam napomenula da će mehanizam tranzicije biti drugačiji u zavisnosti od toga kako će se tačno formirati ankap.

Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.

Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.

Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.

Definisanje slobode sa pozicije ankapaizma?

анонимный вопрос

Veoma mi se dopada definicija slobode koju je dao pisac Aleksandar Rozov:

Sloboda je mogućnost da se otvoreno radi ono što nekome ne odgovara
A. Rozov, Deportacija

Ja bih, verovatno, dodala još jednu reč radi jasnoće: „otvoreno i nekažnjeno“, ali to je, u suštini, samo pojašnjenje termina „mogućnost“.

Ali to je opšta definicija koja omogućava razumevanje stepena slobode pojedinca u bilo kom društvu, čak i u totalitarnom. Pitanje se, međutim, odnosilo upravo na ankap. A u ankapu postoji važno ograničenje slobode, koje se naziva principom neagresije:

Niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje
Formulacija NAP-a od Ankap-tjan

Na taj način, definiciju slobode za ankap možemo preformulisati ovako:

Sloboda u okvirima ankap-a je mogućnost da se otvoreno i nekažnjeno radi bilo šta, osim iniciranja nasilja, čak i ako to nekome ne odgovara.

Ostalo je samo pojasniti da se nasilje, iz perspektive ankap-a, tumači kao neoizvoljena šteta imovini.

Naravno, granice imovine, kao i granice dozvoljene štete imovini, u bilo kom društvu mogu biti definisane samo sa izvesnom konačnom preciznošću. Zato su i u vezi sa konkretnim manifestacijama slobode u ankapu moguća tumačenja i različita shvatanja. Na primer, sloboda slušanja muzike, počev od određenog nivoa jačine zvuka, pretvara se u slobodu nanošenja štete trećim licima, odnosno izlazi iz okvira slobode u ankapu. Pri tome, unapred određivanje pragnog nivoa jačine zvuka je besmisleno, jer se preciziranje trenutnih okvira slobode vrši kroz rešavanje nastalih konflikata.

*Granice dozvoljenog su plod dugih konflikata*

Kako će se rešavati pitanje sprečavanja degeneracije Rase tokom ankapije?

Geni koji doprinose sticanju visokog obrazovanja otpadaju prirodnom selekcijom. Bez intelektualno razvijenih ljudi nemoguće je održavati tehnički složenu ekonomiju. Šta učiniti?

анонимный вопрос

U članku na koji se pozivate, Aleksandar Markov već daje odgovor na pitanje šta treba raditi. Citiram:

…ima smisla razmišljati o razvoju visokotehnoloških, efikasnih i humanih metoda korekcije nepovoljnih evolucionih tendencija. U to uključujući — metode povezane sa genijskim inženjeringom, genetskim terapijama i selekcijom gameta ili ranih embriona.

Inače, to su upravo one metode o kojima sam fantazirala, diskutujući o načinima oslobađanja od patološke agresije.

Ostalo je razumeti u čemu ankap može pomoći u razvoju pomenutih metoda. I ovde je odgovor prilično očigledan. Glavna stvar koja danas koči razvoj metoda korekcije ljudskog genoma su državne zabrane. Nema države – nema zabrana.

Ali ankap nije samo ukidanje faktora bioetike koja stavlja štapove u točkove napretka. To je i ukidanje socijalnih poreza koje srednja klasa plaća za dečije dodatke lumpenima. Bogati i obrazovani, u odsustvu prinudne reedistribucije, dobijaju više ekonomskih podsticaja da imaju decu, a siromašni i neobrazovani – manje.

Konačno, u odsustvu obaveznog državnog standarda obrazovanja, ljudi neće imati potrebu da troše vreme na proučavanje raznih smećnih predmeta, poput časova patriotizma. Manji troškovi za obrazovanje (mogu se računati i u vremenu i u novcu) – više se oslobađa za decu.

Na taj način, u državno-nesvrstovanom kapitalističkom društvu pojavljuje se nekoliko faktora koji oslabljuju navedeni efekat iz članka, a u perspektivi ga čak i potpuno ukidaju. Evo vam, gospodo zagovornici rasne superiornosti, dodatnog argumenta za ankap.

O realističnosti ankom i ankapa

Juče sam učestvovala u mini-debatama o subjektu , gde sam u uvodnom govoru iznela zanimljivo zapažanje koje ranije nisam srela u drugim izvorima, pa ću ga postaviti ovde, bez izmena.

Država živi u glavama: baš tamo gde žive sve ideje uopšte. Baš tako u glavama žive sve ideje o tome kako bi društvo trebalo da bude uređeno. Dakle, jedini način da se pobedi država je da se u ljudima usadi potpuna uverenost da im ta stvar nije potrebna.

Mnogo je zanimljivije koje ideje mogu zameniti ideju o neophodnosti države. U malim zajednicama, gde su svi manje-više upoznati, odnosi se češće grade na različitim kolektivističkim vrednostima – to je praktičnije. U porodicama obično dominiraju komunistički odnosi. Slično tome, komunistički odnosi se pokazuju sasvim prirodnim i za anarhičke zajednice, dokle god imaju skroman obim – čak i ako to društvo deli ankap ideje. Ankapi održavaju besplatna javna predavanja, doniraju jedni drugima za različite projekte, i uopšte volontiraju tako da se čovek zaprepasti. Gde je, pita se, hladni svet čistog novca, maksimizacija profita i ostale čisto teorijske konstrukcije? Čista kooperacija i radost zajedničkog stvaralaštva. Zato, na paradoksalan način, ankapi razvijaju u sebi čudno dvomišljenje, kada bi navodno tržište trebalo da reši stvari, a nekako rešava međusobna pomoć.

Kako zajednica raste, ankapi, naravno, moraju da odrastu, da nauče kako da zarađuju na zadovoljenju tržišne potražnje, da uspostave koordinaciju između specijalizovanih organizacija – ali, naravno, zaobilazeći državna ograničenja. Svet ancoma, topao i prijatan, pred izazovom skaliranja pred perspektivom složene podele rada, konkurencije i drugih stvari malo neprijatnih za dečiji mozak, ne uspeva. Ankom nam je već danas dat kroz osećaje unutar malih zajednica, i zato deluje previše stvarno. Ankap se može pratiti u pojedinačnim fenomenima, poput sveta kriptovaluta, crnih tržišta i slično. Potreban je određeni nivo apstraktnog mišljenja da bi se u tome videla mašinerija budućeg svetskog uređenja.

Tako da ne vidim ništa naročito užasno u tome što ljudi počinju svoje upoznavanje sa anarhizmom upravo sa anarko-komunizma. Što će pokret biti širi, to će se više udaljavati od početnih ideala i približavati ankapu. Mnogi ideološki ankapi su počeli kao komunisti. Najpoznatiji primer je, naravno, Hoppe. Primera obrnutog prelaza skoro da nema. Stoga želim i ovdašnjoj zajednici, da ne izgubi harmoniju sa stvarnim svetom, vremenom savlada svu estetiku kapitalističkih odnosa, kao istinski pravednih.

*U chibi verziji, ankap neizbežno izgleda slično ekonomiji darivanja, odnosno ankom*

O štetnosti slobodne trgovine

—

Slobodna trgovina dovodi do toga da se na domaćem tržištu pojavljuje veliki izbor robe, a ona je jeftina. To nije iznenađujuće, jer slobodna konkurencija dostiže idealno stanje. Svi imaju jednak pristup tržištu. Nema nikakvih naznaka nečije monopolije.

Slobodna trgovina ima snažnu negativnu posledicu. Mnogi lokalni proizvođači ne mogu da izdrže konkurenciju sa strancima, bankiraju se i odlazite sa tržišta. U kritičnim slučajevima, ovaj fenomen može postati masovni. Čitave grane privrede propadaju, a stanovništvo siromašni. Roba se prodaje jeftino, ali to nikoga ne raduje. Novca za njenu kupovinu nema. Druga negativna posledica je u tome što novac lokalnog stanovništva završava u rukama stranih prodavaca i otiče u inostranstvo.

Kako rešiti ovaj problem bez države?

Analni iluzionista

Dugo sam pokušavala da zamislim situaciju u kojoj ovaj unutrašnje protivrečni skup tvrdnji može biti ispunjen, i uspela sam!

Uzimam čamac, šator, laptop, solarnu bateriju, pušku, municiju, mrežu, štapove za pecanje, još par desetina kilograma sitnica – i odlazim na mali ostrvo kilometar udaljeno od obližnje obale, gde se na obali nalazi selo. Ostrvo je nenaseljeno, i ja ga proglašavam svojim, iako ovde često borave ribari i turisti, ali nikome još nije palo na pamet da se ovde naseli.

Zatim počinjem da vodim domaćinstvo.

Mogu uloviti ribu, to će biti dovoljno za supu, a ako izgradim dimnjaku, mogu i malo da je uskladištim. Ali u selu se riba takođe dimi, pa moja roba doneta sa ostrva nema veliku potražnju. Mogu da posadim baštu, ali je zemljište prosečno, ručni nemehanizovani rad je malo produktivan, a u selu svako ima obilje takvih proizvoda.

Mogu izaći na obalu sa puškom i zahtevati od turista novac za pravo da borave na mojoj obali, ali oni ne shvataju pretnju ozbiljno i pristali bi da plate samo ako im zauzvrat pružim neku uslugu. Kao odgovor na upozoravajuću pucnjavu u vazduh, odgovaraju mi da sam poludela i da će, naravno, otploviti, ali da će se sutra vratiti sa oružjem, jer su spremni da trpe moje prisustvo na mestu gde su navikli da se odmaraju samo dok im ne smetam. Odgovaram da sam se šalila, iznosim dimljenu ribu uz njihovo pivo, družimo se zajedno, i incident je rešen.

Na kraju dolazim do sledećeg modela vođenja domaćinstva: ulovim ribu za ličnu upotrebu, nastavljam da vodim ovaj kanal, povremeno pišem članke po porudžbini i počinjem da igram ulogu gostoljubive domaćice ostrva koja zabavlja odmornike razgovorom, a zauzvrat dobija donacije, uglavnom u hrani, a ponekad i po raspoloženju u seksu. Povremeno plivam do sela kako bih kupila sve što mi je potrebno. Roba je tamo jeftina, ne mogu da konkurišem njihovim proizvođačima ni u jednoj stavci, i moj novac polako nestaje. Na kraju shvatam da trošim previše snage i vremena na aktivnosti koje mi donose nesrazmerno mali prihod, dok za pisanje tekstova za novac ostaje premalo, a i internet je ovde polumrtav. Tako da završavam ovaj produženi odmor, pakujem stvari i vraćam se tamo gde su internet, topli tuš i ostala dobra civilizacije koja mi omogućavaju da se fokusiram na ono u čemu sam konkurentnija.

Da, uz ankap, bilo koji poslovni model može postati gubitnički. Slobodna trgovina upravo omogućava brzo uočavanje takvih stvari i prebacivanje na profitabilniju delatnost. A ako je u nekom području profitabilna delatnost sa postojećim kompetencijama u principu nemoguća – onda treba menjati mesto i ići tamo gde su kompetencije traženije.

Pri tome ću napomenuti da bih u istom onom primeru sa ostrvom, posedujući kapital i znanje, mogla da otvorim jaht-klub, ili hotel, ili školu za ronjenje, ili da organizujem masovniju industriju za ribolov i preradu ribe – i bila u profitu. Čak je i Singapur bio prljav i siromašan dok nije privukao investicije, tako da isto mesto u različitim uslovima može biti i potpuno bez perspektive, i prava zlatna rudnik.

I za kraj, odgovoriću ipak jednom rečenicom na postavljeno pitanje. Kako rešiti problem tržišne neefikasnosti bez države? Preduzetničkom inicijativom.

*Ankap-tjan se pojavila da homesteaduje ostrvo*

Kako se boriti protiv kartela u doba ankapizma?

liberal

Postoji poznata tvrdnja da se na slobodnom tržištu ne formiraju monopoli. To, naravno, nije tačno: na slobodnom tržištu svako ima mogućnost da sebi obezbedi monopol. Za to je potrebno veoma malo: samo izumeti nešto što drugi nisu smislili, uvesti to i početi da prodaje. To je to, imate monopol. Ako je vaš proizvod tražen na tržištu, taj monopol će vam doneti i superprofit. Zatim će se pojaviti konkurenti, i neko vreme možete zadržati svoj superprofit ako sa njima sklopite kartelski sporazum. Potom će neko početi da ga krši, u nadi da će sebi oteti deblji udeo na tržištu, i nakon nekog vremena od vašeg kartela neće ostati ništa.

Ali zašto sumnjati u ljude u lošem? Neka vaš kartelski sporazum ostane sveti i neprikosnoven, jer je svaki od njegovih učesnika naučio dilemu zatvorenika napamet i ume da razmišlja nekoliko koraka unapred. Podignimo čaše za bezbrižnu budućnost vašeg poslovanja!

Nažalost, vreme je promenljivo. Sutra će se pojaviti neko ko će požudeti za monopolom. Izumeti će nešto što ranije niko nije smislio, uvesti to i početi da prodaje. Nakon toga će se iznenada pokazati da je to bio supstitut za proizvode vašeg kartela, i sada imate problema sa konkurentnošću. Moraćete hitno da se dogovorite o povećanju proizvodnje i smanjenju cena kako biste zadržali udeo na tržištu, ali će vaša konkurencija, koja je pre još malo vremena bila tako progresivna, ipak postepeno početi da gubi od tog beznačajnog tramvaja.

Šta onda učiniti? Tržište je slobodno, ulaz u njega je otvoren za svakoga ko želi, i to je neizbežna prepreka za svakoga ko želi da počiva na lovorikama svojih prethodnih dostignuća. Trebalo bi izumeti neku stvar koja bi omogućavala ograničavanje slobodnog izlaska na tržište, tada starom i uglednom poslu sigurno ništa neće ugrožavati. Kako bi je nazvali? Evo, nazovimo je državom! Odlično, ostalo je samo uvesti taj proizvod i početi da ga prodajemo.

A, šta? Nisam odgovorila na pravo pitanje? Pa, izvinite…

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: ankap