Zamislite anarho-kapitalizam. Razvijena kapitalistička ekonomija sa dubokom podelom rada i dominacijom robno-novčanih odnosa, plus odsustvo državne vlasti, odnosno monopola na normotvornost i nametanje tih istih normi u život. Da li su u takvom društvu mogući rodni predrasuda koji se tiču toga koji stil života uopšte priliči kom polu? Naravno, mogući su. To znači da postoji tlo za feminizam, odnosno pitanje barem nije besmisleno.
Teoretski je sasvim moguće zamisliti situaciju u kojoj pad institucije države dovodi do trijumfa hardkor paleolibertarijanaca, koji grade svoje ugovorne jurisdikcije gde je ženi potpuno uskraćen subjektivitet i gde ona predstavlja vrstu porodične imovine. Žena želi sama da osnuje ugovornu jurisdikciju u kojoj će važiti drugačiji red? Ženi nije bilo pušteno da progovori.
Međutim, bilo koji pokušaji da se natera na rad neki hipotetički model, koji se značajno razlikuje od stvarnih potreba delujućih subjekata, suočiće se sa manje ili više aktivnim otporom. Prvo pojedinačni devijanti povremeno izražavaju sumnju u to da su važeći poredci najbolji, zatim se takvi slučajevi akumuliraju, rađajući već dovoljno definisan idejni pravac, a zatim, kako nas ubeđuju klasici marksizma, ideja obuzima mase i postaje materijalna sila.
Naravno, gole ideje nisu dovoljne, poželjno je da imaju ekonomsku potporu. Robstvo nije samo amoralno, već i ekonomski neefikasno. Ah, u ovom konkretnom slučaju je efikasno? Neka bude, ali je ipak amoralno. Isto tako, mišljenje žene treba uzeti u obzir ne samo zato što je ona isto ljudsko biće, već i zato što to može biti korisno. Ali čak i ako je u pitanju tvrdoglava žena, ona je ipak isto ljudsko biće.
Koje su metode dopuštene za promovisanje feminizma u okviru ankap-a? One iste kao i za bilo koji drugi društveni pokret: PR kampanje, privatna diskriminacija, šejming i slični načini moralnog pritiska.
Do koge stepena ludosti može otići feminizam u okruženju ankapizma? Teorijski – do onog istog ozbiljnog nivoa kao i sada. Ali ovde, ponovo, važna nije samo retorika, već i ekonomija. Da, muškarci su potencijalni nasilnici, ali konkretno Vasa je vredan zaposleni. Ako želiš da on bude otpušten – radi njegov posao za isti novac. Da, diverzitet u upravnom odboru u proseku povećava prihod korporacije. Ali ako diverzitet postane sam sebi cilj, to je već kargo-kult i prihod opada. Ukratko, retorika se proverava zdravim razumom i prihvata bez posebnih rasprava, osim ako mu se ne protivi na značajan način.
Kao dopunu svemu gore navedenom, predlažem da ponovo pročitate poglavlje Pregovaranje u uslovima anarhije iz Fridmanove Mehanike slobode. Upravo se jednakost ispostavlja kao Shellingova tačka u pitanju rodnih prava, i diskusije na ovu temu će se neizbežno vrteti upravo oko jednakosti. Zbog toga će naginjanja u rodnim privilegijama u jednu ili drugu stranu uvek stvarati ozbiljan otpor, dok je samu jednakost prilično lako prodati javnosti.
Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.
Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.
Čime bi im ostracizam mogao pomoći?
Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?
анонимный вопрос
Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.
Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.
Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.
Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.
Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.
Hajde da pogledamo kakve bi pretpostavke mogle postojati za stvaranje i delovanje sindikata u uslovima ankap-a.
Na početku imamo ankap, odnosno anarhiju (odsustvo opšteprihvaćenog instituta za utvrđivanje normi i prinudu na njihovo izvršenje, odnosno države) plus kapitalizam (razvijeni robno-novčani odnosi, privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, sloboda ugovaranja itd.). U kom trenutku, sa kojim ciljem, sa kojim ograničenjima i koliko uspešno u takvom društvu može se pojaviti sindikat (organizacija za koordinaciju kolektivnog pritiska zaposlenih na poslodavce)?
Zaposlenje je običan ugovor o pružanju usluga od strane zaposlenog. Da li će to biti usluge masaže stopala, vođenja dokumentacije ili održavanja mašine – to je sporedno. Ugovor o pružanju usluga obično predviđa karakter i obim usluga, kao i iznos i principe plaćanja. U svakom slučaju, ugovor ne može predvideti sve zamislive nijanse, pa stoga dozvoljava manje ili više slobodnu interpretaciju pojedinih odredbi, što se obično izražava kroz neformalne tradicije. Svaka od strana ugovora, naravno, preferira da oblikuje tradicije u svoju korist.
Glavni alat koji radnik ima u situaciji nezadovoljstva trenutnim stanjem stvari na poslu jeste pretnja prestankom rada. U suštini, nije važno da li poslodavac poštuje ugovor. Radnika možda ne zadovoljavaju trenutni uslovi, čak i ako su oni bolji od situacije koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Na primer, успеo je da unapredi svoju kvalifikaciju i siguran je da sada vredi više. Ili vidi povoljnu promenu tržišne konjunkture koja je dovela do povećanja dobiti poslodavca, i smatra da bi sa njegove strane bilo razumno da deo te dobiti podeli sa radnikom.
Suočavajući se sa perspektivom gubitaka u proizvodnji, poslodavac može odlučiti da ide na kompromis ili čak u potpunosti ispuni zahtev radnika. Na taj način se ugovor (ili neformalne prakse koje ne odgovaraju ugovoru) revidira, i strane nastavljaju da žive u novoj realnosti. Ili radnik dobije odbijanje, pa se ili pomiri sa tim, ili sprovede svoju pretnju, što logično dovodi do otkaza.
Kada ima mnogo radnika te profesije i u preduzeću i na tržištu rada, nije teško zameniti onoga ko je otišao. Od toga proizilazi sasvim prirodan hint sa strane radnika određene profesije: iznošenje usaglašenih zahteva uz pretnju masovnim prestankom rada. Ako ova praksa postane učestala, ima smisla formirati stalne strukture za koordinaciju, odnosno sindikat.
Pošto smo u ankap-u, principijelno ne razmatram nasilne načine povećanja uloga u ovom konfliktu; reč je samo o mirnom pritisku.
Šta se dešava dalje? Što su veći direktni i indirektni troškovi preduzetnika usled kršenja ugovornih obaveza od strane radnika, to je veća verovatnoća pojavljivanja preduzetničkog rešenja koje radikalno eliminiše problem. To može biti automatizacija proizvodnje, premeštanje biznisa u region sa lojalnijom radnom snagom, ili jednostavno zatvaranje preduzeća uz prebacivanje kapitala u nešto što zahteva više kapitala nego što se zasniva na masovnom unifikovanom radu.
Na taj način su sindikati u ankap-u mogući, ali proizvode negativnu povratnu informaciju, i što uspešnije deluju, to pre će sindikati biti ukinuti zajedno sa profesionalnom grupom koja ih je stvorila. Zato mi deluje stabilnijim model sa spontanim masovnim akcijama nezadovoljstva, koje ne podstiču stvaranje stalnih organizacija za izmišljanje novih povoda za pritisak na poslodavca. Bes efikasno deluje sve dok se ne institucionalizuje.
Jer ako sam samo mali preduzetnik, sve mi može oduzeti neka organizovana kriminalna grupa iz kraja. A takvih kriminalnih grupa će postati nezamislivo mnogo zbog prostačke ljudske prirode i nevolje da se radi. Šta da radim, da se oslanjam samo na pištolj u džepu?
Tigrica
Veoma detaljno sam analizirala ovu temu u scenariju za video Libertarian Band o uslovima održivosti anarhije, možete čak i da ne čitate dalje, već samo da pogledate video i na tome završite.
Ako ste imali tu nesreću da se nađete u siromašnom društvu gde je pljačka znatno isplativija od mirnog rada, onda ćete vi, mali preduzetnik, zaista morati da se oslanjate i na svoj pištolj i na dobru zaštitu – trošićete na zaštitu na jedan ili drugi način prilično značajan deo svojih prihoda, a cena vašeg nepoverenja prema svima će biti ugrađena u cenu robe koju prodajete, što će potrošači morati da plate. Tako će vaš život biti siromašan i opasan, a mirnim komšijama ćete ozbiljno zaostajati u produktivnosti rada – i tako sve dok određena kritična masa ljudi u društvu ne izroni iz blata siromaštva: novac daje sigurnost u sutra, odnosno povećava vidik planiranja ljudi. Tako će prestati da žive po principu „ti umri danas, a ja sutra“ i preći u režim „dajmo jedni drugima da živimo“.
U svakom slučaju, kakvi god bili vaši početni uslovi, mirnom održivom bezdržavnom zajednici moći ćete da pređete tek kada se pojavi vaša spremnost da lično branite svoju individualnu slobodu. To jest, kao što ste potpuno ispravno primetili, da se oslanjate na pištolj u džepu. Pištolj u sefu, koji ne odlučujete da upotrebite u strahu da se nešto ne desi, vam nikako neće pomoći.
Obezbediti kvotu za devojčice? Odmah kažem da je ta glupost: recimo, „postavićemo ispravan sistem gde će selekcija biti nepristrasna“, ne funkcioniše, jer je trenutno „i ova selekcija nepristrasna“, a ipak se primarno primaju momci, i devojci je teško da tu upiše.
liberal
Napolju su anarhija, kapitalizam, vrućina, leto. Devojka podnosi zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde se uče efikasni načini ubijanja ljudi i uništavanja materijalnih vrednosti u sastavu organizovanih grupa i uz korišćenje raznovrsne specijalizovane tehnike. U suštini, to je isto obično događaj kao da je devojka podnosila zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde bi joj pričali istoriju o tome kako su ljudi efikasno ubijali druge ljude u sastavu naoružanih grupa i slično – odnosno na istorijski fakultet.
Koji interes vodi ustanovu kada prihvata njen zahtev? Ona računa na ostvarivanje profita. Koje načine ima za ostvarivanje profita od obuke studenata u odsustvu državnog finansiranja (zbog odsustva države)? Glavni načini su dva. Prvo, trgovina znanjem, odnosno obučavanje za novac svih koji su spremni da plate. Drugo, trgovina prestižom, odnosno sprovođenje stroge selekcije, pružanje maksimalno efikasnog znanja i veština, i računanje na to da će diplomci maksimalno uspeti u životu, a zatim iz zahvalnosti dopuniti endoument fond omiljenog univerziteta. Sama obuka pritom može čak biti i besplatna, jer univerzitet ovde zapravo nastupa kao ventur fond.
Ako razmatrana vojna visoka škola zarađuje prodajom znanja, devojka nema problema. Ona plati – dobije kupljeno. Ali, ako se visoka škola smatra prestižnom, onda devojka ima šansu da se suoči sa neproporcionalno ozbiljnim poteškoćama već prilikom upisa.
Počnimo od toga da je vojska istorijski bilo muško bratstvo, i ulazak žena u nju sam po sebi često je nanosio udarac na prestiž vojske (o tome zanimljivo govori istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Transformacija rata, toplo preporučujem). Ne znamo koliko će patrijarhalni snobovi činiti okosnicu organizovanih naoružanih formacija u uslovima ankap-a, i koliko će im biti principijelno da žene ne samo da ne ulaze u vojsku, već čak i da se ne uče vojnoj nauci. Smatram da je to malo verovatno, prosto zato što su trendovi promenjeni, u modi je inkluzivnost, a rad u vojsci sve manje podseća na brutalnu rvanju, a sve više na rad u servisima za dostavu ili drugim logističkim biznisima.
Drugo, vojska i dalje postavlja značajne zahteve vojnicima u pogledu fizičke pripreme, uključujući one koji se odnose na podizanje tereta i druge discipline u kojima su žene relativno slabije prosto zbog konstitucije. Teoretski to ne bi trebalo da postane prepreka prilikom upisa na univerzitet, jer bi u najgorem slučaju trebalo samo da suzi opseg dostupnih specijalizacija. Međutim, ako se fizička priprema na univerzitetu ispostavi kao jedan od kriterijuma upisa, onda naša hipotetička studentkinja ima očigledne, iako savladive poteškoće.
Dakle, vaši strahovi su sasvim opravdani, devojkama će u uslovima ankap-a verovatno teško biti mnogo lakše da postanu stručnjakinje u vojnoj sferi. Druga stvar je što sama ta sfera ne izgleda naročito perspektivno, tako da se ni ne bi previše i želelo.
Juče sam pročitala tragične vesti o tome da je američkom predsedniku Donaldu Trampu isključen Twitch, a koji prevodim ja Stefanu Molinju – YouTube. Pa kakva glupost ispada, reći će nam protivnici, – evo želite da nas oslobodite države, nakon čega će moć preći na megakorporacije, ali državnu cenzuru se može pobediti barem demokratski, a šta se može suprotstaviti ludosti vlasnika korporacije? Vi kažete da će protiv toga raditi tržište i institut reputacije, ali vlasnike medijskih platformi ne zanima reputacija u očima svojih ideoloških neprijatelja, a novca imaju sve više od toga što se bore protiv onih koje pozicioniraju kao svetsko zlo.
Dalje, nastavljaju oni, – vi kažete da će privatna diskriminacija dovesti do pojave alternativnih platformi koje će služiti onima koje su drugi diskriminisali. Ali Twitter je banovao ljude zbog nacističkih stavova, i zaista, kao protivteža njemu je kreirana nezavisna platforma Gab, gde bi svako mogao da se izrazi bez ikakve cenzure, i šta je bilo? Isključuju je iz platnih sistema. Kako vam se dopada taj trijumf ostracizma i privatne diskriminacije, gospodo ankapovi?
Istovremeno, teško je ne primetiti da se ovaj slučaj znatno razlikuje od onih korporativnih ratova koje nam crtaju u karikaturama o ankapu. Tako se u najpoznatijem parodijskom opisu anarhokapitalizma govori o ratu megakorporacija McDonald’s i Burger King za tržišta prodaje – ozbiljne poslovne ajkule traže samo novac.
U našem svetu neprijateljstvo korporacija sa klijentima ne ide zbog novca, ili ne direktno zbog novca – već zbog ideologije. Šta unosi tako čudnu korekciju? Nije teško pogoditi – to je država.
Ako na slobodnom tržištu dobiješ maksimum klijenata kada počneš da ih zadovoljavaš bolje od konkurenta, onda u državi imaš dodatnu moćnu opciju – zabraniti konkurenta. Ali u demokratiji ne možeš jednostavno tvrditi da toj kompaniji treba dati povlajnost jer hrani vladajuću stranku, a ovoj treba dati zabranu jer hrani opoziciju. Za revanche, možeš tvrditi da su konkurenti zlo u čitavom svom biću, bukvalno Hitler i još sto petsto epiteta – a zato im pripadaju sramota, kleveta, cenzura i ostracizam. Država iskrivljuje tržišne stimulanse. Uvek. Sa tornjeva visoke teorije to može izgledati kao bezopasna privatna diskriminacija, ali sa zemlje se odlično vidi da imamo posla sa starom dobrom političkom borbom.
Tržište samo po sebi ne vlada državom, već samo u kombinaciji sa ideologijom koja potvrđuje vrednosti individualne slobode. U suprotnom, ono vuče poluzavisan život, budući prekomerno regulisano od strane onih koji drže vlast, kao i izloženost proizvoljnim intervencijama pod izgovorom morala, iza kojih se često kriju politički razlozi.
Zato je recept isti: odbrana vrednosti slobode, njihova propaganda i neprestana potraga za novim zaobilaznim putevima koji su u principu nepodložni spoljnom diktatu. A nakon megakorporacija koje štiti država, korporacije u ankapizmu će vam delovati kao nevini jaganjci.
And we’ll all feel great when Money comes marching home…
U državnom sistemu, signale radio-stanica ili telefonskih tornjeva praktično niko nikada ne blokira, jer bi zlonamernik bio trenutno pronađen (to je veoma jednostavan zadatak), a zatim bi bio prisiljen da plaća kazne, kompenzacije itd. (teško je poreći da je to pravedno).
Kod ankap-a, ovaj zlonamernik takvim delima, suštinski, neće prekršiti NAP, neće narušiti tuđu svojinu itd., što znači da, prema logici, neće snositi kaznu. Ali to ipak nije pravedno.
Anonimno pitanje (praćeno donacijom u iznosu od 0.00047976 BTC)
Ispalo je tako da sam već veoma detaljno odgovorila na veoma slično pitanje o tome kako se u ankap-u uspostavljaju prava svojine nad radio-frekvencijskim opsezima, pa se prvo upoznajte sa odgovorom, pa ćemo nastaviti sa razmatranjem.
Analizirajući princip korišćenja radio-frekvencijskih opsega, konstatovala sam da je to u ekonomskom smislu redak resurs, pa stoga može biti pretvoren u svojinu. Štaviše, kao što i sami primećujete, kršenje prava svojine (neovlašćeno korišćenje rezervisane trake) prilično je lako utvrditi. U uslovima ankap-a, odnosno razvijenog tržišnog decentralizovanog pravnog poretka, takvi sporovi se lako prenose na sud. Osnov za obraćanje sudu je očigledan: kolizije u komunikaciji povlače sasvim merljivu štetu, svi logovi se vode, tako da se šteta može izračunati sa veoma velikom preciznošću.
U uslovima dominacije države, često se dešava da, na primer, snimci snaga blokiraju komunikaciju u određenom području, i obično je to država dovoljno autoritarna da se čak ne ni pomisli na nadoknadu štete. Ipak, čak i u državama se dešavaju presedani sudske zaštite prava na korišćenje radio-talasa. Tako je pre godinu dana, po presudi suda u Sudanu, tužiocu vraćen pristup mobilnom internetu, od kojeg je prethodno vojna hunta isključila celu zemlju. Na taj način, ako je čak i u uslovima slabe zaštite prava svojine ponekad moguće ih obnoviti, onda će u ankap-u, gde se takvim stvarima posvećuje mnogo više pažnje, slični problemi biti izuzetno retki.
Advokat Abdelazim Hassan garantuje: pravo na korišćenje radio-talasa poštuju čak i u Africi, a kamoli u ankapu
Ankap je slobodno, neregulirano tržište. To jest, bilo koje odluke u okviru ankap-a se sprovode dobrovoljno i radi uzajamne koristi. Sada ćemo pogledati kome je u ankap-u stalo kada je u pitanju demografija.
Prvo, postoje proizvođači proizvoda i usluga. Oni su zainteresovani za povećanje potražnje, i, konkretno, za povećanje potražnje za robom za decu. Deca predstavljaju veoma obiman tržišni segment, jer im je potrebna posebna ishrana, brzo prerastaju odeću, brzo menjaju preferencije u igračkama, za njihov bezbedan izlazak u točak je potreban poseban prostor, potrebno ih je podučavati, lečiti i tako dalje. Tako da ću dobijati različite primamljive ponude, od „Danas imamo degustaciju dečije hrane u našoj prodavnici, obavezno probajte i uverite se da bi vaše dete bilo zadovoljno“ do „Idete na putovanje? Specijalni grupni popusti za porodice sa decom!“ Biće mi prikazivani filmovi i video snimci na internetu koji slave radosti majčinstva. Ukratko, stalno ću osećati da ću sa decom biti poželjni član društva.
Drugo, postojim ja sama. Ako znam da se moj odnos sa detetom tiče samo nas dvoje, neću imati strah da ću biti lišena roditeljskih prava zbog neke gluposti koja ni mene ni dete ne zanima. Ako znam da će mi rado prodati bilo koji tehnički moguć proizvod ili uslugu, od eksternošenje (nošenja bebe van tela) do pažljive nege deteta dok mi se ne prohtev da se odmorim – onda neću imati strah da ću ostati sama pred licem mnoštva slučajnosti, jer će mi stručnjaci pomoći da se izborim sa svim neprijatnim brigama. Dakle, u suštini, od dobijanja deteta odvajali bi me samo novac i želja.
Ali pritom, ako budem previše lenja da zaradim dobar novac, i previše bezbrižna da bih išta štedela ili koristila zaštitu tokom seksa, i previše odvratna da bih se brinula o novorođenčetu – onda ću, barem, znati da roditeljska prava na novorođenče mogu profitabilno prodati onima koji, iz nekog razloga, imaju problema sa dobijanjem sopstvenog deteta. Tako da mi uopšte neće biti neophodno da uradim abortus, naročito ako proces trudnoće bude prolazio dovoljno lako i bez prevelikog napora.
Iz ovoga se može zaključiti da će u ankapu natalitet biti veći nego u nesrećnim zemljama sa snažnim juvenilnim pravosuđem i gomilom regulacija vezanih za decu. Ali manji nego u tradicionalističkim kloakama, gde je žena imovina, i ako je njena sudbina da rađa, onda idi, ispunjavaj sudbinu i ne žali se. Ukratko, dece će biti onoliko koliko je potrebno onima koji su odlučili da održe dete, a da će se pritom reprodukcija proširiti, ili će se broj čovečanstva u nekim periodima smanjivati – nemam pojma, nije moj posao.
A evo, inače, još jedna kategorija potrošača spremna da odgaja decu
1) Da li će postojati jedinstven broj službe za spasavanje? Teško je pamtiti gomilu trocifrenih brojeva, ali je teško i doći do konsenzusa s obzirom na to da će sigurno biti mnogo mobilnih operatera koji traže korist samo za sebe, a koji su pritom malo ograničeni u bezdržavnom društvu.
Pružanje pojednostavljenog interfejsa radi olakšavanja pristupa brojnim složenim i različitim uslugama je tražen zadatak. S jedne strane, korisnicima je lakše da zapamte jedan, njima najpogodniji način komunikacije – ako, naravno, posrednik radi brzo i pouzdano. S druge strane, i pružaocima usluga je zgodno da neko preuzme trud da od klijenta sazna sve potrebne detalje i prosledi zadatak već u formalizovanom obliku, bez emocija i skandala. Na taj način oni štede na pozivnom centru, pa im je stoga isplativije da plaćaju svoju povezanost sa agregatorom.
Najverovatnije će postojati nekoliko agregatora. Jedan drži, na primer, broj 911. Drugi nudi mobilnu aplikaciju u kojoj je naručivanje čak i praktičnije nego telefonom, gde se većina informacija unosi sa ekrana, a samo neformalizovani detalji se saopštavaju glasom. Treći, recimo, prodaje narukvicu sa samo jednim tasterom za uzbunu, ili koja automatski reaguje na skokove pulsa i pritiska. Neke mehanizme naručivanja usluga mi je trenutno teško i da zamislim, neka tržište ponudi, a ljudi isprobaju.
2) Šta uraditi ako vlasnik teritorije odbije spasioce da uđu? To je ipak njegova teritorija, i upad na nju bez pristanka bio bi direktno kršenje NAP-a.
U opštem slučaju, sve zavisi od toga ko je i zašto pozvao spasioce, a nije im obezbedio pristup objektu spasavanja, kao i od toga da li ugovorom predviđena obaveza spasilaca da sami obezbede taj pristup.
2.1 Na primer, osoba se razbolela od opasne i teške bolesti, ali njeni religiozni srodnici-mrakobovci priznaju samo narodne metode lečenja i odbijaju da pustu tim lekara u kuću.
Ako je čoveku potrebna medicinska pomoć, ali ga određena treća lica zadržavaju na svom imovini i sprečavaju ga da dobije pomoć, treba da pozove ne samo lekare, već i policiju. Ili jednostavno putem gore opisanog jedinstvenog broja izloži okolnosti, a zatim će agregator angažovati stručnjake za rešavanje opisanog zadatka. Blisko srodstvo nije indulgencija za prestupnika, kao ni to što se on nalazi kod kuće. Zadržavanje osobe kod sebe protiv njene volje je otmica.
2.2 Došao sam da se zabavljam na žurci uz alkohol i drogu, ali u samom jeku, meni, mršavom i slabom mladiću koji nije sposoban da se odbrani, nije prijalo da se nađem u istoj prostoriji sa pijanom domaćinom koji je počeo da mi preti nožem ili pištoljem zbog neke sitne svađe. Ili isto to, samo umesto domaćina preti jedan od pijanih gostiju, a sam domaćin leži u nesvesti i po definiciji ne može da da saglasnost za ulazak policijskih službenika.
Ovde je isto to. Čovek ima pravo da traži pomoć gde god se nalazio, a troškovi osiguravanja pristupa objektu pomoći mogu u ovom slučaju biti nadoknađeni kasnije. Jednostavno ćeš trzeznom domaćinu platiti nova vrata umesto izlomljenih.
2.3 Čoveku je nešto zapalilo na imovini, ali on previše očekuje da će sam ugasiti požar i odbija da pusti vatrogasce, uprkos tome što kod sebe čuva zapaljive i/ili eksplozivne materije, što znači da ako se ne pouzda u profesionalce, pored njegove kuće zapaliće se ili će odleteti u vazduh i sve okolne građevine koje pripadaju drugim ljudima.
Pošto su vatrogasci već stigli, to znači da je njihov rad plaćen, ostalo je samo da im se dozvoli da ga obave. Čak i ako njihov zadatak uključuje spasavanje susednih kuća, a zapaljeni objekat nije njihova oblast odgovornosti, biće prinuđeni da ugase požar i na njemu kako bi zaštitili objekat koji im je važan. Zašto ih možda ne puštaju?
Prvo, ako je u pitanju objekat povećane opasnosti, nije isključeno da ga treba gasiti na neki drugačiji način; obična vatrogasna jedinica možda nema potrebne alate, dok ih vlasnik objekta ima. U tom slučaju, sasvim je logično da on ljubazno zamoli stranu jedinicu da se drži podalje i prati da okolina ne izgori, dok u međuvremenu ne stigne specijalizovana jedinica. Nisam dovoljno tehnički potkovana da navedem moguće detalje, ali na nivou „električne instalacije pod naponom ne gase se vodom“, u gašenju požara se razume svako, sigurno postoje i druge nijanse.
Drugo, vlasnik sagorelog objekta želi da on potpuno izgori, i time želi da sakrije nešto važno.
Treće, on je samouveren i smatra da će sopstvenim snagama ugasiti požar uz manje pratećih oštećenja objekta.
Ko donosi odluku o tome da li upadati na teritoriju radi gašenja požara? Naravno, vatrogasci. Ako odluče da upadnu bez pristanka vlasnika objekta, on ih nakon toga može tužiti. Ako bude sprečavao njihovo upadanje, pa usled toga izgori okolne kuće, njihovi vlasnici će moći da ga tuže. Ako se vatrogasci ne odluče da upadnu sa sekirama i kletvama na objekat, onda su oni bez krivice.
3) Kako će se boriti sa školcima, pijanim i psihički bolesnim ljudima, ili jednostavno neosvetoljivim osobama koje namerno šalju lažne pozive, ili jednostavno beskorisno zauzimaju liniju govoreći gluposti i vređajući operatera, ako ih nije uvek moguće identifikovati čak ni sada, a blokiranje brojeva je previše grubo jer će čak i njima možda biti potrebna stvarna pomoć spasilaca? Da li je pravedno sve troškove prebaciti na one koje se uspe identifikovati, ili blokirati mogućnost pozivanja iz drugih regiona?
Teško je da će se sa ankapom i DDoS napadima boriti na bilo koji drugi način nego sada. Postoji mogućnost da se napadač pronađe postojećim sredstvima – pronađu ga i privedu odgovornosti. Ako ne, onda jednostavno povećaju propusni opseg kanala i odbacuju lažne poruke. Naravno, na pronađenima će pokušati da nametnu maksimalno uvećane troškove, ali sud je to kontradiktorni postupak, tako da će u svakom konkretnom slučaju iznos nadoknade biti određivan individualno. Ako sud iznese kaznu nesrazmerno velike veličine, u koju će biti urađeni gubici od mnoštva napada na koje pronađeni zlodvorac nije bio umešan, onda će to možda izazvati nezadovoljstvo ljudi koji saznaju za to. To je rizično jer će napadi samo postajati jači, jer je rizik da se bude uhvaćen veoma mali, tako da preterana strogość takođe nije isplativa kompanijama koje pate od ovakvog vandalizma.
Doktor Hannibal Lektor (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 250r)
Dobrovoljni kanibalizam je formalno veoma sličan eutanaziji, o kojoj sam već imao post. Ovde važe potpuno isti razlozi: čovek ima puno pravo da raspolaže svojim telom, sve dok time ne nanosi štetu okolini. Na taj način, i ovde će glavna težina biti u tome da se ubedi svima da se nalog da se neko ubije i pojede daje dobrovoljno i sa punim svesnošću posledica.
Naravno, čak i ako bi sve pravno bilo potpuno čisto, naći će se oni koji će osuditi ovaj dogovor sa moralnih pozicija. Isto tako uspešno mogli bi osuditi već pomenutu eutanaziju, proizvodnju krznih odela, laboratoriju koja razvija GMO, pornografski studio ili, recimo, coffeeshop.
Sve dok moralisti koriste sredstva moralnog pritiska poput besnih postova na društvenim mrežama, piketiranja ispred kuće u kojoj živi kanibal ili na njegovom mestu rada – oni su u svom pravu da nenasilno kvare život onome kome, prema njihovom mišljenju, to zaslužuje i ko bi trebalo da odustane od svojih štetnih navika. Kanibal može zauzvrat stvoriti društvo kanibala, forsirati kanibalske memove, muziku, Heinleinovu „Stranca među strancima“ i druge elemente kulture, i težiti tome da takav način rastanka od života postane poštovana tradicija koja ne izaziva nikakvu nezdravu uzbuđenost.
– Kako planiraš da umreš? – U svom krevetu, okružena plačom unuka. – To je ipak građanska dosada! Ja želim da mi tri šarmantne devojke prerežu vene i radosno prskaju u mojoj krvi, dok ja ću gledati u njih i osmehivati se. A kada umrem, one će od mene napraviti mnogo otmenih jela i organizovati svečanu gozbu. – Ah, ti si pravi romantizer!
Armin Meiwes, momak sa neobičnim predstavama o romantici
