Тег: ankap

Policijska brutalnost i pogromi tokom Ankapija

U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.

Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“

Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.

Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).

A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.

Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.

A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.

Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.

Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.

Registracija prava svojine kod ankapija

Kako će izgledati registracija prava vlasništva nad objektima imovine (zemlja, nekretnine, preduzeća, hartije od vrednosti, fajlovi(?)) u uslovima odsustva monopolističkog registratora (EGRN i ostalo)? Da li će biti obavezna? I šta je sa paketima prava kod ankap-a?

Slobodni čitalac

Paketi prava su samo analitički alat za dublje razumevanje fenomena koji u običnom govoru nazivamo vlasništvom. Bilo koji odnos subjekta prema objektu može se opisati kroz pakete prava, bez obzira na to da li je u pitanju ankap ili socijalizam. Jednostavno, u socijalizmu određeno vlasništvo, recimo, ne daje pravo na ostvarivanje dobiti od njega, a u ankap-u daje. Tako, na primer, prava na zemljišni parcel mogu podrazumevati pravo zabrane kršenja granica, a mogu biti opterećena služnošću koja obavezuje da se obezbedi, recimo, slobodan prolaz. Svi ovi paketi prava nastaju kako kao rezultat zaključivanja direktnih ugovora, tako i jednostavno usled utvrđenih tradicija. Svako pravo je zahtev koji se toleriše, i ako se neki zahtev osporava, to znači da je to konkretno pravo ugroženo.

Onima koji jedva razumeju o čemu se radi u prethodnom pasusu, preporučujem da pogledaju video Borisa Jurovskog, koji se baš tako i zove: vlasništvo kao paket prava.

Sada prelazimo na registraciju prava vlasništva. Titula vlasništva nad bilo kojim objektom koji se može jasno odrediti veoma jednostavno se čuva u nekom od registara. To mogu biti objekti kao što su „zemljišna parcela sa takvim i takvim granicama“ ili „pametni telefon sa takvim i takvim serijskim brojem“ ili „fajl sa takvim i takvim kontrolnim sumom“.

Kako vlasnička prava dospevaju u registre? U njih ih unose vlasnici imovinskih objekata u svrhu informisanja svih o svom vlasničkom pravu, što je pre svega neophodno za potvrdu da to pravo postoji. Održavanje registra zahteva resurse, pa će oni koji odluče da se bave ovim morati da osmisle šemu monetizacije servisa. Može se uzimati novac za postavljanje informacija o imovinskom objektu u registar. To nosi rizik od nepotpunosti registra. Može se uzimati novac za dobijanje informacija iz registra. To nosi rizik da će informacije biti dobijane jeftinijim putem. Može se osnovati fond, hraniti ga neko vreme, a kada registar počne da pokazuje svoju potrebu širokom krugu ljudi, fond će u potpunosti moći da razvija registar putem donacija.

Alternativa registrima je arheologija vlasničkih prava, kada, želeći da se uveri da kupljena imovina zaista pripada prodavcu, potencijalni kupac upoznaje sa dokumentom koji fiksira sticanje imovinskog objekta, na primer ugovorom o kupoprodaji, zatim se obraća prethodnom vlasniku, raspituje se kako je on nabavio objekat, i tako sve dok ne nahrani svoju paranoju. U suštini, to je ista metodika kao i analiza blockchain-a – samo bez blockchain-a. Takođe, ako je reč, na primer, o zemljišnom delu, može se raspitati komšije da li zaista poznaju prodavca kao vlasnika parcele, ili je on samozvanac.

Ali to malo pomaže u situaciji kada vlasnik imovine prodaje isti objekat istovremeno nekoliko lica, uzima novac od svakog, a zatim neka se raspravljaju kako žele. To je upravo ono dvostruko trošenje, od kojeg se u slučaju bitcoin transakcija preporučuje sačekati nekoliko potvrda pre nego što se transakcija smatra uspešnom. Nažalost, blockchain nije internet stvari, kako je snalažljivije formulisao Ivan Ivanicki u svom članku na Habru. Informacije u registru, bilo da je centralizovan ili distribuiran, mogu odstupati od onoga što predviđaju uslovi transakcije. Za zaštitu od većine ovakvih prevarantskih poslova dovoljno je privremeno zamrznuti sredstva plaćena za kupljeni objekat. Tokom tog vremena, problem postojanja više prisenika na isti vlasnički naslov će isplivati, ali prodavac neće stići da dobije novac, te će se on moći vratiti neuspešnim kupcima. Takvo odlaganje plaćanja može se realizovati kako preko poverenog posrednika, tako i, možda, putem pametnih ugovora (iako nisam stručnjak u ovoj oblasti).

Moral. Novi video od Libertarian Band.

U novom videu mi smo sa timom Libertarian Band razmotrili moral sa istih pozicija sa kojih smo ranije razmatrali pravo, odnosno kao spontani poredak, tako da je najbolje gledati oba videa jedan za drugim. Ne sećam se da je iko ranije opisivao moral na ovaj način, ali nadam se da smo uspeli da pružimo dovoljno koherentnu, doslednu i sasvim primenljivu u praksi viziju ove teme.

A sledeći će biti video na temu o kojoj su mnogi libertarijanski teoretičari „slomili koplja“ – o deci. Zato ne zaboravite da se pretplatite na kanal.

Zar mi ne živimo u anarhokapitalizmu?

Svaka država je zajednica sa sopstvenom dobrovoljnom hijerarhijom i strukturom u kojoj se priznaju, pa čak bi mogle biti oblikovane u vid ugovora, svi osnovni libertarijanski principi, ali ih većina jednostavno ignoriše; ako neki manijak sa svojom ličnom armijom teroriše ljude, nedostatak otpora leži na savesti poslednjih, jer su im ruke potpuno slobodne.

Belković

Ankap se može posmatrati kao idealna konstrukcija u kojoj se sve robe i usluge isporučuju samo na slobodnom konkurentskom tržištu. Takva konstrukcija je pogodna kao alat za analizu, ali je neostvariva u stvarnom životu. Bar zato što srodničke veze, prijateljstvo, ljubav, netrpeljivost i slično nemaju direktne veze sa tržištem, a tvrditi suprotno, detaljno opisujući kako bi trebalo da bude uređen, na primer, bračni tržište ili mehanizam prodaje sebe u robljavu – to može, naravno, biti način istraživanja granica primenljivosti modela, ali više liči na način dovođenja principa do apsurda kako bi se potom reklo: ne sviđa mi se kuda me ova logika odvela – tako da biram da ništa ne menjam u životu.

Može se, naprotiv, postulirati da pošto smatramo ankap prirodnim i najprikladnijim stanjem za društvo, znači treba reći da živimo u ankapu i da o njemu možemo razgovarati u terminima ankapa. Kao da je odnos čoveka sa državom ugovor, neka loše sastavljena otvorena ponuda gde su ljudi štiklirali „slažem se“ čak i ne čitajući tekst, i da je država korporacija, a njena teritorija privatna svojina korporacije. Takva vizija može pomoći da se na svet pogleda drugačije, ali može funkcionisati i kao put samoobmane. Kao da je oko nas već ankap, zašto se nervirati, već smo stigli. Opustamo se i, ponovo, ne radimo ništa.

Istu stvarnost zaista možemo opisati na različite načine, u zavisnosti od toga kako čovek namerava da komunicira sa njom. Može se razmišljati u terminima: „u kancelariji broj 202 sedi šef odeljenja, on mora da potpiše dozvolu ako je zahtev podnet po formi i ako je plaćena taksa“. Može u terminima: „Petrović će potpisati za deset hiljada, ali ga možemo pozvati na pecanje, to je u perspektyvi čak i korisnije“. Može, na kraju, u terminima: „ulazim, eliminišem sekretaricu, zatim šefa, izlaz kroz prozor“. Može se misliti „Vasa je tako sladak“, a može i „valjda ću ga još jednom prevariti na večeri, a posle moram da bežim“.

Takođe je prilično očigledna razlika u opisima deklarisanog, postojećeg i onoga što bi trebalo da bude. Jedno je stvar opisivati kako država izgleda prema zvaničnim dokumentima. Ustav, podela vlasti, zakonodavni mehanizmi i tako dalje. Druga stvar je kako ona izgleda u stvarnosti. Uzajamni uticaj političkih aktera, koruptivne veze, praćenje i oblikovanje društvenih raspoloženja i sve to. A treća stvar je opisivanje onoga kako bi društvo trebalo da izgleda. Tamo država može prisustvovati u potpuno drugačijem obliku, ili potpuno biti odsutna. Privatna svojina se može smatrati najvišim oblikom ispoljavanja ljudske slobode, a može se osuđivati kao najviši oblik eksploatacije. Vlast se može posmatrati kao nasilje, a može i kao očinska briga.

Anarho-kapitalizam u današnje vreme u većini slučajeva odgovara samo za opisivanje onoga što bi trebalo da bude red stvari. Postojeće se može opisivati u politologičkim terminima – a zatim pokušavati da se smisle i zasebni opisi za prelazak sa postojećeg na ono što bi trebalo da bude. A može se postojeće opisivati kao pokvareni ankap, i tada postaje naizgled očigledno šta treba raditi: jednostavno eliminisati sve razlike između trenutnog stanja stvari i idealnog modela. Druga stvar je što takav pristup, sjajno odgovarajući na pitanje šta raditi, ne govori ništa o tome kako raditi. U tome se nalazi njegov glavni problem.

Konflikt zaštitnih organizacija je lažni argument protiv ankapa

Bitarch kolumna

Originalna objava na Vkontakte

Kritičari ankapa stalno navode ovaj argument o nemogućnosti ankapa, koji je poznat još iz knjige Roberta Nozicka iz 1974. Anarhija, država i utopija. Suština je u tome da različite zaštitne organizacije mogu doneti protivrečne odluke u vezi sa određenim slučajem, ući u oružani sukob prilikom pokušaja izvršenja i na kraju ostati samo jedna, najjača agencija, koja će postati obično mini-državno telo sa teritorijalnim monopolom. Jack Hirschman je u svom radu o uslovima održivosti anarhije demonstrirao pod kojim uslovima se to dešava, dovodeći do rata za hegemoniju umesto stanja anarhije.

Ali ovaj argument se odnosi isključivo na modele bezdržavnog društva, gde je upotreba nasilja ipak dozvoljena za određene svrhe (izvršenje ugovora, naplata odštete). Na primer, takvu poziciju delimično zastupa Murray Rothbard, a u potpunosti David Friedman (knjiga Mehanika slobode). Za potpuno voljuntarističko društvo, problem konflikta zaštitnih organizacija, kao i pitanje definisanja najvišeg sudskog instance (koja donosi konačnu odluku), potpuno je odsutan.

U bilo kom modelu voljuntarističkog društva stvaraju se uslovi u kojima iniciranje nasilja nije moguće ili se trenutno suzbija (postoji ujednačen balans potencijala nasilja (BPN) „oružje kod svih“ i doktrina odvraćanja (DO), tj. spremnost većeg dela društva da primeni kontra-nasilje kako bi zaustavili agresiju). Kontra-nasilje se može primeniti samo pri direktnom napadu, ali se ne sme započeti rat kako bi se „kazala prekršilac“ ili „naplatila odšteta“. Osobu koja je učinila štetu, ako u tom trenutku ne inicira nasilje, može se samo bojkotaovati, odnosno ne voditi nikakve poslove sa njom. Inače, to je standardno ponašanje među svim subjektivnim igračima sa BPN, na primer, stacionarnim banditima (SB, „državama“) u međusobnim odnosima.

Kod ankap-a sud (kao i sada u odnosima između SB) može se dogoditi samo uz obostrani pristanak obe strane. Strane se takođe unapred dogovaraju o uslovima žalbe na sudsku odluku, ako ih ona ne zadovolji. A šta ako jedna strana ne bude želela da ode na sud? U voljuntarističkom društvu sa BPN niko ne može da je primora da ode tamo, ali odbijanje se može smatrati priznanjem krivice, što će dovesti do zahteva za isplatu kompenzacije tužiocu, a u slučaju odbijanja — do pada reputacije i mogućeg ostracizma. Ako prekršilac to bude radio stalno, težina ostracizma će rasti, što će na kraju dovesti do toga da mu jednostavno prestanu pružati komunalne usluge i prodavati robu u većini prodavnica, pa će biti primoran ili da pristane na saradnju, ili da ode dalje, tamo gde se njegova reputacija ne shvata tako ozbiljno. Iako će mu sa pokvarenom reputacijom ulaz u sve manje-više pristojne jurisdikcije biti zatvoren.

Kao što vidimo, nema mesta za Nozickov konflikt uopšte.

Komentar Ankap-tjan

Nozick pokazuje kako se sistem konkurentskih zaštitnih agencija može pretvoriti u sistem minimalnih država, ne narušavajući džentlmenski princip kompenzacije štete klijentima koji su пострадали od njihovog delovanja, kao i trećim licima. Bitarh pokazuje da, ako se zaštitnim agencijama oduzme taj pogodan povod da prisiljavaju bilo koga radi njegovog sopstvenog dobra, problem renesanse države je riješen. Dalje se postavlja pitanje „pa kako ipak prisiliti, ako se veoma želi“, i na njega odgovara već Stefan Molinju. Koji scenario je manje realističan — pojava ultraminimalnih država na bazi zaštitnih agencija ili pojava voljuntarističkog društva na bazi masovnog naoružanja i spremnosti na aktivno protivljenje nasilju upućenom prema njemu — prepustićemo čitaocu da prosudi.

Preusverjavanje etatista

Vitalij Tizun, čiju sam brošuru Teorija slobodnog društva nedavno pregledala, objavio je kratak video snimak u kojem razmatra kako promovisati ankap. I ja radim u sličnom pravcu i nadam se da ću vas uskoro obradovati novim videom od Libertarian band-a, ali Vitalij je bio brži.

https://youtu.be/pnpCDuMVaUE

Ako vas video zainteresovao, možete preuzeti letak za samostalnu distribuciju – u njemu je ukratko rezimirana glavna poruka videa. Naravno, ovo je za budućnost – onima kojima su letci potrebni sada, dok ljudi sede kod kuće. Iz bezbednosnih razloga, letak ne treba naručivati u štampariji – štampajte malo po malo, na štampaču i gotovinom.

Kako će raditi juvenilna pravda u libertarianizmu?

Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl.
Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?

Vopros999 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008510 BTC)

Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.

Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.

Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.

Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).

Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.

Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.

Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a

Pravo, ili sudovi pri ankapu. Novi video od Libertarian Band

Ovo nije Aprilska šala: Libertarian Band je konačno izbacila dugo očekivani video o sudovima na ankapu. Smatram ga jednim od naših najvažnijih radova i nadam se da će video postati viralan barem ne manje nego stari video o samom ankapu.

Filmski tim je super, što uspeva da proizvodi sadržaj dobrim tempom uprkos trenutnoj situaciji. Bacite im koju novčanicu, zaslužili su.

Prilikom pisanja scenarija aktivno sam se oslanjala na Hajeka u interpretaciji Zolotoreva, u manjoj meri Četvernina, kao i na Dejvida Fridmana i neke druge izvore. Nadam se da mi je uspelo dovoljno harmonično da spojim različite koncepte i dobijem sasvim originalan proizvod.

Čekam vaše lajkove i komentare ispod videa.

Oružje sudnjeg dana i NAP, diskusija

Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.

Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.

Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.

Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.

Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.

Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.

Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.

Oružje sudnjeg dana

Šta će biti sa socijalno ugroženim grupama ljudi u anarho-kapitalizmu? (invalidi, psihički bolesni, samohrane majke)

Aleksandar

Već sam odgovarala na slična pitanja najmanje dva puta: na samom početku postojanja kanala, i znatno kasnije. Opšta poenta odgovora svela se na dva razloga. Prvo, u odsustvu države ljudi će imati više novca i prostora za manevrisanje kako bi se bavili filantropijom. Drugo, najvažnija veština za one kojima je potrebna tuđa briga i drugi resursi je veština biti zahvalan. Teško je ubediti sebe da se pobrineš za mizantropa koji je uveren da mu ceo svet duguje, ali je veoma lako — za nekoga ko je sladak i ko će ti vešto uzvratiti na tvoj ego.

Postoje, naravno, razni krindž odgovori o sudbini invalidnih osoba u ankapu, na primer, poznata primedba Svetova o cirkusu čuda, koji je svet ostao lišen kada ga je država zabranila. Naravno, u ovom slučaju nije stvar toliko u državi, koliko u društvu. Nestala je masovna plaćena potražnja da se ide i smeje ružnoćama, koliko god se one smešno izvijaale. To je postalo sramotno, kao što se mnogima stidi ići u cirkus sa dresiranim životinjama. Običaji su se promenili, stari poslovni model je postao malo profitabilan. Sada socijalno nezaštićeni ne moraju da pokušavaju da izazovu gađenje, sažaljenje ili smeh kako bi dobili novac. Mnogo je lakše izazvati miljenje, poštovanje ili neki drugi oblik empatije.

Tako, uz druge iste uslove, kupiću na ulici robu od deteta ili osobe sa invaliditetom, zatim će biti samo starci, i tek nakon njih — oni koji izgledaju najsposobnije za rad. Istrajnost osobe koja ima hendikep, ali pokušava da se ravnopravno takmiči sa ostalima, sada izaziva više poštovanja nego iritacije.

Ali dobro, socijalno nezaštićene grupe će imati koristi od ukidanja države, ali zar neće nešto i izgubiti? Da.

Verovatno će gradsko okruženje u ankapu biti manje inkluzivno nego u državi u društvu sa uporedivim nivoom blagostanja – jer na tržištu, recimo, teško da će biti značajna potražnja za ružnim trotoarima sa taktilnim pločicama. Ova država može trošiti ogromne sume novca na asfaltiranje radi hipotetičkih potreba izuzetno malih grupa, zanemarujući interese mnogo brojnijih i platno sposobnijih zajednica (zašto služiti onima koji imaju novac, kada ih možete opljačkati pod izgovorom obezbeđivanja invalidnih osoba). S druge strane, sasvim mogu pretpostaviti da bi u ankapu pojava kvartova specijalno projektovanih upravo za potrebe malo pokretnih građana mogla biti opravdana: to je jeftinije nego uređivati ceo grad. Ja bih, recimo, rado iznajmila stan u takvom kvartu tokom perioda nege mala deteta, a zatim se preselila u običnije okruženje.

Takođe, verovatno će u ankapu socijalno ugrožene grupe morati da računaju bez nekog garantovanog prihoda – ali to, kao što sam već napomenula, treba da bude kompenzovano većom lakoćom zarade. Ova kompenzacija može se ispostaviti i nedovoljnom. Ali isto tako se može tvrditi da na slobodnom tržištu neće uspeti ni sasvim zdrav, ali nekompetentan radnik – dok bi se u socijalnoj državi on prilično dobro osećao na socijalnoj pomoći. Odavde nije daleko do razmišljanja o bezuslovnom osnovnom dohotku. Počevši od određenog, dovoljno visokog nivoa blagostanja u društvu, ideja da se svima bez izbora deli neki minimum dovoljan za život, i time se gradi zaštita od iritantnog sitnog kriminala uzrokovanog siromaštvom, počinje da deluje prilično razumno i sigurno će naći svoje dobrovoljne obožavatelje.

Posao kao posao