Pročitala sam esej „Teorija slobodnog društva“ koji je nedavno objavio Vitalij Tizunj. Raduje me što je za relativno malu količinu – svega 80 hiljada znakova – tekst veoma sadržajan.
Prvi deo Vitalij posvećuje kritici države, gde pokazuje nespojivost ovog instituta sa potrebama pojedinca, u kom god obliku se ta država pojavljivala.
U drugom delu su ukratko opisani principi uređenja slobodnog bezdržavnog društva. Posebno mi se dopao svojom jasnoćom odeljak u kojem se objašnjava međusobna povezanost subjekata – tamo postoji prilično originalna argumentacija, koja se sreće dosta retko – o tome kako su mnoge navodno slabe tačke ankapap povezani sa posmatranjem pojedinačne transakcije u vakuumu, dok u stvarnosti postoji čitava mreža ugovornih interakcija. Šteta je što u odeljku o institutu reputacije nije dotačena činjenica cene primene reputacionih sankcija. Agitacija je agitacija, ali je korisno raditi i analizu potencijalno slabih tačaka ankapapa, inače nakon čitanja teksta nastaje nedoumica: zašto bi takav divan društveni poredak, koji je potpuno prirodan, nikome nigde ne smeta i koji ume da se sam održava, ipak još uvek nigde nije dominantan.
U trećem delu se objašnjava koji će faktori doprineti stabilnosti ankapapa i sprečiti povratak države, bilo putem tržišnih mehanizama ili putem vojnog zauzimanja. Odeljak o doktrini odvraćanja očigledno je pod jakim uticajem bitarh ideja, a kod mene ste već čitali nešto slično.
U četvrtom delu su opisane osnovne strategije za postizanje ankapapa, i ovde se takođe mnogo toga poklapa sa videima Libertarian Band.
U celini, rad je veoma kvalitetan i rado ga preporučujem onima koji žele da steknu prilično jasnu predstavu o ankapapu u veoma kratkom vremenu.
Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.
Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.
Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.
Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.
Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.
Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.
Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.
Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti
Koronavirus je pokazao mane državne reakcije na epidemije. Prva reakcija: sekretovati informacije, sprečiti curenje. Ali ako informacije već procure, počinju mere koje su očigledno suvišne. Činovnici deluju striktno po uputstvima odozgo, i što je pažnja prema problemu veća, to je manje onih koji žele da preuzmu odgovornost za odluke. Umesto pametnog karantina, odvaja se pozorište bezbednosti, ali ostaje privid da je sve pod kontrolom.
U drugom delu je ukratko prikazano kako slične stvari rešava tržište. Dozvolite mi da i ja razmišljam o ovoj temi.
Postoji bezdržavno društvo koje nije nastalo juče, tranzicioni procesi su već utihnuli, i osnovne institucije koje se povezuju sa ankapom su prisutne. To jest, postoji decentralizovano pravo, slobodno tržište, postoji razvijena industrija sprovođenja prava i osiguranja. I u tom društvu izbija epidemija.
Odakle je došla? Pretpostavimo najgore: kao i u slučaju sa koronavirusom, bilo da je to nečiji procureli razvoj ili divljanje lokalne biosfere – i sve to je otežano velikom gustinom naseljenosti i niskim prosečnim nivoom blagostanja prema ankap standardima.
Nije važno da li je prva obolela osoba bila osigurana ili ne. Kada padne na ulici, dovoljno brzo će dospeti u bolnicu. Dogodilo se nešto neobično, a neobično na slobodnom tržištu je uvek signal za preduzetnike. Da bi se signal pravilno protumačio, potrebno ga je obraditi. Gde će najbolje razumeti šta se tačno dogodilo? U bolnici. Dakle, oboleli će biti odvedeni tamo.
Ako je bio osiguran, osiguravajuća kuća će platiti bakšiš onome ko je doveo bespomoćnog klijenta na mesto pružanja pomoći. Što pre se lečenje započne, to je u proseku jeftinije. Dakle, postoji ekonomski podsticaj da se nagradi transport na lečenje, bez obzira ko ga sprovodi.
Ako nije bio osiguran, opet, svim osiguravajućim kompanijama je važno da znaju da li je reč o epidemiji ili o pojedinačnom nesrećnom slučaju, poput trovanja hranom. Jer, ako se epidemija brzo suzbije, to je ogromna ušteda u isplatama osiguranja, što znači da svaka kompanija ima podsticaj da plaća, bilo udruženo, bilo samostalno, transport u bolnicu svih koji potencijalno predstavljaju opasnost od zaraze. A zatim, naravno, i troškove pregleda.
Kada se informacije o virusu dobiju, one sigurno neće biti prikrivene, jer sve zainteresovane strane pokreće želja da smanje svoje gubitke. Zato će verovatno biti moguće organizovati kompaktnu i dovoljno efikasnu karantinu u prilično ranoj fazi, i epidemija neće uspeti da se razvije.
Ali dobro, recimo da je inkubacijski period dovoljno dug i da se u tom periodu virus lako prenosi, pa je do kraja inkubacionog perioda već mnogo zaraženih i epidemiju nije uspelo zaustaviti. Hoće li osiguravajuće kuće moći da sagrade bolnicu za deset dana kao kineske vlasti? Teško. Mnogo je verovatnije da će za svoje klijente iznajmiti čitav neki hotel: jedan za karantin, jedan za bolnicu. Sekvenciranje virusa i pronalaženje formule vakcine biće barem jednako brzo kao i u našoj stvarnosti, jer se time i tako ne ništa lošije bave moderne privatne visokotehnološke laboratorije. Uspostavljanje proizvodnje i isporuka će ići još brže, jer će biti manje usaglašavanja.
Što se tiče mogućnosti organizacije karantina u ankapu, već sam jednom odgovorila u kontekstu epizootija. U našem slučaju delovaće slični mehanizmi.
Kao rezultat, verujem da će u najgorem slučaju epidemija u ankapu pogoditi otprilike isti broj ljudi kao i u državi, ali će tržište verovatno više pasti, jer u odsustvu države neće biti nikoga ko bi ga zbog panike rušio iznenadnim regulacijama. I u svakom slučaju, teško je zamisliti da bi se čovečanstvo, u odsustvu dobročudnog državnog uplitanja, našlo bespomoćno pred nekom epidemijom.
GNU GPL licenca (general public license) – zanimljiv je primer kako je u okviru savremenih državnih zakona o autorskom pravu teško dozvoliti kupcu informacionog proizvoda da bilo šta radi sa njim. Zabraniti je vrlo lako, i nakon te zabrane možeš otići na sud, država će ti pomoći u sprovođenju te zabrane. Zapravo, većina zabrana je ugrađena u zakonodavstvo po podrazumevanim vrednostima.
GPL autoru ostavlja pravo da se naziva autorom, dok kupca obavezuje da otkrije izvorni kod bilo kog proizvoda napravljenog na osnovu koda koji se distribuira pod GPL licencom, i da ga dalje distribuira pod istom tom licencom – takozvani sistem copyleft. U ostalom, ruke kupca proizvoda pod GPL licencom su potpuno slobodne: može da preprodaje proizvod, modifikuje kod, prodaje modifikovani kod pod svojim imenom i tako dalje.
Na koji način će se, najverovatnije, promeniti situacija sa kodom koji se distribuira pod ovom licencom u slučaju ankapije? Trenutno je kreator koda u pravu da na sudski način insistira na tome da kupac njegovog proizvoda, koji je modifikovao kod, dalje distribuira dobijeni proizvod pod istom tom licencom. U slučaju ankapije, on će isto tako moći da zahteva poštovanje licence, ali mu neće ostati instrumenata pritiska osim reputacionih. Ne mislim da će to značajno uticati na postojeću praksu, jer su vrednosti GNU-a sasvim kompatibilne sa libertarijanskim, a reputacioni pritisak za IT kompanije je obično prilično ozbiljan argument.
Tamo živi prilično malo ljudi, pa je potražnja za robom, naravno, mala. Kapital se tamo neće skupljati jer nije isplativo, a škola i bolnica u selu se ne vide.
Zapravo, upravo u takvim „medveđim uglovima“, gde nema ne samo škola i bolnica, već i policije i poreske uprave, ankap je trenutno najviše izražen. U ovim malo naseljenim regionima, gde su korisni resursi raspoređeni retko i na velikoj površini, umesto klasičnih prava vlasništva nad zemljom, pre postoji tradicija prehrane sa određenih poseda. Čime se tačno mali preduzetnik tamo bavi, to je pitanje drugog reda. Možda hvata ribu, možda ubija divljač, možda skuplja šišarke. Dalji zadatak mu je da izveze i proda plen, izbegavajući pritom sve vrste nadzora.
Ovako ekstenzivno gospodarstvo je sasvim sposobno da izdržava retko radno sposobno stanovništvo. Nije potrebno živeti cele godine u lovišti, a još manje je potrebno živeti tamo sa porodicom. U gradu ili velikom naselju postoje civilizacijska dobra, pa je tamo praktičnije lečiti se, školovati decu i koristiti internet. Mnogo materijala o ovoj temi može se pronaći na sajtu fondacije Hamovnici.
Ako se pak ne govori o lovu i sakupljanju divljih biljaka, već o poljoprivredi, onda i ovde, ponovo, gustina naseljenosti treba da bude veoma skromna, jer uz savremena sredstva mehanizacije veliko selo jednostavno nije potrebno: na jednu osobu bi pritom pripadalo premalo obradivog zemljišta. Tako da i ovde imaju smisla relativno mala naselja, a za civilizacijska dobra se ide u grad. Kako to otprilike izgleda, možemo videti na primeru SAD, gde je tržište zemljišta prilično slobodno i dobro razvijeno.
Nije uvek zgodno pretvarati farmu u radno naselje gde žive samo radnici, dok porodice ostaju u gradu. Zato će, naravno, situacije u kojima će se na imanjima naseljavati pune porodice ostati sasvim uobičajene. To će biti njihova sopstvena odgovorna odluka, a tržište je sasvim sposobno da im obezbedi sredstva koja im omogućavaju da brzo stignu iz te njihove pelosati u civilizaciju. Prvo, proizvod sa polja treba izvoziti, što znači da putevi ni pod ankapom neće nestati. Drugo, mala avijacija u odsustvu regulacija postaje izuzetno jeftina i masovna stvar, i tu kao primer ponovo možemo navesti SAD, gde situacija otprilike tako i stoji.
Pošto se anarho-kapitalizam ne pojavljuje putem socijalnog inženjeringa, davanje obećanja u duhu „prilikom izgradnje ankapa svi sudovi će raditi prema ovakvim pravilima koja smo mi propisali“, naravno, nema smisla. Možemo pokazati kako su sudovi radili u istorijskim bezdržavnim društvima, kako rade sada u vandržavnoj sferi, i kako bi se mogli organizovati kada bi država bila svesno iscrpljena.
Pitanje istorijskih vandržavnih pravnih sistema detaljno je proučeno u knjizi Dejvida Fridmana i Pitera Lisona Legal systems very different from ours. Nekada ću se baviti njenim prevodom, a za sada se može uveriti bar prema sadržaju koliko je različitih pravnih sistema postojalo, a koji nisu zahtevali državnu intervenciju u svoj rad.
Koje funkcije pravni sistem treba da obavlja?
Sistem orijentira. Uz prisustvo pravnog sistema, ljudi mogu graditi planove svojih postupaka znajući kakav bi trebalo da bude redosled postupaka u slučaju pojave konflikta.
Mehanizmi zamrzavanja konflikta. Ako se desi konflikt, uvek se može pokušati rešiti direktnom silom. Prisustvo pravnog sistema omogućava da se, umesto trenutne tuče, pokrene postupak regulisanja konflikta. Na primer, pozvati protivnika na sud, ili na duel, ili mu dati vizit kartu svog osiguravajućeg agenta. Što se brže pokrene tužba, to će šteta biti manja i proces će biti jeftiniji.
Mehanizmi određivanja strana na sudu. Pravni sistem može odrediti da li čovek treba da brani svoje interese na sudu lično, da li može sebe zameniti predstavnikom, organizovati kolektivnu tužbu i tako dalje.
Ograničenje metoda istrage. Pravni sistem određuje koji se dokazi smatraju validnim (na primer, zapis u blockchainu), a koje sud mora ignorisati (na primer, svedočenje dato pod mučenjem).
Redosled izbora sudije. Pravni sistem može zahtevati da obe strane izričito prihvate figuru sudije (arbitražni sud), a može propisati i konkretan strog redosled obraćanja unapred poznatom sudu (na primer, po mestu nastanka konflikta).
Ograničenje ovlašćenja sudije. Sudija može imati pravo da vodi istragu, a može biti dužan samo da razmatra dokaze koje su stranke priložile. Može imati pravo da poziva svedoke pod pretnjom sankcija, a može biti ograničen samo na dobrovoljnu saradnju.
Ograničenje varijabilnosti presuda. Što su rezultati postupka predvidljiviji, to su manji troškovi koje članovi društva snose usled neizvesnosti. Zbog toga pravni sistem obično uključuje određeni cenovnik kazni, umesto da takve stvari u potpunosti prepusti suđenju.
Sistem izvršenja presuda. Pravni sistem može podrazumevati da obe strane unapred deponuju sredstva radi obezbeđivanja mogućih naknada po tužbi, može podrazumevati da tužilac sam naplaćuje ono što mu je sud presudio, a može, recimo, obezbediti sistem prinudnog izvršenja presuda (za ankap, odnosno društvo sa ravnomernom raspodelom ravnoteže potencijala nasilja, takva prinuda može biti samo nenasilna).
Kod ankape različiti tržišni agenti mogu pružati kako kompletan paket pravnih usluga, tako i pojedinačne specijalizovane usluge. Na primer, detektivska agencija može obezbediti samo pronalaženje dokaza za sud, služba za naplatu potraživanja samo obezbeđivanje naplate, advokatska kancelarija zastupanje interesa klijenta na sudu, a sam sud organizovanje postupka i donošenje odluka u skladu sa unapred dogovorenim pravnim sistemom.
Razvoj pravnih sistema je evolucioni proces i unapred se ne može predvideti koja će rešenja imati potražnju na tržištu, a koja ne. Takođe je nemoguće predvideti da li će pravne sisteme stvarati pojedinačni autoritativni pravnici, konzorcijum pružaoca pravnih usluga, ili će se direktno pozajmljivati iz već postojećih sistema.
Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.
Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.
Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.
Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.
Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.
Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.
Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!
Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).
Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).
Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!
Svađao sam se sa drugom, on kaže da se ne može tek tako u PRB jednostavno uzeti i podeliti državnu zemlju (koja čini 92%) u homestead, ljudi će je uzeti, poseći svu šumu, prodati u Kinu, a sami otići. Koliko je to realno? Da li će se dogoditi ekološka katastrofa? Kako se rešavaju ekološki problemi u anarko-kapitalističkom društvu? Čuo sam da postoji nekoliko knjiga na tu temu.
Ako bi se u modernoj Rusiji podelila državna zemlja, nakon nekog vremena će onima koji su u tu zemlju investirali dovoljno mnogo i izgradili na njoj profitabilan biznis, pokušati da oduzmu taj biznis. Predviđajući ove očigledne posledice, ljudi će biti zainteresovani da iz dobijene zemlje izvuku što više i što brže, a da manje ili više intenzivno gazdovanje vode samo u veoma skromnim razmerama, ispod radara.
Ako se isto to uradi u Prelepoj Rusiji Budućnosti, gde je već sprovedena sudska reforma, prava vlasništva su zaštićena i postoji nekoliko presedana uspešne zaštite tih prava, onda je to druga stvar. Može se poseći deo šume, prodati drvno u Kinu, za dobijeni novac kupiti opremu za preradu drveta i postepeno razvijati normalan biznis, ne zaboravljajući na sadnju nove šume umesto posečene.
Dakle, optimalna strategija za preduzetnika će zavisiti od njegovog horizonta planiranja, a on je dalji što je veća njegova sigurnost u sutrašnjicu. Sigurnost se pak učvršćuje prisustvom institucija koje štite prava vlasništva.
Sada o ekološkim problemima. Ekologija je skup znanja i tehnologija za organizaciju udobnog životnog okruženja za čoveka. Što će veća biti tražnja na sposobnost plaćanja za takvo okruženje na određenoj teritoriji, to će veća verovatnoća da će vlasnik teritorije radije investirati u povećanje ekološke privlačnosti zemljišta, čak i na štetu biznisa koji se već tu nalazi – jer tražnja za ekologijom omogućava i na njoj pravljenje novca.
Što se tiče emisija, nema suštinske razlike između običnog odlaganja smeća na tuđem zemljištu i, recimo, izbacivanja štetnih materija u vidu dima u atmosferu. Ova aktivnost će nailaziti na otpor komšija, a taj otpor će biti izraženiji što je veća njihova želja da upravo ovde imaju zdravu ekološku situaciju. Da štetnik ima biznis negde na internetu, mogao bi dugo izbegavati odgovornost, ali zemlja ne može da pobegne, to je velika nepomična meta. Zato će onaj ko na sopstveni rizik postavi dimljavu fabričicu koja smeta komšijama, rizikovati da ubrzo ostane bez te fabričice, i shvativši da je jeftinije postaviti filter na dimljenje, učiniće to.
Može se prigovoriti da se u Africi ne pridržavaju ekoloških normi baš najbolje sa strane vlasnika preduzeća. To je zato što tamo nije baš najbolje sa balansom nasilja. Dok je fabriku jeftinije zaštititi od napada nego je remontovati prema poslednjim saznanjima ekološke nauke, vlasnik će ulagati u zaštitu. Ali u odsustvu države, u uslovima prilično stabilne i prilično imućne lokalne zajednice, balans nasilja može biti održan veoma dugo, a to znači da će i sa ekologijom sve biti OK.
Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.
Vremensko preferiranje i porodične vrednosti
Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.
Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.
Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.
Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.
Aristokratija, monarhija i demokratija
Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.
Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.
Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.
Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.
Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.
Prelepi ankap budućnosti
Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.
Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.
Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.
Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.
Rezime
Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.
Zamislimo sledeću situaciju koja se desila u imaginarnom ankapu. Po mom mišljenju, neko je nanio štetu mojoj imovini, a po mišljenju tog nekoga, on mi štetu nije nanio. I okolnosti ovog slučaja su takve da je on veoma i veoma sporan, objektivnoj strani je teško da utvrdi ko je u pravu. Usled toga, to se pretvara u situaciju kada na velikom uzorku različitih sudova polovina njih staje na moju stranu, a druga polovina na stranu koju ja optužujem. Na moje predloge da isplati barem deo od kompenzacije koju zahtevam ja (i sudovi koji su stali na moju stranu), protivnik kategorički odbija, jer, po njegovom mišljenju, štetu mojoj imovini nije prouzrokovao, a shodno tome mi ne duguje ni ikakav novac.
U uslovima države, takav problem se pouzdano rešava hijerarhijom sudova. Da, neko će ostati nezadovoljan, ali u tome je čitava suština institucije suda. U uslovima ankapa, pak dolazimo do složenog konflikta, kada moji sudski izvršitelji i obezbeđenje mog protivnika, praktično, moraju početi da ratuju jedni protiv drugih, jer su obe strane u sukobu podjednako u pravu. Koje rešenje ankap nudi za takve situacije? I kako ja lično treba da se ponaš u takvoj situaciji?
Funkcija suda je da pomogne stranama da reše svoj konflikt. Jedina mogućnost da se to uradi leži u tome da obe strane konflikta priznaju nad sobom jurisdikciju određenog suda u konkretnom slučaju. Ako je slučaj složen i zamršen, ne možemo unapred znati poziciju bilo kog konkretnog unapred određenog suda sve dok on ne završi postupak. Zato je sve što je potrebno stranama konflikta da pronađu sud koji ima dovoljno dobru reputaciju, koji im odgovara cenom i koji je spreman da preuzme postupak. Zatim obe strane zaključuju ugovor sa sudom da su spremne da izvrše njegovu presudu u tom slučaju, i tek nakon toga sud uopšte počinje da ulazi u temu.
Pošto je slučaj toliko mutan, verovatno će i konačna presuda suda biti prilično kompromisna, poput toga da jedna od strana dobije delimično zadovoljenje svojih zahteva, ali pritom isplaćuje drugoj strani određenu kompenzaciju. Ali, uostalom, to ne možemo znati unapred.
Naravno, svaka strana u sukobu će biti zainteresovana za nepristrasnost suda, pa će verovatno smatrati važnim da u ugovor unese klauzulu kojom zadržava pravo povlačenja iz procesa pre završetka postupka, ako dokaže činjenicu o pristrasnosti suda u određenom ishodu.
Ako se, pak, jedna od strana unapred odrekne prihvatanja bilo kakve presude osim one koja je potpuno oslobađa obaveza, time se ona zapravo odriče suda kao takvog, što znači da je namerava da nastavi otvoreni konflikt sa drugom stranom. U tom slučaju, strana koja je saglasna sa suđenjem može mahati tom svojom spremnošću, govoreći da ona nije ta koja razuzeva rat, već se samo brani, i time pridobijati nove saveznike, dok agresora polako guši sankcijama, primoravajući ga na miroljubive pregovore.
Inače, miroljubivi pregovori, bez ikakvog spoljnog arbitra, takođe su način rešavanja sukoba, tako da sud za to nipošto nije obavezna procedura.
Kao što su mnogi više puta primećivali, u međunarodnoj politici stanje stvari veoma podseća na ankap
