Na primer, prijatelj me je pozvao na žurku u svoju kuću. Doneo sam sa sobom sok od jabuke. Odjednom upadaju policajci i ispostavlja se da je sok zabranjen u njegovoj ugovornoj jurisdikciji. 1) Da li sam počeo da kršim NAP od trenutka kada sam ga izvadio? 2) Kako se na mene primenjuje delovanje druge jurisdikcije ako sa njom nisam sklopio ugovore? 3) Šta će biti ako sam korisnik druge jurisdikcije koju prva ne priznaje i jednostavno sprovodi samovlastu presudu?
Slično pitanje: da li će samopripadnost pomoći ako osoba uđe na tuđe polje? Mogu li je upucati bez suda i istrage?
Ono što bi se u ankapu moglo nazvati zakonima – to je kodifikacija uspešnih praksi. Takvi kodeksi, koji sumiraju uspešne prakse po određenim temama, imaju potražnju u bezdržavnim društvima jer štede trud, omogućavajući da se ne analizira svaki slučaj potpuno ispočetka. Štednja truda će značiti štednju novca, a jeftin sud će, uz druge uslove, naravno pobediti u konkurentskoj borbi skupi sud. Ali čak i ako skupi sud pruža kvalitetnije razmatranje pitanja, i na jeftini će postojati potražnja, to je prirodna segmentacija tržišta po ceni.
Na taj način, priznajući jurisdikciju određene kompanije nad sobom po određenom krugu pitanja, čovek u ankapu obično unapred ima mogućnost da sazna koji se skupovi normi koriste u okviru te jurisdikcije.
Takođe, čovečanstvo ima bogato iskustvo u rešavanju konflikata između lica koja pripadaju različitim jurisdikcijama. U većini slučajeva, praktična praksa bila je priznavanje zakona one strane čija je teritorija na kojoj se konflikt dogodio. Odstupanja od ovog principa su obično posebno dogovarana. To je moglo biti povezano, na primer, sa posebnim statusom pojedinih osoba, ili sa spornim statusom mesta gde se konflikt dogodio. Tako je nastao koncept diplomatskog imuniteta i međunarodnog pomorskog prava.
Sada prelazimo direktno na vaša pitanja. Zamenićemo sok od jabuke jasnijim iritansom. Odneli ste kobasicu na vegansku žurku i počeli sa apetitom da je jedete uz salatu. Naravno, za vegane je to veoma iritantna situacija. I oni unapred znaju da bi ih nešto slično veoma uznemirilo. Zato se obično u najavi žurke odmah navodi da je ona veganska, da meso neće biti posluženo i da ga nije dozvoljeno doneti sa sobom. Na taj način, vaši postupci krše dogovorene uslove prisustva, i sasvim legitimno vas izbacuju sa žurke.
Gore je situacija ako je u najavi naznačeno da je žurka veganska, nijedno ograničenje nije eksplicitno zapisano, vi niste vegan i to ne skrivate, ali ste pozvani na nju. Vi, poštujući pravo domaćina da vam ne poslužuju meso, odlučujete da se sami poslužite – i upadate u pravni koliziju. Ovde su u nezgodnom položaju i domaćini koji vam nisu razjasnili pravila, i vi koji niste uspeli da razumete lokalna podrazumevanja. Obično se ovakvi slučajevi rešavaju tako što jedna od strana ide na ustupke, ali ako domaćini žurke ne krenu na ustupke, ipak će vas izbaciti, jer je ovo mesto gde je njihovo tumačenje spornih normi prioritetno. Imao sam sličan slučaj tokom proslave jedne Ivanjjske noći, kada sam počela da se ljubim sa momkom, on se ispostavio kao zauzet, a njegova devojka mi je zbog toga prigovorila, što je izazvalo moje zaprepašćenje: iskreno sam verovala da na Ivanjjsku noć važe nešto drugačija pravila – ali sam popustila, taj momak nije bio toliko bitan, u suštini, nismo se složili. Tako vam i naši hipotetički vegani mogu izaći u susret, iako će to učiniti uz osećaj dubokog zaprepašćenja zbog vaše taktičnosti.
Sada, prelazimo sa zamršenih priča na zaključke.
Niste obavezni da se pridržavate onih normi koje niste obavezali da ćete poštovati.
Mogu vas primorati na njihovo poštovanje ako je za stranu koja vrši pritisak to principijalan momenat, a za vas nije.
Imate pravo da tražite kompenzaciju za takvo prisiljavanje, ali nije izvesno da ćete je dobiti.
Što su strane više zainteresovane za buduću saradnju, to je veća verovatnoća da će ići na uzajamne ustupke u konkretnom trenutnom slučaju.
Kako u svetlu ovih teza možemo rešiti drugi slučaj, sa trespassingom, odnosno kršenjem granica vlasništva, čak i ako to bude bez očigledne štete po to vlasništvo?
Čovek nije dužan da bude svestan da vi ne želite da on prolazi kroz vaše polje. Bolje je postaviti na granici tablu „Strancima zabranjeno ulazak“, kako bi čovek znao da ovde živi čuveni Vil Vilijam Stranac, a sa njim se šale ne igraju (preporučujem za dodatno upoznavanje poznat tekst o deki Pipka, koji luta internetom).
Možete primorati čoveka da napusti polje ako vam je to od principa. A ako je pročitao tablu i nije je poslušao, prinudu možete izvršiti i pomoću letalne sile, ne trošeći vreme na dodatna ubeđivanja.
Od vas može biti zahtevana odšteta ako je, recimo, kroz vaše polje vodila prohodana staza, granica nije bila označena, tabla je u stvarnosti ispala nečitka i skrivena u travi, i onda vi iskočite kao đavo iz kutije, sa vinčesterom u rukama, i počnete da pucate. Označite svoja pravila na što jasniji način.
Što ste više zainteresovani za buduću saradnju sa traspaserom, to je veća verovatnoća da ćete mu dopustiti pristup vašem polju, čak i ako je zalutao kod vas bez pitanja. Na primer, ispostavilo bi se da je to trgovac sa magičnim darom ubeđivanja, i sada će on biti vaš stalni dobavljač kapica od folije.
„Da bi se dobilo savršeno tržište, biće potrebno, prvo, kreirati apsolutno simetričan informacioni prostor, drugo, isključiti iz ekonomskog sistema neisključiva i nekonkurentna dobra, treće, isključiti eksterne efekte, četvrto, potpuno ukloniti diferenciranu proizvodnju, peto, na neki način održavati sve gorenavedene (same po sebi fantastične) uslove, šesto, ne dozvoliti namerno kršenje utvrđenog poretka sa strane.
Savršeno tržište je tržište u vakuumu, uprošćeni model za grafikone i vizuelno objašnjenje teorija. Zato prelaz na „prelepi ankap“ nije nemoguć zbog „svuda prisutnog etatizma“, već jednostavno zato što su uslovi njegovog postojanja u obliku u kojem vam se on predstavlja neispunjivi“
Kako treba dokazati da je tržište realno, možete li možda preporučiti članke na ovu temu?
Igor
Ovde se javlja klasičan retorički trik „slama“ (straw man), kada se ne pobija teza koju protivnik iznosi, već ona koja se lako pobija. Savršeno tržište (ili savršena konkurencija) je termin iz neoklasične ekonomske teorije, dok se ankap uglavnom zasniva na austrijskoj školi. Nešto slično modelu savršenog tržišta opisuje u Čovekovom delovanju Mizes, uvodeći takvu spekulativnu konstrukciju kao što je ravnomerno funkcionišuća ekonomija. U takvoj ekonomiji svi agenti poseduju potpunu informaciju i ispunjeni su svi ostali uslovi koje je vaš protivnik naveo. Kao rezultat toga, takva ekonomija je apsolutno predvidljiva i u njoj je preduzetništvo nemoguće. Ova spekulativna konstrukcija se uvodi tačno u jedan cilj: da bi se demonstrisala razlika između stvarne ekonomije i ravnomerno funkcionišuće i time pokazalo u čemu je uloga preduzetnika (a ona se sastoji upravo u ostvarivanju profita korišćenjem neizvesnosti budućnosti) i uloga investitora (ona se sastoji u tome da se sačuva određena zaliha kapitalnih dobara u prošlosti radi njihove potrošnje u budućnosti). Isto tako, u fizici postoji koncept ravnomernog pravolinijskog kretanja, u različitim školama plesa i borilačkih veština osnovni stavovi, osnovni koraci, i tako dalje. Reći da je idealno tržište tržište savršene konkurencije je kao tvrditi o idealnom plesu da je to kretanje para osnovnim koracima iz osnovnog stava, dok je cela suština plesa upravo u improvizaciji na osnovu te iste osnove.
Po mom mišljenju, ovu zamenu vrše previše često, uključujući i zbog neuspešnosti samog termina „savršeno tržište“ – on sadrži manipulaciju koja tera da se o ovom fenomenu razmišlja kao o nečemu poželjnom, jer ko ne sanja o savršenstvu! U međuvremenu, savršeno tržište je uopšte ned distinctionable od savršene planirane ekonomije, gde je takođe sve izračunato i unapred određeno. Isto tako bismo mogli govoriti o savršenom komunizmu, kada su apsolutno svi materijalni predmeti u društvenom vlasništvu i kada se apsolutno sve radnje vrše samo uz opšte saglasnost nakon sveobuhvatne i potpune diskusije. I zaista, takav spekulativni model savršenog komunizma koriste teoretičari kada pokazuju neophodnost samovlasništva.
Ko vas je učio da tako plešete? Gde je ispravan stav?
Određena anonimna organizacija sa neizrazitim nazivom „Ćelija anarhičke akcije“ širi kroz različite libertarijanske resurse ovakav manifest (izvinite, ljudi, ispravila sam vam pravopis, inače je bilo nemoguće čitati):
Revolucionarni ankap, ili r-ankap
Ideologija koja stoji iza aktivnog učešća anarhista u revolucionarnoj borbi protiv države i policije.
R-ANKAP proglašava sledeće ideje:
1) Aktivni NAP. Ako osoba postane ankap, spremna da prihvati NAP kao ugovor o neagresiji, onda mora priznati da čim je prihvatila NAP kao ideju, mora ga i poštovati. Međutim, pošto država najviše krši NAP, bilo kakvo sprečavanje istog od strane države, odnosno bilo kakva nasilna radnja države nakon prihvatanja, može se smatrati izrazitom neslaganjem sa poštovanjem ovog ugovora, što znači da se mogu preduzimati nasilne radnje prema državi i prisvajati njena imovina kako bi postala privatna, kao i pružati otpor zakonima, policiji, službenicima itd.
2) Agorizam. Revolucionarni anarho-kapitalizam priznaje agorizam kao osnov otpora državi. Otpor joj i ignorisanje, umesto legalnog tržišta – sivo tržište, savezi skvotova koji formiraju četvrti koje su sopstveni zatvoreni sistem sa ekonomijom i pravilima u vidu ugovora. Takođe, stvaranje sopstvene valute ili načina razmene.
3) Da bi se postigli ciljevi, ponekad je potrebno ići u savez sa drugim anarhistima, stvarajući solidarnost i toleranciju među anarhistima, a ponekad i u pune saveze gde se trenutno ne uzima u obzir ekonomski program, već samo politički i socijalni, a to su – uništavanje države i nastup protiv prisile od strane drugih ljudi.
4) Aktivno naoružavanje. Naš cilj je da pokažemo spremnost i aktivno se naoružavamo kako bismo opravdali naše mogućnosti za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih ljudi u svim slučajevima. A to znači samo jedno, stvaranje družina za zaštitu demonstranata i privatne imovine na koju država poseže.
5) Umesto prava. Utilitarnu etiku nazivaju i teleološkom (od starogrčkog „teleos“ – cilj). Pored neposrednog zadovoljstva, cilj moralno ispravnog izbora može biti bilo kakva korist. Što je veća korist, to je postupak ispravniji. Ali, težeći koristi za sebe ili svoje bližnje, čovek može naneti štetu drugim ljudima. Zato treba postupati tako da se donese najveća korist za najveći broj ljudi. A moralni principi? Njima treba slediti, ali tamo gde su u suprotnosti sa praktičnim razlozima, potrebno je priznati njihovu uslovnost. Možemo braniti svoje mogućnosti garantujući ih savezima, ugovorima i sopstvenom snagom, kako fizičkom tako i intelektualnom.
6) Direktne akcije. Radnje koje preduzimaju pojedinci ili grupe radi postizanja političkih, ekonomskih ili društvenih ciljeva sredstvima koja isključuju potrebu za posrednicima. Drugim rečima — radnje usmerene na rešavanje problema direktno sopstvenim snagama.
Idealni primer uređenja je komunitarna konfederacija, kada su komune ujedinjene u konfederaciju.
NAP se odnosi samo na napad, i to samo nasilni, ili na onaj koji je doveo do samoubistva. Drugo samo uz postojanje značajnih dokaza.
Odnos prema partijama. Za potpuni odbacivanje političkih partija, čak i libertarijanskih, smatrajući ih izdajicama i zastupajući isključivo asocijacije i političke klubove po interesima.
Komentar Ankap-tjan
Kao što je Mihail Svetov više puta pominjao u svojim nastupima, ako vlast ne čuje one koji nastupaju sa relativno umerenih pozicija, njih menjaju pravi radikali. I kada ti radikali preuzmu dnevni red, biće kasno govoriti o lustracijama, u modu će ući defenestracije. Na primeru gorepomenutog manifesta vidimo jedan od ranih primera promene retorike protesta.
Da, sasvim je moguće da iza ovog manifesta stoji još jedno Novo veličije, i da će nakon nekog vremena silovnici jednostavno odseći još jedan štap. A možda i ne.
A sada malo o tome šta nije u redu sa iznetim idejama. Neću raspravljati o tome da NAP nije ugovor, jer to nije važno. Neću govoriti o tome da se ne može pružiti silni otpor bilo kakvim pokušajima državne agresije. Naravno, može. Neću se sporiti o tome koji način uređenja društva je idealan. Naravno, za svakoga je drugačiji, ankap jednostavno podrazumeva nenasilnost pri stupanju u udruženja, a tamo neka tržište odluči. Bolje ću govoriti o utilitarianizmu.
Logika ljudskog delovanja sugeriše da ako postoji cilj, za njega treba odabrati sredstvo. Ako je cilj uništenje države, nameće se rešenje: stvoriti organizaciju za uništenje države. Odavde proizilaze ideje o revolucionarnim ćelijama i slično. Problem je u tome što se organizaciju lako stvoriti, ali je teško raspustiti. Prvo napraviš islamsku revoluciju, zatim imaš Korpus čuvara islamske revolucije. Što je režim jači, to je jača potreba za organizacijom za njegov svrhavanje, što će ta organizacija manje biti sklona raspustu, a više terorisanju mirnih građana nakon svoje pobede.
Zato je čitav smisao taktika za postizanje ankapa u tome da se država oslabljuje, a ne da se odmah ruši. Minarhisti smanjuju njena ovlašćenja. Panarhisti pažljivo seku državu duž vlakana, kako bi počela da se savija i zadovoljava različite privatne zahteve. Agoristi podgryzaju korenje, ne dozvoljavaju državi da jede, i taj parazit uginu od zanemarivanja. A ako počnete da rušite silom, umesto odsustva države, u najboljem slučaju dobijate failed state. To smo već prošli.
U videu o anarho-kapitalizmu fantazirala sam o tome kako bi bezbednost na ulicama mogla da obezbeđuje uber-policija.
Naravno, upravo sada takva usluga ima malo perspektiva da bude realizovana, jer država pažljivo čuva svoj monopol na policijske funkcije. Ništa ne bi sprečilo policijske provokatore da urade DDoS napad na servis lažnim pozivima, ili čak da koriste paramilitarne jedinice kako bi se rešili dobročinstvenika koji žure u pomoć na poziv – bilo da je to poziv srca ili poziv koristi. Takođe, sama usluga teško da će uspeti da privuče dovoljan broj korisnika dok je u ilegalnom položaju.
Međutim, određene anarho-kapitalističke usluge privatne proizvodnje bezbednosti mogu se organizovati već danas u okviru čistih agorističkih praksi. I pre svega reč je o uber-odmazdi.
Zamislite mobilnu aplikaciju sa sledećom funkcionalnošću.
Korisnik pokreće aplikaciju i anonimno putem nje šalje informacije o određenoj nepravdi, prateći ih odgovarajućom dokaznom bazom: fotografijama, video zapisima, linkovima ka nezavisnim svedočanstvima i tako dalje. Zatim navodi koju tačno kaznu smatra prihvatljivom za krivca, kao i iznos koji je spreman da ponudi onome ko će preuzeti obavezu da tu kaznu sprovede.
Drugi korisnik ima mogućnost da u ovoj aplikaciji vidi kojom nepravdom svet obiluje, i po želji doda svoja sredstva onima koji su već obećani za određene slučajeve.
Treći korisnik ima mogućnost da, izabravši slučaj po volji, izvrši zahtevanu odmazdu – i priloži dokaze. Nakon toga, bilo ko može nezavisno proveriti da li se odmazda zaista dogodila i ostaviti svoje mišljenje o tome. Oni koji su rezervisali svoj novac za sprovođenje pravde mogu ili sami izvršiti proveru, ili se uzdati u mišljenje stranih stručnjaka, ili dati pravo upravljanja nagradnim fondom nekom drugom, na primer autoru prvobitnog opisa nepravde – ali ne mora nužno njemu, o čemu će biti reči u nastavku.
Kako svi koji su uložili svoj novac u nagradni fond postanu sigurni da se osveta zaista izvršila, oni puštaju svoj novac, a njihovi bitcoini odlaze u novčanik onoga ko se prijavio kao taj koji je izvršio tu istu osvetu. Ovde se može razmotrati korišćenje pametnih ugovora, višestrukih potpisa, može se koristiti princip rada openbazaar-a ili običan mehanizam centralizovanog esroua, iako je ovo poslednje nepoželjno, jer bi značilo da se nagradni novac čuva na novčanicima servisa, što je potencijalno nesigurno. Nisam toliko kompetentna u kriptotehnologijama da jednoznačno ukazem na najbolju željenu implementaciju ovog konkretnog mehanizma.
I kao dodatnu funkcionalnost, aplikacija bi mogla uključivati mogućnost privatne prepiske između korisnika servisa, sistem rejtinga za one koji vrše osvetu, sistem raznih medaljica i drugih pohvala za one koji pomažu u sufinansiranju obnavljanja pravde, pretragu putem mape, po kategorijama zločina, i tako dalje.
Kao što se lako može videti, servis je prilično univerzalan i uz odgovarajući kvalitet izvođenja omogućava očuvanje anonimnosti svima, osim objektu osvete, kao i žrtvi (koja, međutim, može tvrditi da uopšte nije ni sanjala o tome i da nije naručila nikakvu osvetu, što može potpuno odgovarati stvarnosti). Takođe, objekat osvete može, otkrivši oglas u kojem se na njegov račun pozivaju razne kazne, anonimno stupiti u kontakt sa podnosiocem prijave i pokušati da se dogovori mirnim putem. Ipak, ne mogu se isključiti ni pokušaji dogovora na loš način ili potpuno uklanjanje podnosioca prijave – i upravo je za taj slučaj korisno da se putem aplikacije može delegirati pravo vršenja uplate nekom trećem revizoru – tada dodatno nasilje nad oštećenim neće nikako osigurati agresora, jer oštećeni više nema pravo da zaustavi pokrenuti mehanizam odmazde.
Napokon, ništa ne sprečava ni bilo kog službenika zakona da, otkrivši informaciju o nekom zločinu, smatra da je to prijava zločina – i da se povadi šala. To bi bilo sasvim u duhu agorističke doktrine kvarenja državnih službenika, kako bi se navikli da rade za ljude, a ne za zvanično rukovodstvo.
Istovremeno, prema zakonu će biti izuzetno problematično krivično goniti bilo koga iz lanca korisnika aplikacije, osim ako, naravno, ne budu uhvaćeni na delu.
Naravno, ovakvu aplikaciju je teško postaviti u zvanične prodavnice, pa će se morati ograničiti na krug Android korisnika i nuditi preuzimanje APK fajla sa sajta projekta – ali to je mala nepogodnost. Takođe, sva funkcionalnost se može odlično pružiti i preko sajta, kako se uopšte ne bi vezivali za telefon.
Preostalo je smisliti naziv. Ne bi previše naprežući maštu, nazvala bih ga jednostavno i jasno za sve potrošače holivudske produkcije, odnosno za sve stanovnike Zemlje: Wanted.
Pored servisa koji omogućava organizovanje decentralizovane odmazde, korisno je takođe imati funkcionalnost koja omogućava prikupljanje dokaznog materijala: imati način da bukvalno jednim klikom počnete da snimate video u oblak, a po mogućstvu i da strimujete, i to sve u pozadinskom režimu sa isključenim ekranom. Naravno, važno je pritom beležiti vreme snimanja i geolokaciju, kao i imati mogućnost slanja signala za uzbunu putem SMS-a grupi kontakata. Bile bi korisne razne obmane koje omogućavaju simulaciju brisanja informacija sa telefona, lažni lozinke, tajni disk prostor i tako dalje. Slične aplikacije postoje, i upravo njima ništa ne smeta da budu izložene u prodavnici – ali da je sva takva funkcionalnost prikupljena u jedan praktičan proizvod, još uvek nisam čula. Sličnu aplikaciju bih koloristički nazvala: Naše tuku!
Ako ste čuli da neko razvija nešto slično, molim vas javite. Ako imate ideje za implementaciju – možemo diskutovati.
Na leva-anarhističkom kanalu Prometej nastavlja se analiza preglednog članka o libertarijanstvu sa sajta LPR. Ponovo se govori o principu neagresije. U članku se o kojem je reč jednostavno objašnjava šta je taj princip i navodi se da on pripada etici. Podrazumeva se da su i mehanizmi sprovođenja etičkog principa — etički, odnosno reputacioni. Naravno, oponent primećuje da je etički princip izuzetno nestabilna osnova za izgradnju društva.
Zatim sledi mnogo razmišljanja o tome kako, po mišljenju autora, libertarijansko društvo treba da osigura poštovanje navedenog principa. Naravno, pojavljuju se pomenute privatne vojne kompanije, i dalje se sasvim logično navodi da će, ako ih krajnji klijenti angažuju za agresivne operacije protiv konkurenata, sve izroditi u pravo jačeg, a zatim i u reinstalaciju države. Takođe se ukazuje na logističke probleme, usled kojih će svaku teritoriju kontrolisati svoje silovke, a desant silovki sa tuđe teritorije ispostaviti se kao skup i troškovan poduhvat.
Koje nijanse autor nije razmotrio?
Prvo, on iz nekog razloga razmatra situaciju u kojoj određene privatne vojne kompanije imaju monopol na nasilje, i suprotstavlja im klasičnu anarhiju koja se gradi na masovnom naoružanju i dobrovoljnim teritorijalnim milicijama. Ali u uslovima slobodnog tržišta, pravo na naoružavanje ima svako ko želi, a ne samo licencirane kompanije, tako da će potencijalnom bezpravlju seпротивiti ne bespravna masa, već naoružani ljudi.
Drugo, potpuno nije razmatrajući osiguravajući princip funkcionisanja bilo koje kompanije za sprovođenje prava (enforcement). Situacija u kojoj čovek unajmljuje svoje telohranitelje je marginalna. Mnogo češće čovek jednostavno kupuje osiguranje, i ako bude napadnut, nanimši štetu, to je osiguravajući slučaj i može računati na isplatu od kompanije. To rešava logističke probleme (osiguravajuća kompanija ima svoje ugovore sa različitim silovnim grupama na terenu za brzu reakciju u ozbiljnim osiguravajućim slučajevima, a za manje samo isplaćuje osiguranje i ne brine). Neću prepričavati scenario svog videa o ankapu, samo preporučujem da pogledate.
Međutim, to što su se sva ova pitanja pojavila prilikom analize članka o libertarijanizmu, može se smelo pripisati nedostacima samog članka. Nadam se da će neko iz redakcije LPR-a razmotriti ovaj visokokvalitetni povratni feedback od ideološki srodne organizacije i iskoristiti ga za poboljšanje materijala.
Iskoristeći priliku, istovremeno najavljujem da će naš sledeći video biti u celosti posvećen upravo principu neagresije. Video je još uvek u procesu snimanja. Nadam se da ćemo uspeti da snimimo i deo pitanja leve publike u vezi sa ovim principom.
Ne volim pisanje longridova (to nije baš pametno sa moje strane, jer od njih zarađujem više). Zato se uvek radujem kada neko kreira opširan tekst sa kojim se uglavnom slažem, čime mi štedi mnoštvo truda.
Nakon Hoppe-ovog predavanja u Moskvi (čekam da se pojavi snimak kako bih i sama nekako formulisala mišljenje o njemu), među autorima nekoliko kanala i pablika srednje veličine započela je diskusija koja mi se činila prilično besplodnom: sporovi oko terminologije, prelazi na lične uvrede, prepucavanja – šta može biti vulgarnije? Ali pogrešila sam. Glup spor, čiji tok ovde čak neću ni sumirati, podstakao je Wed Neumana, autora mog omiljenog kanala Antigovastvo, da sastavi odličan programski članak.
U članku se jasno objašnjava da se ancap ne svodi na Rothbarda-Hoppea-Svetova i izgradnju društva na osnovu apsolutizacije principa neagresije, a da se ekonomska teorija ne svodi na klasičnu AEŠ iz Mizesovih vremena. Daje se stručan uvod u panarhizam i sasvim argumentovano se objašnjava zašto je to perspektivan pravac za stvarni rad.
Nadam se da će, za još par nedelja, kada mrežni rat koji je pokrenuo ovaj članak izgubi na aktuelnosti, autor prepisati ga, uklanjajući polemičku konkretnost, promenivši naslov, ali ostavljajući smislenu suštinu, tada će ispasti sasvim dobro. Ali članak je definitivno vredan čitanja već sada.
Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.
Laxy Catal
Ankap-tjan
U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?
Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).
Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.
Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?
Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.
Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.
Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?
Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.
Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?
Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))
LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.
U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?
Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.
Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?
Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.
Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.
Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu. 1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa. 2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose. Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.
Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.
Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.
U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.
—
U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.
Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?
Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:
1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.
2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.
3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).
4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.
5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.
6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.
7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.
Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.
To je bilo moćno)
U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?
Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.
Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.
Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.
Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…
A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.
Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.
Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“(objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.
A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?
Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.
Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.
Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.
Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.
Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?
Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.
Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).
Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?
U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.
Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.
U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?
A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.
Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?
Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?
Danas objavljujem materijal autora sa nadimkom Polnota, koji ga je postavio kod mene u četu. Autorski stil je prilično utemeljen i previše se razlikuje od mog, tako da neću uvoditi korekcije u njega.
Uopšte, kao što ste možda primetili, ređe objavljujem. To je povezano sa pojavom jednog ukusnog posla honorara, saradnjom sa YouTube projektom Libertarian band, kao i banalnom jesnjom melankolijom. Ne želim da razvodnjavam sadržaj repostovima, ali zašto ne objaviti kod sebe gotove materijale. Mogu jednostavno odbiti poslato, mogu ozbiljno preraditi i objaviti kao naš zajednički rad, mogu, konačno, objaviti manje-više neureditano, možda uz svoj komentar. Ako saradnja postane redovna, jednostavno ćete ovde dobiti sopstvenu kolumnu.
Želim da unesem svež pogled na ankap. To je najbolja strategija pre svega za popularizaciju ankap-a.
Mizantropi mogu da prave individualističke face, ali činjenica ostaje činjenica: oni nisu sposobni za pravi zakon džungle koji danas i vlada. Iz nekog razloga ovi untermenši ne mogu u realnu hijerarhiju. Nešto kod Pjina, Rotenberga i Sobjanina uspeva da budu alfa tipovi, a ovim hikikomori ostaje da cvili u čatovima, frustrirajući se u iščekivanju nekog… ups, pravednog sistema gde bi oni – omežci – ispravili leđa. U pravi individualizam, kao što se vidi, niste usali.
(Iskreno, niko vas čak ni bilo kakvim porezima nije opteretio, a ni poreze ne plaćate. Polovina ovde prisutnih živi od maminih subvencija.)
Desničari hijerarhisti zaista ne bi trebalo da gunđaju na putinizam. Putinizam je odličan sistem za realizaciju nadčoveka. Putinizam je dominacija nadčoveka nad omežcima. Sjajan desničarski režim. Šta, ne ide ti da postaneš Zolotov? Losaš… 😊
Ankap je pobuna omežaka. „Vrisak ugužene zvijeri“. Iz tog, i još niza razloga, ovo je levi pokret, a pravi levi brend nikada nije bio nešto sramotno. To je glavni put čovečanstva – kretanje od ropstva ka slobodi.
Neophodno je voditi računa o „levijacima“, objašnjavajući da ankap nije filozofija nekog određenog individualizma, već filozofija slobode za sve. Uključujući i slobodu asocijacije slabih, kako bi život bio lakši i veseliji.
Ako kao podmocnici izbacite iz ankap-pokreta ugrožene autoritariste, razne psihopate, i proglasite ankap kao pravi levi vektor, u kojem svi pobeđuju, pa čak i slabi, onda će se zupčanici okretati u pravom smeru.
Da, prevarili su vas sa tom levo-desno orijentacijom. Alfašeksi ne spavaju noću – razmišljaju kako još da vas prevare. Ali vratite sve na svoje mesto, rehabilitujte levi brend, razdvojite žabe od jaja, i pokrenite pokret ne ka super-, već samo ka čoveku.
U suprotnom, Putinizam pruža sve mogućnosti za realizaciju desničarskih ideja. Jednostavno si ti gubitnik.
Dodatak od Ankap-tjan
Ako se već upuštamo u populizam, bilo bi čudno ne pozvati se i na veoma poznato svetovno predavanje iz auto-zaoka, gde on upravo i objašnjava zašto je libertarijanstvo korisno siromašnima.
Doktrinom odvraćanja? Da, da, smešno – 25 ljudi protiv jednog. Zaustaviće doktrinom odvraćanja i podsetom, uhu. Mrtvom rukom će raznet svoju kuću da gadovima ništa ne ostane. Zvuči kao besmislice. To je isto kao reći: ako imam oružje, onda me 25 ljudi sa istim oružjem neće zaustaviti jer neće pogoditi.
Bande, organizovani kriminal pod ankapom nikako ne mogu biti zaustavljeni, nikakvim sredstvima. Samoorganizacija? Naravno, pogledajte mitinge – evo vam besplatna i dobrovoljna samoorganizacija.
Tržište će rešiti, tako da ih mogu zaustaviti samo EKU ili neka druga banda – to je i samoorganizacija, samo za novac – sve po tržištu.
Shodno tome, panarhija je buduće uređenje društva, a ankap su fantazije o tome kako bi bilo kada se ljudi ne bi organizovali u bande, baš kao u davna vremena.
Dajući prognoze o tome kako će društvo izgledati, čovek u glavi drži određenu sliku društva. Vi, sledujući Laksi Katal (i, možda, iz istih razloga, a to je iskustvo devedesetih, koje ja sama nisam stigla temeljno da iskusim), vidite društvo kao skup ljudi koji rado udružuju radi zajedničkog pljačkašenja, ali izuzetno nerado – radi uzajamne pomoći u odbrani od pljačke.
Konstantno me pitaju kako se ankapima suprotstaviti milionskim kineskim hordama i ostalom kolektivističkim sranjima – iza svih tih pitanja stoji ista ona strah od toga da ostaneš sam pred licem agresivne gomile.
Dakle. Dominacija anarhokapitalističkih (tj. slobodnih tržišnih) odnosa u društvu moguća je samo onda kada je mnogo isplativije ne biti deo agresivne gomile nego biti u njenom sastavu. Kao što u nekoj Južnoj Koreji svaki učenik zna da dok ti spavaš, tvoj konkurent uči, tako bi i pod ankapom trebalo da bude prilično uobičajeno uverenje da dok ti sa rizikom po život kradeš telefone iza garaža, tvoj konkurent pokreće startap – i imaćeš sreće ako to nije startap koji šalje daljinski udarac onima koji kradu telefone.
Kao spas od bandi, pretpostavljate ECU ili druge bande (odnosno nešto poput osiguravajućih krovova, koje opisuje pomenuti Laksi Katal). To zaista može smanjiti organizovano sistematsko agresivno nasilje u društvu, ako ga ima mnogo. Druga stvar je što će smanjenje nasilja brzo smanjiti potražnju za skupim uslugama osiguranja od nasilja. Tako se u seizmički bezbednim oblastima teško može očekivati osiguranje od zemljotresa. Upravo iz tog razloga sam potpuno spremna da razmatram ECU sistem kao prelaznu fazu ka ankapu, ali mi je teško da poverujem da će oni dovoljno dugo imati primetnu uticaj. Trenutno je u svetu najprofitabilniji biznis držati sopstvenu državu. Ali konkurencija će brzo spustiti maržu, a i nedostatak svetog pijeteta prema ovoj sferi zarade će uraditi svoje. Krovovi u društvu sa razvijenim slobodnim tržištem biće otprilike podjednako značajni kao danas službe za deratizaciju. Pa, neko pati od štetnih glodara i koristi usluge stručnjaka da ih iskoreni. A nekome su oteli mobilni telefon, i on se takođe obraća stručnjacima da uklone tu nepogodnost.
Pacovi, bubašvabe, država i ostali problemi koji se mogu stvoriti u društvu – to je od loše higijene. Uveravati ljude da je jedini način da se oslobode pacova izvesti kralja pacova, a jedini način da se unište naoružane bande da se unajme druge naoružane bande – izgleda kao sasvim razumna ideja, ali samo onda kada je društvo veoma siromašno, a pomenute nedaće bukvalno na svakom koraku. Bogatstvo i veštine socijalne higijene omogućavaju veću raznovrsnost metoda za sprečavanje svih tih gluposti.
Država iz perspektive bogatog i razvijenog društva
Pitanje se očigledno odnosi na našu članak sa Bitarchom o tome kako ideja nacionalnog suvereniteta prirodno vodi do ideje ankap-a. Naravno, ideju ankap-a se može izvesti na još mnogo načina, jer je ankap jednostavno samoorganizacija u društvu na principima dobrovoljnosti i poštovanja privatne imovine. Ankap se može izvesti iz ideje feuda. Istina, feod prvobitno nije vlasništvo, već feudalno posedovanje dodeljeno za službu, ali tu ne možete ništa protiv iz pozicije pravde, tipa: kakva je to glupost, neki degenerisani lik je nasledio ogromne kapitale i rasipa ih. Ne, on je svoje imanje zaslužio. Dalje produžavamo logički lanac i zahtevamo da i onaj ko deli zemlju u feudal, svoje posede takođe zasluži. Preciziramo kako se uopšte može zaslužiti imovina – i eto, već se naziru konture ankap-a.
Sa gradovima je takođe neuključivo. Evo, ljudi su se dobrovoljno okupili radi lakše trgovine, proizvodnje i odbrane, moraju da razviju pravila zajedničkog života, i ispostavlja se da je građanima isplativo da se međusobno poštuju, inače će magična sinergija od toga što mnogo ljudi živi blizu – što kroz koncentraciju napora vodi do neviđenog prosperiteta – jednostavno nestati, i svi će pobeci iz tog zlog mesta. Dakle, kao da su se okupili radi niza malih, jednostavnih i praktičnih zadataka – a dobija se najsloženiji mehanizam interakcije koji rađa gomilu spontanih redova, i to ankap-zajednica može naterati bilo kog preobraženog feudalca da je uzme u obzir.
Možete u slobodno vreme vežbati izvođenje ankap-a iz bilo čega. Ja sam, na primer, jednom povodom 1. aprila čak nastupila sa doktrinom anarko-etatizma.
Pojava prelepog Ankapistana iz mnoštva pojedinačnih želja
