Objavili smo novi video sa Libertarian Band timom, ovog puta o ankapu. Još zimi sam želela da napišem tekstualni pregled o tome kako vidim odnos između glavnih pravaca libertarijanizma (koji se razlikuje od tradicionalne podele na minarhizam i ankap) – ali to na kraju nisam uradila. Umesto toga, uspela sam to da izvedem kroz seriju od čak pet videa, koja se danas konačno završava.
Ciklus „Libertarijanizam za bake“ će biti nastavljen, u drugom delu ciklusa bavićemo se objašnjavanjem pojedinih ključnih pojmova za libertarijanizam. A za sada, kao što se kaže, pretplatite se, lajkujte, šaljite bitkoine ako vam se dopada ono što radimo. Biće još bolje!
A ko želi da produbi svoje znanje o ankapu, ne čekajući nove videe – dobrodošli, pročitajte naš prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana, koji je takođe još uvek u toku, ali je značajan deo knjige već preveden.
Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.
Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.
Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).
Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?
Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.
A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?
Maksim
Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.
Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?
Nub
Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.
Otprilike godinu dana unazad napisala sam post „O učešću u izborima“, gde sam dala svoje tumačenje zašto je to ankapama uopšte potrebno. Nedavno se ispod posta pojavio podrugljiv komentar, tipa, šta ljudi sve ne smisle, samo da bi ubedili birače da odustanu od bojkota. Odgovorila sam na komentar, ali, verovatno bi bilo dobro izneti ova razmišljanja u posebnom postu.
Bojkot izbora je taktika koja vodi do pobede samo u jednom slučaju: ako birači, ne pojavljujući se na biračkim mestima, formiraju sopstvene organe samouprave bez učešća države, i dobrovoljno ih koriste, ignorišući one koji su stvoreni na izborima organizovanim od strane države. Drugim rečima, treba bojkotovati ne samo izbore, već i državu kao takvu.
U principu, moj argument da je odlazak na biračko mesto radi glasanja ili posmatranja samo trening, može se izložiti i u korist bojkota izbora, kao da je to samo trening za bojkot države. Slažem se, ali jedna stvar je treniranje visine (standarda), a sasvim druga — treniranje običnog ležanja na kauču, od toga neće nastati ništa osim rana od ležanja. Bojkot je aktivni odbijanje saradnje, tako da, ako želite, možete trenirati upravo tu veštinu, što je takođe veoma korisno. U tom slučaju nećete morati samo da ne dođete na izbore, već da ubedite što je više moguće ljudi da ne dođu na izbore, kako bi propoved neučestvovanja u tom govnu odjekivala svuda. A zatim, ne ograničavajući se na izbore, početi bojkotovati zakonodavstvo o održavanju masovnih akcija, poreski kodeks, zakon o ličnim podacima i mnoge druge štetne državne propise. Ne informisati državu o svojim radnjama, jer je to bojkot, za vas države nema. Odnositi se prema državnim službenicima kao prema običnim ljudima, a ako primenjuju nasilje, onda kao prema običnim banditima.
Ukratko, bojkot je veoma težak i odgovoran put, a sa bojkotom izbora on tek počinje. Ako još niste spremni na njega, ili smatrate da je bezizlazan, onda bolje vežbajte veštine demokratskog donošenja odluka. Opet, pre godinu dana, kada sam vam predlagala da se time bavite, vežba je bila jednostavna. Sada se nudi da se savlada nešto složenije — ne samo da se simulira popunjavanje listića, ubacivanje u urnu i brojanje glasova, već, uz to, da se to uradi konsolidovano, u okviru pametnog glasanja. Ako se neko još nije registrovao za učešće u ovom flešmobu — izuzetno preporučujem, jer ankap nije stvar agresivnog individualizma gde je sve mnjau, osim sopstvenih trenutnih želja. Ankap je život u društvu bez prisile, zasnovan na dobrovoljnoj saradnji. Pametno glasanje je suprotstavljanje upravo te dobrovoljne saradnje administratorskom resursu, tako da je pravo vreme da pokažete čije je kung fu jače.
Na koga ćeš staviti: na ćelavog dedu, ili na momka kojem je sam Svetov stisnuo ruku?
Za početak preporučujem da pročitate samo pitanje i moj odgovor na njega. Uglavnom sam osvetlila prelaz između panarhije i ankapizma, a na kanalu „Antidržava“ možete pročitati drugi odgovor, od Veda Nojmana, koji se uglavnom tiče prelaska sa etatizma na panarhiju.
Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.
Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.
U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.
Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).
Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.
Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.
A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.
U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!
Institut superheroizma postoji već sada, iako bez posebnih specijalnih efekata. Gle, Vilijam Brauder se uvredio što je RF ubila njegovog zaposlenog, obukao je moćnu opremu i krenuo po lobiste, da bi na kraju kaznio prekršioce NAP-a Magnickim spiskom. Mihail Hodorkovski je obukao moćnu opremu i počeo da finansira istragu ubistva njegovih zaposlenih u CAR, a takođe kreira svoj Ševčenkov spisak. Aleksandar Litreev je obukao moćnu opremu, leti noću i deanonimizuje sramne policajce zajedno sa Rosgvardijcima koji su im se pridružili.
S obzirom na to koliko loše država funkcioniše u oblasti istrage određenih incidenta, ne možemo garantovati da superheroji već sada ne deluju i u oblasti neposredne fizičke kazne prekršilaca NAP-a. Gle, nedavno se neki vlasnik nagrađenog oružja za zasluge u aneksiji Krima nep pažljivo počeo tim oružjem. Hajde da se smejemo prekršiocu bezbednosnih pravila, neka superheroj ostane iza scene. Tajne podmornice, naravno, takođe tone bez ikakvog učešća superheroja.
Naravno, kada glavni neprijatelj svakog superheroja – država – bude poražen, moći će da se okrene borbi protiv sitnijih bandita. Biće mu lakše, čak će moći sebi da priušti da povremeno suptilno upadne u kadar u svojoj moćnoj opremi, jer je strah od osvete najvažniji element doktrine odvraćanja.
Naslov izgleda veoma čudno, zar ne? Čini se da ideja nacionalnog suvereniteta vuče korene iz Vestfalskog mira, kada je nakon Tridesetogodišnjeg rata odlučeno: svaki vladar je suveren na svojoj teritoriji i sam rešava svoja unutrašnja pitanja, a komšije ne treba da se mešaju u to. Upravo je Vestfalski mir rodio državu modernog tipa sa njenim teritorijalnim monopolom.
Međutim, do devetnaestog veka ideja suvereniteta vladara prerasla je u ideju suvereniteta nacije, pošto moć vladara više nije bila povezana sa božanskim pravom i bila je primorana da opravda sebe voljom naroda. Radi veličine nacije, ispostavilo se da je zgodno razvetati mnogo krvavije ratove nego što je bio nesrećni Tridesetogodišnji rat. Bog je ratovao na strani velikih bataljona, nacionalne države su vredno rasvetavale, nabavljale kolonije – i svet se, u suštini, kretao ka tome da bude podeljen između nekolicine zemalja, koje će se potom suočiti u poslednjoj i odlučujućoj bitci, gde bi se odredio svetski hegemon i formirala jedinstvena svetska sila. U najmanju ruku, da je slobodno tržište podsticalo stvaranje monopola, upravo bi se tako i dogodilo. Ali umesto toga, Prvi svetski rat doveo je do raspada četiri kontinentalne imperije, a nakon Drugog svetskog rata, kolonije su počele da otpadaju i kod svih ostalih velikih sila.
U UN-u je već zvanično utvrđen jednak status svih zemalja, a princip teritorijalnog suvereniteta se pokazao kao zvanično dopunjen principom prava nacije na samoopredeljenje, koji mu direktno protivreči. U suštini, to je umanjilo vrednost vestfalskih principa, i od tada broj zemalja u svetu nastavlja da raste. Takođe, na svetsku scenu su se vratile stare dobre tradicije invazija radi uspostavljanja progresivnog poretka, koji su zamenili religijske ratove koji više nisu naročito aktuelni.
U svetu još uvek ima mnogo više etničkih grupa nego država, pa zemlje mogu još prilično dugo da se raspadaju po etničkom principu. Uz to, za ljude podsticaj za razdvajanje nisu etničke razlike kao takve, već pre svega razlika u kulturama. Ali kulturnih zajednica ima još više nego etničkih grupa, one se stalno pojavljuju i menjaju.
Jednostavnost kretanja ljudi, robe, novca i informacija dovodi do toga da sve teritorijalne granice postaju sve propustljivije, a njihovo samo postojanje sve manje smisleno.
Još nije jasno koliko će brzo i kao rezultat kog lanca događaja predstavljanje o pravu kultura na samoopredeljenje postati mejnstrim, kao što se to ranije dogodilo sa nacijama. Čisto logički, nema nikakvih osnova po kojima bi određena grupa ljudi, izabrana po manje ili više proizvoljnom kriterijumu, imala pravo na suverenitet, dok druga grupa ljudi ili čak samo jedna osoba to nema.
Ovo pitanje je prilično detaljno obrađeno u Rotbardovoj „Etici slobode“, pa ću sebi dozvoliti mali citat odande:
Može se postaviti ozbiljnije pitanje: da li pristalica doktrine laissez-faire priznaje pravo regiona zemlje da se odvoji od zemlje? Da li je legalno da se Zapadna Ruritana odvoji od Ruritane? Ako nije, zašto? A ako jeste, kakav onda može biti logički završetak razdvajanja zemalja? Ne mogu li se odvojiti mali okrug, zatim grad i deo tog grada, zatim stambena četvrt, i na kraju, određeni pojedinac? Priznavanje bilo kakvog prava na odvajanje bez njegovog logičkog završetka, koji ograničava pravo na individualno odvajanje, a koje logički ograničava anarhizam, dovešće do toga da pojedinci mogu da se odvoje od države i angažuju sopstvene agencije za zaštitu, i da država propadne.
Na taj način se gradi jasna trajektorija razvoja društvenih odnosa: od suvereniteta ličnosti nad podanicima, preko suvereniteta sve manjih grupa, ka suverenitetu svake pojedinačne ličnosti, uz potpuno izbacivanje same kategorije podanosti. I ako su nekada samo nekoliko stotina ljudi širom sveta moglo da izjavi da je „država to ja“, u vidljivoj budućnosti će to sa punim pravom moći da kaže svaki pojedinac o sebi.
Mislim da sam dovoljno kosmopolitska da se ne fokusiram samo na RF: bilo koja država je neprijatna u bilo kom svom aktivnom izlivanju. Kao što sam već napisala, čini mi se da je izgraditi ankap u zemlji gde već ima prilično malo države i gde već postoji tradicija poštovanja privatne imovine i preduzetničke inicijative, znatno lakše nego tamo gde toga uopšte nema. Izgradnja ankap-a, dok si imigrantkinja, prirodnije je zanimanje: za imigrante je prirodno da državu smatraju nečim nejasnim i neprijateljskim, nečim što treba izbegavati kad god je to moguće. Tako da bih, naravno, volela da se preselim u neku relativno slobodnu zemlju i delujem tamo.
Kao protivprimer ovakvom pristupu obično se navode savremene zapadne feministkinje koje se bore za neke sitnice koje su mnogima beznačajne, a potpuno ne uznemirene kršenjem prava žena u recimo arapskim zemljama. Da, i ja bih radije raspadala Rusiju, a ne Turkmenistan, i Gruziju, a ne Rusiju. Na ruševinama hipotetičke Venecuelsle može izrasti ankap, ali će morati da raste iz takvog govna da bi ići tamo u to vreme zahtevalo da budeš ili trvelac ili preduzetnik od Boga. Druga stvar je pažljivo demontirana država u već pristojnom društvu. Nema nikakve estetike divljih devedesetih, sve je slobodno i dostojanstveno.
U Rusiji danas među protestantima poštovanje zakona ima gotovo religiozan karakter. Da, znamo da su zakoni govna, ali radi spasenja duše ćemo ih poštovati do poslednjeg slova, a ako vlast sama bude kršila svoje zakone, podnećemo tužbu protiv nje njenom sopstvenom sudu, izgubiti u tri instance i pobediti na ESRP. Divim se optimizmu i doslednosti tih ljudi. Sama sam previše nestrpljiva da bih košila travnjak demokratije dvesto godina i na kraju dobila socijaldemokratsko društvo, a zatim razmišljala šta uraditi sa tako duboko ukorenjenom državom. Poštovanje zakona može biti i dobro i loše. Bolje je da postoji poštovanje prava svojine i netolerancija prema kršenjima prava te vrste, čak i ako je to u suprotnosti sa trenutnim zakonima.
Za mene je pokazatelj uspeha civilnog društva ne veličina mitinga, ne broj opozicionih poslanika u parlamentima i ne redovna smena prvih ljudi države – već smanjenje državnog budžeta za čak deset procenata godišnje uz blagostanje ljudi koje raste još značajnijim tempom. U tom smislu Gruzija mi deluje prilično obećavajuće: ovde su pupoljci slobode prilično dobro počeli da niču, ovde je država prilično slaba i ovde se ne protivi naročito zaradivanju na crno.
Sutra polako krećem u pravcu Rusije, ali se potpuno sigurno ovde vratim, i vrlo je moguće, na duže vreme.
Prošireno pitanje od Zanudnog (nikakvim donacijama nije potkrepljeno, ali naporno/dosadnom je uvek bolje dati ono što želi, ne odugovateći previše)
Kako će se, u slučaju odustajanja od teritorijalnog principa, regulisati odnosi između dva suverena subjekta koji nisu povezani nikakvim EKU/FPKU itd.?
Predstavimo statistički realnu situaciju u uslovima konkurencije suverenih jurisdikcija za teritoriju. Onih koje uspostavljaju obaveznije zakone za građane (ali ne za sve ljude uopšte, uključujući apatride, kao što postojeće države čine za „čoveka i građanina“). One su ugovorne, znači, ne će svi rezidenti stupiti u ponuđene sporazume. Ako su suverene jurisdikcije ekstrateritorijalne, znači, oportuniste se ne može oterati. Ko i po kojim zakonima će moći da ih osudi, ako oni ne stvore sopstvenu KJ? Šta će zaštititi građane od proizvolja „apatrida“, uključujući nasilje, ako ih se teritorijalno ne razdvoji, nema zona odgovornosti. Šta će zaštititi same oportuniste od nasilja sa strane pojedinačnih „građana“?
Primeti, molim te, da ovde ne razmatram nepriznavanje i konflikt između jurisdikcija. Ako nema zajedničkih pravila igre i višeg autoriteta, gledajući istoriju, to se čini neizbežnim. Takođe, ovo nije pitanje diktata lokalne većine, iako će u odsustvu prava na teritoriju potražnje za dobrima biti sačuvane (inače neće biti privatnog vlasništva). To ne mora nužno pokrenuti tržište, jer čak i stupanje u trgovinske odnose je ugovor, a ovde je reč o suverenim jurisdikcijama koje mogu autarkizovati radi bezbednosti ili stvoriti monopol. Pitanje je šta će garantovati slobode onih koji bi želeli samo da odu (ili čak da ostanu) na toj teritoriji, ne priznajući pravni sistem komšija, u slučaju konflikta, ako iza njih ne stoji „krov“?
Odgovor Ankap-tjan
Pitanja postaju sve duža. S jedne strane, to pokazuje da ljudi usvajaju prethodni materijal. S druge strane – postovi prestaju da se uklapaju u format telegram kanala. Ali šta je, ma neka ide taj format, nećemo se navikavati.
Dakle, na određenoj teritoriji postoji nekoliko ugovornih jurisdikcija, kao i određeni broj lica koja su te jurisdikcije videle u grobu i ne žele nigde da se pridruže. To je sasvim logično, jer čemu je uopšte potrebna jurisdikcija? Da bi se rešavali konflikti sa drugim ljudima uz pomoć nekog posrednika. Ali ogromna većina konflikata se savršeno rešava bez ikakvog posrednika! Da li je bilo ko od vas ikada u životu morao da tuži nekoga? Pritom, ljudi se stalno nalaze u situaciji ulaska u zonu dejstva nečijih pravila. Ako su im ta pravila unapred poznata i ako se slažu sa njima, pravila se obično poštuju. Ako pravila nisu unapred poznata, ljudi se ponašaju onako kako su navikli, a onda im se ukazuje da ovde važi drugačiji red, pa nekako koriguju svoje ponašanje. Ako su pravila poznata, a ljudi se ne slažu sa njima, oni pokušavaju da zaobiđu pravila, direktno ih sabotiraju ili im se pokoravaju, ali sa vidljivim nevoljnim stavom.
Kao što sam već napisala, panarhija je nestabilno prelazno stanje od teritorijalnih monopolskih jurisdikcija ka čistom ankapu. Upravo dotičete problem kako da se ljudi kojima je ankap već nastupio ponašaju prema onima koji još uvek u glavi imaju panarhiju. Pa, tako i treba da se ponašaju: po ankapu. Dok se sve rešava mirnim putem, živite jedno pored drugog u dobrosusedstvu. Kada prestane da se rešava mirnim putem, organizujte akciju u svoju podršku, uz učešće plaćenih profesionalaca ili bez njih.
Najvažnije za to da se nestabilna situacija panarhije pomera ka ankapu, a ne ka starim dobrim teritorijalnim monopolistima, jeste nedostatak zahteva za jedinstvenim pravilima, za jedinstvenim redom, za najvišim telom koje donosi odluke. Na jednoj strani vage imaćemo maksimizaciju pogodnosti – svako želi da pravila budu prilagođena njegovim predstavama o tome šta je ispravno. Na drugoj strani vage biće želja za uštedom mentalnih napora. Lakše je pamtiti jedinstvena pravila nego držati u glavi različite varijante.
Na taj način, što jednostavniji bude skup utvrđenih načela, to je veća verovatnoća da će uspeti da postane gotovo sveobuhvatan. Što je složeniji, to je veća šansa da će ostati isključivo nišni. U pojednostavljenom izlaganju, cela libertarijanska teorija svodi se na jedan ili dva principa. Zaista, na osnovu golih principa samoposedovanja i neagresije može se površno komunicirati praktično sa bilo kim, ali za sva usko specijalizovana pravna pitanja biće potrebni ozbiljniji kodeksi, ne na samo jednu stranicu. Srećom, oni neće biti potrebni svima i neće biti potrebni veoma često.
Zato nazdravimo da desna strana šolje i dalje prevladava!
Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.
Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat. Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.
To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.
Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.
Odgovor Ankap-tjan
Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.
Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.
FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.
Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.
Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.
Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.
Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.
Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.
Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.
