Ovde nemam potrebu da odgovaram opširno, jer je to uradio kanal „Antidržava“ u objavi koja se baš tako zove „Zašto je panarhija ankap“. U suštini, to je razlog zbog kojeg ja, kao ankap, prilično mnogo pišem o panarhiji.
Onome što je izloženo u članku, mogu dodati samo sledeću razmatranje. Panarhija kao sistem gde svi sede pod svojim vladama, ali se vlade takmiče za građane, a ulaz i izlaz su slobodni – to je nestabilno stanje društva. Prilično brzo će se nakupiti značajan broj ljudi koji nisu zaključali klijentske ugovore ni sa kakvim vladama uopšte. Prisiliti ih da idu pod nečije okrilje nije moguće, ostaje samo pokušati da im se prodaju bilo kakve usluge. Tako će panarhija postepeno za mnoge postati čisti ankap, kada se apsolutno sve robe i usluge nude na slobodnom konkurentskom tržištu. Rekla bih da to može dovesti do razvoja agregatora vladinih usluga, gde svako može odabrati varijantu koja mu odgovara, a može i potpuno proći bez toga.
Ako bilo koji pohlepaši pošteno kupe jezero u svoje vlasništvo i odluče da izrede svu ribu odatle radi brze obogatstva, dobiće ribu, prodati je, i dalje će morati da nađu neku drugu primenu za svoje jezero. Mogu tamo uzgojiti neku drugu ribu, mogu uzimati vodu za navodnjavanje, mogu izgraditi akvapark pored – ima mnogo primena za vodeni skup. Ljudi su u svom pravu.
Ako ti isti pohlepaši odluče da odjednom izrede svu ribu u tuđem jezeru, vlasnik jezera će, naravno, pokušati da se tome suprotstavi, ako ne tokom procesa, onda će sigurno zahtevati nadoknadu naknadno. Ovo nije državni ribarski nadzor, mito ili veze neće pomoći – brza obogatstva neće biti.
Na kraju, mogu pronaći ničije jezero u dubokoj divljini, prisvojiti ga sebi i odjednom izrediti svu ribu u jezeru. Ali evo problema: jezero je u divljini, a to znači probleme sa izvozom ulova. Izvoz će morati da se obavlja skupim prevozom poput helikoptera, verovatno i u više letova, i to ponovo znači da super-profit neće biti moguć, transportni troškovi će pojesti sav profit. Zato će jezero u divljini biti korisno za rekreativni ribolov i selfije uz lepe prizore, ali ne i za industrijski ribolov. Ako su transportni troškovi iz nekog razloga ne toliko veliki, onda novoprimljenim vlasnicima jezera nema nikakvog smisla da izrede svu ribu iz svog jezera odjednom, kada to mogu raditi redovno, ne iscrpljujući resurs. Oni nisu neki krivolovci koji su prinuđeni da se hrane tajnim upadima. Oni su ovo jezero pošteno prisvojili, kao što nikome nije bilo potrebno, i sada će ga pošteno eksploatisati.
Isto važi i za lov na divljač, seču tajge i tako dalje. Upravo mogućnost da ne brineš o tome da će sutra država doći i izbaciti te sa radnog mesta, omogućava umirenje apetita i dovoljno pažljivo eksploatisanje resursa. Šteta što je cela tajga u Rusiji državna, pa je i njeno gašenje sada ekonomski neefikasno.
Suprotstavljanje poštenom homesteadu državnog jesetra
U filmu „The Big Short“ postoji trenutak kada lik Mark Baum odlazi u kreditnu agenciju (KA) kako bi pitao: „da li se ikada desilo da u protekloj godini vi (KA) niste dali traženi AAA rejting bankama?“. Na šta mu Džordžija (radnica KA) odgovara: „Ako im ne damo rejting, otići će u Moody’s (druga KA) koji je dve ulice odavde“.
KA sve razumeju, ali nastavljaju da krše sopstvena pravila, plašeći se odlaska klijenata kod konkurencije.
A šta ako u uslovima privatnih sudova nastane ista takva situacija, u kojoj bi sudovi donosili nepravilne odluke ili, recimo, odluke u korist velikih klijenata, plašeći se odlaska klijenta u drugi privatni sud?
Sedački zlopatreč
U situaciji koju razmatrate vidimo kako loš dizajn sistema daje netačne rezultate. Banka plaća da bi joj kreditna agencija dala visok rejting, i kreditna agencija izvršava taj tržišni nalog. Nakon toga, bilo ko može slobodno da ignoriše tu informaciju, jer ona ne govori ništa o pouzdanosti banke.
Postoji slobodno tržište. Na njemu rade kompanije koje pružaju određene usluge. Zadatak kompanije je da ubedi potrošača da je dobar izbor. Zadatak potrošača je da sazna koja kompanija je zaista dobar izbor. Šta tačno kompanija isporučuje – hranu, naučna istraživanja ili, recimo, rešavanje konflikata – potpuno je nebitno.
Kompanija ima dve moguće strategije. Prva: saznajući preferencije potrošača, prevariti potrošača da veruje da ona odgovara njegovim preferencijama. Druga: saznajući preferencije potrošača, prilagoditi svoje usluge tim preferencijama. Potrošač takođe ima dve moguće strategije. Prva: pažljivo proučiti tržište i doneti utemeljenu odluku u korist jedne od kompanija. Druga: izabrati prvu kompaniju koja mu padne na pamet, raditi sa njom, a ako se ispostavi da je nepoštena, uložiti sve napore da njeno rukovodstvo za to požali. Ovo sam opisala kao ekstremne slučajeve. Stvarna strategija biće kombinacija ove dve navedene.
Dakle, kompanija stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem preferencija i za informisanje (istinitim ili lažnim), a potrošač stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem ponuda i za sankcije zbog prevara.
Dobija se večni konflikt projektila i oklopa (ili, ako želite, dilema zatvorenika). Potrošaču su potrebni nezavisni rejtingi, proizvođač je zainteresovan da kupi sebi lepši rejting. Potrošaču je potreban sud koji će od proizvođača naplatiti nadoknadu za neadekvatan kvalitet, proizvođaču je potreban sud koji će ga osloboditi krivice. Pri tome, potrošač nije u obavezi da bude uvek pristojan; od njega može da se očekuje da koristi proizvod, a zatim da ga pokvari i vrati kao da je kupljen sa fabričkom greškom; od njega može da se očekuje da primi proizvod i izlaže laž da nije primljen; od njega može da se očekuje da plati falsifikovanim novcem…
Ako se tržište reguliše odozgo na bazi bez alternative, onda i potrošači i proizvođači usmeravaju svoje napore na to da korumpiraju regulatora i podstaknu ga da deluje upravo u njihovom interesu. Ako pak centralizovane regulacije nema, onda najvažniji faktor koji utiče na donošenje odluka postaje praksa uspešnih interakcija sa konkretnim ugovornim partnerom, drugim rečima, njegova reputacija. Već sam jednom pisala, na šta bi mogla da liči idealna dugoročna reputacioni sistem. Za sada su na tržištu uglavnom predstavljeni veoma nezgrapni sistemi analize potrošačkog ponašanja, ali oni nisu potrebni meni kao potrošaču, već obrnuto, onima koji bi želeli da mi prodaju svoje proizvode. Sistemi koji bi isto tako pažljivo pratili ponašanje proizvođača su još uvek mnogo lošije razvijeni, njih zamenjuju improvizacije raznih organizacija koje u svom nazivu sadrže reč „nadzor“.
U doktrini anarhokapitalizma pretpostavlja se da će sve ove nadzorne funkcije mnogo kvalitetnije moći da obavljaju osiguravajuća društva. Da li je to zaista tako, ili će nam tržište ponuditi još savršenije alate, moći ćemo da saznamo kada odbacimo improvizacije.
Tržište uči slova, uskoro će početi da govori razgovetno
Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.
Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.
Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.
Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.
Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.
Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.
A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.
Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.
Pod uslovom da se može pojaviti OPG (organizovana kriminalna grupa) koja će se baviti banditizmom i pljačkom. Kao primer mogu navesti ovakvu situaciju: građanin (teritorijalno, pošto države kao takve nema) odlučio je da uzgaja i prodaje povrće i voće, ali u odsustvu velikog početnog kapitala, sav njegov novac odlazi samo na uzgoj i negu; on ne može da obezbedi zaštitu, pa posledično može doći OPG sa zaklečenim tablicama i u maskama, i… Mogu da zamislim samo ovakvu situaciju: ovaj građanin će prodavati svoje proizvode i usluge na specijalnom tržištu, na kojem će plaćati (danak/porez) za svoju zaštitu. Dakle, pitanje je: kako je u uslovima ankap-a moguće rastu malog biznisa, pod uslovom da će se pojavljivati kriminalne grupe koje će pljačkati i ubijati, i ko će biti zainteresovan za njihovo hvatanje?
Sav rast ljudskog blagostanja zasnovan je na podeli rada i na njegovoj kapitalizaciji. Podela rada povećava produktivnost tako što svaki učesnik sistema podele rada radi ono u čemu je efikasniji, a ne radi ono u čemu je manje efikasan. Kapitalizacija rada je, u suštini, ista ta podela rada, ali ne samo među direktnim učesnicima proizvodnog procesa, već i u vremenu i prostoru. To znači ne samo „Vasa kopa rupice, Maša sadi sadnice“, već „fabrika je nekada negde proizvela lopatu, Vasa ju je kupio, i sada kopa rupice brže – a Maša sadi sadnice“. U podeli rada učestvuje gomila ljudi, taj rad je enkapsuliran u uslovnoj lopati, i kao rezultat takve podele rada, produktivnost rada prilikom sadnje je porasla.
Druga strana podele rada leži u tome što nije uvek moguće organizovati je tako da svako radi ono što najbolje zna i da ne radi ono što zna lošije. Loš menadžer (i dobar majstor) može se naći kao šef lošeg majstora (i dobrog menadžera) jednostavno zato što se istorijski tako сложиło – karijerna lestvica, lične veze i tako dalje. Što je biznis veći, to je veća verovatnoća pojave sličnih neefikasnih delova u njemu koji smanjuju ukupnu produktivnost. Takođe, pošto u okviru jedne kompanije odnosi između njenih radnika nisu tržišni, podela rada i podela profita u njoj mogu se značajno razlikovati. Ovi faktori se pojačavaju prilikom skaliranja biznisa.
Mali biznis je oblik organizacije sa malim nivoom podele rada i/ili malim nivoom njegove kapitalizacije. On je efikasan samo u onim oblastima gde je negativni efekat razmera veći od pozitivnog. Ali niko unapred ne zna i ne može izračunati sve te efekte – tržišno znanje ima rasuti karakter i stiče se samo tokom delovanja. Zato će se uvek formirati nova mala preduzeća i raspadati stara velika.
A sada ćemo, nakon duge teorijske preambule, razgovarati o rešavanju konkretnog zadatka zaštite za mali biznis.
Kapitalizacija biznisa je mala, pa preduzetnik sam i uzgaja i prodaje proizvod. Teoretski, on bi mogao sam da se brani od napada. Tako je, na primer, sasvim zamisliva situacija kada čovek prodaje proizvod koji uzgaja isključivo prijateljima i poznanicima, što ga u rezultatu čini nevidljivim za potencijalnog spoljnog agresora. Poverenje je takođe oblik kapitalizacije. Čovek ulaže napore u sticanje veza, a zatim koristi te veze za bezbedno ostvarivanje profita.
Druga mogućnost korišćenja poverenja za obezbeđivanje sigurnosti je udruženja malih proizvođača. Svako investira relativno malo u sredstva za samoodbranu (što je očigledno nedovoljno za samostalnu zaštitu od tipične bande), ali u trenutku napada ujedinjuje svoje napore sa ostalim članovima udruženja i pruža odlučan otpor. Povik „naše bije!“ dokazan je vekovima prakse i funkcioniše sjajno.
Treća mogućnost je takođe povezana sa udruženjem proizvođača, ali joj se dodaje podela rada. Selo unajmljuje sedam samuraja. Nijedan od seljaka ne bi sam mogao da unajmi ni jednog.
Četvrtu mogućnost ste sami opisali: proizvođači kupuju uslugu obezbeđenja bezbedne prodaje od organizatora sajma.
Peta mogućnost je specijalizovati se samo na proizvodnju, a uzgojeno odmah prodati veleprodaji koja će sama doći, kupiti i odvesti robu. To sada aktivno praktikuju mali poljoprivredni proizvođači u Rusiji, ali ne iz dobrih razloga, i često je takav kupac u stanju da obezbedi lokalnu monopsonu, odnosno monopol kupca. Drugim rečima, evo očiglednog praga u koji udara podela rada u poljoprivrednoj proizvodnji: svaki proizvođač je zainteresovan da lično prodaje proizvode krajnjem potrošaču, ne gubeći novac na posrednicima.
Pod ankapom se ukidaju nekoliko sistemskih faktora koji ometaju poljoprivrednika u kontaktu sa krajnjim potrošačem. Prvo, u odsustvu oporezivanja, drastično se smanjuju troškovi knjigovodstva i računa u maloprodaji. Drugo, u odsustvu urbanističkog regulisanja, drastično se pojednostavljuje mogućnost organizacije trgovine u gradu – u suštini, ona je regulisana samo potrošačkim preferencijama (izbor između jeftinog proizvoda i kvaliteta usluge donosi sam potrošač, a ne spoljni regulator umesto njega). Treće, preduzetnička inicijativa za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti takođe nije ograničena sistemskim faktorom kao što je država.
Naravno, bez države će se pojednostaviti i ulazak malih banditâ na tržište. Na primeru Somalije, koja svima ide na živce, vidimo da preduzetnici tamo moraju da investiraju prilično mnogo u svoju bezbednost, a da njen nivo i dalje ostaje nizak. Zato je veoma važna ne samo relativna veličina investicija u bezbednost, već i nivo kapitalizacije u ovoj sferi. Institucije koje povećavaju poverenje u društvu, razvijeno i diversifikovano tržište rada koje potencijalnim banditima pruža mnoštvo mogućnosti za pošten zaradu, čisto tehnološko jeftinije obezbeđivanje – sve su to mere koje čine scenario „rat svih protiv svih“ pod ankapom manje verovatnim.
Na tome se može raditi već sada, dozvolu za to nije potrebno tražiti od države.
Specifičnost tržišta sile: veoma je teško razumeti da li je bandit ispred nas ili čuvar. Najverovatnije je i jedno i drugo.
Pošto je većina stanovništva Rusije „nasledni“ etatisti sa dubokim podsvesnim zahtevima za levu agendu (sam sam takav bio, i sam sam odatle pobegao), smatram da se samo političkim metodama ne može postići ankap, kod etatista propaganda izlazi iz svih pukotina, a oslonac su ljudi srednjeg i starijeg uzrasta (kao ljudi sa već formiranim stavovima), dok se mladima već od vrtića promovišu veoma opasne ideje „patriotizma“, „služenja državi“ i svima tim pro-etatističkim glupostima. Upravo ovde je potreban kontrakulturni metod. U mladosti je mnogo lakše i zanimljivije ići protiv struje nego kada već imaš šta da izgubiš. A čitati tešku ekonomsku teoriju…? Malo ko će to izdržati. Mnoge od politike muči, iako ljudi mogu biti idejno za slobodu (zato ih i muči, jer je trenutna politika protiv slobode). Ukratko, potrebno je više kontrakulture (jer je država u glavama), više agorizma (naročito u legalnim sferama – treba pokazati da je frilans za kripto ili za fiat, direktne kupoprodajne transakcije preko oglasa i sličnih resursa dobro i isplativo!), više decentralizacije u svemu, posebno sa nadolazećom totalnom informacionom i biometrijskom kontrolom od strane države.
Živeti, makar i delimično, po ankapu je moguće, i cilj je – to preneti receptivnoj publici. Šta misliš?
Libertarijanstvo je veoma snažno vezano za etiku. Isti ljudi u istim uslovima mogu organizovati i krvavi bezgesetz, i prijatnu zajednicu sa poštovanjem kako privatne svojine i slobode trgovine – tako i vrednosti dobrosusedstva. Naravno, etika se neizbežno razvija kroz praksu interakcije. Nema centralne vlasti, postoji mogućnost kupovine oružja – i sa svakom naoružanom smotnjom preživeli će akumulirati i veštine života bez centralne vlasti, i veštine poštovanja tuđih prava. Ali čovek nije stvorio kulturu da svaka nova generacija sama i potpuno skuplja svoje lekcije.
Umetnički zapleti vaspitavaju lošije nego neposredno iskustvo, ali ipak to rade. Nekome će bolje prijati filmovi, nekome romani, nekome vicevi, a nekome memeovi. Što je širi kulturni sloj, to će više ljudi biti privučeno. Štaviše, kulturni prenos etičkih vrednosti omogućiće pripajanje ankap principa pojedincima čak i u etatističkom društvu.
I, pored umetničke kulture, postoji još jedan, verovatno najvažniji mehanizam prenosa vrednosti – etičko izlaganje kroz lični primer. Kada vam ponude zaposlenje „na belo“ – možete napraviti odvratnu facu, pitati poslodavca kako mu nije sramota trošiti fond za plate da bi hranio državu, i zahtevati zaposlenje „na crno“. Ako vam se svidi travnjak pored ulaza, želite da posadite cveće – ne zaboravite na tablicu „pretvoreno u privatno vlasništvo od strane stanara stana takvog i takvog po pravu prvenog prisvajanja“, možete se čak i pozvati na Rotbarda radi ozbiljnosti. Kada uzimate novac na dug do plate – predložite da sastavite kratak ugovor koji navodi: ko je uzeo, kada će vratiti, sa kojim kamatama i kakve su sankcije za neblagovremeno vraćanje.
Drugim rečima, veoma je korisno pokazati da se ne samo da moglo tako, već da je tako i najbolje što funkcioniše. Povlačite granice između svog i tuđeg, poštujte tuđa prava, izbegavajte obraćanje državnim organima – i budite pritom uspešna osoba. Tek tada će se oko vas sam od sebe formirati ankap.
Moj zid – moji redovi. A vrata – tek tako, usput su pokradli, niko više nije polagao pravo na njih.
Ako budeš izgledao dovoljno pretnjivo, niko se neće usuditi da te napadne. Ovo jednostavno razmišljanje rađa prilično složne spontane poretke. Vidimo ih u ponašanju ne samo čoveka, već i mnoštva drugih bioloških vrsta. Čak i biljke pokušavaju da predstavljaju nešto veoma opasno, čemu je bolje ne dodirivati. Tako i libertarijanci pokušavaju da na svoje zastave stave životinje koje su uspele u primeni doktrine odvraćanja, kao što su šapljiva zmija ili jež.
Vizuelna demonstracija doktrine odvraćanja u životinjskom svetu
U vojnoj teoriji, doktrina odvraćanja počela je da dobija na popularnosti u 19. veku i postala je dominantno viđenje nakon pojave nuklearnog oružja. Početno razmišljanje je bilo jednostavno. Potrebno je učiniti tako da vođenje rata postane unapred neisplativo. Pošto je, prema Klauzevicu, cilj rata mir bolji od onog ratnog, onda treba učiniti sredstva vođenja rata što užasnijim i masovnijim, kako nikome ne bi palo na pamet da zemlja može ostvariti ekonomsku dobit kao rezultat rata. Istina, uporedo se iznosilo i suprotno razmišljanje, da će rat, prvo, skrenuti mnoštvo radne snage na front, a drugo, obezbediti industriju vojnim narudžbinama, što znači da će radnici dobiti nagli porast plata, te stoga imaju sve razloge da žele veliki rat. I iako se tokom Prvog svetskog rata ispostavilo da, iz nekog razloga, umesto porasta blagostanja počinju glad i siromaštvo, to nije sprečilo da se ubrzo pojavi Kejns sa svojim idejama da u krizi treba trošiti više, jer je to najbolji put do postizanja bogatstva.
U međuratnom periodu, dobila je popularnost Duova doktrina o tome da se protivnička volja na otpor lako može slomiti neizbirivim strateškim bombardovanjem proizvodnih kapaciteta u pozadini, što znači da su, ponovo, kod vojnih teoretičara postojale misli o tome kako očigledna ekonomska besmislenost suprotstavljanja može sprečiti početak pokljanja. Ali Drugi svetski rat je jasno pokazao da gubici samo doprinose ujedinjenju, i da totalni rat počinje daleko izvan bilo kakvih ratnih racionalnih proračuna.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, čovečanstvo je odmah pristupilo pripremama za novi rat, ovog puta nuklearni. Nuklearne sile su sprovodile aktivna ispitivanja novog oružja i sredstava za njegovu isporuku, razvijale doktrine njegove primene, gradile bunkere za zaklon državnih organa upravljanja i štabova. A zatim se, konačno, dogodilo najvažnije događaj 20. veka, po mom mišljenju: Karibski kriz. Prvi put u ljudskoj istoriji, dve sile koje su se potpuno opremile za rat, pustile na pun gas svoje propagandističke mašine i mobilizovale vojske koje imaju nerešive protivrečnosti u svojim doktrinama razvoja koje podrazumevaju potpuni poraz protivnika – nisu se odlučile da započnu rat, već su pokrenule deeskalaciju. Šta se dogodilo? Vlade obe zemlje su jasno shvatile da će, ako rat počne, one postale prva meta i biće uništene gotovo sa punom garancijom. Tog saznanja je bilo dovoljno.
Postalo je jasno šta tačno treba da postane osnova doktrine odvraćanja. Ne ekonomska blokada i sankcije, ne spremnost da se zemlja bombardiše do kamenog doba, već samo garancija uništenja rukovodstva. Sve dok vođa države može da žrtvuje svoje podređene, biće spreman da ratuje. Čim on sam postane figura na ovoj šahovskoj tabli, njegova motivacija za rat se naglo smanjuje.
Kao što je poznato, nova roba, koja ranije nije postojala, obično se najpre ispostavi kao predmet neopisive luksuzne potrošnje, ali postepeno, zahvaljujući svojoj privlačnosti i superprofitima koje donosi njena proizvodnja, privlači investicije, dobija sve veću masovnost, a njena cena opada. Na kraju, roba postaje praktično dostupna svima.
Roba „odvraćanje protivnika kroz garantovano uništenje njegovih lidera“ bila je veoma skupa, i na početku su je mogle priuštiti samo supersile. Međutim, vremenom su, s jedne strane, širio se krug nuklearnih sila, smanjivala se cena i rasle potrošačke kvalitete nuklearnog oružja, a s druge strane, smanjivala se tolerancija ljudi na vojne gubitke.
Dobra ilustracija ove tendencije postala je poslednja konvencionalna rat između civilizovanih zemalja – Falklandski sukob. On je zanimljiv po tome što su obe strane tokom rata manje-više pažljivo poštovale norme međunarodnog prava koje se odnose na zakone i običaje ratovanja, a sam sukob je bio jasno geografski lokalizovan oko sporne zone. Drugim rečima, strane više nisu mogle da sebi priušte totalni rat, morale su da se obuzdaju i brzo su prešle sa vrele faze sukoba na diplomatiju.
Kada se pojavilo visoko precizno oružje, velike sile su počele da ga koriste za uništenje lidera protivnika u slabije razvijenim zemljama. Međutim, to je, s druge strane, još više snizilo prag ulaska u krug zemalja koje mogu sebi da priušte doktrinu odvraćanja kroz pretnju liderima, jer sada za to čak nije bilo potrebno zaobilaziti ograničenja IAEA, kao što je u to vreme, prema nezvaničnim informacijama, učinio Izrael.
Međutim, napredak u odgovarajućim tehnologijama ne stoji u mestu, visoko precizno oružje nastavlja da postaje jeftinije, i sada nas plaši već nečim ovakvim:
Očigledno je da će rano ili kasno jeftino dalekosežno visoko precizno anonimno oružje postati dostupno veoma širokom krugu subjekata, uključujući i privatna lica. A to znači da se čovečanstvo približilo libertarijanskom snu – da obezbedi sebi garancije od napada sa strane države.
U februaru 2019. godine dogodio se prvi u istoriji čin punopravnog sistedinga. Par bitkoinera, Amerikanac Chad Elwartowski i Tajlandka Nadja Tepdet, postavili su malu stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Tajlanda, odnosno izvan teritorijalnih voda, ali unutar dvadesetominutne ekskluzivne ekonomske zone. U aprilu je mornarica Kraljevstva Tajland uništila platformu, što je prema morskom pravu ratna radnja protiv suverene države. Tako su države još jednom demonstrirale da morsko pravo funkcioniše samo između suverenih subjekata, a kojima su samo države, a ne ljudi.
A sada hajde da fantaziramo. Sistederi nastavljaju mirno da se bave svojim poslovima: Čad nastavlja da raduje javnost izjavama „Nadam se da će moj advokat uspeti da postigne razuman dogovor sa tajlandskom vladom“, Nadja čeka dobijanje političkog azila u SAD. A u međuvremenu mali dron ispušta bombu na kralja Rama X, nakon čega se u bitkoin blokčejnu pojavljuje zapis koji je ostavio neko nepoznat, u kojem se kaže da će na taj način biti uništen svaki glava države koji se usudi da ometa slobodne ljude da se naseljavaju van jurisdikcije države. Nekoliko meseci nakon tajlandske krize, institut sistedinga objavljuje da namerava da postavi stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Vijetnama…
Ne svaka država je spremna da zameni kralja za nekog zabavljača
Mislim da neće proći mnogo vremena pre nego što ljudi shvate da je postavljanje platformi u neutralnim vodama već dosadno, jer ih ima toliko gde su ih nabacali – i počeće da objavljuju secesiju svojih već smeštenih zemljišnih delova, predviđajući, u slučaju nepriznavanja svog suvereniteta, poučavajuću odmazdu šefu svoje države od strane anonimnih dobrotvoraca, kojima su ideje slobode jednostavno bliske, i zato su spremni da ih brane širom sveta…
Dalje ide još bolje. Ljudi shvataju da je suverena teritorija atavizam, da suverenitet može biti eksteritorijalan – i počeće da deklarišu svoju nezavisnost od države, čak i ne trudeći se da napuste njene granice. Osigurao se u anonimnom fondu za poučavanje etatista – i živi svoj život, bez poreza i represija. Dođe poreski agent – pokažeš mu polisu osiguranja, on promeni izraz lica, izvini se i ode. Sve je mirno, dostojanstveno, u ankap stilu.
Šta je potrebno da ovakve fantazije postanu stvarnost?
Jasno razumevanje da države počinju da govore jezikom prava samo sa onima za kojima vide silu.
Decentralizovana asimetrična odbrana. Teritoriju je nemoguće zaštititi od države, ne vredi ni pokušavati. Može se samo stvoriti pretnja licima koja donose odluke na strani protivnika, što je više, to bolje. Naravno, potrebno je vršiti moralni pritisak i na izvršioce, ali oštravanje njih je krajnje štetno: oni ne smeju da u vama vide smrtonosnog neprijatelja, inače rizikujete da dođete do totalnog rata umesto suzdržavanja. Oštrom protivniku nije potrebna čak ni propaganda, on vas lično mrzi i spreman je da vam otkinu grlo.
Udara na ključna lica države ne bi trebalo da dolazi od onih na koje država napada, već po mogućstvu anonimno.
Kojim tačno sredstvima se sprovodi suzdržavanje, u suštini nije važno, ako se poštuju ograničenja: oružje mora pružati minimalne rizike od sporednih gubitaka, imati pristojnu dometnost, biti maksimalno precizno i maksimalno jeftino. Ono čak i ne mora biti letalno, vaspitni efekat se može postići i bez takvih radikalnih mera kao što je ubistvo. To može biti i otkrivanje kritičnih ličnih podataka, poput adrese stanovanja porodice, i prebacivanje novca sa bankovnih kartica, i probušene gume, i kesa sa izmeta na glavu umesto bombe – samo koliko toga se može izmisliti kao analog ježa u modernom svetu!
Potrebna je široka reklama. Akcije u okviru doktrine suzdržavanja moraju se koloristički osvetljavati, biti pametno režirane, a idealno bi bilo stavljati objekte uticaja u maksimalno idiot poziciju. Upravo javni sramota najefikasnije deluje i protiv javnih izabranih figura i protiv diktatora koji se nadimaju osećajem sopstvenog značaja.
Moderne demokratije aktivno koriste razmuljivanje odgovornosti, kada se određeni nelegalni zakoni donose od strane kolektivnih organa. Međutim, ovde leži ne samo snaga, već i slabost. Jednog vrhovnog komandanta je relativno lako zaštititi, a pokušaj stalnog čuvanja celog bataljona parlamentaraca! Doktrina suzdržavanja suprotstavlja kolektivnim odlukama kolektivnu odgovornost.
Naravno, doktrina odvraćanja neće delovati na sve, uvek se može naći naročito tvrdoglav funkcioner kome su sva vaša upozorenja nebitna. Ovde će važiti ista taktika kao i kod društvenih kampanja: samo treba preći na nadređenog, kako bi on naredio prestanak radnji previše revnom podređenom. Uopšte, prilikom konstruisanja strategije odvraćanja protivnika, sva dostignuća u vođenju društvenih kampanja mogu se preuzeti gotovo u potpunosti.
Julija Latinina voli da ponavlja da je društvo organizovano isto kao i vojska, pri čemu jedno utiče na drugo. Nenamerna posledica toga kako će upravo civilno društvo odvraćati institucionalnog agresora biće određene promene u samoj strukturi društva. Maksimalno decentralizovani princip koordinacije i težnja da se ciljevi postižu indirektnim sredstvima – neizbežno će u društvu izrasiti sistem onih eksteritorijalnih ugovornih osiguravajućih jurisdikcija o kojima vam već toliko puta pričala na ovom kanalu. Spontani poredak upravo tako funkcioniše.
Najteži prigovor protiv doktrine odvraćanja je sledeći. Da, naravno, društvo može terorisati nesrešne, uplašene birokrate u vlažnim snovima evropskih hipstera. Samo što će ti hipsteri pevati sasvim drugačije kada uslovni kolektivci počnu da ih ubijaju noću – država ima daleko bogatiji arsenal sredstava, ne samo za zakonsko progonjenje, već i za proksi nasilje.
Da, zaista, država može veoma lako podići ulog u ovoj igri, i meko deterrence by denial sa svojim paketima govna i drugim pokušajima da obezbedi reputacionu štetu prestaje da funkcioniše (ako lider protivnika ne može da pobedi lepo, može se povući, a može i odlučiti da, ma neka ide, pobediće nepristojno), nakon čega će civilno društvo ipak morati da usvoji hardcore deterrence by punishment i primenjuje letalna sredstva. Ali ovde je važno ipak ne skliznuti u totalni rat, već voditi isključivo ciljane akcije i aktivno prenositi spoljnom svetu glasovima onih koji nisu umešani: šta to radite? Zašto dovodite ove nesrešne ljude do očaja? Da li vam je žao da napravite i najmanje ustupke? Zašto vam je uopšte potreban ovaj rat?
Sva poenta doktrine odvraćanja je u tome da protivnik odluči: igra ne vredi truda. Čak i u najtežim slučajevima, to je sasvim rešiv zadatak.
U odsustvu države, postojanje domova za decu je prilično malo verovatno – teško je zamisliti osobu kojoj je potrebno toliko mnogo dece. Retka porodica se odlučuje da usvoji više od desetoro. Potreba da se masovno smesti ogroman broj besprizorne dece javlja se samo nakon velikih ratova, ali ankap garantuje da se, šta god da se desi, velikih ratova sigurno neće biti – nema mogućnosti za takvu koncentraciju sila, to je ekonomski besmisleno. U uobičajenim uslovima, potražnja za decom premašuje ponudu – i ako država ne stavlja šipke u točkove, deca koja nisu potrebna jednim odraslima, brzo odlaze drugim odraslima koji su spremni da se o njima brinu.
Sa invalidima će u ankap sistemu takođe generalno stvari stajati bolje nego u državi. Sudite sami. Nema obaveznog korišćenja fiat novca, što znači da čovek, čak i bez specifičnih veština investiranja, može sasvim uspešno da uštedi za starost, jednostavno odvajajući novac, po mogućstvu deflacionu vrstu, poput bitkoina. Zatim se desi invaliditet, i čak i ako iz nekog razloga nije bio osiguran, ostaje mu samo da iskoristi svoju ušteđevinu.
Naravno, postoje deca sa invaliditetom, i niko od njih nije toliko talentovan kao Sanja iz Dagestana. Ali, kao što se lako vidi, država ionako nema nameru da se brine o njima. Što se tiče društva, ono, u odsustvu centralizovane pljačke, dobija mnogo više mogućnosti da obezbedi pristojan život čak i deci sa skupim invaliditetima. Ima ih previše malo da bi to moglo istinski da optereti ljude sklone spontanim dobrim delima.
Na kraju krajeva, nemate nikakvu garanciju da se iza pseudonima Ankap-tjan ne krije upravo takav invalid. Vi mi ne šaljete novac za ono što nemam, već za ono što vam dajem: zanimljiva razmišljanja izložena dobrim stilom. Zahvaljujući tome što na vaše donacije ne moram da plaćam poreze, one se u celosti troše na dobra dela. Hvala vam što ne odustajete.
Ovde ću se još jednom pozvati na Evgenija Kvasova i njegov post o putevima. Ukratko: najprirodniji vlasnik ulice je vlasnik nekretnine pored koje ta ulica prolazi, jer vrednost nekretnine direktno zavisi od kvaliteta infrastrukture.
Ako ima mnogo vlasnika nekretnina, oni imaju mnoštvo razloga da se dogovore o tome kako održavati put, a nijedan razlog da postavljaju prepreke prolazu – jer to naglo obara vrednost njihove imovine. Situacija u kojoj kuće duž ulice pripadaju jednim ljudima, a sama ulica drugima, koji nemaju nikakve veze sa tim kućama – moguća je, ali tada kompanija koja upravlja ulicom neizbežno mora imati jasno definisane obaveze u pogledu režima funkcionisanja ulice.
Kuće su uvek primarne, a ulica nastaje tek kasnije, i to upravo da bi se iz kuće moglo preći u neku drugu lokaciju. Stanovnici mogu pristati na privremeno zatvaranje ulice radi neke alternativne upotrebe, ako se sa njima to zatvaranje uskladi i ako im se plati za neprijatnost. Ali u normalnim okolnostima, oni će uvek zahtevati slobodan prolaz i prolaz vozila, i žestoko se protiviti svakom samovlašću koje ometa taj prolaz i prolazak. Svaki kontrolni punkt će za njih biti negativna eksternalija, a to je već povod za tužbu. Održavanje kontrolnih punkata će biti preskupo. Neće se isplatiti.
Kod države je druga stvar. Tu kuće mogu pripadati ljudima, ulica opštini, a saobraćaj njom može regulisati centralna vlast. Kod takvog pristupa neizbežni su kolizije kada se interesi stanovnika ne uzimaju u obzir.
Može li se to nazvati radikalnim anarho-kapitalizmom? Njegova kombinacija sa kriptoanarhizmom i taktikom kontrekonomije ima poznatu snagu, posebno u ranoj fazi takvih naprednih tehnologija kao što su opensource p2p tržišta. Napiši, molim te, svoje mišljenje o ovoj vrsti ankapa. Agora! Anarchy! Action!
Insurgent
Agorizam nije vrsta ankapa. To je skup metoda za njegovo postizanje. U svom prilično starom postu o ankapu i minarhizmu spomenula sam dva različita pristupa izgradnji ankapa: politički i kontrkulturalni. Taj kontrkulturalni pristup je upravo agorizam. To je veoma dosledno uverenje da državu nije moguće uništiti kao institut metodama države. Reformama se može značajno smanjiti uticaj države na društvo uopšte, a naročito na ekonomiju. Ali što je država više oslabljena, to manje smeta, i što je manje motivacije da se posao završi, a samostalno nedovršeni parazit će uginuti samo u slučaju da ga organizam na neki način odbacuje. Zato će, na neki način, poslednja etapa iscrpljivanja države kao kompleksa institucija biti agoristička.
Oni koji nazivaju agorizam nekom posebnom varijantom levog anarhizma, očigledno pristupaju svojoj tipologiji sa drugog kraja. Postoje levi anarhisti koji praktikuju izgradnju komun i akcije direktne akcije, a postoje agoristi koji praktikuju neformalne tržišne zajednice i akcije direktne akcije – kao da su to srodni pravci. Ali ono što ih povezuje je anarhizam, a ne levostranost.
