Тег: ankap

Pitanje o berzama vrednosnih papira

Investicije i berze su osnova čitave tržišne ekonomije danas. Suštinski, u odsustvu regulatora u vidu države, trejderi će moći da steknu praktično neograničenu moć: moći će da naduvaju cene i obrnuto da ih svedu na nulu, moći će da uništavaju jedne kompanije i promovišu druge. Dakle, pitanje je: kako će berze raditi u ankapu? Koja će alternativa biti ponuđena investitorima umesto berzi u slučaju njihove likvidacije? Kako se može sprečiti dominacija trejdera nad tržištem?

Muller

Berzanski orderbuk je, zapravo, kvintesencija slobodnog tržišta. Čista ponuda i potražnja, lišeni bilo kakve retoričke ljušture. Nije slučajno što je osnove austrijske ekonomske teorije postavio upravo berzanski posmatrač. Tako da će, naravno, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji uloga berzi samo jačati.

Koje su glavne opasnosti koje vrebe investitora na berzi?

Prvo, to su moguće manipulacije berze.

U svetu berzi vrednosnih papira, otvorene manipulacije postale su velika retkost, jer one vode računa o reputaciji. Ako se i susrećemo sa nekim ograničenjima trgovinskih mesta, to su obično zahtevi spoljnih regulatora – na primer, o obustavi trgovanja u situaciji berzanske panike. Ne znam koje će berze kompanije preferirati za izdavanje svojih akcija – one koje će predviđati automatsku obustavu trgovanja pri skokovima cena, ili one koje će garantovati neprekidnost. Neka potrošač bira.

U svetu kriptovalutnih berzi, pokušaji zaštite od manipulacija berze doveli su do pojave potražnje za decentralizovanim platformama, tamo se već ne mogu crtati fiktivni volumeni. Ne bih se čudio ako će vremenom i berze vrednosnih papira biti potisnute, kada kriptotokeni počnu da zauzimaju mesto akcija kompanija.

Drugo, moguće manipulacije insajdera.

To je, zapravo, problem ne berzi, već kompanija koje se trguju na berzama. Već sada privatne kompanije preduzimaju mere za suzbijanje sličnih machinacija – putem ugovora o neotkrivanju insajderskih informacija, koji predviđaju ozbiljne isplate za njihovo kršenje, kao i putem moratorijuma na trgovinu akcijama kompanije za njene zaposlene u periodima neposredno pre objavljivanja redovnih izveštaja. Odsustvo takvih mera će se jednostavno uzimati u obzir u ceni akcija konkretnih kompanija kao dodatni faktor rizika.

Treće, manipulacije marketmejkera – trejdera koji imaju pristup veoma velikom kapitalu. To je faktor o kojem i vi pišete.

Ovde se može reći samo jedno: ako želite da vam bude svejedno u vezi sa takvim manipulacijama – jednostavno nemojte uzimati kredite pod zalog akcija. Tada nećete morati da prodajete akcije zbog margin call-a ako neko privremeno sruši cenu. Nijedan marketmejker nije u stanju da potpuno nuli akcije uspešne kompanije: kakve god panične glasine širio, koliki god obim akcija izbacivao na tržište, ako jednostavno zaboravite na svoj paket na mesec-dva, nećete izgubiti ništa, cena će se vremenom vratiti, samo će neko u tom periodu prodati hartije, neko će ih kupiti. Nije takođe sigurno ni da će taj trejder koji je sve to započeo obavezno zaraditi. On nije jedini takav – veliki pokret će privući druge, oni će odigrati na svoj način.

Tako da nema razloga govoriti o dominaciji trejdera na razvijenom tržištu. To je jednostavno njihovo prirodno stanište. Što ih je više, to je bolje onim kompanijama koje trguju na tom tržištu, i što je teže trejderima da manipulišu cenom imovine.

U celini, berze su samo alat pomoću kojeg prodavcu i kupcu može biti lako da pronađu jedni druge. To nije neka samostalna suština. Ako alat radi ispravno, on sam po sebi neće naneti štetu stvarnim kompanijama.

Prilikom odgovora korišćene su konsultacije Srpski, kao znak zahvalnosti je zamolio da se citira njegov kanal „Srpski divergent“.

Matematika na straži libertarijanstva: kratki zaključci iz članka

Pošto sam već počela da govorim o eksperimentalnim potvrđama libertarijanske doktrine, vredi pomenuti i način provere tvrdnji kao što je matematičko modelovanje.

Pročitala sam ovde veoma dobar članak na freedom pride o tome kako je izgrađen model sa prilično realističnim pretpostavkama, koji je dalje, u zavisnosti od ulaznih podataka, demonstrirao šta bolje funkcioniše: ugovorne jurisdikcije, demokratija ili ankap.

Smisao modelovanja je u tome da se vidi kako se smanjuju troškovi članova društva u zavisnosti od toga kakve mehanizme prilagođavanja društvu i uticaja na društvo imaju.

U članku su zaključci izloženi prilično težakim jezikom, pa ću ih prevesti za sebe, jednostavnije.

  1. Demokratija ne odgovara dobro kao mehanizam za optimizaciju sopstvenih troškova postojanja u društvu. Ovde ne mogu a da se ne pozovem na sopstveni longread na ovu temu.
  2. Umesto da se težiš unazad kroz demokratske mehanizme, mnogo je pouzdanije smanjivati troškove kroz „glasanje nogama“ – napustiš društvo koje ti ne odgovara i preseliš se u ono koje odgovara.
  3. Što su relativni troškovi finansiranja javnih dobara niži, to je ankap isplativiji. Što su viši, to su ugovorne jurisdikcije isplativije. I za ovaj poslednji zaključak sam veoma zahvalna autorima članka: oni tvrde da je to argument za UJ, ali za mene to znači da će, kako tehnički napreduje, ankap postajati sve isplativiji.

Transhumanisti sumnjaju u ankap

Moj post od prekinut dana je preobjavljen na kanalu transhumanista, uz dodavanje istog mesta nekoliko primedbi:

1. Transhumanizam je tesno povezan sa naučno-tehničkim progresom, a on zahteva velike novčane uloge; čak i kod država postoje problemi sa tim, sredstva za nauku često nisu dovoljno pronađena, a pod ankapom, gde će sve biti decentralizovano, može postati još gore (Možda grešim, nisam toliko upoznat sa idejama ankap kao sami ankap), čak ni korporacijama može nedostajati sredstava, posebno uz obzir njihovu težnju ka maksimizaciji profita. Izgradnja stvari poput LHC-a može biti neizvodljiva pod ankapom, s obzirom na potrebna sredstva i, suštinski, neisplativost. A donatori neće biti dovoljni za ovakve razmere. Mada, uzimajući u obzir da će pod ankapom kapitalisti dobiti pristup onim resursima kojima su ranije vladale države, to bi trebalo da im pruži više mogućnosti, iako i dalje nije sigurno da li će to biti dovoljno. 

Ovde želim, prvo, da se pozovem na svoj stari post o finansiranju fundamentalne nauke pod ankapom, a drugo, da naznačim da za transhumanizam nisu potrebne stvari poput LHC-a: istraživanja u oblasti biotehnologije, bioinformatike i ostalih transhumanističkih tema ne zahtevaju superkoncentraciju resursa na jednom megaprojektu, što znači da finansiranje može biti decentralizovano, postepeno i brzo prelaziti iz faze fundamentalne nauke u fazu primenjene, uz brzu implementaciju rezultata u biznisu. Koliko mi je poznato, najskuplje istraživanje u ovoj oblasti bilo je dešifrovanje ljudskog genoma, koje su godinama širom sveta vodile brojne laboratorije, bez odvajanja od trenutne naučne delatnosti, a to je ipak mnogo jednostavnije nego izgraditi na jednom mestu neku instalaciju ekstremne složenosti.

2. O sajberpanku je netačno. Sajberpank nema vezu sa činjenicom postojanja država, štaviše, u sajberpanku se prilično često prikazuje da su države ili nestale ili izgubile svu moć, a njihovo mesto su zauzele korporacije. I upravo pod ankapom je više nego verovatan sajberpank scenario upravljanja svetom od strane korporacija. Može se čak i reći da je u sajberpanku često zabeležen upravo svet anarho-kapitalizma.

Polazim iz Oppenhajmerove definicije države, odnosno organizacije koja koristi sistemske, redovne, zakonite i neprekidno primenjivane „političke metode“ za izvlačenje bogatstva iz proizvodnog društva. Kiberpank korporacije se po tome razlikuju od korporacija u trenutnoj realnosti što su one države u Oppenhajmerovom smislu, samo su eksteritorijalne. Od anarhokapitalizma ovaj sistem razlikuje upravo zakonitost političkih metoda, dok su kod ankap metoda marginalne.

Političke metode nisu potrebne, dragi moj

Da li vredi graditi ankap, ako nije izvesno da li će uspeti?

A uz transhumanizam, sve će biti vrhunski.
Doći će ubrzo, samo treba čekati!!!
Tamo će sve biti moguće, tamo će sve biti uživanje,
Tamo verovatno uopšte neće biti potrebno umirati.

…And justice for all

Uz državu ćete se smarati čekajući transhumanizam, ali uz ankap on će zaista ubrzo doći. Za transhumanizam postoji tržišna potražnja, ali državne regulacije usporavaju njegov dolazak. Sudite sami: čak su i bezopasne genetski modifikovane biljke u nizu zemalja zabranjene, a šta tek reći o modifikaciji ljudskog genoma?

Opet, transhumanizam će otvoriti čoveku kosmičku ekspanziju, a u svemiru ne možete baš lako crtati državne granice. To je takođe težak argument za državu u korist zabrana istraživanja u oblasti prilagođavanja čoveka vanzemaljskim uslovima.

Ukratko, ankap bez transhumanizma se može zamisliti, ali transhumanizam bez ankapa – samo u sajberpanku. Sajberpank je upravo onaj žanr fantastike gde je glavni fantastični pretpostavka očuvanje države uz nastupanje transhumanizma. Istina, kod većine uzoraka ovog žanra to više nisu teritorijalne države, već bubašvanski sistem eksteritorijalnih krovova, ali suština se ne menja previše.

Što se tiče društva u kojem nema potrebe za umiranjem, nemam posebnih strahova. U suštini, jedini institut koji bi u takvom društvu izumro je nasleđivanje. A i ne bi se previše želelo. Za revanche, individualni horizont planiranja bi mogao značajno da poraste, a to je uvek znak zdravog i prosperitećeg društva.

Kako će se u Ankapu rešavati nesrećni slučajevi? Na primer, ja, branići se od bandita, slučajno pogodim komšiju i ubijem ga iz svog automata.

анонимный вопрос

U sličnim mutnim situacijama uvek ima smisla početi identifikovanjem kruga zainteresovanih lica: predstavnici pokojnog komšije, predstavnici pokojnih bandita, preživeli članovi bande, možda i druga lica čija je imovina u ovoj pucnjavi takođe bila ugrožena. Zatim se rekonstruiše slika onoga što se dogodilo, iz koje postaje jasno da li ste delovali u dogovoru sa banditima, kolika je bila mera učešća svih članova bande, kako se komšija našao na liniji vatre, kako ste ga vi pogodili, i ko je na kraju kakvu imovinsku štetu pretrpeo.

Dalje se definišu zahtevi različitih strana sporazuma jedni prema drugima, sud donosi presude o opravdanosti tih zahteva, a zatim sledi pregovaranje dok se ne utvrdi ko kome koliko duguje. Sud se zapravo ispostavlja kao moderator ovog složenog spora koji, iako ima odlučujući glas, ima interes da po završetku spora međusobnih zahteva, po mogućstvu, ne ostane.

Jasno je da će u većini ovakvih slučajeva onaj ko je slučajno upucao nevinu osobu snositi značajne troškove. Jasno je da se delimično ovi troškovi mogu nadoknaditi iz imovine napadača. Jasno je da u situaciji kada ubijeni komšija nije bio apsolutno nikome zanimljiv, svi će se jednostavno veoma mnogo rastužiti zbog takvog propusta, i stvar se može svesti na ritualna žrtvovanja tipa „svake nedelje je palio sveću za dušu pokojnika i plaćao molitve u znak sećanja tokom deset godina“. Osećati krivicu za neprijatnost čiji ste nehotice postali uzrok – to je normalno za čoveka, a tržište će svakako obezbediti načine za naknadno iskupljenje krivice, čim postoji očigledna potražnja za takvim.

Čudan način nadoknade troškova za ateiste, čak i u slučaju da subjekt kojem se oni nadoknađuju više ne postoji.

Nezaposlenost i ankap

Šta učiniti sa uništenjem nisko kvalifikovanih radnih mesta? Da li čovek treba da ulaže svoje vreme u sticanje profesija koje je teže savladati? Hoće li biti dovoljno mesta, s obzirom na to da visoko kvalifikovanog posla uvek ima manje? Nezaposlenost će povećati krađe, za napad se može zatvoriti, ali to može slomiti ljude, a „popravljanje“ je još besmislenije, jer je krađa prinudna

Maksim Barbuhin

Odgovara Aleks Murin

Pre svega, hajde da razjasnimo koja radna mesta i gde nestaju? I koliko će automatizacija uticati na sve slojeve života. Radna mesta nestaju u gradovima na velikim proizvodnim pogonima. Samo veliki preduzetnik može sebi da priušti proizvodne novitete. Većina preduzetnika je kao što je koristila ručni rad, tako nastavlja da ga koristi. Pekar peče hleb, čistač metla dvorište, u kiosku sedi prodavac. Uglavnom većinu radnih mesta stvaraju mali preduzetnici koji ne teže i ne mogu potpuno automatizovati proizvodni proces. Ako ne bude države sa gomilom licenci, poreza, taksi, provera, onda mala preduzeća neće imati one prepreke koje postoje sada. A to znači da će sve biti regulisano potražnjom i ponudom. Potražnja će biti veća – čovek neće morati da daje polovinu prihoda državi koja će stvarati opšte dobro. Tako će se razvojem malog biznisa nosioci tereta, prodavci nigde ne nestati, biće mnogo farmera, malih proizvodnji koje peku hleb, prave nešto od prirodnih proizvoda koje proizvode lokalni farmeri. Ne treba očekivati globalnu automatizaciju u ovoj grani.

Još jedna važna stavka – savladavanje novih profesija. Mnogo toga savladavamo prirodnim putem. Ako je devedesetih godina računar bio retkost i za rad sa njim je bilo potrebno profesionalno obrazovanje, sada je on u svakom domu, a osnovni posao poput kucanja teksta može da uradi i dete. Učenje ide prirodnim putem. Oni kojima je teško, naravno, ostaće autsajderi. Oni koji žele da se usavršavaju, neće se baviti dobijanjem samo papira i provoditi sate na časovima za specijalnosti koje nisu potrebne za savladavanje, oni će učiti ono sa čime će morati da rade. Mnoge specijalnosti se uz pomoć modernih metoda učenja mogu savladati u znatno kraćem roku nego što je to 5 godina univerzitetske klupe.

U vezi sa „da li će biti dovoljno mesta“ – to je posebno pitanje. Značajno će biti smanjen broj knjigovođa, sekretara, službenika u administraciji, stručnjaka za obradu dokumenata. Administracijama jurisdikcija i opština će teško moći da priušte da drže ogroman kadar i dele dužnosti onako kako se to radi sada. Elektronsko upravljanje dokumentima je već danas moderna stvar. Države ne žele da koriste mnoga moderna rešenja jer će morati da smanje broj veoma velikog broja komunalnih službenika. I neće biti nikoga ko će brinuti o sekretaru direktora odeljenja unutrašnje politike, jer verovatno neće ni biti tog odeljenja. Šta će svi ti ljudi raditi? Učiti tražena zanimanja, otvarati mali biznis. Peći palačinke ili pite, uzgajati krompir i kupus ume svako. To je prilično oštra odluka, ali ako se ona ne prihvati, moraćemo prisilno oduzimati prihode svima ostalima kako bismo spasili način života činovnika. I da, biće smanjene one profesije koje se uopšte ne uklapaju u savremeni svet. Tako nam više ne trebaju telefonisti, radioti, kočijaši. Ali svi ti ljudi neće ostati bez posla.

Ko će rešiti problem nezaposlenih? Slobodno tržište. Već sada postoje agencije za zapošljavanje koje za određenu naknadu nude spisak traženih radnih mesta. One takođe mogu pomoći u pregovorima i organizaciji sastanaka sa poslodavcem. U suštini, Centar za zapošljavanje stanovništva je državna agencija za zapošljavanje. I svoje usluge ne pruža uopšte besplatno. Mi finansiramo njegovo delovanje iz naših poreza. I to svi zajedno. I oni koji tamo dolaze jednom godišnje, i oni koji čak i ne znaju adresu te ustanove. Ko će plaćati naknade nezaposlenima? Privatni fondovi. Ali ne samo novac za izdržavanje takozvanog „profesionalnog nezaposlenog“, već onima koji zaista žele da se preobučavaju i otvore svoj biznis ili pronađu novi posao. Odakle fondovi će uzeti novac? Od onih kojima su potrebni radnici. Platite fondu, oni će za vas pronaći i naučiti ljude. Pri tome ne filozofiji, antičkoj književnosti ili teologiji, već proizvodnji kobasica, uzgajanju krompira i onim zanimanjima koja su potrebna konkretnom poslodavcu. Ali opet, nije sve tako glatko. Nestao će društveni fenomen kao što je „profesionalni nezaposleni“. Na državnoj berzi se može dugo vreme primati mizerna naknada, zatim malo raditi, dati otkaz i ponovo primati. Naravno, bilo koji privatnik će takvog klijenta poslati da traži pomoć na drugom mestu.

I još jedna važna stvar: ako je sada sva slobodna zemlja u opštinskom ili regionalnom vlasništvu, bez države svako će moći da zauzme parcelu na koju niko ne polaže pravo. A samim tim, čovek će moći legalno da živi od prirodnog gospodarstva, da stvara udruženja kako bi bilo lakše obrađivati zemlju, bez plaćanja taksi i poreza.

Povodom krađa, pitanje je složeno. Ali takozvanog prisilnog krađanja ne postoji. Krađa je u svakom slučaju zločin protiv imovine. Da li je čovek umirao od gladi ili je kradao iz ljubavi prema umetnosti – on je i dalje lopov. Pošten čovek može zamoliti ili uzeti nepotrebno, bačeno, ono što raste prirodno. Tako da su hapšenja lopova sasvim prirodna stvar. Takve ljude treba ili izolovati, ili ponovo vaspitati. Ako se čovek nađe u jurisdikciji u kojoj je sve izgrađeno na visokim tehnologijama i ne može da nađe posao, može otići u poljoprivrednu zajednicu i živeti tamo. Najčešće u selu nema viška radnih ruku. Ako to ne učini dobrovoljno, završiće u zatvoru koji će ga poslati u takvu zajednicu kako bi zaradio za hranu, kao i platio usluge suda, konvoja i nadzora. Bolje je otići dobrovoljno.

I još jedna stvar povodom „viška ljudi“. Stanovnici gradova više ne vole da imaju mnogo dece. Najčešće u gradovima srednja klasa u porodicama ima po 1 do 2 dece, stanovništvo opada ili se teško održava brojnost. Nasuprot tome, u razvijenim agrarnim naseljima ima mnogo dece. I svima se pronalazi posao. Trenutno država, pomoću programa kontrole stanovništva, pokušava da polomi prirodni razvoj događaja. Višedecoj deci u gradovima se obezbeđuje socijalni stan i isplate. Pritom država ne može precizno da uzme u obzir smanjenje broja radnih mesta u industrijskim gradovima. Upravo zbog grešaka službenika mi smo prinuđeni da na početku plaćamo poreze za socijalne dodatke višedecoj deci, a zatim plaćamo poreze za dodatke nezaposlenima. Tržišni mehanizmi bi mogli da prerasporede ove ljude tamo gde bi pronašli mogućnost da zarade za sebe ili uzgoje hranu.

Kao što se kaže, znam pornografiju koja je tako počela

Kako postići ankap ako su iz prirodnog stanja izrasle države, a ne ankap?

Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?

Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.

Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.

Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?

Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.

Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.

Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.

Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…

Parazit ili simbiont?

Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.

Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.

Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.

Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?

Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.

Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.

To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.

Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.

Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.

Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.

A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.

Om!

Kako će raditi moskovski metro pri ankapu, i šta će se desiti ako neko kupi sve stanice? Jer konkurencija će postati nemoguća

Počeću oddaleka i preporučiti ću za početak svež video Grigorija Baženova, u kojem on protivstavlja se autoritarnim urbanistima i, u szczególności, objašnjava glavnu svrhu grada – mogućnost zarade.

Naravno, istorijski grad je često imao i funkciju tvrđave. Ali mogućnost očuvanja bogatstva od spoljnog pljačkaša u velikoj meri rezonuje sa mogućnošću samog obogaćivanja. Da se ljudi ne bi gomilali na jednom mestu i ne bi akumulirali imovinu, ne bi mogli sebi priuštiti izgradnju tako praktične gradske infrastrukture kao što su odbrambeni objekti, a ni velika potreba za tim ne bi postojala – vladale bi individualne skrovišta u šumi ili odlazak sa svojim stadima u skrivenim oblastima. Dakle, ipak je mogućnost akumulacije bogatstva, okupljanjem u velikoj i kompaktnoj grupi, primarna.

Sve pogodnosti kojima grad omogućava ljudima prilagođavaju se njegovoj glavnoj funkciji. A ako se to radi loše (na primer, ako gradom upravljaju centralizovano i sprečavaju ljude da zarađuju), grad propada, gubeći u konkurentskoj trci u odnosu na alternative. Ovo se odnosi i na organizaciju gradskog prevoza.

Što je gradski stanovnik mobilniji, to ima veći izbor mesta za rad, što mu omogućava da prosečno pronađe bolje mesto i što postaje bogatiji. Kao rezultat toga, on dobija mogućnost da stvara plaćenu potražnju za različitim pogodnostima, uključujući i još veću mobilnost. U suštini, nije važno kakva je struktura vlasništva u različitim kompanijama koje pružaju usluge transporta, samo da nemaju mogućnost da silom diktiraju svoja pravila konkurentima ili potrošačima. Drugim rečima, pravilno organizovan transport može biti bilo čiji, samo ne ona institucija koja postavlja pravila.

Tako da u moskovskom metrou vlasnik može biti kod svake linije, ili kod svake stanice, ili posebno vlasnik stanica, tunela i depoa, i posebno vlasnici vozova. U principu, jedinstven vlasnik može biti i nad metropolitenom u celini, on će i u tom slučaju nastaviti da deluje na konkurentskom tržištu, a konkurenciju će mu činiti svi alternativni načini da se stigne od tačke do tačke unutar grada. Ali čak i ako celom gradu sa svim ulicama, zgradama i prevozom pripada jedinstveni vlasnik, alternativa korišćenju gradskog prevoza postaju video pozivi ili preseljenje na drugo mesto. Jer grad je pre svega mesto gde se može zaraditi više novca nego van grada, i tek onda sva infrastruktura za zajedničko provođenje slobodnog vremena velikim grupama ljudi. Možeš zaraditi dovoljno novca za tebe na drugom mestu – i grad te već ne drži tako čvrsto.

Pitanje o ubicama

Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?

Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.

Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.

Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.

A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.

Vertikala je dvoslepi mač.