Može se izdvojiti tri osnovna vida organizacije sistema — centralizovani, decentralizovani i distribuirani. Ovo se odnosi na sve složene sisteme sa mnoštvom čvorova, kako tehnološke, tako i društvene prirode. U centralizovanom sistemu postoji jedinstvena tačka kontrole (server), preko koje prolazi sva interakcija običnih čvorova (klijenta) kako sa samim serverom, tako i međusobno. U decentralizovanom sistemu ne postoji jedinstven server, već postoji određeni broj super-čvorova koji su povezani kako sa drugim super-čvorovima, tako i sa klijentima (interakcija klijenata međusobom odvija se uz učešće super-čvorova). U distribuiranom sistemu mreža je potpuno peer-to-peer, i klijenti komuniciraju jedni sa drugima direktno, bez bilo kakvog posrednika.
Razmotrimo istoriju Interneta. Na njegovom početku, ako ste želeli da podelite neki fajl drugim ljudima, morali ste ga postaviti na svoj server (Web, FTP), odakle ga je kasnije mogli preuzeti svi zainteresovani. Sa povećanjem protoka posetilaca, vaš server možda nije mogao da izdrži opterećenje, ili je mogao biti iscrpljen protok komunikacionog kanala, što je na kraju činilo preuzimanje tog fajla nemogućim. Mislim da ovde ne treba pominjati ekstremnu ranjivost takvog sistema na „silovano“ isključivanje servera — to bi i tako trebalo da bude očigledno.
Kasnije su se pojavili decentralizovani sistemi razmene datoteka, kao što su Kazaa, eDonkey, BitTorrent. Oni više nisu imali centralni server koji lako može izbaciti iz funkcije. Interakcija korisnika odvijala se preko mnoštva nezavisnih super-čvorova (na primer torrent tracker), koji su obezbeđivali pretragu fajlova i koordinaciju podataka o njihovoj prisutnosti na računarima običnih korisnika. Radi veće otpornosti i povećanja kvaliteta usluge, kasnije su se pojavile potpuno peer-to-peer (distribuirane) mreže, kao što je, na primer, BitTorrent sa DHT-om, koji može raditi potpuno bez torrent trackera, ili Interplanetarna datotekarna mreža (IPFS) na blockchainu, koja je potpuno otporna na cenzuru i otkazivanje pojedinačnih čvorova.
Odlucili ste da kreirate sopstveni internet resurs? Imate sreće! Trenutno postoji more opcija za njegovo postavljanje. Pre četvrt veka bilo bi znatno teže. Tada vam je bilo potrebno da posedujete ogromnu sumu novca kako biste kupili fizički server, postavili ga u prostoriju sa brzim internet priključkom, snažnim napajanjem, hlađenjem itd. Nije iznenađujuće što u to vreme praktično nije bilo individualnih onlajn projekata.
Uspeh interneta se poklopio sa pojavom tehnologije virtuelizacije, koja je omogućila pokretanje više virtuelnih mašina (VM) istovremeno na jednom fizičkom serveru. Na primer, to su svima poznati VirtualBox i VMware. Svaka virtuelna mašina je omogućavala rad sa njom kao sa fizičkim serverom, rešavajući problem pokretanja više aplikacija istovremeno (svaka od njih može zahtevati svoje verzije sistemskih biblioteka i podešavanja operativnog sistema, pa bi njihovo istovremeno pokretanje pod jednim operativnim sistemom moglo izazvati konflikt).
Broj aplikacija je rastao, a mogućnost fizičkog servera da pokreće VM bila je ograničena veličinom memorije i diskovog prostora. Pojavilo se rešenje — kontejnerizacija — virtuelizacija na nivou operativnog sistema (na primer, Docker). U njoj se koristi zajedničko jezgro operativnog sistema fizičkog servera, a u svakom kontejneru je enkapsulirana samo sama aplikacija, biblioteke potrebnih verzija i specifična podešavanja operativnog sistema (a ne puni operativni sistem, kao kod VM). To omogućava značajno smanjenje veličine slike kontejnera u poređenju sa VM (što olakšava prenos sa servera na server), a takođe smanjuje opterećenje fizičkog servera (što znači da se na njemu može pokrenuti veći broj aplikacija i smanjiti cenu za krajnje korisnike).
Kako se sve ovo odnosi na društveno uređenje? Trenutno živimo u potpuno centralizovanoj državi sa teritorijalnim monopolom (tzv. vestfalska država) i stalno se sa njom susrećemo. Kao i u prethodnom primeru sa različitim verzijama sistemskih biblioteka za različite aplikacije, različiti ljudi imaju različite vrednosti, religiju, predstave o životu. To je potpuni apsurd — smatrati da bi, na primer, Turci i Kurdi mogli da žive po istim zakonima! I, kao što vidimo, svaki pokušaj turskih vlasti da nametnu jedinstvena pravila nailazi na otpor, sve do oružane borbe.
Najjednostavnije rešenje u ovoj situaciji vidi se u prelasku na decentralizovani sistem u vidu panarhije (sistemi ugovornih jurisdikcija — ECU), gde će svaka grupa sa zajedničkim pogledima imati svoju vladu, koja nije vezana za teritoriju. Neki libertarijanci možda neće želeti ovakvu opciju, jer žele sami da biraju „komponente“ na tržištu potpuno prema svom ukusu i da ne zavise od ECU. To već predstavlja potpuno distribuirani model, koji nazivamo anarho-kapitalizmom (ancap).
U istoriji je bilo mnogo primera prelaska sa centralizovanog sistema na decentralizovani, a zatim na distribuirani. Evo još jednog primera — elektronski mediji. Prvo su postojali potpuno centralizovani radio i televizija, zatim se pojavio decentralizovani Internet sa veb-sajtovima, i tek sada se pojavljuju seme potpuno distribuiranih aplikacija (kao što su, na primer, Bitcoin ili Ethereum sa pametnim ugovorima). Ne mogu da navedem čak ni primer prelaska sa centralizovanog sistema direktno na distribuirani (zaobilazeći decentralizovani), tako da smatram da je takvo ekstremno malo verovatno. Ovo se odnosi i na društveni poredak, i naivno je pretpostaviti da iz centralizovane države (čak i ako je minarhistička) možemo odmah preći na ankap. Praktične argumente sam naveo u svom članku „Realistično libertarijanstvo“.
Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.
Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.
Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.
Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.
Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.
Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.
Ako ovde živite, to znači da vam je to iz nekog razloga potrebno
Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.
Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.
Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.
A sada o svemu ovome detaljnije
Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.
Tukidid, sin Olora, prvi istoričar koji polaže pravo na naučnost
Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.
Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.
Pa, priznajte, staviti ovde Mihaila Svetova bilo bi previše banalno
Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.
Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.
Dugo sam odlučivala čime da ilustrujem privilegovane manjine u liberalnom društvu: LGBT ili islamistima. LGBT su pobedili sa zanemarljivom razlikom.
Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.
Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.
Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.
Jan Smit, borac za izborne cenzuse, branilac Rodezije od Zimbabvea
Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.
Hans Herman Hoppe i njegova nostalgija za prirodnom aristokratijom
Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.
Umesto demokratije
Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.
Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.
Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.
Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.
Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.
Fridrih fon Hajek, otac spontanih poredaka
Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.
Pa, na primer, prilikom korišćenja usluga striminga sa korisnikom se sklapa sasvim slobodan ugovor u kojem je navedeno kako se sadržaj može koristiti. Ako ti se ne dopada — ne ulazi u taj ugovorni odnos! Problem je možda samo kod kupovine fizičkih medija, jer tamo nisam video ugovore (ali tamo se obično navode odgovarajući zakoni, koji su, grublje rečeno, isti taj ugovor, jer je stvar dobrovoljna). Umesto zaključivanja — zar neću moći prilikom ankapije, nakon što izdam knjigu, da zabranim čitaocima, recimo, da je čitaju na ulici danju? Gde se ne bi složio?
Atomski tramvaj
Odgovara Aleks Morin
Počnimo od toga kako se trenutno štiti autorsko pravo. To je čitav 4. deo Građanskog zakonika. Da biste pravilno upravljali plodovima svog stvaralaštva, potrebno je poznavati zakone. Trenutno zakon zabranjuje kopiranje bez dozvole, pretpostavljajući da autor inicijalno nije dao takvu dozvolu. Takođe pretpostavlja da vaše interese, bez vašeg znanja, može štititi neka organizacija, poput Rusko autorskog društva. Zakon štiti i vaše potomke koji nisu napisali ni jednu notu niti jedan kilobajt koda.
Niko ne namerava da ograničava slobodu ugovora prilikom ankapije. Ako vam se takav ugovor dopada, onda ga predložite korisniku ili novom vlasniku da ga zaključi. Neka vam napiše papir da je zaista pročitao, sve razumeo, da mu se uslovi dopadaju i da je platio. Ako smatrate da se vašu knjigu ne sme čitati danju na javnim mestima, napišite o tome i dobijte saglasnost od kupca. Ne u obliku „otvaranjem linka priznajem da sam od sada večni rob izdavača koji je autoru kupio dva piva i time stekao ekskluzivna prava na delo“, već tražite da izvrši svestan čin: da napiše papir ili elektronski dokument i potpiše ga. I izuzetno je poželjno da to bude bez skrivenih zamki, kako bi kupac razumeo šta radi. I bez državnog lobiranja, pri kojem se stvarni autor nađe u rupavim cipelama u hladnoj šupi.
I da, moraćete sami da pronađete sud koji će vas primorati da dobijete odštetu, a ne da predajete tri stotine rubalja Okružnom sudu Ust-Labinskog, po čijem nalogu će bezobraznika uhvatiti, dovesti u lisicama i smestiti u kavez sa razbojnicima. Ako vam se sviđa autorsko pravo, potrudite se da ne postavljate zamke prilikom izvršenja takvog ugovora, jer bi neko to mogao smatrati direktnim napadom. Dobrovoljnost mora biti zaista dobrovoljna, a ne jama u koju će upasti korisnik koji nije pritisnuo pravo dugme. Ili onaj čija će država pronaći pesmu koja mu je ostala u kešu pretraživača, čak i ako je nije slušao.
Dopuna od Ankap-tjan
Ovde nemam šta posebno da prigovorim na ovu strogu opomenu. Da, možeš zahtevati od potrošača svog sadržaja određena ograničenja u njegovoj upotrebi, ali ćeš morati sam da plaćaš sprovođenje tih zahteva. Zato je bolje deset puta razmisliti pre nego što postavite bilo kakve zahteve, jer će mnogo pouzdanije biti osvojiti lojalnost potrošača, nego pokušavati da im nametnete svoju volju. Recimo, neki Kiril Jeskov ili Pavel Usanov pišu novu knjigu, izdaju je i upozoravaju čitaoce: ljudi, hajde da omogućimo izdavaču da zaradi, neka knjiga tri meseca bude dostupna samo u štampanom izdanju, a onda ću ja sam objaviti tekst besplatno, pa nećete morati da se bavite piratskim tehnologijama. I to funkcioniše! A onda, kada tekst postane slobodan, zahvalni čitaoci čak šalju i donacije. Jer ne treba biti kreten, to se ne isplati.
Pretpostavimo da vlasnik privatnog vrta sa drvećem podnosi tužbu jednom od komšija sa zahtevom da komšija udiše kiseonik koji proizvode drveća iz vrta, ali ne plaća za njega, i zahteva da plati za taj kiseonik po ceni od 1 ankcapodolar po litru. Kakvu će odluku verovatno doneti sud koji sledi libertarijanske principe?
Odgovara Aleks Morin
Najverovatnije će reputacija pohlepnog tužioca teško постраdati, a sud će ga kazniti zbog pokušaja da se obogati preko suda. Teret dokazivanja leži na tužiocu. Shodno tome, tužilac će morati da dokaže da tuženi zaista udiše njegov kiseonik. Na primer, da pronađe molekule kiseonika koje su njegova biljka proizvele u telu tužioca. Ne da to pretpostavi, već da iznese stvarne dokaze. Pošto niko nije naručio uslugu, niti obećao da će je platiti, tuženi nije imao zlu nameru da dobije imovinu tužioca u vidu kiseonika. Tužilac nije preduzeo odgovarajuće mere za očuvanje svoje imovine, na primer, nije postavio kupolu nad svojim vrtom. Takođe, i sam tužilac diše, i to vazduhom koji sadrži kiseonik ne samo iz njegovog vrta. Tužilac je na neki način dobio ugljen-dioksid koji je potreban za fotosintezu. Da li je gas koji je dobio jeftiniji od onog koji je izbacio u zajednički prostor?
Za svakog tužioca koji voli da dovede stvari do apsurda, naći će se sudija koji to može dovesti do još većeg apsurda: naterati ga da ogradi svoj vrt kupolom i prestane da ispušta svoj skupoceni kiseonik u zajedničku atmosferu i bezobzirno krade ugljen-dioksid.
Važna stavka: udeo kiseonika u atmosferi od vlasnika par hektara šume je zanemarljiv, a hermetička kupola nad par hektara zemlje je veoma skupa zabava.
Dopuna od Ankap-čan
Važan faktor je to što je sud o imovinskom pitanju između dva komšije, sa svom očiglednošću, arbitražni. Njegov zadatak nije formalno razmatranje zahteva, već rešavanje konflikta. Ovim ljudima će još dugo živeti jedno pored drugog, i ako između njih počinju ovakve smešne tužbe, ima smisla otkriti u čemu je stvarni zahtev, u čemu je stvarni konflikt – i već na osnovu toga pokušati da reši pitanje tako da konflikti više ne budu nastajali.
Po mom mišljenju, odluka suda bi idealno trebalo da izgleda otprilike ovako: 1) izvršiti međusobnu kompenzaciju isporuka kiseonika koji proizvodi tužilacov vrt i ugljen-dioksida koji proizvodi tuženikov dah; 2) obavezati tuženika da tužioca uključi u broj pozvanih lica prilikom organizovanja roštilja u svom dvorištu u svrhu kontrole dodatne emisije ugljen-dioksida tokom pečenja mesa na ćumuru; 3) obavezati tužioca da tuženiku nadoknadi dodatnu emisiju ugljen-dioksida od roštilja isporukom proizvoda iz vrta.
Dišite dublje, drveću je potrebno više sirovina za fotosintezu!
Singapur – država sa veoma strogo ograničenim ličnim slobodama i veoma značajnim nivoom ekonomske slobode. Faktički, to je država organizovana kao komercijalna kompanija, gde je čitav život regulisan u okviru logike poslovnih procesa. Naravno, ovaj model ne može podrazumevati nikakvu političku konkurenciju. Kao da, pored vladajuće partije „Narodna akcija“, u Singapuru radi pristojnosti postoji i opoziciona Radnička partija. Čak i po samom nazivu već se može pretpostaviti da je njena uloga nešto poput podkutvene sindikalne organizacije, koja svakako ne može da polaga na upravljanje preduzećem, ali teorijski može pružiti menadžmentu određenu povratnu informaciju ako počne da greši sa upravljačkim merama.
Ako bi se neki Sovjetski Savez mogao uslovno nazvati diktaturom proletarijata, onda je Singapur, u okviru marksističke terminologije – diktatura buržoazije. Sve za biznis, sve za ekonomski rast! Lozinka je otprilike istog tipa kao „sve za front, sve za pobedu“.
Da li je umesto Singapura koji vidimo sada mogao nastati grad sa anarho-kapitalističkim redom? Generalno govoreći, da. Da su oni sami investitori, za kojima je Li Kuan Yu jurio sa uveravanjima, došli i nametnuli svoj red, prvo otkupiv na korenu veoma jeftine lokalne službenike, a zatim potpuno ukinuvši državnu vlast zbog nepotrebnosti, imali bismo sada na ovom mestu samoupravni grad sa veoma kompaktnom administracijom koja postoji zahvaljujući endovment fondu, udeo malog i srednjeg biznisa u njegovoj veoma dinamičnoj ekonomiji iznosio bi otprilike četiri petine, bio bi malo siromašniji, malo prljaviji, siromašnih bi bilo oko tri puta više, a srećnih za red veličine više. Odakle crpim svoje procene? Uglavnom prepisujem sa Hong Konga, uzimajući u obzir lokalne specifičnosti i činjenicu da u Hong Kongu ipak postoji neka država.
Glavni problem takvih gradova sa slobodnom ekonomijom je u tome što ih ima premalo, neverovatno su privlačni, i zato su pretrpani gomilama onih koji žele da se naseljavaju na ovom divnom mestu. U međuvremenu, da bi se uspešan model nenasilno reprodukovao, potreban je slobodan tržišni pristup zemlji. Tada nema problema, investitori iz recimo Singapura organizuju konzorcijum, otkupe pogodnu teritoriju od neke države – i razvijaju je. Ali za države teritorija previše često ispostavlja se kao neka sakralna vrednost, zbog koje su spremni da polože milione ljudi, i pustite ih jebem, te ludake sa takvim fiksacijama. I tako se ljudi željni slobode i prosperiteta tesne na sićušnim teritorijama, višestruko preplaćujući tako retku priliku.
Ali sva ekonomska istorija nam govori da je to potpuno normalno: određena roba je prvo premium, postepeno se reprodukuje, njena vrednost se smanjuje do prihvatljivog nivoa, a potom ona uopšte postaje obična široka potrošnja. Sloboda je u ovom slučaju primer slične robe. Potražnja za njom postoji, ona raste, a to znači da će ponuda rasti.
Kakve postoje garancije da će se prilikom ankapije ljudi koji boluju od retkih bolesti (koje boluje manje od 200.000 ljudi) ostati bez lekova zato što im jednostavno neće biti isplativo da se razvijaju i prodaju (tako malom broju potrošača)?
Odgovara Aleks Morin
Najčudnije pitanje koje sam ikada sreo. A zašto je državama isplativo da finansiraju naučnike koji vode takva istraživanja? Možda zato što je uopšte isplativo finansirati naučnike? Oni prave korisna otkrića, pri čemu su u poslednjih 100 godina ona sve češća, sve korisnija i zanimljivija.
Firma koja razvija novi lek dobija slavu. To je trenutno najbolja reklama za farmaceutsku kompaniju koju se može zamisliti. Možete angažovati stotinu PR stručnjaka koji će pisati da su vitamin C i lekovito bilje ove kompanije najbolji na svetu. Ali mnogi prodaju vitamin C i biljne preparate. Tako će PR stručnjaci većinu vremena proizvoditi informacioni smeće. A možete angažovati još desetak naučnika koji će razviti lek za retku bolest. Novinari mnogih izdanja će se okupiti da vide i ispričaju o otkriću, naziv kompanije će dospeti u vrh vesti svih sajtova na par dana, a još na mesec dana u vrh specijalizovanih izdanja. Pored te retke tablete, kompanija pravi i stotine drugih, manje retkih. Otkriće znači nove klijente, poštovanje lekara, pažnju njihovih pacijenata.
Što se tiče prodaje: prodaja lekova je uvek isplativa. I kao što je bilo isplativo u primitivnom društvu, kada bi lovac doneo šamanu najbolji komad mesa za lonac magičnog napitka, tako je i u postindustrijskom, kada stotine farmaceutskih kompanija proizvode aspirin, a milioni apoteka ga prodaju. Možda retki lek neće biti isplativo držati u apoteci, ali niko ne sprečava da se on naruči. Trenutno ograničenja u internet trgovini lekovima postavljaju države.
Koja je uloga države u proizvodnji lekova za retke bolesti, još uvek nije baš očigledna. U finansiranju naučnika? Njih mogu finansirati dobrotvorne fondacije i osiguravajuće kuće. Osiguravaču je uvek isplativo da njegov pacijent bude zdrav i redovno plaća premije, a ne da leži na samrti.
Inače, čuvenu EU direktivu 141/2000 (smanjenje regulativa pri razvoju orphan lekov) usvojena je upravo zahvaljujući privatnoj inicijativi, a ne po predlogu bilo koje od država. EURORDIS, asocijacija za podršku bolesnicima sa retkim bolestima, jedna je od organizacija koja je doprinela razvoju i usvajanju takve inicijative.
Norma u ovom slučaju uopšte nema veze sa tim da li je ankap u pitanju ili socijalizam. Postoji veliki svetski trend smanjenja agresije, uključujući i odnos prema deci. Čitate nekog Kasila – tamo se opisuju daleko suroviji običaji, kako među decom, tako i između dece i odraslih. Sumnjam da bi u to vreme ovakva epizoda uopšte privukla bilo kakvu pažnju. Nije ubio, nije oslepio, samo je naterao razmazno dete da ustane i odveo ga za ruku, šta je u tome problem? Prošlo je sto godina i ova epizoda se već percipira kao očigledna grubost običaja, ali ipak ne toliko skandalozna da bi se umesto nastavljanja snimanja izleteo u dvorište i odmah intervenisao u zaštitu deteta, ili, recimo, da se iskoči kroz prozor sa puškom i zahteva trenutno prekid.
Veoma je teško predvideti kakve će norme u vezi sa nasiljem nad decom biti u vidljivoj budućnosti. Trend se može nastaviti, i tada će ideje koje se trenutno promovišu, recimo projektom Dobroum, vremenom postati banalni, pa čak i samoprozračni. Ili se trend može okrenuti, i tada će naša era potomcima delovati kao vreme mekoće i degeneracije.
Pri tome, ankap se može razviti u okviru bilo kog pravca navedenog trenda. Ako svet postane nenasilniji, ključni princip u odnosima sa decom biće princip neagresije. Pa, dete nije napalo? Ne, samo je ležalo i nije htelo da ustane. Kako ga možete mlatiti? Kako uopšte možete mlatiti decu? Ako najveće nasilje postane norma, akcenat će biti pomeren ka pravosposobnosti. Da li dete nije pravosposobno? Znači, nalazi se u zoni odgovornosti staratelja. Videli ste kako mlate dete? Pa, raspitajte se čije je ono. Ako ga mlači staratelj – pa, verovatno ga mlači s razlogom. Ako ga mlači neko ko nije staratelj, to je napad na tuđu imovinu, nije u redu, treba to sprečiti, na primer, razbijanjem agresoru lobanje.
Meni se, naravno, čini prirodnijim i verovatnijim prvi scenario. Trend ka nenasilju prati sve veća vrednost ljudskog života i u velikoj meri je upravo tim uzrokovan. Ankap podrazumeva ukidanje države, koja je između ostalog sistemski faktor koji umanjuje vrednost ljudskog života (prvo, ona proizvodi nasilje, a time nasilje postaje svakodnevica, drugo, ona čini ljude siromašnijim, čime smanjuje vrednost života). Dakle, uz ankap vrednost života će porasti, a nasilja će biti manje.
Ali, nažalost, uzroci trenda nisu do kraja jasni i ne mogu ništa da garantujem u ovom pitanju. Ipak, ublažavanje i oštrenje morala tokom svetske istorije očigledno ne podleže jednostavnoj linearnoj zavisnosti.
P.S. Kada je post već bio spreman za objavu, stigla je vest da je ćerka Anastasije Ševčenko umrla na intenzivnoj nezi. Za one koji ne znaju: majku su optužili za članstvo u neželjenoj organizaciji i zatvorili su pre suđenja u kućni pritvor, oduzimajući joj pravo na komunikaciju sa ćerkom. Ćerka je bila teško bolesna i bila je potrebna stalna nega. Sud je, birajući meru pritvora, ignorisao tu okolnost.
Dakle: uz ankap ovo ne samo da neće biti norma, već će postati potpuno nemoguće. Država – ubija. To nije samo mašina nasilja, već i potpuno neodgovorna mašina.
Razlika između ankap-a i agorizma je prilično jednostavna. Ankap je stanje društva u kojem nedostaje institucionalizovano prisiljavanje, a agorizam je strategija za postizanje ankap-a. U jednom od svojih ranih postova „Ankap ili minarhizam?“ nazvala sam ovu metodu kontrakulturnom, nasuprot političkoj, ali spremna sam da se složim da je taj termin loš, da se jezik na njemu slomi, te ću u daljem tekstu koristiti upravo reč „agorizam“.
Agorizam podrazumeva da je jedina delotvorna strategija za postizanje ankap-a direktna akcija. Ako ti treba ankap – živi po ankapu, ne pokušavaj da pregovaraš sa državom i da primenjuješ od strane države odobrene mehanizme interakcije sa državom, jer ova praksa, upitna u pogledu zaštite prava, jača same te mehanizme, a državu zajedno sa njima.
Agorizam je crno tržište, privatno obrazovanje, kriptoekonomija, horizontalne veze, dobrovoljna uzajamna pomoć. Kao što se lako može videti, agoristi su poslednjih godina postigli priličan uspeh u razvoju neophodne infrastrukture i ne planiraju da stanu.
Samo što se lako može videti da najveći intelektualni doprinos razvoju agorističkih mehanizama ipak daju ljudi koji žive u relativno slobodnim državama, dok agoristi u nekoj Kini sede tiho kao miševi. Dakle, da bi agorizam uopšte munculio kao ideološki pravac i stabilno se razvijao, a ne predstavljao spontane, lako suzbijive akte neposlušnosti nasilju, neophodan je određeni osnovni nivo političkih i ekonomskih sloboda, a taj nivo se postiže upravo političkim metodama.
Sa druge strane, recimo, ekonomska transformacija iz planirane u tržišnu ekonomiju u Rusiji dogodila se u velikoj meri zahvaljujući već razvijenom crnom tržištu u kasnom Sovjetskom Savezu; da nije bilo njega, privatnu svojinu bi trebalo stvarati bukvalno od nule, i to bi bilo neuporedivo teže.
Napokon, primetiću da je za pojavu tržišta neophodan određeni minimalni nivo poverenja u društvu, bez kojeg troškovi obezbeđivanja sigurnosti jednostavno pojedu svu korist od većine transakcija, što čini tržišne odnose marginalnim, dok na prvi plan izlaze prirodna privreda i različite vrste prisile. Najbolji mehanizam za pojavu poverenja je uspešno iskustvo zajedničkog delovanja. I ovde su podjednako pogodni i političko delovanje, i neka vrsta kooperativne ekonomije, i filantropija, pa čak i sportska takmičenja ili masovni praznici.
Dakle, i agorizam i političko libertarijanstvo uspešno rade na isti cilj. Što je više političkih prava uz nerazvijena ekonomska, to je agorizam aktuelniji. Što je više ekonomskih prava uz nerazvijena politička, to je političko delovanje aktuelnije, iako ono takođe može poprimiti prilično neobične oblike – i kako ne, ako partije ne registruju niti uključuju u listiće. A u situaciji kada nema ni političkih ni ekonomskih prava, izvini, ali najdirektniji put je bekstvo iz ovog pakla ili oružani ustanak.
Još jedna prepreka agorizma: sličnost metoda sa levim anarhistima može pokrenuti migraciju ka njihovoj ideologiji. Budite oprezniji sa tim.
Ogromna količina naučnofantastičnih dela posvećena je temi odnosa između Zemlje i njenih vanzemaljskih kolonija. Takođe se dosta pažnje pridaje temi društvenog uređenja u vanzemaljskim kolonijama u sličnim delima. U suštini, sve se svodi na to koje su tačno naučnofantastične pretpostavke bile u osnovi određenog zapleta.
Predlaže nam se da krenemo od suprotnog: da razumemo koje minimalne naučnofantastične (a još bolje – realistične) pretpostavke treba postaviti kako bi društvo koje se formiralo u vanzemaljskoj koloniji Zemlje bilo anarho-kapitalističko. Pa, hajde da razmislimo.
Po ideji, naravno, u trenutku pojave vanzemaljskih kolonija na Zemlji ankap bi već trebalo da postoji, pa bi za koloniju, shodno tome, bilo sasvim prirodno da zadrži upravo taj tip društvenih odnosa. Ali to je previše trivijalna pretpostavka, iako sasvim realistična.
Iz interesovanja bih, na primer, suprotno, pretpostavila da su, iz nekog misterioznog razloga, tehnologije za osvajanje drugih planeta već dostupne, ali ankap još uvek nije ugurao. Nije mi baš jasno kako bi to moglo biti moguće, jer nema nikakvih osnova da bi države opstale toliko dugo. Ali mi pričamo o naučnoj fantastici, i evo takve naše naučnofantastične pretpostavke.
Idemo dalje. Da bi u koloniji postojao anarho-kapitalizam, potrebno je da se tamo formira slobodno tržište. Ako, recimo, čitava kolonija predstavlja jednu firmu koja trguje sa Zemljom, odnosi u njoj će verovatno biti novčano-radnički, i dobićemo sasvim drugačije društvo. Dakle, neophodna je dovoljna autonomija kolonista, jer ako oni u svemu zavise od centralizovano raspoređivanih resursa, gde bi tu bila kakva anarhija. To znači da je planeta ili terraformisana, ili je izvorno pogodna za život, ili su tehnologije za uređenje životnog prostora oko sebe veoma jeftine i dostupne otprilike svima.
Kao rezultat imamo višak životnog prostora koji omogućava suživot samo u onim slučajevima kada to donosi korist, a ne samo zato što je tesno i nemaš gde da pobegneš. Ovo je veoma važno za pojavu čuvene autonomije pojedinca i dominaciju dobrovoljnih odnosa – prinuda u takvom okruženju jednostavno nije potrebna, a i veoma je neefikasna.
U suštini, sa kolonizacijom takve planete dobijamo situaciju sličnu iskustvu SAD, samo bez Indijanaca i robova, te dve rodne traume Sjedinjenih Država koje su doprinela širenju ovlašćenja federalne vlade i vodile ka građanskim ratovima.
Fantastičnu pretpostavku o mogućnosti međoplanetarnih ratova odbacićemo sa gađenjem: dobro za blokbaster, ali je previše neverovatno. I to takođe ide u prilog ankapu: nema potrebe održavati odbranu od kosmičke invazije, jer iz straha od nečega sličnog tome država može slučajno da se pojavi, a onda je izvlači iz mozgova…
