Тег: ankap

Kako maksimalno približiti ankap u zemljama sa postkomunističkom ekonomijom?

U SAD-u sve izgleda prilično glatko, ali u bivšem SSSR-u uslovi su drugačiji. Često gubitna državna preduzeća, monogradovi, zavisnost ekonomije od vojno-industrijskog kompleksa, mikro-naselja u izgradnji ometaju individualizam i nemešanje države — uklanjanje ili minimiziranje države i zatvaranje gubitnih preduzeća u kratkim rokovima dovešće do nezaposlenosti i izumiranja svih zaposlenih u državnom sektoru, dok će preživeli okačiti reformatore, bez obzira na NAP. Postoji li šansa za uspešne libertarijanske reforme u Rusiji?

Odgovara Aleks Morin

A zašto žuriti? Ankap i libertarijanstvo je ideologija. Ako ljudi dele tu ideologiju, oni će njome rukovoditi. Ako je ne dele, neće. Ne može se naterati ljudi da žive bez države. To su slobodni ljudi, oni sami odlučuju kako će živeti. Samo u monogradovima, u gubitnim državnim preduzećima, ljudi brže dolaze do pomisli da im vlada nije prijatelj. Umesto prodavnica sa lepim izlogima počinju da se pojavljuju štandovi sa jeftinim pivom, umesto akciznog rakije narod prelazi na domaću rakiju. Umesto da kažu „ja sam pošten poreski obveznik“, ljudi radije biraju da kriju prihode i vrše transakcije u gotovini bez dokumentacije.

Visoka gradnja, gde komšije nisu upoznate jedne s drugima, a pojam „svoje“ se završava na pragu stana — to je ozbiljan problem za slobodno društvo. Dok ljudi ne postanu vlasnici svoje zemlje, dok ne shvate da je njihova kuća tvrđava koja pripada samo njima, teško je govoriti o slobodi i samoupravljanju. Ali mi imamo drugi faktor koji nam ide na ruku — siromaštvo. Čovek koji nema šta da izgubi će pre prestati da podržava onoga ko ga iz godine u godinu pljačka, nego čovek koji ima svoju kuću, firmu, koji se ne stidi da kaže „moj deda i otac su glasali za republikance, ja takođe podržavam“. Postoji mnogo puteva do slobodnog društva, mi smo sami izabrali put kroz siromaštvo i ekstremnu društvenu nejednakost. I ne bih želeo da navodim rokove, želeo bih da naznačim pravac.

Dodatak od Ankap-tjan

U periodu raspada države, svi bi trebalo da uzimamo primer iz Venecuele. Dok je zvanična propaganda tamo slavila pobede socijalističke ekonomije, a inflacija obarala rekorde, ljudi su ulagali u ono što državi nije pod kontrolom – u bitcoin. Obim transakcija sa bolivarom na servisu localbitcoins značajno premašuje, na primer, obim transakcija sa evrom. Uostalom, Rusi ne trebaju previše moje savete, jer obim transakcija u rubljama na localbitcoins takođe premašuje obim transakcija u evrima. Dakle, čak i kada država pokazuje ekstremnu neefikasnost, nije uopšte neophodno da zbog toga izgubite sve. Kada se pojavi šansa da se nešto promeni u zemlji, bolje je imati resurse nego što ih nemate.

Naravno, bitcoin nije jedina moguća investicija koja nije pod kontrolom države. Još važnije su investicije u horizontalne veze. Možete i ne biti civilno društvo ako smatrate da su političke metode u ovom trenutku neefikasne, ili ako prezirete političke metode kao takve. Ali kao atomizovani pojedinci, nećete preživeti bez države. Dakle, poznati komunistički slogan sa pozivom na ujedinjenje svetskog proletařijata takođe vredi uzeti u obzir i kreativno preraditi za sebe, jednostavno izbacujući ograničenja o klasnoj sastav vašeg zajedništva.

Konačno, čak i ako ste iz nekog razloga državni službenik i primate sitniš za besmislen i neefikasan rad za državu, glupo je odvratiti vas od tog posla – sami biste odavno napustili taj posao da ste mogli. Ali ne treba se fokusirati samo na njega. Kažu da su u kasnom Sovjetskom Savezu, koji se sastojao od državnih službenika skoro u potpunosti, neobičnu popularnost imali termini koji nedostaju u socijalističkoj političkoj ekonomiji, kao što su šabaška, kalim i slične nazive za kontraekonomske fenomene. Dakle, i sada – dobar levičar u socijalizmu ne jača brak, već lični budžet. Platu možete primati i od države, a glavne snage je bolje usmeriti na dodatne poslove.

A kako će se stvari s kvalitetom i bezbednošću hrane postaviti uz ankap?

Pitanje veoma uspešno dopunjuje moju jučerašnju objavu o pokretu besplatne distribucije snižene hrane, zato sam iz reda izabrala upravo njega.

Bilo krajem 19, bilo početkom 20. veka, u SAD je postojela pomama za razotkrivajućim publikacijama u presi. Novinare specijalizovane za to nazivali su onima koji „kopaju po blatu“, i tada su uništili više od jednog karijere. Uglavnom je prljavštinu trebalo tumačiti u prenesenom značenju kao političku nečistotu, ali danas nas zanima slučaj kada je prljavština u publikaciji figurisala u svom direktnom značenju. Reč je o seriji objava o užasnim antisanitarnim uslovima u klanicama, proizvodnji kobasica i tako dalje. Kampanja razrađena u presi dovela je do toga da je federalna vlada počela da uvodi sanitarne norme u prehrambenoj proizvodnji, i zaista, građani SAD su danas društvo koje posvećuje ogromnu pažnju kvalitetu i bezbednosti proizvoda.

U Sjedinjenim Državama početkom prošlog veka, zemlji sa ogromnim udelom siromašnih imigranata koji su dolazili za svojim američkim snom, većina stanovništva imala je jednostavno zahtev prema hrani: ona mora biti jeftina i dostupna u izobilju. Država je prvo počela da reguliše kvalitet hrane, a na prelazu tridesetih godina stigla je do regulisanja kako cene, tako i količine, usled čega su tokom Velike depresije vladini agenti bavili uništavanjem proizvoda u ogromnim količinama kako bi sprečili njihovo jeftinjenje. Tako je, kao i obično, putem dobrih namera popločan put do ropstva.

Ali kako bi, umesto toga, slobodno tržište moglo da deluje na poboljšanje kvaliteta hrane? Naravno, kroz eksploataciju tako niskih ljudskih osobina kao što su taština i pohlepa. „Kopači po blatu“ objavljuju izveštaje o antisanitarnim uslovima u klanicama. Preduzimljivi pohlepni mesar otvori klanicu koja se održava u takvoj čistoći i redu da čak i pacovi nose salvete pre jela, pozove novinare i plati seriju reklamnih izveštaja: kupujte meso samo kod Butcher & Co, vlasnika najčistije klanice u obe Amerike! Meso se prodaje u namenskoj prodavnici po trostrukoj ceni, taštinavi novobogataši (Amerika je zemlja mogućnosti!) kupuju samo tamo, gospodin Batčer postepeno proširuje proizvodnju, počinju ga pritiskati konkurenti, i nakon nekih pet godina, sama pomisao da u klanicama može biti prljavštine već deluje potpuno nezamislivo.

Naravno, preuveličavam, ali složite se, može se navesti mnoštvo primera kada je slobodna konkurencija dovodila do povećanja kvaliteta, a težnja da se pritom zadrže niski troškovi do razvoja tehnologije, i svakako nema razloga da proizvodnja hrane predstavlja neko čudno izuzeće. Prvo određeni proizvod ili usluga pojavljuje se kao luksuzni predmet, ali nakon nekog vremena, zahvaljujući konkurenciji i širenju prodaje, postaje potpuna svakodnevica i neizostavan atribut civilizacije.

Lepota!

Spremnost na ankap

1. Koje su osobine potrebne čoveku za život u ankapi? A prilikom izgradnje?
2. S obzirom na to da će biti obezbeđena potpuna sloboda — da li su moguće neke ustaljene vrednosti koje bi, donekle objektivno u nekoj perspektivi, mogle poništiti takve osobine (i od kojih bi trebalo uzdržati zbog praktičnih razloga)? Ne znam zašto mi kao ilustracije toga isplivavaju Svetovlje omiljene amishe, koji odbijaju tehnički progres i prilično su izolovani.

Atomski tramvaj

Čini se da ste u sporu između Marksa i Makloskija na strani devojke, i da sledite nju misleći da za prelazak na određeni tip društva nije dovoljno imati neki tehnološki poredak, već je potrebna i određena ideologija. I meni se čini da je to tako, inače bi moja działalnost na uceњу vrednosti ankapa ljudima bila besmislena.

Vidim dve takve ključne ljudske osobine. Prvo, težnja ka slobodi, inače odakle će se uzeti anarhija. Drugo, težnja ka bogatstvu, inače odakle će kapitalizam?

Bez prvog ćemo lako dobiti klasično piramidalno društvo, gde će biti normalno ponižavati sebe i ponižavati druge – radi toga da bi sebi otkinuli komad. Bez drugog imaćemo višak konzervativizma, kada će svako ko je postigao nešto veći uspeh od ostalih, pre nego što investira ta sredstva za postizanje još većeg uspeha u budućnosti, radije organizovati proslavu za komšije gde će se sav višak pojesti. Guglajte šta je potlač i dobićete dobru ilustraciju onoga što mislim.

I odatle glatko prelazimo na drugi deo pitanja.

Imamo društvo ljudi koji cene svoju slobodu, teže bogatstvu, i stoga su oko sebe izgradili ankapi, odnosno slobodno tržište, koje bi nakon toga trebalo da reši bilo šta. Koja ljudska osobina, koja ne protivreči dvema osnovnim za ankapi, može postepeno da ih podgrati i dovede do uništenja društva slobodnog tržišta?

Možda bih kao takvu osobinu mogao nazvati opsesivnom sumnjičavošću. Ako čoveka previše mnogo stvari kod drugih ljudi uznemirava, to će sprečavati kooperaciju. Da, on i dalje može biti slobodouman, da, i dalje može težiti bogatstvu, ali svuda žive takvi kreteni! Kod jednog dete muči mačku, kako da od njega kupuje namirnice? Drugi ima odvratan muzički ukus, pa neka se ne nada dizajnu enterijera. Treći je uopšte seksista, sa njim je i da bude na istom hektaru neprijatno. I eto, čovek počinje da se koleba i računa kuda da beži, i gde će ga konačno prestati da iritiraju ti jadni ljudi.

Tako da ni bez određene zdrave debljine kože u ankapu ne može proći. Toliko voljeni institut reputacije kod ankap je onaj trojanski konj koji je sposoban da reši čak i tržište!

Pogledajte, kakav simpatičan institut!

Nesposobnost ankapa

Grigorij Baženov, ekonomista, široj zajednici poznatiji kao inicijator projekta Akcizu – nema (inače, zanimljiv primer prilično kompetentne društvene kampanje, pridružite se), objavio je članak o nesposobnosti koncepta ankapa.

Jezik članka nije najjednostavniji, ali, kako sam razumela, prelistavši Grigorijev kanal (takođe preporučujem, inače), on je mejnstrim ekonomista koji smatra, da se nemejnstrim stvari moraju saopštavati jezikom mejnstrima i uz oslanjanje na njega, inače ćeš ostati na margini. Za ekonomistu – logično. Za popularizatora to je hodanje po tankom ledu.

Ali vratimo se na članak o ankapu. Grigorij rezimira da je nesposobnost koncepta ankapa u tome što „anarho-kapitalizam polazi od ekonomskog tumačenja pojmova konkurencija i monopol, ali pritom prenosi ove pojmove u one sfere gde je to prosto neprimereno“. Veoma mi je žao, ali ovo je borba na pogrešnom mestu.

Doktrina anarho-kapitalizma ne podrazumeva slobodnu konkurenciju organizacija koje vrše agresivno nasilje za pravo da pljačkaju one koji su manje efikasni u toj oblasti. To je bliže doktrini eksteritorijalnih osiguravajućih krovova, koju zastupa Oleg Tarakanov, i koju on smatra prelaznom varijantom između minarhizma i ankapa.

Anarho-kapitalizam je pre svega pravna, a ne ekonomska doktrina, i ona tvrdi da niko nema pravo pljačkanja, i da su bilo koji nametnuti ugovori ništavni, bez obzira na status onoga ko ugovor nameće.

Ekonomska teorija samo potvrđuje ovu pravnu doktrinu, jer dokazuje da je čisto ekonomski slobodno tržište bolje od neslobodnog iz perspektive ekonomskih subjekata. A dalje Mizes kaže da je pametnom čoveku taj zaključak dovoljan da izabere slobodno tržište, a Rotbard dodaje da bi čak i ako bi se dokazalo da je određeni oblik neslobode ekonomski isplativiji, „pravi momci“ i dalje bili za slobodu. Može se odnositi prema Rotbardu kao prema friku zbog takve pristrasnosti, ali, srećom, zahvaljujući Mizesu, to je zaista neprincipijeljno.

Dakle, ankap je samo kritičko hmuckanje na račun minarhističkog državnog uređenja, kao i na račun sveta konkurentskih osiguravajućih kuća: nije loše, kaže se, ali može bolje.

Klasični liberalizam i libertarijanstvo su li isto što i to?

Liberalna čizma

Liberalizam i libertarijanstvo – dva termina sa veoma sličnim, ali oglednim sudbinama. Termin „liberalizam“ etatisti su oteli pristalicama ekonomske slobode sredinom 20. veka. I otprilike tada je termin „libertarijanstvo“ otet pristalicama ekonomske slobode od socijalista. Istina, nisam čula da su se nakon toga libertarijanski socijalisti nazivali klasičnim libertarijancima.

Klasični liberalizam u 20. veku – to su pre svega Mizes i Hajek. Oba su ubeđeni pristalice slobodnog tržišta, oba su ubeđeni protivnici kolektivizma, ali oba smatraju sasvim prihvatljivim postojanje države i vide u njoj određenu korist, a to je zaštita privatne svojine. Zbog toga se državi daje monopol na nasilje, a da ga ona ne bi primenjivala protiv građana, građani moraju imati pravo na oružje i na samoorganizaciju, pa sve do oružanog otpora vladi.

Libertarijanstvo je, zapravo, klasični liberalizam u ekonomiji plus primena istih principa u svim ostalim sferama života, pre svega u etici i pravu. Rotbard je izneo stav da monopol na nasilje protivreči principima slobodnog tržišta, a samim tim treba da bude odbacен zajedno sa državom; dalje, Nozik je precizirao da ako se država ponovo pojavi na slobodnom tržištu u okviru dobrovoljnog procesa, onda libertarijanci, po ideji, ne bi smeli imati zamerke prema njoj.

Kao rezultat toga, pored klasičnih liberala koji jednostavno govore da državu treba ograničiti, a da bi se to postiglo treba voditi političku delatnost, imamo i anarho-kapitaliste koji tvrde da se sve usluge, uključujući i zaštitu privatne svojine, odlično pružaju na slobodnom tržištu, a državu mi ne kupujemo, odnesite je – kao i minarhiste koji nisu protiv toga da država ostane, ali samo pod uslovom da se ponaša dobro, da ne iznudi poreze, već ljubazno traži donacije.

Tako otprilike vidim razlike između klasliba i libertarijanstva

Kako planirate da gradite anarho-kapitalizam? Kakav je plan akcije?

Opolchenec

Radije bih govorila ne o planu, već o strategiji delovanja. Plan je dobar kada postoji određenost: konkretan, dostižan, merljiv cilj, mogućnost da se jasno navedu sredstva, podela akcija na faze i tako dalje. Po planu je, recimo, delovao Naaljnikov štab pred izbore kada je započinjao njegovu predsedničku kampanju: do određenog roka otvoriti toliko i toliko štabova, podeliti toliko i toliko novina, prikupiti toliko i toliko novca. Strategija se razlikuje po tome što je poznat samo cilj, poznate su neke specifičnosti okruženja, neka ograničenja za primenjena sredstva – i treba razumeti kako u tim uslovima uopšte može se postići cilj. Primer strategije je „pametno glasanje“, nedavna inicijativa istog tog Naaljnikovog štaba. Cilj je srušiti Putinov režim. Strategija je u ovoj fazi – razbijanje monopola ER-a na izborima. I uz to razne argumentacije i objašnjenja detalja.

Dakle, cilj je anarho-kapitalizam, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim tržišnim odnosima, poštovanju privatne svojine, decentralizovanom ugovornom pravu, koje razume vrednost saradnje i neisplativost agresivnog nasilja.

Početna pozicija je država, odnosno stanje stvari u kojem postoje kategorije lica koja mogu nekažnjeno vršiti agresivno nasilje uz nemo tacitno odobravanje većine, i iako se pretpostavlja da su okviri tog nasilja definisani, to je prilično nejasno i promenljivo.

Strategija se sastoji u podrivanju legitimiteta države kao institucije. U relativno prosperitetnim zemljama ljudi moraju početi sa opravdavanjem zašto je država bandit, a ne pružalac dobara. U Rusiji je to već sada mnogima očigledno, ali je ipak važno učiniti opšteprihvaćenim uverenje da pokušaj pravljenja nečeg dobrog na mestu loše države predstavlja ili potpuno slep put, ili, barem, ne može biti krajnji cilj.

Da bi predstav o državi kao o poželjnom ili, barem, neizbežnom stanju civilizovanog društva prestao da bude mejnstrim, može se raditi u nekoliko pravaca, u skladu sa sopstvenim ukusima i kompetencijama:

  • razvoj i popularizacija alata koji omogućavaju funkcionisanje bez države u onim sferama u kojima ona polaga pravo na dominaciju;
  • stalno demonstriranje neuspeha države i pobeda privatne inicijative – država mora izgledati kao totalni gubitnik;
  • masovna diskreditacija glavnih mitova državne propagande – od efikasnosti demokratije do efikasnosti same propagande;
  • demonstracija neranjivosti društva pred državom, ili, barem, izuzetno male efikasnosti borbe države protiv ideologa ankapa;
  • podrivanje resursne baze države, putem izbegavanja pljačke i putem direktne privatizacije državne imovine;
  • demonstracija moralne neprihvatljivosti rada za državu, od „ne trči ispred lokomotive“ do opšte osude.
    • Izgleda da Tommy ne odobrava

Da li je moguće prodavati libertarijanstvo ljudima koji se plaše da će im roboti oteti posao i koji se nadaju DOB-u? Kako ankap može da poboljša društvo u kojem je 75-90% nezaposlenih?

…I pravda za sve

odgovara Aleksej Nefedov

Većinu libertarijanskih argumenata u vezi sa GUN izložio je u svom članku iz 2016. godine ekonomista i član LPR-a Jurij Kuznjecov. U njemu on pokazuje da zamena sistema uslovnih davanja bezuslovnim dohodkom uništava zamku stagnirajućeg siromaštva i povećava ukupnu efikasnost redistributivnog sistema smanjenjem birokratije.

Takođe, GUN i strahove neoludista dotakla je Ekaterina Šulman u jednoj od svojih emisija na Ehu Moskve. Ukazala je da masovne nezaposlenosti zbog robotizacije treba da se plaše pre svega one zemlje gde su institucije loše. Njima nema šanse za GUN, već im preti prelazak na samoodržavanje. Tako da Ekaterina Mihajlovna građanima daje jednostavan recept: više se baviti politikom kako bi ih doživljavali kao političke subjekte.

U Rusiji, s jedne strane, postoje loše institucije, a s druge strane – snažan zahtev za socijalnom zaštitom. Ako odjednom počne globalna robotizacija, kod nas će pre otvoriti još nekoliko miliona budžetskih radnih mesta, nego uvesti GUN. Budžetni radnici su previše dragoceni za obezbeđivanje administrativnog resursa na izborima i sličnih stvari.

A evo argumenata za GUN još jednog člana LPR-a, Mihaila Požarskog. GUN nije samo manje birokratije, već i zajednička pravila igre za sve, što je najvažniji deo liberalne doktrine.

Ali i Kuznjecov i Požarski ipak ostaju u okvirima minarhizma. Jedinstvena pravila igre nameću se svima, i videćemo koliko će dugo taj model moći da izdrži. Takođe, takozvani bezuslovni dohodak ipak ostaje uslovljen, jer je uslov njegove isplate posedovanje državljanstva zemlje koja je svojim građanima uspostavila GUN.

Može li ankap poboljšati društvo u kojem nezaposlenost iznosi 90%? Da, ako je nezaposlenost izazvana državnom regulacijom, a u suprotnom ljudima je spremno ponuditi posao i oni su spremni da ga prihvate. Ne, ako rad od 90% ljudi nije potreban jer im je za život dovoljno i bez toga.

Da li će postojati BOD pri ankapu? Da, ako na fazi demontaže države oni koji su uplaćivali u fond BOD odluče da nastave da se time bave na dobrovoljnoj osnovi. Da li je nešto slično verovatno? Da, ako to ne bude opterećujuće i ako donosi respekt i poštovanje. Šta uraditi da bi se približila ta svetla budućnost? Ili povećavati produktivnost svog rada, ili povećavati svoju sposobnost da iskazuje respekt i poštovanje. Strategije se mogu kombinovati.

Kako će se u okviru ankape boriti sa posledicama katastrofa i prirodnih nepogoda?

Dakle, imamo situaciju: most se srušio, kuća izgorela, rudnik se urušio, dogodio se tifun, ljudi su stradali, a Putina nema tu pored nas, i nema nikoga ko može da obeća svaku stradalu osobu po par miliona rubalja iz budžeta.

Najpouzdanije i sistemsko rešenje, na koje teoretičari ankap-a stavljaju glavni fokus, su naravno osiguravajuće kuće. Znajući da država ne postoji i da se moraju osloniti na sebe, ljudi imaju mnogo više motiva da osiguraju svoje rizike. Tako osigurani dobijaju isplate, neosigurani tuguju što su škrtili, i sve ide svojim tokom: neke osiguravajuće kuće su dostojanstveno izašle iz situacije, neke su morale hitno da uzmu nove kredite, a neke su bankrotirale, čime su pročistile tržište. Kapu se nove premije osiguranja, i to čak i više, jer je problem rizika privremeno isplivao na vrh liste prioriteta, polise je lakše prodavati, i svi kuju gvožđe dok je vruće.

Ali malo je samo platiti novac onima koji su tražili isplatu; prvo treba očistiti ruševine, evakuisati, ugasiti požar i tako dalje – kraće rečeno, zaustaviti dalje širenje nesreće. To je isplativo za osiguravajuće kuće, ali nastaje efekat besplatnog vozača: recimo, jedna kompanija započne radove, a druga neće, čime će snositi manje troškove. Logično rešenje deluje unapred unaprednje stvaranje i održavanje službi spasavanja od strane osiguravajućih kuća, sa finansiranjem, na primer, proporcionalno prodatim polisama, ili jednostavno jednako, kako se već dogovore. U suštini, to je za osiguravajuće kuće nešto poput reosiguranja rizika.

Napokon, može se desiti da pomoć bude hitno potrebna, a specijalne službe su daleko, ili su razmere nesreće takve da stručnjaci očigledno neće uspeti. U toj situaciji, naravno, u pomoć pristižu volonteri. Volonteri dolaze u pomoć ljudima čak i u Putinovoj Rusiji, sa svim njenim paternalizmom i svim opasnostima koje država predstavlja za one koji se bave krandfandingom – tako da će, u odsustvu tog faktora, situacija sa spremnošću da se pruži pomoć samo postati bolja.

Ankap nije neki novi, neviđeni društveni poredak u kojem će sve biti potpuno drugačije i u kojem nijedan stari mehanizam neće raditi. Jednostavno mentalno uklonite državu i u većini slučajeva ćete otkriti da ona ovde ili uopšte nije potrebna, ili se veoma lako može zameniti.

Putin neće doći i požar neće ugasiti

Tržni mehanizam će rešiti – a šta je sa onim ljudima koji su ceo život posvetili stvaralaštvu i umrli u siromaštvu?

Podrazumevani najupečatljiviji primer je Van Gog – ali i to je veoma relativno. Kako će tržište odlučiti o umetnosti? Naravno, može biti nepravedno što FSB-ovci zatvaraju talentovane muzičare (iako postaju popularni), može biti nepravedno što postoje provincijalni umetnici za koje niko ne zna. Reci o umetnosti u uslovima idealnog ankap-a. Kako tržište rešava pitanje umetnosti?

Jan Libertin

Sposobnost stvaranja, odnosno izmišljanja i kreiranja nečega što ranije nije postojalo, biće cenjena od strane onih kojima nedostaje ono što već postoji. Tragedija Van Goga nije u tome što je posvetio svoj život stvaralaštvu, već u tome što je njegov oblik samoizražavanja bio malo tražen među njegovim savremenicima. To je njegovo sveto pravo – da stvara ono što želi da stvara, od onoga što je stekao legitimnim putem. Ako ipak želi nekome da proda plodove svog stvaralaštva, morao bi ipak da pronađe nekoga ko će to želeti da kupi.

Karakteristika mnogih kreativnih bića je njihova nepraktičnost. Isto tako, Van Gog je tvrdio da su najgori neprijatelji umetnika prodavci slika. Stvorilac koji radi po porudžbini smatra svoju zamisao daleko važnijom i značajnijom od mišljenja naručioca. Nije iznenađujuće što to prilično često dovodi do konflikata. Stvorilac koji radi po pozivu inspiracije često uopšte ne razmišlja o tome kome bi i zašto mogao biti potreban rezultat njegovog stvaralaštva.

Ali sve ono što sam upravo napisala o stvoriocima, može se primeniti i na preduzetnika. On isto tako, umesto rada za nečijeg „ujaka“, odlazi na slobodno tržište, pretpostavljajući da će njegov proizvod biti traženiji. Kažu da se devet od deset kompanija zatvori već nakon prve godine rada, tako da tržište nije ni malo milosrdnije prema preduzetnicima nego prema umetnicima. I jedni i drugi deluju u uslovima neizvesnosti budućnosti, pretpostavljajući da bolje od drugih znaju šta ljudima treba i kako im to pružiti.

Ali, pored preduzetnika koji žele direktno da stvaraju novo, postoje ljudi koji žele da pomažu u stvaranju novog. Umetnicima pomažu mecene. Preduzetnicima inovatorima – ventilački investitori. Neko od njih je vođen željom da zaradi na probojnim projektima, smatrajući da njegov osećaj radi bolje nego u proseku na tržištu. Neko je opsednut idejom da učini svet boljim. Neko je vođen taštinom. Neko jednostavno gaji topla osećanja prema stvoriocu. Istom Van Gogu je, na primer, pomagao njegov brat Teo.

Pokušaj da se umesto privatnog mecenata organizuje državna podrška umetnicima dovodi do pojavljivanja dosadnih čudovišta poput Save pisaca SSSR-a, Save slikara SSSR-a i Save kompozitora SSSR-a. Birajući između pop umetnosti i konjunkturne umetnosti, ipak bih izabrala pop, iako bih radije uopšte ne birala između ove dve stolice, pošto je svet beskrajno raznovrsniji, a pridruživanje mejnstrimu nije nimalo neophodno.

Štaviše, tehnologije su već sada u značnoj meri poništile faktor provincijalnosti, pošto je internet globalan. Alati za monetizaciju umetnosti u okviru ankap sistemа će, u velikoj meri, biti isti kao i sada. To su eBay, Patreon, pa čak i neki DeviantArt, ukratko, ne može se sve nabrojati.

Mnogo pitanja i zabrinutosti

Pozdrav. Imam nekoliko briga u vezi sa ankapom (pre, čak i u vezi sa anarhijskim delom). Prvo, da li je anarhija moguća u pojedinačnoj državi (teritoriji)? Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Koliko dugo je to trajalo? Drugo, ako anarhijski pokret dođe do vlasti u celom svetu, da li se neće desiti da zajednice prerastu u sve poznate države, pa da će stvoriti sopstvenu biti izuzetno teško? Treće, ko će rešavati važna pitanja koja danas rešava država? Ne, ne mislim na puteve. Mislim na novac (ko će vršiti njegovu emisiju?), na emigraciju i imigraciju (da li će postojati sličnosti viznih centara, ko će se time baviti), na osnovna dokumenta (da li će postojati pasoši, ko će se baviti njihovom izdajom?), ko će se baviti ekologijom (često je radi izvlačenja najveće koristi bolje koristiti ekološki štetna sredstva, ona su prosto jeftinija)?

Kiril

Mogućnost anarhije

Već sam više puta pisala o tome da pravo koreni u ljudskim odnosima i definiše se spremnošću da se tolerišu određene ili druge radnje sa strane drugih ljudi. Da li je anarhija moguća na nekoj manje ili više izdvojanoj teritoriji? Da, ako određeni kritični broj stanovnika te teritorije nije nameravan da toleriše „arhiju“, odnosno prisilno upravljanje, oduzimanje resursa pod izgovorom vladinih potreba, i svega ostalog što prati državu.

Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Prilično su dobro dokumentovana dva prilično dugačka: Irska i Island. I tamo i tamo, umesto države, bilo je ono što bi se sada nazvalo ugovornim jurisdikcijama, gde su ljudi imali izbor kome tačno da se obrate za rešavanje konflikata, i kako tačno da koordiniraju svoje postupke.

Sada je svet postao mnogo globalizovaniji, i da bi se anarhijsko društvo osećalo sigurno, nije neophodno da živi kompaktno na određenoj teritoriji. Iako mnogi iz ličnog iskustva znaju koliko to mnogo pomaže kada te fizički okružuju ljudi sličnog duha, i kada možeš sebi da priuštiš upravo onaj stil života koji preferiraš, znajući da ćeš u okolini naći razumevanje i podršku. Tako da će težnja ka teritorijalnim zajednicama ostati, ali im nema potrebe da teže značajnom geografskom prostirenju, retko će se raditi o razmerama većim od grada.

Preobražaj društva u državu

Da li se bojim da će takvi polis(i) (reč „zajednica“ je izobličena kružnom odgovornošću koja olakšava njeno ugnjetavanje od strane spoljašnjeg agresora, zato bih radije izbegao njenu upotrebu) pretvarati u države? U uslovima globalne informacione povezanosti? U uslovima postojanja ekstrateritorijalnih društava pored teritorijalnih? Znate, to mi je sumnjivo, to je otprilike kao bojati se da će ptice ponovo postati dinosaurusi. Uslovi nisu takvi. Kratka epoha država se završava. (I, nadam se, ne moram dodatno da objašnjavam da je polis uslosno ime, dok će stvarna teritorijalna anarhistička društva samo u maloj meri podsećati na antičke uzore)

Vize

Hoće li neki polis omogućavati pristup strancima samo na poseban poziv? Da, sasvim je moguće. Ko pozove, taj je i odgovoran za pozvanog – to je jednostavan i prirodan mehanizam koji odlično funkcioniše bez ikakve države sa njenim viznim centrima i službenicima koji izdaju dozvole za ulazak.

Privatni novac

Novac u obliku kriptovaluta već sada odlično cirkuliše privatnim putem, ne vidim razlog zašto bi trebalo da prestane to da radi, pošto tehnologije to omogućavaju.

Ekologija

Ekologija je skup znanja i tehnologija koje se primenjuju za transformaciju prirode na način da čoveku u novim uslovima bude što udobnije. Shodno tome, što više ljudi živi na nekoj teritoriji, i što bogatiji žive, to je veća potražnja za ekologijom, a što manje, to je manja. Zato na teritorijama gde niko ne živi, i na koje niko ne polaga pravo, najmanji je zahtev za bilo kakvim ekološkim transformacijama. Tamo može biti bilo koja prašuma, bilo koji kombinat koji dimi nebo, ali tamo gde se pojavi potražnja za ekologijom, biće prirodni rezervat, dobro opremljen park, pogodan travnjak za ležanje na travi, cvet u saksiji ili jednostavno zidovi okrečeni u veselu zelenu boju i mače u aplikaciji na telefonu – u zavisnosti od toga u kojoj meri su elementi žive prirode traženi na konkretnom mestu.

Uslovna zajednica ljubitelja života među zelenilom u savremenom gradu