Тег: ankap

Ograničenja prava

1. Zamislimo situaciju: u bolnici iznenada počinje lokalna epidemija neke infekcije i lekari vam zabranjuju da napuštate zonu karantina. Ali time oni zapravo ograničavaju vaše pravo na slobodu kretanja. Kako rešavati ovakve situacije u okviru ankapela?

2. Takva situacija: leti je dete u automobilu, leži/sedi, plače, možda se guši zbog nedostatka vazduha i vrućine, roditelji su otišli negde obavljajući poslove i zaboravili na njega, prolaznik to vidi i razmišlja kako da postupi. Da li on ili policija mogu bez dozvole da provale u automobil, razbiju staklo, ako je automobil privatna svojina (koja je u okviru ankapela nepovrediva)?

3. Da li je moguće naneti štetu nečijoj imovini koja očigledno ugrožava druge ljude? Primeri: automobil koji je na ručnoj kočnici počeo da se kotrlja na drugi automobil, kula koja se nagnula zbog starosti i uskoro će pasti na susedne zgrade itd. Nijansa: nema kontakta sa vlasnikom imovine koja predstavlja pretnju ili nema vremena za to (automobil se kotrlja).

Odlučila sam da spojim tri slična anonimna pitanja u jedno, kako ne bih izmišljala tri slična odgovora.

U prvom slučaju se ispostavlja da ostvarivanje vašeg prava na slobodu kretanja može dovesti do značajne štete trećim licima, pa vam se predlaže da ne insistirate na njegovom ostvarivanju dok ne budete sigurni da je pretnja prošla. U drugom i trećem slučaju, nanošenje štete privatnoj svojini sprečava štetu trećem licu. U svim slučajevima, vi jednostavno stavljate pred činjenicu kršenja vaših prava.

Odakle dolaze prava? Prava dolaze iz interakcije jednih članova društva sa drugima. Neki ljudi pristaju da tolerišu određeno ponašanje drugih ljudi jer veruju da oni imaju pravo na takvo ponašanje.

Lekari veruju da imaju pravo da ograniče vaše kretanje, njima preostaje samo da ubede ostale u tome, a za to mogu koristiti različite trikove. Najočiglednije i najispravnije: kada odete u bolnicu, potpisujete ugovor u kojem su definisani različiti okviri, uključujući i situacije više sile poput karantina. Ponovo, radi sprovođenja karantina, lekarima se obično angažu stručnjaci upravo za sprovođenje zakona. Ko će to platiti? Kao što je već pomenuto u objavi o epidemijama, najočigledniji zainteresovani su osiguravajuća društva. Upravo su oni zainteresovani da epidemija bude sprečena, a obim isplata po osiguravajućim zahtevima minimizovan; radi toga se može platiti i onima koji će obezbediti karantin i onima koji su upali u karantin – kao kompenzacija za neprijatnost. Ili će osiguravajuće društvo smatrati da je opasnost mala i neće uvoditi ograničenja – to je njihov rizik.

Prolaznik veruje da ima pravo da naruši vašu privatnu imovinu i spase čoveka, njemu preostaje samo da ubedi ostale u tome. To je veoma jednostavno uraditi: drugim prolaznicima je samo potrebno pokazati spaseno dete, i pridružiće se iskrenom ogorčenju spasioca prema kretenu koji je ostavio dete u automobilu, i možda čak pomoći u potrazi za vlasnikom automobila.

Opšti principi proizilaze iz generalizacije privatne prakse. Oni dobro funkcionišu za tipične situacije i omogućavaju uštedu mentalnih napora. Kada se dva sukobljena opšta principa sudare u jednoj glavi, mentalni napor će ipak morati biti uložen. Ništa strašno, sposobnost razmišljanja će uvek biti korisna.

Šta će biti sa svetskim okeanom pod ankapom? Da li će iko imati pravo svojine nad njim?

Ašot

Upravo sada međunarodni neutralni vode predstavljaju zanimljiv prostor delimičnog ankap-a. Sami po sebi ne pripadajući ničijem vlasništvu, one omogućavaju brodu da ostane skoro potpuno eksteritorijalnim (brod se smatra teritorijom države zastave, i zato je tržište odlučilo u korist pogodnih zastava – te države imaju veliku trgovačku flotu, ponekad čak i ne brinući o izlazu na more)

Upravo zbog toga, kada na kopnu nastupi ankap, na moru će promene biti minimalne. Brod će ostati privatno vlasništvo vlasnika, riblji resursi će biti zajednički eksploatisani od strane ribolovačkih kompanija (i ako ne budu pažljivo čitali Elinor Ostrom, tržište će ih kazniti), u moreuzima će postojati povećana verovatnoća susreta sa piratima (ali protiv njih će se moći koristiti bogat alat), voda će ostati slana, u Pacifiku će velika gomila smeća ostati lokalizovana, postojeći po volji dominantnih struja.

Kako divlja riba postaje skuplja, čovečanstvo će sve više prelaziti na uzgojenu, kako plastika postaje skuplja, biće sve veća iskušenja da se izvlači iz okeana radi reciklaže, kako se populacija povećava i sisteding jeftinije, značajan deo okeana može postati teritorijalne vode novih plutajućih ostrva, a do tada je malo verovatno da će iko početi da ga deli na komadiće.

Modernim ankapima budućnost okeana, uz zadržavanje država na kopnu, vidi se otprilike ovako

Devojka je naručila sopstveno ubistvo.

Zanimljivo je razmotriti ovaj slučaj sa tačke gledišta ankap-a. Istovremeno, roditelji su protiv toga i toliko su uzrujani što je lik osuđen na 48 godina (to je pitanje o žrtvama, očigledno postoji konflikt). I još drugi tvrde da je devojku moglo se spasiti i da joj je bila potrebna psihološka pomoć.

Temu eutanazije sam već jednom prilično detaljno obrađivala. U samom ubistvu po nalogu ubijenog nema ničeg kriminalnog, ali da bi se dokazao dobrovoljni karakter dogovora i pravna sposobnost naručioca, poželjno je izvršiti određene pravne procedure. Prema okolnostima razmatranog slučaja, jasno je samo to da nalog zaista jeste postojao, ali svest o radnjama ostaje nedokazana.

Naravno, u odsustvu države, devojci bi bilo mnogo jednostavnije da ode u kliniku u pratnji notara, kako bi on zabeležio njenu jasno izraženu nameru i rezultate pregleda psihologa koji potvrđuje da je pri svojem razumom i zdrave volje, nakon čega bi od lekara dobila svoju smrtonosnu injekciju heroina i mirno umrla sa blaženim osmehom na licu. Ako se prognoza iz pesme da će pod ankap-om verovatno uopšte ne morati da se umire ne ispuni, ja lično planiram da u dubokoj starosti okončam svoj život upravo na taj način.

U razmatranom slučaju je previše okolnosti koje je veoma teško zamisliti kada je svuda ankap i nema nikakvih zabrana za eutanaziju. Počeću da izmišljam kako bi se to moglo desiti, a vi ćete u odgovoru tvrditi da je ankap čisto ljudozverstvo, pa idite dođavola.

Pa, nema nikakve potrebe angažovati prvog čoveka sa ulice kada postoje lekari. Nema nikakve potrebe skrivati činjenicu ubistva ako se sve desilo prema ugovoru i to se može lako potvrditi. I, konačno, roditelji nemaju nikakvo pravo da traže osvetu savesnom izvršiocu pravno besprekornog ugovora.

A ako želite da razmotrim baš taj slučaj na koji je dat link, kada je sve oko toga još uvek država, ali vam je iz nekog razloga važno moje nebitno mišljenje, onda u redu. Smatram da je izvršilac ubistva kreten koji nije skrenuo sa te klizave teme, iako je imao sve prilike za to. Ako je njegom motivala radoznalost, onda bih se plašila takvih radoznalaca, jer ko zna šta će sledeći put odlučiti da istražuje nožem u mojim crevima. Ako je smatrao da su takve stvari veoma romantične, onda je mogao da uzme drugu dozu heroina, pa bi to bilo dvostruko samoubistvo, u lepom japanskom stilu. Ako su mu jednostavno bili potrebni novac, postoji mnoštvo mnogo etičnijih načina za zaradu. Ipak, to sve, naravno, nije razlog za zatvor na pola veka, bilo bi sasvim dovoljno društveno koristan rad u morgu.

Ne želim naturalističke slike, biće samo lepa devojka u šumi!

Kako se prelazak na ankap može ostvariti političkim metodama?

Objašnjava Bitarh

Ljudi često pitaju kako se može izgraditi libertarijansko društvo, doći na vlast kroz izbore. Neću se detaljno zadržavati na tome može li uopšte libertarijanska partija doći na vlast kroz izbore, jer je to najslabija tačka cele ideje.

Koje opcije izgradnje libertarijanskog društva može izabrati donosilac odluka? Mihail Svetov ih često pominje u svojim predavanjima, pa ću pokušati da ih objasnim razumljivim jezikom i navedem svoje komentare.

1) Federalizacija. Mihail stalno hvali SAD i Švajcarsku zbog njihovog modela uređenja zemlje, podsećajući da je RF takođe de jure federacija (ali ne i faktički — zbog kršenja ustavom od strane prve ličnosti države). U ovom slučaju bi bilo moguće testirati različite modele libertarijanizma u različitim regionima i prenositi najbolje prakse iz jednog u drugi. Prednost ovog pristupa je u tome što će se, u slučaju greške, posledice ograničiti na jedan region, a ne proširiti na celu zemlju.

2) Homstejd (homestead). Ideja je pozajmljena iz istorije naseljavanja SAD, kada su doseljenici iz Evrope zauzimali neiskorišćene zemlje, a potom je vlada priznavala njihovo pravo vlasništva nad tim parcelama. Svetov predlaže da se na taj način rasporede nenaseljene teritorije Sibira i Dalekog istoka, dajući doseljenicima pravo autonomije, kao da kolonizuju Mars (odnosno, mogućnost eksperimentisanja sa različitim libertarijanskim modelima). Uspešne prakse iz ovih regiona bi se kasnije mogle postepeno prenositi na glavni deo zemlje. Ipak, sudeći po komentarima na ovu ideju, ljudi nisu previše željni selidbi u regione sa tako surovom klimom i potpunim odsustvom infrastrukture.

3) Minarhijizam. Sprovođen je postepeni prelazak ka ankapu kroz postepeno smanjenje funkcija države u celoj zemlji odjednom (kao da je RF unitarna država, što de fakto jeste sada). Svetov misli upravo na taj put kada sebe naziva „prisiljenim minarhijistom“. Ovde se odmah postavlja pitanje održivosti minarhijizma kao takvog, koji dodatno biva pojačan centralizacijom vlasti. Neka jedna neuspešna reforma lako može izazvati bes naroda i okončati boravak donosioca odluka na vlasti, što će potom dugo stvarati negativnu sliku cele libertarijanske ideje u očima običnih ljudi.

Lično bih predložio drugu opciju — federalizaciju zemlje (samo poštujte trenutni Ustav RF, u njemu to već postoji) i kreiranje konkurentskih ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija u okviru regiona koji su odobrili eksperiment na referendumu. Kako se model bude doterivao i kako se budu uklanjale „skrivene opasnosti“, moglo bi se proširiti geografski, postepeno čineći celu Rusiju libertarijanskom.

Od sebe želim da dodam na poslednji pasus, da je ekstrateritorijalna jurisdikcija upravo ekstrateritorijalna da ne bi bila ograničena nekom uskom listom regiona. Danas u svetu postoji jedna ekstrateritorijalna jurisdikcija – jurisdikcija Sjedinjenih Američkih Država. Ovom državi je svejedno na čijoj se teritoriji nalazi njihov građanin, oni nastavljaju da vrše svoju jurisdikciju nad njim. Ali ona, naravno, nije ugovorna.

Zamislimo da je neki lud vlasnik zemljišta u gradu okačio poster džinovske veličine sa, recimo, erotičkim motivima.

Iz razloga zdravog razuma, za takav izpust bilo bi ispravno i pravedno odmah kazniti, a plakat naterati da se skine. Pod državom bi se to i desilo. A šta bi bilo pod ankapom?

Anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0.0005 BTC)

Pre svega, želim da se izvinim što nisam odmah primetila donaciju uplaćenu u četvrtak, pa zato odgovaram tek sada. Potrudiću se da u budućnosti ne razočaram.

Pod državom mi, zapravo, stalno viđamo ogromne slike erotičkog karaktera, raspoređene po gradu na najvidljivijim mestima, od reklamnih tabli usred trotoara, do bilborda i banera preko celog zida višespratnice. Na slici je obično neka minimalistički odevena devojka koja uživa osvežavajući se nekom koka-kolom ili proverava koliko je udobno sedeti na haubi sportskog automobila. Ne znam kako je feministkinjama, ali meni se takva reklama dopada, naročito sada, jer me podseća na leto.

Ako sutra istraživanja marketologa u fokus-grupama pokažu da prodaju proizvoda može povećati reklama homoerotičkog karaktera, ili scene nasilja, ili nešto slično u tom duhu, onda ćemo ili ubrzo videti i radosno pozdraviti sveže reklamne slike, ili će tome prethoditi lobistički rad za dobijanje dozvole od države za prikazivanje takvih stvari, ako ih država trenutno direktno zabranjuje.

Ali vaše pitanje se, suštinski, malo više odnosilo na nešto drugo. Šta ako je neko odlučio da postavi ne reklamu, već sliku očigledno odvratnog karaktera, koja ne poziva ništa da se kupi, već samo izaziva gađenje? Pod državom, čak i ako važeći zakoni ne predviđaju zabranu za takve stvari, slika može biti uklonjena običnim nalogom nekog organa reda, ili, u slučaju da je reč o civilizovanoj državi, postoji šansa za uspeh privatne tužbe.

Prilično davno sam već pisala o nekim mogućnostima za harmonizaciju gradskog okruženja pod ankapom, sada ću razmotriti malo drugi aspekt.

U odsustvu države, skandalozna slika će se razvijati sve dok je vlasnik spreman da troši na to. Neko će organizovati proteste, pozivati na bojkot, neko će pokušati da otkupi zgradu u cilju uništenja slike, neko će se (apsolutna većina!) ograničiti na svađe na internetu, neko će čak rizikovati da zasipa vlasnika objekta jajima – a neko će izbaciti suvenire i početi da slavi novi simbol grada. Šta ako, magnet sa Ajfelovim tornjem, za koji se smatralo odvratno ružnim i zahtevalo se da se sruši početkom 20. veka! Nije kao magnet sa našom gradskom sranjem i pičkom! Proći neće mnogo vremena, i bez ovog spomenika grad više neće moći da se zamisli. Slobodno tržište je uvek eklektično, i nigde u oflajnu se to ne manifestuje toliko jasno kao u izgledu gradova.

Kako bi se u okviru ankapizma mogao regulisati problem zagađenja Zemljine orbite svemirskim smećem? Jer na svemir se ne može uspostaviti privatno vlasništvo.

anonimno pitanje

Postoji Zemlja. Oko Zemlje se nalazi neki zemljoliki prostor, u koji ljudi redovno šalju satelite. Satelit može prestati da funkcioniše sam od sebe ili može onesposobiti drugi satelit, kako kao rezultat namernih komandi vlasnika, tako i kao rezultat mnoštva nepredvidivih prirodnih faktora.

Prema kojim pravilima bi interakcija zainteresovanih strana u ovoj sferi mogla da se odvija u okviru ankap-a? Suštinski, otprilike po istim kao i sada. Pravni okviri u kojima se odvija imovinska sporazv oko satelita i njihovog međusobnog uticaja već sada u velikoj meri odgovaraju principima slobodnog tržišta: subjekti su ravnopravni i deluju na osnovu jasno definisanih sporazuma.

Kakva će biti reakcija sada na to da neko počne svesno da obara tuđe satelite? Strane oštećene će pokušati da dokažu taj čin, široka zajednica potencijalno uključenih u konflikt takođe je zainteresovana za takvu istragu, a dalje su svi zainteresovani da agresoru oduzmu mogućnost da nastavi napade, kao i da naplate odštetu u korist oštećenih strana.

Dakle, sa prelaskom na ankap na Zemlji, u svemiru se malo toga suštinski menja. Osim što su sada delovi geostacionarne orbite podeljeni između država na osnovu geografskih kriterijuma, kada ne bi bilo država, tamo bi važili neki drugi sporazumi između igrača u svemirskoj industriji. Možda jednostavan princip homsteada.

U redu. Prošlo je dosta vremena, na orbiti se nakupilo gomila smeća, kako će tržište rešiti problem? Uopšte, ono što je nekome smeće, drugima je dragocen resurs. Neko je već platio da pošalje masu na orbitu. Pojavljuje se iskušenje da se koriste materijali koje je neko već podigao, umesto da se svoje podiže na orbitu. Za sada je to komercijalno neefikasno. Što je više smeća na orbiti, to je potrebno manje troškova za dobijanje sirovina iz svemirskog smeća u poređenju sa lansiranjem.

Naposletku, treba napomenuti da se nakupljanje smeća dešava samo na dovoljno visokim orbitama, dok na niskim smeće ubrzo samo ode sa orbite i bezbedno izgori u gustim slojevima atmosfere. Tako da je za niske orbite pre relevantno produžavanje radnog veka satelita, nego nakupljanje onih satelita koji su već postali smeće.

Dakle, u svemirskoj industriji se mogu videti svi pristupi koje je čovečanstvo razvilo u borbi protiv problema smeća: povećanje radnog veka proizvoda, manje stvaranja smeća, prerada smeća.

Kako se odnosiš prema anarho-komunizmu?

Madame likiliki

Prvi put sam saznala da postoje takvi ljudi, 2014. godine, upoznala sam ih na antimilitaresnom mitingu. Stvara se osećaj da su njihovi najbolji dani prošli i da polako migriraju u ankap.

Određena aproksimacija ankoma se dostiže kada praktično cela korpa tipičnih potrošačkih dobara, usled rasta produktivnosti rada, izgubi svojstvo retkosti. Kliknem na robota, on se baci kao brzi tenuk i donese pivo. Nema smisla posedovati nešto što je opšte dostupno.

Sve vrste kraft proizvoda se sasvim mogu praviti radi samoizražavanja. Administracija društva je minimalna. A projekti koji zahtevaju resurse koji ostaju retki, ostaju u nadležnosti biznisa, ali većini ljudi je to potpuno neinteresantno, oni imaju svakodnevnu izobilje i totalni legalajz. Dakle, ako ova verzija ankapa izgleda kao ankom i zvuči kao ankom, zašto je ne nazvati ankom.

Kako će stajati stvari sa abortusima uz ankap?

анонимный вопрос

Već sam odgovorila na pitanje o opravdanosti abortusa sa stanovišta libertarijanizma, ali je sada tema malo drugačija.

Uprkos tome što većina libertarijanaca ne vidi ništa osuđujuće niti što zahteva kaznu u tome što žena izvrši abortus, abortusa u društvu dominirajućeg anarho-kapitalizma bi očigledno bilo znatno manje nego sada.

Sve je veoma jednostavno. Abortus za ženu nije dobro. To je uvek neko prisilno zlo na koje žena pristaje jer smatra da je nastavak trudnoće još veće zlo. Ali u ankapu ona će imati mnogo više alternativa abortusu.

Sudite sami. Može se postaviti oglas da se nosi dete, okvirni termin porođaja tada i tada, i da je žena spremna da proda pravo na starateljstvo i svoj odricanje od roditeljskih prava. Može se, naravno, ovaj oglas formulisati pomoću različitih eufemizama, ali suština će biti otprilike ista: spremna sam da podnesem trudnoću i porođaj ako budem sigurna da će se moji problemi završiti time, iako bih volela i kompenzaciju za prenete troškove.

Naravno, ugovor o komercijalnom surogat materinstvu može se sklopiti i sada, iako je u nizu zemalja ova praksa zakonski kažnjiva. Ali čak i tamo gde je to legalno, tema je povezana sa gomilom regulacija, što značajno povećava troškove procedure, a to znači da će mnoge žene ipak preferirati abortus kao nešto sigurnije i manje naporno. Pogotovo zato što je sređivanje papira dug proces, a što se abortus brže obavi, to je manje štete organizmu žene.

Konačno, postoje i medicinski razlozi za abortus, kada trudnoća ugrožava život majke ili kada je dokazano da je dete nosilac nasledne bolesti. Uklanjanje bioetičkih barijera za istraživanja može donekle ubrzati rešavanje problema i u ovoj oblasti u poređenju sa trenutnom stvarnošću, ali to je već pogađanje.

Slika je blagoslovena, kao brošure Jehovinih svedoka. Izaberi ankap, spasi decu!

U čijem interesu, pored roditelja, sprovoditi istraživanja o genetskoj modifikaciji ljudi radi povećanja njihovih sposobnosti?

Jer ove investicije možda neće biti isplaćene dobijanjem kvalifikovane radne snage u budućnosti — ako osoba ne bude želela da radi za kompaniju koja ju je „stvorila“.

Zaista, zanimljiva tema. Jedan subjekt ulaže sredstva i napore kako bi stvorio drugog subjekta, pri čemu stvoreni subjekt nema nikakav dug prema tvorcu, osim možda moralnog. Postavlja se pitanje: šta će zapravo primorati tvorca da ulaže resurse u svoje stvaranje?

Pri tome, vi nekako ne sumnjate da sa roditeljima problema neće biti, oni će nesumnjivo biti zainteresovani da ulažu u stvaranje naprednijih dece iz njihove perspektive. A zašto, zapravo?

Evo, ja, recimo, razmišljam o detetu i čitam cenovnik genetskih modifikacija koje se mogu uneti. Ukloniti predispoziciju za rak i aids? Naravno, uzimam, to je mnogo pouzdanije od zdravstvenog osiguranja, a košta, ako se rasporedi na životni vek, mnogo je jeftinije. Čistimo nasledne bolesti. Treba li? Naravno. Sklonost ka gojaznosti? Verovatno ću korigovati, i to će se isplatiti. Visina? Boja očiju? A zašto? Pa, samo ako te postavke idu u opštem paketu, jer svaki roditelj neće posebno kupovati te modifikacije.

Drugim rečima, roditelji će prvenstveno biti zainteresovani za one modifikacije koje će uštedeti njihove, roditeljske, troškove održavanja deteta. Drugo u redu — one koje u perspektivi mogu povećati šanse deteta za uspeh u životu, iako nikada ne možete pogoditi šta će imati tržišnu potražnju. Na kraju — sva neka stvar koja zavisi od ukusa.

Zašto uopšte roditelj dobija dete i ulaže u njega? Radi dobijanja radosti iz procesa vaspitanja i zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Dete je kreativni projekat koji, kako se ne zna, može doneti i komercijalni uspeh.

Može li sličan kreativni projekat pokrenuti, na primer, ne roditelj, već velika kompanija? Zašto da ne, ali motivacija tvoraca kompanije će pritom biti ista: dobiti maksimum zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Pri tome, da bi slobodni ljudi, koje proizvodi ova kompanija, donosili i neku novčanu dobit, potrebno je da to rade dobrovoljno. Dakle, treba u njima vaspitati lojalnost.

Ako se uda u to pronaći gen slepe ljubavi, možda će se problem lojalnosti tako moći rešiti. Ali iz nekog razloga imam ozbiljnu sumnju da će se taj gen ispostaviti da je povezan sa genima odgovornim za intelektualni razvoj, što znači da će životni uspeh takvog deteta generalno biti mali (naročito jer kombinat za proizvodnju dece teško može svakom maturantu dati značajan početni kapital).

Fantazije o uzgajanju kompetentnih specijalista sa kasnijim prisilnim zadržavanjem u ropstvu, molim vas, ostavite komunistima, mi ovde razmatramo ankap, a ankap je samopripadnost.

Dakle, ako govorimo o tržišnim modelima za ovakva preduzeća, radije bih predložila da se pogledalo u pravcu sadašnjih privatnih škola i univerziteta. Tamo talentovani učenik isto tako može dospeti u školu besplatno, pa čak i imati stipendiju, a ustanova se finansira putem endaument fonda. Novac u fond potpuno dobrovoljno unose bivši učenici koji su uspeli u životu. Razlika u našem slučaju će biti samo u tome što talentovanu decu u početku ne traže, već ih proizvode.

Čini mi se da je to sasvim simpatična budućnost u kojoj su deca pretežno željena, i mnogo će manje razočarati one koji su u njih investirali.

Slatki mališani, ali u ankapu to ne funkcioniše tako

Čime je ankapistička utopija bolja od socijalističke?

Istražujući libertarijanstvo, nikada nisam razumeo čemu je idealni model društvenog uređenja „ancap“ bolji od nekih socijalističkih utopija iz 18-19. veka.

U utopijama su hipotetski ljudi sa drugačijim moralom — slobodni, jednaki, srećni, uvek spremni da pomognu jedni drugima. Za istinite se uzimaju niz očigledno fantastičnih uslova u modernim realnostima, a jasne programa prelaska u takvo divno društvo nema.

Kod vas je otprilike isto, ali postoji eksploatacija, ekonomska zavisnost i ostalo. Za istinite su prihvaćene niz prilično upitnih pretpostavki — o NAP-u, o tome da će iz slobodne konkurencije likova sa pištoljima izaći nešto slično sitoj potrošačkoj kulturi, o neophodnosti uveriti ljude u nepostojanje „kolektivnih subjekata“.

Programa prelaska u „bolji“ društveni poredak nema (podsećam da su karikaturalna masovna kulturna predstavljanja o levima kao o ljubiteljima masovnih pucnina proistekla,
prvo iz propagande ere Hladnog rata, a drugo iz prakse izgradnje industrijskog društva u Rusiji).

Zašto preferirati nehumane ancap fantazije u odnosu na humane utopijske fantazije ljudi iz 18-19. veka?

Vasily Vasilyev

Uf. Pa, hajde da pokušam da odgovorim.

Zašto odabrati baš utopiju anarhokapitalizma? Ona za realizaciju ne zahteva pojavu nekog posebnog humanog novog čoveka, spremna je da radi sa bilo kakvom početnom situacijom, brzo i garantovano čini život ljudi bogatijim i blagostojnijim nego što je bio na početku. I, što je veoma važno, to je lako proverljivo u praksi.

Pretpostavimo da imamo Somaliju. Zemlju razorenu socijalističkom diktaturom i brojnim ratovima. Država se ukida. Ljudi počinju da organizuju svoj život samostalno. Imaju veoma kratak horizont planiranja, tako da su potpuno spremni da dobiju resurse od komšija putem direktnog nasilja. To znači da moraju trošiti velike resurse na samoodbranu. Kvartovi se pune kontrolnim punktovima, a kretanje je neophodno uz konvoje. Došao je Hobbes i poslovno šeta. Dakle, šta je ovde kod vas? Rat svih protiv svih? Bravo, momci. A ko je to ovde kod nas ko ne ratuje? Hajde, dođavola, odmah u rat!

Dobro, poslednja ratna konzerva mesa će uskoro biti iscrpljena, nešto se mora jesti, ali ni od komšija nema šta ozbiljno uzeti. Pre ili kasnije moraćemo da se raširiamo u uglove i skrenemo deo ljudi sa uzbudljivog procesa pucanja u bližnje iz zasede na vođenje dosadnog i banalnog domaćinstva. I eto, neko već pase stoku, neko uzgaja povrće, neko drži benzinsku pumpu, neko održava mobilnu mrežu i internet, a neko se bavi piratstvom. Različitost početnih uslova (jedni imaju more pored sebe, drugi savanu) dovodi do podele rada. Podela rada donosi trgovinu. Trgovina donosi mir. Mir donosi povećanje horizonta planiranja. Elegantni plodovi taktičkog razmišljanja odlaze u prošlost. Jučerašnji hrabri ratnik danas vozi turiste na safari, jer je to profitabilnije nego organizovati safari nad turistima. Jučerašnji pirat danas mirno peca i vozi ronioce, jer je dosta, dovoljno se ratovao. A njegove piratske priče mu donose plus na harizmu i velikodušne bakšiše. Hobbes tiho plače na plaži: njegov omiljeni Leviatan nikada nije izašao iz mora zbog nedostatka potražnje.

Šta može da spreči ovaj raznobojni scenario? Prvo, postupci komšija koji uporno žele da instaliraju državu na ovoj teritoriji. Za sada se društvo opire takvim pokušajima, ali se na to troše snage, i put ka ankapu se ispostavlja trnovitijim. Drugo, davne i uzvišene tradicije preraspodela. Malo se uzdigneš – moraš da podeliš sa saborcima iz klana. Oni su ti pokrivali leđa u ratu, a i uopšte nema šta da se ističeš. Vremenom će ova tradicija izrasti u osiguravajuća društva i razne fondove uzajamne pomoći koji deluju na dobrovoljnoj osnovi, ali u početku, prosto zbog siromaštva, takva preraspodela će značajno kočiti razvoj institucije privatnog vlasništva.

Ankap će se uspostaviti tim lakše što je teže voditi prirodno gospodarstvo na teritoriji oslobođenoj od države. Ako su svi resursi za preživljavanje tu pored vas, zašto trgovati sa komšijama? Od komšija treba pucati, oni su neprijatelji, dolaze da nam oduzmu pivo i žene. Tako da se u džunglama Amazonije ankap još dugo neće videti ni bez države, ali tamo gde su uslovi života raznovrsniji – gde bi on drugde otišao?

A šta je loše kod socijalističkih utopija? To što do njih nema prirodnog prelaza, neophodna je neizbežno revolucija koja će silom uspostavljati slobodu, jednakost i bratstvo, čak i ako je to bez masovnih pucanja – Francuzi su sasvim dobro izdržali sa giljotinom.

Izgledaju kao divljaci – a trigger control je prisutan