Hm. Objasni kako planirate da proverite istinitost ugovora, da je on postojao, ako nema nikakvih očiglednih dokaza za to (ni ljudi, ni audio ili video zapisa)? Ili kako ćete dokazati da oni nisu falsifikovani (na primer, mejl)?
Usni ugovor
Za nijedan događaj iz prošlosti ne može se reći da se zaista dogodio sa stopercentnim garantovanjem, čak i ako je reč o prirodnim fenomenima, a da ne govorimo o ljudskim aktivnostima.
Takozvani zakoni prirode su opšti principi izvedeni iz posmatranja na osnovu nepotpune indukcije. Bilo koji dokument je mogao biti sastavljen i potpisan retroaktivno, ili falsifikovan na drugi način. Svedočenja su sistematski lažna. Novčanice se falsifikuju. Čak ni svemoćni blockchain ne može u potpunosti garantovati da vas neće prevariti prilikom prenosa novca na vaš novčanik.
Dakle, potpisi na ugovoru, gomila svedoka, snimci video kamera, zakletva na ustav i tako dalje – to su samo neki dodatni argumenti koji se navode kako bi sudija pov相信: da se određeni događaj u prošlosti desio. Nakon čega sudija donosi odluku: ja, taj i taj, ulogu svoju reputaciju i tvrdim da se taj i taj događaj desio, i iz toga izvlačim sledeće zaključke.
I ako nemate ni potpisan ugovor, ni svedoke sporazuma, ali je poznato da do sada niste davali povoda da se posumnja u vaše reči, i da ste u ovom slučaju postupali kao da je ugovor zaključen, to jest da postoji velika verovatnoća da će sudija pov相信 vašu tvrdnju o činjenici zaključenja usnog ugovora i doneti odluku u vašu korist.
Da, dopuštam da u okviru nekog državnog zakonodavnog sistema sudiji može biti izričito zabranjeno da smatra istinitim transakcije koje nisu overene po propisima koje je odredila država. Ali kada pitate kako mi planiramo da postupimo u odsustvu pouzdanih dokaza, može se pretpostaviti da se pitanje ipak postavlja u vezi sa ankapom.
U ovom trenutku u oblasti kontrole kvaliteta proizvoda, kao i svuda gde država bilo šta kontroliše, prisutno je više pozorište bezbednosti nego stvarna zaštita. Videći sertifikat još jednog „bla-bla-nadzora“ o tome da je proizvod prošao proveru, krajnji potrošač nikada ne zna: možda je proizvod zaista temeljno proveren, možda je proveren površno, možda je sertifikat falsifikovan, a možda je kupljen. Reputacija tela koje izdaje sertifikate može biti koliko god niska, ali proizvođač će i dalje biti obavezan da ide pred njega na poklon i dobija papire ako radi legalno. Tako da se prinudna državna sertifikacija kvaliteta uvek prilično brzo izроди u fikciju, koja, međutim, košta nekog novca, i potrošač će taj novac u potpunosti platiti.
U odsustvu prinudne kontrole kvaliteta, klijent od početka nema nikakvo poverenje prema proizvođaču robe. Do čega to dovodi? Najelementarnija provera kvaliteta robe, koja se trenutno pojavljuje na svakoj pijaci: pre kupovine, potrošač isprobava robu. To je fenomen relativno siromašnog tržišta, kada nijedni skuplji načini kontrole nisu pristupačni ni prodavcu ni kupcu.
Kako raste blagostanje i pojavljuju se složeniji proizvodi, pojavljuje se i potražnja za sofisticiranijom kontrolom, na primer, hemijskom analizom i drugim instrumentalnim istraživanjima. Šta znači „pojavljuje se potražnja“? Ljudi počinju da se pitaju koliko se cifre i reči na pakovanju poklapaju sa istinom. Dalje, na primer, neki videobloger (za sada je to češće televizija, ali mi posmatramo čisti ancap) sprovede istraživanje i na osnovu njegove demonstracije zabavi se publika. Potom prodavnica može pozvati se na to istraživanje, govoreći da je njihova roba sasvim ispravna. Pored toga, mogu se pojaviti udruženja potrošača, udruženja proizvođača (i njima je takođe neispećajivo da neko na sranje lepi etikete „kobasica“ pa ljudi misle da je svaka kobasica sranje), osiguravajuće kuće koje teoretičari ancapa stalno pominju – reč je o tome da će se na zadovoljavanju tržišne potražnje za proverom kvaliteta robe naći mnogo onih koji žele da zarade.
Stanovnici stambenog kompleksa „Pravij bereg“ u Himkinu su ogorčeni jer je investitor namerno nagurao stare automobile u dvorište kako bi popunio sva parking mesta. Kao alternativu, ljudi su primorani da kupuju mesta u podzemnoj garaži, čija cena počinje od 800 hiljada. Kako se ovaj problem može rešiti uz ankap?
Dmitrij
Ono što ste opisali je varijanta tragedije zajednice, gde nedovoljno jasna prava vlasništva dovode do toga da je svakome isplativije da eksploatiše zajedničku resurs što intenzivnije mogu, što dovodi do njegove brze degradacije.
Kao što se iz uvoda može lako pogoditi, najjednostavniji recept sastoji se upravo u jasnijem definisanju prava vlasništva, za šta je ankap prilično dobar. Hajde da razradimo detalje.
Šta imamo sada? Investitor dobija dozvolu od opštine da izgradi zgradu, nekako se dogovori sa prethodnim vlasnicima zemljišta, izgradi zgradu, proda stanove i podzemna parking mesta, ali nema pravo da stupi u posed nad zemljištem; zemljište ispod zgrade i pored zgrade je kolektivno vlasništvo stanara, jer je država tako odlučila.
Kako stanari koji žele da se parkiraju pored zgrade, a ne žele da kupuju skupo podzemno parking mesto od investitora, mogu da odbrane to pravo u trenutnoj situaciji? Moraće da organizuju stambno zajednicu (TSŽ) i ovlašćenje je istom da uvede plaćeni parking pored zgrade, za šta na opštoj skupštini stanara mora glasati određeni broj vlasnika stanova koji poseduju najmanje polovinu ukupnog stambenog kvadrata. Nakon toga, investitoru će biti neisplativo da zauzima plaćeni parking pored zgrade svojim automobilima, pa će razmatrati druge načine monetizacije svoje neprodate imovine, na primer, da mesta takođe izdaje u zakup, umesto da ih prodaje.
Šema nije loša, ali je organizaciono veoma složena, a i kao rezultat njenog primenjivanja, vlasnici automobila će biti primorani da troše novac na zakup parkinga, što očigledno nije ono što bi želeli, jer je mnogo prijatnije koristiti resurs besplatno.
Kod ankapa ne postoji spoljni regulator koji zahteva da zemljište ispod kuće pripada vlasnicima stanova, pa će izvođač biti zainteresovan da ga zadrži za sebe, a stanarima iznajmljuje i stanove i sva vrste parking mesta. Ili, kao varijanta, da prodaje stanove, a parking mesta iznajmljuje. Ili da prodaje stanove i podzemni parking, a nadzemni iznajmljuje. Ili da uopšte ne pravi jednu od vrsta parkinga.
Fanati ovakvog oblika, kao što su stambene zajednice, moći će ili da kupuju zemljište i grade kuću zajednički, ili da kupuju stanove od izvođača zajedno sa zemljištem, ako on to bude želeo.
Bilo kako bilo, u odsustvu spoljnog regulatora koji nastupa u ulozi sila nepredviđene, ljudi neće morati da izvode čudne i neprirodne izbegavajući manevri, kada se sopstveni interesi mogu zahtevati i braniti direktno.
Поскольку я уже отвечала на схожие вопросы, теперь для разнообразия на него отвечает Битарх. Если вы считаете, что ваше понимание идеологии анкапа достаточно стройное, можете также попробовать ответить на какой-нибудь из вопросов публики, и если ответ мне покажется стоящим, он будет опубликован.
Na početku treba pomenuti snažno preuveličavanje značaja nuklearnog oružja (NO) u savremenom svetu. Razvojem tehnologije i pojavom visokopreciznog oružja (krilaštih raketa, operativno-taktičkih raketa, napadnih dronova) i varijanti njegovog skrivenog baziranja na teritoriji potencijalnog neprijatelja (na primer, Club-K), pojavljuje se mogućnost nanošenja neprihvatljive štete vladajućim elitama bez upotrebe NO. Mogućnosti ovakvih sistema će samo rasti sa razvojem tehnologije — uskoro treba očekivati pojavu dronova-ornitoptera (izgledaju i lete kao obične ptice, mašući krilima, obmanjujući PVO), raketa i dronova sa veštačkom inteligencijom (ne treba se plašiti terminatora, to će u principu biti obične rakete, ali sa veštačkom inteligencijom u sistemu navođenja za rad u uslovima ometanja komunikacionog kanala sredstvima elektronskog ratovanja), kao i ne nuklearnog elektromagnetnog (EMP) oružja.
Razmišljajući o libertarijanskom društvu, vredi pomenuti njegovu glavnu razliku od države sa teritorijalnim monopolom — članovi različitih zajednica (KJ) živeće veoma blizu jedni drugima, pa će upotreba NJ u skladu sa tim dovesti do uništenja sopstvenih građana KJ-agresora. Naravno, to će imati neprihvatljive posledice po vladajuću elitu napadajuće strane, što rizik svesne upotrebe NJ praktično svodi na nulu!
Ostaje samo rizik upotrebe nuklearnog oružja od strane iracionalnih subjekata — religijskih i političkih fanatika, ludih ljudi, ljudi koji su „povređeni u odnosu na ceo svet“. Shodno tome, pretežni deo društva će biti zainteresovan da se nuklearno oružje ne širi svetom, a da se postojeće uništava (to će se dogoditi samo od sebe ako se ne proizvode nove borbene glave, jer nuklearno oružje ima ograničen rok trajanja).
Kako uopšte može biti implementiran mehanizam neširenja nuklearnog oružja kod ankapije? Ovaj problem se rešava veoma jednostavno, primer već postoji danas u obliku samoregulacije proizvođača komponenti za hobi rakete u SAD. Verovatno ćete biti veoma iznenađeni, ali u SAD vlada ne reguliše izradu hobi (samodeljenih) raketa čije dimenzije mogu sasvim uporediti sa Iskander balističkom raketom. Razumljivo je da niko ne može sam da napravi sve komponente za ozbiljnu raketu i biće primoran da kupuje gotove module. Proizvođači ove tehnike pripadaju samoregulirajućim organizacijama, kao što je Tripoli Rocketry Association, koja vrši proveru modelara raketa u pogledu poznavanja osnova bezbednosti i proverava njihovu psihičku stabilnost. Ako osoba nema ovu akreditaciju, neće joj prodati komponente za raketu (primetite, to je bez ikakvog prisiljavanja od strane države). Mislim da će kod ankapije biti nešto slično u vezi sa komponentama nuklearnog oružja.
Na primer, pasoš, smrtni list i ostalo. Hoće li ih izdavati, i ako da, koja organizacija, a ako ne, šta će ih zameniti?
Verovatno, ako će istoriju čovečanstva pričati neki IT stručnjak, cela ona će se svoditi na to ko je kome i kako izdavao sertifikate…
Sve komunikacije u manje ili više složenom društvu neizbežno udaraju u problem poverenja. Prenos informacija od čvora do čvora odvija se preko nezaštićenih kanala uz korišćenje nepoznatog broja posrednika. Natasha Rostova, koja se spotakla pri izlasku iz kočije, nakon niza prepričavanja pretvara se u Nikolaja Vasiljeviča Gogolja koji sedi na grani. Iz nepostojanja se pojavljuje poručnik Kiže. Orwell piše iz Španije o tome kako se izveštaji o ratu sastavljaju bez ikakve veze sa stvarnim događajima. Kineski vojni komandanti za izveštavanje koriste tela sopstvenih seljaka jer je to lakše nego pobediti u bitkama sa stvarnim neprijateljem. Ruski FSB agenti ponavljaju podvige kineskih vojnih komandanta. I sve se to zove problem vizantijskih generala – što nam, kao što se može pretpostaviti, govori da i u Istočnom Rimskom carstvu nije bilo baš lako sa pouzdanošću podataka.
Država problem vizantijskih generala rešava kroz stvaranje procedura unakrsne provere podataka, dupliranje komunikacionih kanala i slične mere. Ipak, veoma često nailazimo na epizode kada je migrant u EU imao četrnaest ličnih karata i po svakoj dobijao pomoć, ili obrnuto, kada je ruski penzioner nekoliko meseci dokazivao državi da nije umro, kao što piše u dokumentima, i da mu penzija i dalje pripada, ili kada Petrov i Boširov ispostave da su Čepiga i Miškin.
Srećom, sva tehnička sredstva za rešavanje problema su kod ankap-a već dostupna. Godine 2008, Satoshi Nakamoto je opisao mehanizam rešavanja problema vizantijskih generala putem blockchaina. Distribuirani javni registar čuva neiskrivljive i neobrisive zapise zahvaljujući pohlepi rudara i sumnjičavosti vlasnika čvorova mreže. A još ranije, asimetrično šifrovanje je omogućilo rešavanje privatnog zadatka odbacivanja poverljivih posrednika pri prenosu podataka, i sada komuniciramo u tajnim četovima znajući da čak ni Durovi nema ključeve za šifrovanje, a kamoli drugar major.
Uz pametni pristup može se obezbediti gotovo potpuna sigurnost da će digitalni podaci biti sačuvani bez izmena i dospeti u ruke samo onima kojima to pripada, dok će za sve ostale biti ništa više od informativnog smeća. Problem poverenog posrednika javlja se samo u fazi digitalizacije. Da, možemo biti sigurni da je dokument potvrđen Alisinim potpisom, ali nemamo pojma da li je potpis kompromitovan, da li je Alisa bila pod prisilom i kakvu je mito dobila za svoj potpis. Tako da problem oflajn reputacije neće nestati ni u ankapu, ali ćete barem uvek tačno znati da ako je Alisa potpisala dokument, možete verovati dokumentu u istoj meri u kojoj uopšte verujete Alisi – kako njenoj kompetenciji, tako i sposobnosti da ne jajbi svoj privatni ključ.
Najpoznatiji primer implementacije upravo pasoša i drugih dokumenata, koji se kod etatista povezuju sa državom, ali bez države, je verovatno bitnation. Države koje naklonjeno gledaju ka minarhizmu, kao što je na primer Estonija, već sarađuju sa projektom, ali bilo koja privatna kompanija to može raditi sa istim uspehom.
Na fotografiji su najpoznatiji od vizantijskih generala i najpoznatiji od vizantijskih imperatora (drugi je tu samo u društvu)
Odmah želim reći da se reč „ankap“ loše slaže kako sa rečju „međunarodni“, tako i sa rečju „zločini“, jer se „međunarodni“ danas koristi kao sinonim za reč „međudržavni“, a „zločin“ označava kršenje zakona, kojih u ankapu, ponovo, nema, već postoje mnoga privatna pravila i preferencije koje formiraju spontane poretke. Tako da ću morati da prevedem pitanje sa etatističkog na ankapski jezik pre nego što počnem da odgovaram.
Dakle, kako se u anarhokapitalističkom društvu rešavaju kršenja prava vlasništva pri korišćenju instrumenata globalnog tržišta? Kao primer uzećemo karding.
Jedan od popularnih karding poslovnih lanaca danas otprilike izgleda ovako: 1. Koristeći rupe u bezbednosnim sistemima banaka i internet prodavnica, hakeri izvlače baze podataka sa kreditnim karticama. 2. Karderi kupuju baze delimično za dalju primenu. 3. Karder kupuje robu u internet prodavnici koristeći podatke sa ukradene kartice. 4. Robu koju je poslala prodavnica prima „drop“. 5. Drop deli deo vrednosti robe sa karderom, a zatim prodaje robu. 6. Karder opere dobijeni novac i ostvari čist profit.
Nemojte pogrešno razumeti – sav ovaj materijal se može pronaći na Google-u za pet sekundi, i već za pola sata ćete imati više znanja o karding-u nego što sam ja potrudila da steknem 😉
Dakle, specifičnost ovog visokotehnološkog kriminalnog posla je u razvijenoj podeli rada, korišćenju naprednih tehnologija anonimizacije na svakom koraku, i, shodno tome, prilično visokoj ceni hvatanja čak i samo jednog učesnika lanca, a da ne govorimo o razotkrivanju celog lanca.
Još jedna specifičnost povezana sa kardingom je to što je vlasnik kartice osiguran od ovakve prevare putem procedure povraćaja sredstava od strane banke, koja, sa svoje strane, prebacuje troškove na internet prodavnicu. Na taj način, krajnji žrtve i glavni zainteresovani za uništenje ove kriminalne industrije postaju onlajn trgovci, a njihov glavni alat nije nipošto potraga za prevarantima, već usavršavanje zaštite, čime mogu odlično da se bave i uz prisustvo države i bez nje, jer ona ovde, čini se, nema veze sa slučajem, pošto, navodno, ni na šta ne utiče.
Zapravo, utiče. Državne regulative otežavaju prodavnicama prelazak na plaćanje u kriptovalutama – koja, za razliku od centralizovanih bankarskih sistema, ne poznaje pojam kao što je otkazivanje transakcije, što prodavnicu potpuno izbacuje iz zone udara u takvim situacijama i čini krajnjom žrtvom onoga ko je propustio svoj privatni ključ od kripto novčanika.
U odsustvu države, bankama će biti teže da prebacuju troškove na ritajlere, jer će morati iskreno da se takmiče na slobodnom tržištu sa kriptovalutama i nude prodavnicama što povoljnije uslove za ekviziring. Tako će morati barem maksimalno da se posvete zaštiti podataka, masovno da uvedu dvofaktorsku autentifikaciju pri onlajn kupovini i slično, a ako se ipak pojavi zahtev za povraćaj novca, u većini slučajeva će morati sami da snose taj gubitak. I to je odlično, neka ostanu u tonusu.
Dakle, mogu li karderima u ankapu (anarhokapitalizmu) da se osećaju bezbedno? To će zavisiti od strategije koju banke koriste. Ako se fokusiraju na pasivnu zaštitu, karderima će biti učinjeno da uđu u tehnološku trku, što će povećati cenu i intelektualni prag za bavljenje karding poslovom. Ali zaštita može biti i aktivna. Tržište se može preplaviti lažnim dropovima koji će varati kardere, lažnim prodavcima baza podataka koji će prodavati podatke o nepostojećim kreditnim karticama i pokušavati da prevare kupca, mogu se uvoditi blesari u tematske zajednice – reč je o tome da se ovu kriminalnu industriju može učiniti znatno skupljom i rizičnijom nego što je sada, i to takođe može dovesti do toga da se veći deo kriminalnih preduzetnika prekvalifikuje za nešto bezazlenije.
Beli karton – to je o još jednoj moćnoj grani kardinga, ali to je već sasvim druga priča
Podsećam, sudbina noć je koncept iz istoimene filmske franšize, prema kojem država izdvaja jednu noć u godini, tokom koje odustaje od suzbijanja bilo kog nasilja građana jedni prema drugima, ali pritom ne povlači se potpuno, već zadržava pravo da u toj noći primenjuje potpuno proizvoljno nasilje protiv građana, na koje se ne mogu podnositi prigovori.
Hajde da se odmah dogovorimo da nenasilna implementacija navedenog instituta u ankapu upravo u ovom obliku nije moguća, jednostavno zbog odsustva države. Zato ću radije prodiskutovati o tome kako bih ja postupala da implementiram sudbnu noć u ankapi.
Korporacija „Ocevi osnivači“ kupuje veliki plac jeftive zemlje negde u Nevadi.
Tamo se gradi zabavni park Purge-city.
Tokom cele godine zabavni park zarađuje na tome što iznajmljuje scenografije za filmsko snimanje, za peintbol, strajkbol, hardbol i druge nevine pucnjave.
Jednu noć godišnje, dobrovoljci se okupljaju u gradu iz celog sveta kako bi pucali jedni u druge iz pravog oružja. Pre kupovine ture, oni potpisuju detaljan ugovor koji uključuje odricanje od bilo kakvih prigovora kompaniji u slučaju smrti ili ranjavanja od strane drugih igrača, kao i odricanje od prigovora prema drugim igračima za njihova bilo koja dela koja ne krše pravila održavanja atrakcije „Sudbina noć“. Ugovor takođe predviđa obavezu kompanije da učesnicima isplati dogovorenu premiju za preživljavanje, kao i premiju u istom iznosu za svaki osvojen frag. Pored toga, kompanija se, naravno, obavezuje da neće sama ubijati igrače, uključujući i to putem sklapanja bilo kakvih posebnih dogovora sa bilo kojim igračima. Pravila takođe definišu dozvoljene klase oružja, kao i niz drugih detalja koje ću ovde izostaviti radi kratkoće.
Troškovi održavanja sudbne noći se savršeno nadoknađuju prihodima od reklama postavljenih na scenografiji, od prodaje prava na prenos, od merch proizvoda i slično.
Koji je krug osnovnih potencijalnih učesnika?
Adrenalinski zavisnici. Upoznajte Džona Vatsona, bivšeg paramedik, trostrukog šampiona Sudbina noć u individualnom rezultatu!
Timovi iz siromašnih ratujućih država. Upoznajte tim Kongo, dvostrukog šampiona Sudbina noć u timskom rezultatu!
Ljubitelji opklada. Upoznajte Davida Luzera, koji učestvuje u Sudnjoj noći jer je izgubio opkladu sa Karolom Vinerom, predviđajući pad kursa bitkoina u avgustu na deset uncija zlata!
Duelisti. Upoznajte Nadžiba Gasan-oglua i Samvela Budumjana, koji su odlučili da se bore u Sudnjoj noći u duelu i odbrane čast svog naroda!
I razni slučajni zabavljači koji su odlučili da je to kul. Upoznajte Fjodora Konyuhova, koji je odlučio da pređe Purđ-siti u Sudnjoj noći bez oružja od zapada ka istoku i dočeka zoru na ivici pustinje uz šoljicu Neskafea!
Kakve će društvene posledice ovakav biznis doneti? Pa, nikakve posebne. Kakve društvene posledice donosi postojanje industrije borbi bez pravila u današnjoj stvarnosti? Pa, postoje borbe, i to je dobro. Neki ljudi dolaze, plaćaju novac, drugi se bore, dobijaju novac, treći snimaju zabavne filmove o tome. Tako je i u našem slučaju.
Hoće li se nivo nasilnih zločina u svetu smanjiti u periodima između Sudnjih noći? Teško, verovatno će nastaviti postepeno da se smanjuje kako se bogatstvo ljudi povećava. Hoće li moj biznis uzleteti? Možda i hoće. Hoću li ostati monopolista na ovom tržištu? Samo ako bude veoma usko, a inače će se verovatno pojaviti konkurencija i preuzeti određeni udeo tržišta.
Sada, kao što verovatno znate, veći deo penzionog budžeta čine transferi iz federalnog budžeta, kada zaposlena generacija putem poreza obezbeđuje penzionere. PFR postoji čisto na papiru; bez transfernih plaćanja iz budžeta, on će momentalno biti iscrpljen, što znači da njegova privatizacija neće doneti ništa. U stabilnom libertarijanskom društvu je jasno kako će pensionisani sistem funkcionisati (privatno osiguranje, pomoć dece, dobrotvorstvo, prihodi od kapitala, itd.), ali šta učiniti u tranzicionom periodu, dok to još uvek nije stvoreno?
Država, nasilno oduzimajući novac od ljudi, to čini pod izgovorom da zauzvrat preuzima određene obaveze. U slučaju penzionih doprinosa, to je obaveza doživotne rente, počevši od starosti koju odrediš država. Nakon likvidacije države, sudbina njenih obaveza može biti različita u zavisnosti od toga kako je tačno država likvidirana.
Minarhizam
U slučaju dolaska minarhističke vlade na vlast, sve je relativno jednostavno i predvidivo (i to je za mene lično jedini argument u korist minarhizma kao tranzicionog perioda ka ankapu). Tako, na primer, tranzicioni period je opisan u programu LPR, i predloženi mehanizam me generalno prilično zadovoljava:
U početnoj fazi reformi, sve obaveze države prema penzionerima i licima koja su počela da plaćaju penzione osiguravačke doprinose biće ispunjene putem osnivanja posebnog Fonda restitucije državnih penzija, u koji će se usmerivati trenutna dobit od privatizacije državnih preduzeća i korporacija. Svima onima koji su uplaćivali obavezne penzione osiguravačke doprinose, oni će biti vraćeni kako sredstva od prodaje državne imovine (uključujući imovinu samog Penzionog fonda Rusije) budu prilivala u Fond restitucije državnih penzija.
Po završetku restitucije, program LPR predviđa likvidaciju fonda i preusmeravanje ostatka u dobrotvorne svrhe, što je nepravedna mera koja podstiče korupciju, stoga bi bilo mnogo jednostavnije i logičnije da se prilikom likvidacije fonda ostatak podeli svim građanima podjednako u vidu jednokratne isplate.
Anarho-kapitalizam
Ali se minarhizam možda neće ni dogoditi. Moralno i finansijsko bankrotiranje države može dovesti do toga da se njena likvidacija ne odvija odozgo, uz isplatu državnih obaveza, već odozdo, sa strane – pa i sa svih strana od kojih ljudi mogu dohvatiti, bez formiranja bilo kakvih struktura sukcesora. Drugim rečima, državna imovina će delimično biti otkupljena od strane privatnika, a delimično pokradena od strane državnih službenika u predbankrot fazi, dok će najmanje likvidne imovine razgrabiti svi koji žele već po samom činu likvidacije države.
Koliko će penzioneri moći da zgrabe u predbankrot fazi? Možda samo neku zemlju, jer će kako se poteškoće sa isplatom penzija budu povećavale, rasti i potražnja za zemlji za lična domaćinstva, a dodeljivanje zemlje penzionerima i „licima u predpenzionom uzrastu“ u ovom periodu je sasvim verovatno.
Koliko će penzioneri moći da zgrabu u fazi razgrabljivanja ostataka? Najviše će razgrabiti zaposleni u državnom sektoru, jer im je to bliže. Deo tih zaposlenih u državnom sektoru će postati penzioneri, pa će i njima nešto ostati. Nezaposleni će dobiti nešto ako se potrude, koristeći stare veze i slične instrumente.
Nije radostno? Izvinite, nemam drugog ankap-a za vas u Rusiji. Ali postoji i dobra vest. Ako ljudi u toku postepenog bankrotiranja države uspeju da spreče pad u socijalizam, onda će do trenutka konačne likvidacije tog parazita društvo već biti spremno: razvijaće većinu neophodnih institucija potrebnih za ankap, pre svega mehanizme privatne zaštite i uspostavljanja prava vlasništva, i tada će tranzicioni period proći relativno bezbolno.
A ako u trenutku likvidacije država bude socijalistička, onda će, izvinite, umesto ankap-a ispasti Somalija. Upravo taj proces trenutno vidimo u Venecuveli.
U suštini, jasno je zašto je za pitanje izabrana upravo električna energija. Iako danas na tržištu postoji ogroman broj proizvođača ove vrste energije, mogućnosti krajnjeg potrošača da izabere dobavljača obično su veoma male. Toliko da možemo slobodno smatrati tipičnom situacijom onu kada potrošač stalno ima posla samo sa jednim dobavljačem.
Postoje li preduslovi da bi pri ankapu neki drugi raspored postao norma? U suštini, ne, jer je trenutno stanje uzrokovano ne državnom regulacijom, već karakteristikama tržišta. S druge strane, država danas, barem u Rusiji, reguliše cene na ovom tržištu, i prirodno se postavlja pitanje da li će one skočiti u nebesa ako budu potpuno puštene na volju tržištu.
Norma u kojoj električna energija proizvodi se uglavnom od strane velikog proizvođača povezana je sa tim da u ovoj grani postoji izraženi pozitivan efekat sticanja obima: veliki proizvođač ima nižu proizvodnu cenu. Norma u kojoj je krajnji potrošač, po pravilu, povezan samo na jednu električnu mrežu, takođe ima sasvim razumljivo poreklo. Šta će onda ograničiti pohlepu proizvođača električne energije, kao i pohlepu vlasnika električne mreže?
Najsugovorniji tržišni ograničivač maloprodajne cene takve centralizovano isporučivane električne energije je, naravno, kućna generacija. Što je viša maloprodajna cena u mreži, to je isplativija decentralizovana proizvodnja energije, bilo da su u pitanju solarni paneli, vetrogoni na krovu ili jednostavno obična gasna kotlarnica u podrumu.
Ispostavlja se da veliki proizvođači, zajedno sa električnim mrežama, u uslovima slobodnog tržišta mogu podizati cenu skoro do nivoa troškova privatne generacije? Po pravilu, ne, i evo zašto.
Stvar je u tome što pozitivan efekat sticanja obima radi za velike proizvođače samo u slučaju da se proizvodi mnogo električne energije. Ako je elektrana velika, a radi na samo 5% kapaciteta, proizvodna cena, uzimajući u obzir amortizaciju opreme, ispada znatno viša nego da su parametri generacije bili blizu optimalnih. Zato je proizvođač električne energije zainteresovan da proda svu energiju koju je tehnički u stanju da proizvede. Pogotovo zato što se pri veštačkom smanjenju generacije otvara prostor za potencijalne konkurente.
Tako se i dešava da, bez ikakvih tarifnih provizija i drugih ostataka državnog planiranja na razvijenom slobodnom tržištu električne energije, marža proizvođača pada na tržišne vrednosti za poslovanje u celini, odnosno otprilike na prosečnu kamatnu stopu bankovnog depozita.
A ovo još nisam razmatrao raznu egzotiku poput velike solarne ili vetroenergetske proizvodnje, kada cena energije varira u zavisnosti od vremenskih prilika, i kada proizvođači tokom sunčanih ili vetrovitih dana mogu čak i da doplaćuju potrošačima samo da bi sagoreli višak proizvedene električne energije – upravo će takve apsurde na kraju naučiti da rešavaju putem razvoja tehnologija za skladištenje energije.
Mogu li da ne razmatram sve ostale vrste komunalnih usluga tako detaljno? Uveravam vas, tamo važe iste zakonitosti, sa svojim specifičnostima, ali koje na potpuno isti način dovode do sasvim razumnih ograničenja tarifa.
Iskreno govoreći, ovakva pitanja mi deluju pomalo dogmatski. To je kao da nekog imama počnete, na primer, ispitivati: „A da li je ubistvo nevernika odbrambeni džihad – ili napadački?“
Pa, u ime velikog, milostivog tržišta, počeću!
Pošto je država sistem institucionalizovanog nasilja nad privatnom svojinom, onda, naravno, svaki čovek koji je podanik te ili one države ima razlog da državi iznese imovinske zahteve. Pošto nijedna država ne samo da ne razmatra mogućnosti restitucije nasilno oduzete imovine od ljudi, već i uvodi sankcije za samo osporavanje takvog oduzimanja, treba zaključiti da između države i čoveka postoji otvoren konflikt, što je, u suštini, eufemizam za termin „rat“. U našem slučaju, to je vrsta gerilskog rata.
Tako da je pitanje o tome koliko je opravdana primena nasilja nad određenim državnim službenicima sa strane pojedinca samo pitanje zakona i običaja ratovanja, kao i pitanje taktike i strategije.
Podsetiću vas, primarno u ovom ratu jeste prisustvo imovinskih zahteva čoveka prema državi, koji su nastali usled prinudnog oduzimanja privatne imovine od strane države i ograničavanja njegove slobode. Stoga pobedu u ratu približava smanjenje norme oduzimanja i ograničenja, smanjenje udela državne imovine u ukupnom bogatstvu, smanjenje broja državnih službenika i drugih lica koja država izdržava.
Dakle, može li se ipak j***ti policajce – ili ne može? Teoretski – može. Praktično – obično nema potrebe. Mnogo je korisnije privatizovati nešto što je državno ili postići poreski odbitak. Postizanje smanjenja poreskih stopa je čak i izuzetno plemenit čin. A ubiti državnog službenika je jednostavno ubistvo čoveka. To je dozvoljeno ako on vrši neposredan napad opasan po vaš život, ali to nimalo neće smanjiti državu, neće smanjiti poreze, neće oslabiti regulacije. Naprotiv, to često dovodi do stezanja šrafa i ličnog oštrenja stavova prema vama od strane do tada ravnodušnih kolega pokojnika. Dakle, ovaj napadački džihad nije obaveza libertarijanca.
A evo masovnog razgrabljivanja državne imovine koje ubija državu brzo i pouzdano, čak i onu tako moćnu i jezivu kao što je bio pokojni SSSR. Masovni sabotiranje poreza i regulativa radi isto to. Upravo je ovaj odbrambeni džihad pogodniji tržištu.
Neka vas tržište vodi direktnim putem i neka vam blaguje. Amin!
