Što više čitam o Hristianiji, to više pronalazim paralela sa Elauesterom – grupom ostrva na periferiji arhipelaga Tuamotu, gde, prema Meganijskom ciklusu Aleksandra Rozova – popularnoj fantastici među ruskim libertarijancima – unutar minarhističke konfederacije postojala je komunistička enklava.
Grupa ljudi gradi homestead na ničijoj svojini, organizuje samoupravu, uvodi svoje egzotične običaje, a zatim spoljni svet dođe do te komune, i prvi impuls mu je očigledan: dovesti sve na zajednički imenilac. Brzo postane jasno da je to, prvo, teško, drugo, ne odobrava se od strane lokalnog stanovništva, treće, neće biti odobreno od strane svih ostalih građana, i, konačno, iz ove znamenitosti se može izvući korist.
Zatim usledite pregovori, delimična adaptacija enklave na spoljna pravila igre – i to je to, ona živi slobodno i srećno u simbiozi sa svojom okolinom.
Čega u današnjoj Hristianiji ima više – anarhokomunizma, anarhokapitalizma, ili je to samo nešto poput čajntauna, ali formiranog ne po kulturno-etničkom, već samo po kulturnom kriterijumu? Sa stanovišta države – nesumnjivo, treće. Anarhokapitalista će u Hristianiji pre svega videti crte ankap-a. Mislim da će i ankom pre svega videti ankom.
Pa to je prelepo što je Hristiania uspela svima da ugodi i da svima omogući da u njoj vide nešto svoje, blisko!
Napravila sam sebi belešku: kad budem išla na putovanje kroz Evropu – svratiću u Hristianiju.
Za travu, protiv heroina; za bicikle, protiv automobila. Sama umerenost!
U objavi o ankapu i minarhizmu opisala sam dva moguća načina izgradnje ankap: politički i kontrkulturni. Politički se svodi na reformisanje države do minarhističkog stanja, a zatim na njeno dalje smanjivanje političkim sredstvima sve do potpunog formalnog raspuštanja. Kontrkulturni se svodi na faktičku odbijanje korišćenja države, a naročito na odbijanje snabdevanja iste bilo kakvim resursima, od novca do mozgova.
U anketi o najperspektivnijoj metodi moji čitaoci su dali prednost političkoj metodi, iako je značajan broj glasova osvojilo mišljenje da prvo treba političkim putem dostići maksimum mogućeg, a zatim kontrkulturnim dokrajčiti oslabljeni državni mehanizam.
Lično mi se čini da će ankap u našem životu postajati sve prisutniji kako će ljudi učiti kako da efikasnije skrivaju svoje prihode od države, i kako će bogatiti brže nego što ih budu opljačkali. Siromašan čovek još uvek može da se nada da će država opljačkati bogatog i dati njemu. Sređeni čovek samo želi da ga ostave na miru, on će sam znati šta da radi.
Veoma je važno da rad za državu bude ponižavajuć i da služi kao demonstracija nesposobnosti, dok da rad za privatnika znači i poštovanje i uspeh. Zbog toga je važno da preduzetnici i njihovi radnici shvataju jedinstvo svojih interesa: što se manje država meša u posao, to će više ostati onima koji rade. A to se postiže samo kroz široku probojnost ideja.
Zavodljivost političkog puta je u tome što političar može dovesti društvo do željenog rezultata praktično silom, dok metoda kulturnih transformacija podrazumeva široko prihvatanje libertarijanskih ideja od strane društva. Takođe je važno razumeti da svaki neuspeh libertarijanskih političkih reformi udara na imidž ideologije (vidi samo do čega su prokleti liberalasti doveli zemlju!), dok svaki uspeh država lako konvertuje u sopstveno jačanje (obogatili ste se – sada se delite!). U međuvremenu, društvene raspoloženja se ne mogu tako lako iskoreniti, pa je put približavanja ankapa kroz njih mnogo pouzdaniji.
Počeću sa drugim delom pitanja. Naravno, tehnički ništa ne sprečava konkurentske kompanije da postave pored sebe ogroman broj baznih stanica koje rade u istom opsegu frekvencija, ali to će dovesti do kolizija i oprema neće moći da obavlja svoju primarnu namenu – da obezbedi mobilnu komunikaciju. Zato se može sa sigurnošću tvrditi da je radni opseg frekvencija mobilne komunikacije redak resurs. A sve što je redak resurs može postati privatno vlasništvo.
Sada prelazimo na pitanje definisanja prava vlasništva nad ovim specifičnim objektom u uslovima odsustva spoljnog regulatora. Postoje samo tri dopuštena načina za sticanje vlasništva bez kršenja libertarijanskih principa: primarno prisvajanje, kupovina, nadoknada štete. Ostaje da se razume specifičnost primene ovih metoda u odnosu na frekvencije.
Tehničke karakteristike korišćenja frekvencija za mobilnu komunikaciju (jako pojednostavljujem, ipak je ovo post o ekonomiji, a ne o tehnologiji): 1. Postoji konkretan opseg frekvencija za čiji rad se proizvodi oprema. Ovaj opseg je optimalan za mobilnu komunikaciju prema karakteristikama širenja radio-talasa: s jedne strane, antena telefona može biti dovoljno kompaktna, a s druge strane, talasi ne utiču previše snažno u okruženju i omogućavaju dovoljno pouzdan prijem u prostorijama koje su od izvora signala odvojene zidovima. 2. Korišćenje celokupnog spektra frekvencija u okviru kojeg rade uređaji za mobilnu komunikaciju omogućava istovremeno prenos određenog konačnog volumena informacija. Što je širi opseg frekvencija koji koristi konkretni mobilni operater, to je širi kanal komunikacije koji on može pružiti svojim korisnicima, i što je, srazmerno tome, više korisnika koje može povezati. Preciznije, što ređe može postavljati bazne stanice za opsluživanje svojih korisnika. 3. Pored mobilnih operatera, iste frekvencijske opsege mogu koristiti i druge kompanije za svoje potrebe.
Dakle, određeni mobilni operater želi da uđe u region. On procenjuje gustinu baznih stanica koju mu je minimalno potrebno da ima na početku, u zavisnosti od gustine naseljenosti u različitim delovima regiona, infrastrukture (uz glavni magistralni put je poželjna veza, čak i ako tamo iz nekog razloga malo ljudi živi) i tako dalje. I još jedan parametar pri određivanju gustine baznih stanica ispostavlja se da je širina opsega frekvencija koju će operater koristiti.
Ako nema posebne konkurencije za frekvencije, onda nema ni problema. Operater uzme sebi širok neiskorišćeni opseg i počne da ga koristi. Postepeno dolaze konkurenti, i tako traje sve dok slobodni opsezi ne budu iscrpljeni. Kako sada operateri treba da postupaju? Prvo, mogu odustati od ideje da uđu u region gde postoji tolika konkurencija i da se promovišu tamo gde je konkurencija niža, ali to nije uvek zgodno, jer korisnici žele vezu od svog operatera u svim regionima kako ne bi morali da brinu o romingu. Drugo, mogu kupiti opseg od onoga ko ga koristi. Pošto je taj neko zauzimao frekvencije sa velikom rezervom, operateri u početku mogu sasvim lako pristati na takve ponude po razumnim cenama. Treće, mogu se dogovoriti o zajedničkoj upotrebi postojećih frekvencija i opreme, što smanjuje troškove svakog od učesnika ugovora. Takav precedent je, inače, postojao u Rusiji prilikom izgradnje mreža četvrte generacije: za njihov produktivan rad u gusto naseljenim oblastima, frekvencijski opsezi moraju biti prilično široki i neprekidni, i tada su operateri počeli da zaključuju sporazume o zajedničkoj upotrebi svojih opsega. Najsmešnije je da su za to morali da traže dozvolu od države, iako se čini da je to uopšte nije posao.
Konačno, četvrta moguća taktika autsajdera je da se ne zamaraju ugovorima, već da jednostavno počnu da postavljaju svoje bazne stanice i zauzimaju frekvencije na silu. Kao da kažu: želite ili ne želite, od sada i ja radim na ovoj frekvenciji, a ako vam se ne sviđa – pomerite se. To je objava rata, koji na kraju završava nekim eventualnim sporazumom. Rat je veoma iscrpljujuće poduhvatanje koje, pored toga, narušava reputaciju. Presudite sami, ako korisnici trenutnog operatera počnu da imaju problema sa vezom, a operater im objašnjava da je to zato što je došao neko stranac i postavlja svoje antene, tada će stranac morati da ponudi revolucionarno niske tarife kako bi korisnici imali barem neku vrstu lojalnosti prema njemu. Ne isključujem da će povremeno ovakvo zauzimanje frekvencija biti ekonomski opravdano, ali mnogo češće (ankap pruža sve alate za to) neadekvatni akteri će jednostavno bankrotirati.
Karakteristična međufaza ekspanzivnog razvoja industrije: svako ima svoju antensku kulu, ali sve one stoje jedna pored druge. U fazi smanjenja troškova videćemo sve te igračke na istoj jelci.
Napisali ste recenziju mog predloga o reputaciji, ali se čini da niste razumeli tačnu suštinu ideje. Pišete:
A što se tiče sistema koji ste predložili, ljudi će biti spremni da uzmu u obzir njegove preporuke samo u slučaju da im iz nekog razloga postane veoma važno da osoba, radi povećanja svoje reputacije, bude spremna da daje novac u humanitarne svrhe.
Glavni cilj sistema nije da pokaže sopstvenu velikodušnost drugima, već da stvori mehanizam vrednosti reputativnog entiteta, koji će kasnije biti šteta izgubiti. Ovde na scenu stupa teorija igara, čineći obmanu drugih ljudi ekonomski neisplativom. Originalna ideja je predložena od strane developera projekta OpenBazaar, a ja sam je modifikovao za primenu u stvarnom društvu.
Reputation Pledges OpenBazaar implements proof-of-burn in a different way. On the OpenBazaar network, users can choose to be pseudonymous, meaning you don’t know their true identity. As such, it can sometimes be difficult to determine if they are trustworthy or should be avoided. A reputation system is important to help inform the network of which participants have acted honestly in the past, and which haven’t. There are several facets to the OpenBazaar reputation system, which is still being built, and you can read about the overall system here. One part of this system is Reputation Pledges. This means that a user has chosen to prove their commitment to their OpenBazaar identity by burning a certain amount of bitcoin. The act of burning coins shows the network that the user is committed to their identity because they’ve now expended resources on it, and if they incur a negative reputation then those resources will have gone to waste.
Zaista, reputacija funkcioniše otprilike tako. „Niko ne pamti Makfarena – graditelja mostova! Ali trebalo mi je samo jednom da j*** kozu…“
Hvala na pojašnjenju da humanitarni rad u predloženom mehanizmu nije toliko bitan, već je ključna sama spremnost da se potvrdi pouzdanost trošenjem resursa. To zaista može biti važno za uspeh autsajdera na nekom od tržišta. On može potrošiti novac na reklamu, a može umesto toga, ili pored toga, potrošiti ga na izgradnju karme, i to će takođe odlično demonstrirati njegovu spremnost da igra poštenu igru.
Ali smatrala sam važnim da napomenem da je uzalud pokušavati bilo kakve ovakve mehanizme primeniti na sve životne situacije. Čovek može biti iskren i moralan, poput Alekseja Karenina, ali će njegova žena ipak skočiti pod voz zbog njega, jer je u njenim očima on bezlična mašina.
— Ne razumem zašto me toliko mrzite? Šta sam vam loše uradila? — J*** kozu, Onegin!
Juče sam objavila model reputacionog mehanizma za ankap koji mi je ponuđen na razmatranje, a danas ću reći šta ja mislim o tome
Počeću, kao i obično, od definicije. Reputacija su zaključci koje donosipotencijalni ugovorni partner nekog subjekta u pogledu perspektive saradnje sa njim na osnovu celokupnog svog znanja o njemu. Dakle, reputacija nije osobina subjekta. Moja reputacija u očima socijalizam-tjan i reputacija u očima minarhimizam-tjan su dve potpuno različite reputacije, i razlika između njih nije manja od razlike između pojmova „strijeljanje“ i „novčana kazna“.
Mnogi su čuli za kineski sistem socijalnog rejtinga. Država prikuplja ogromnu količinu najrazličitijih podataka o građaninu, a zatim pomoću izuzetno složenog i netransparentnog algoritma procenjuje situaciju i donosi zaključak o tome koliko se taj građanin njoj, državi, čini pouzdanim. Što je rejting veći, to je država spremna da građaninu pruži više sloboda, a što je niži, to ga u većoj meri ograničava. Cilj celog ovog sistema je socijalni inženjering, vaspitanje predivnog čoveka budućnosti. Ne znam da li su se već pojavile tržišne ponude za manipulaciju rejtingom, ali ako i nisu, uskoro bi morale da se pojave.
Svi znaju za ruski sistem ЕГЭ. Država primorava škole da polaze jedinstveni test monstruoznog obima, a zatim primorava univerzitete da primaju kandidate prema jedinom kriterijumu: rezultatu tog testa. Kakve fenomenalne rezultate pokazuju u ovom testu pripadnici određenih nacionalnih republika, ne moram vam ja govoriti.
Primeri se mogu množiti, ali čini mi se da je već jasno da silna namena sopstvenih procena nečije reputacije drugim ljudima nije istinsko dao. Nije stvar čak ni u tome da će takve sisteme pokušavati da prevare, već u samom prisilu. Kod ankap-a se, pak, bilo koji sistem koji prikuplja određene podatke o ljudima i iz njih izvodi procene može implementirati samo u slučaju da ljudi dobrovoljno počnu da koriste taj sistem.
Kako ja vidim sistem reputacije koji je blizu idealu? Otprilike ovako: — Siri, pogledaj ponudu od Bitarcha, može li se ovom momku verovati? — Obavila sam brzu analizu same ponude i onoga što postoji o Bitarchu u otvorenim izvorima. Na osnovu vaših prethodnih preferencija, Ankap-sama, verovatnoća da ćete mu ukazati poverenje iznosi 85%. Verovatnoća da će izneveriti vaše poverenje u slučaju početka saradnje iznosi 7%. Naveli ste prag poverenja od 80%, mogu li mu odgovoriti potvrdno, ili želite da se upoznate sa detaljima? — Daj detalje. — Haj!
Naravno, baš kao što ljudi pokušavaju da dobiju maksimalan broj poena na državnom ispitu ili maksimalni društveni rejting u Kini, oni će želeti da optimizuju svoje zahteve prema tom sistemu ocenjivanja reputacije koji ja koristim, u ovom primeru to je Siri. Ali isto tako će težiti da osvoje moje poverenje i sada, kada mnogo podataka moramo prikupljati ručno.
Što više rutine poželim da uklonim iz svog života, to će više tipičnih rešenja biti povereno mom virtuelnom konsilijeriju. Ali prvo ću morati, na jedan ili drugi način, da obučim ovu neuronsku mrežu svojim preferencijama, inače rezultat teško da će me stabilno radovati.
Siri, počešraj mi leđa, molim te!
A što se tiče sistema koji ste predložili, ljudi će biti spremni da uzmu u obzir njegove preporuke samo u slučaju da im iz nekog razloga postane veoma važno da je čovek, radi povećanja svoje reputacije, spreman da uplaćuje novac za humanitarne svrhe. Sumnjam da bi me opsegla takva kvalifikacija ako, na primer, tražim dečka za jednu noć ili biram model planinarskih cipela. Ali ako treba da nađem dom leglu beskućnih mačića, onda je to druga priča.
Danas imam neobičan format. U suštini, ne radi se o odgovoru na pitanje, već o recenziji jedne potpune, detaljne ponude. Zato bih želela da podelim temu na dva posta. U današnjem će biti izložena sama ponuda, a u sutrašnjem bih želela da dam detaljan pregled teme reputacije i izgradnje reputacionih sistema. Diskusija u komentarima je svuda dobrodošla.
Kao što svi razumemo, u ankapu će značajnu ulogu igrati institut reputacije. Zamislimo da je neka osoba još malo poznata u zajednici ili želi da iskupi svoje prošle „greškice“, kreirajući ili obnavljajući reputaciju. Postoji organizacija ili blockchain projekat u koji ta osoba može donirati novac i zauzvrat dobiti ID sa reputacionim poenima. Taj ID može pokazivati drugim ljudima prilikom sklapanja poslova sa njima kako bi povećala poverenje sa njihove strane. Ako je prevarila, žrtva će moći da podnese žalbu tom sistemu, i prevarant će izgubiti reputacione poene za koje je ranije donirao (tačnije, njegov ID sa negativnim recenzijama će biti beskoristan za sklapanje poslova u budućnosti). Da bi se isključila prevara od strane žrtve, reputaciona usluga može od nje takođe zahtevati da donira analogan iznos (i ona će takođe učiniti svoj reputacioni ID beskorisnim ako ne istinu i tako bude uhvaćena). Na kraju dobijamo sistem reputacije u kojem stranama nije isplativo da varaju jedna drugu iz perspektive teorije igara. Dobijene donacije se mogu usmeriti na finansiranje javnih dobara (škole, bolnice, putevi, nauka, ekologija itd.), istovremeno konačno rušeći glavni argument etatista protiv libertarijanaca: „Ako čovek nema osiguranje i prijatelje, ko će se brinuti o njemu u starosti, obezbediti lečenje, besplatno obrazovanje deci i slično?“.
Rekla bih da je upravo „levo kretanje“ tipično eklektički pravac, jer je to skup potpuno nespojivih pojmova. Ovde imate i slobodu samoizražavanja i političku korektnost. I odsustvo eksploatacije i visoke poreze. I pravo na rad i rat protiv štrajkbrekera. I slobodu savesti i šerijat. I diktaturu proletaarata i parlamentarnu demokratiju.
Isto tako je eklektičan i anarhizam, ako ga posmatramo bez precizirajućih termina preko crtice. Zajedničko svim anarhističkim pravcima je samo jedno: ukazivanje na mogućnost i poželjnost oslobađanja društva od države. U ostalom, kod anarhista je potpuni miks, od „vlasništvo je sveto“ do „vlasništvo je krađa“, od apologeta teorije vrednosti zasnovane na radu do marginalista, od onih koji osnovu svakog blagostanja vide u podeli rada, do onih koji u istoj toj podeli vide koren svih nevolja.
Anarho-kapitalizam se prilično jasno može prikazati kao presek skupova. Pa, znate, svi oni krugovi sa popločanim oblastima, koji podsećaju na današnje moderne šarene „koloboke“. Od anarhizma se uzima sve što nije u suprotnosti sa ekonomskom teorijom, od kapitalizma sve što nije u suprotnosti sa NAP-om. Na kraju dobijamo prilično skladno učenje, praktično očišćeno od eklekticizma. To se lako proverava: postavljajte ista pitanja najrazličitijim ankapovima i dobijaćete veoma slične odgovore po sadržaju. Sa eklektičkim učenjima takav trik ne prolazi.
Moglo se nacrtati dva koloboka koji su u prijateljstvu organizama, ali lenjo je
Znate, mogao bi se banalno odgovoriti da država nije potrebna, jer – i dalje sledi dug spisak problema koje ona uzrokuje. Moglo bi se pozvati na to da što je manja mera državne intervencije, to više cveta i miriše ekonomija. Ali vrednosti su subjektivne, i ne može se za sve na bilo koji način odgovoriti da država nije potrebna. Ljubitelja čavura u dupčetu trenutno ima punih lavica, i mnogi zahtevaju da im se on gurne još dublje. Nije im dovoljna minarhija, dajte im socijalizam, učili su u školi da je u socijalizmu sloboda, jednakost i bratstvo, ili barem red i bezbednost.
dobrovoljno i uz pesmu!
Ipak, ni takav pristup ne prolazi kao argument. U društvu je uvek visok procenat konformista koji će odobravati status kvo, kakav god on bio čudan, tako da bi tvrdnja da većina direktno, iskreno i aktivno želi državu, pa čak i da će izaći u njenu odbranu, takođe bila nepromišljena.
Pitati predstavnike države o tome da li je država potrebna, i kako bi bilo da se ovde malo pomerimo i oslobodimo komadić zemlje za ankap – to bi bilo sasvim naivno.
Dakle, da bi se dobio korektan odgovor na pitanje da li je država potrebna, prvo će se morati ipak postići pojavljivanje negde nekog normalnog, relativno čistog ankap-a, a onda neka tržište odluči u obliku migracioniih i novčanih tokova. Ako će se u ankap-u stabilno pojavljivati oni koji žele to make the state great again, to znači da je država potrebna. Na primer, jednostavno zato što je potrebno imati na koga da se besni. A ako će nakon jedne generacije života pod ankap-om država biti percipirana kao čudan, drevni, varvarski institut poput ordalije ili neke druge omerta, to znači da je čoveku ipak nije potrebna kao takva, samo što je trenutno ona po činjenicama tu, i mnogi se mire sa njom.
Nedavno iskustvo „Cashbery-ja“ pokazuje da institut reputacije ovde ne funkcioniše baš najbolje, i ljudi, uprkos očiglednim činjenicama, nastavljaju da šalju tamo novac.
anonimno pitanje
Pozvaću se na klasika. Sergej Mavrodi je, lansirajući još jedno svoje delo, detaljno objašnjavao da je postojeći novac finansijska piramida, i da je ono što on radi zapravo ista takva piramida, samo bolja, jer donosi veći procenat. Tako da se ne može reći da oni koji ulažu u hajpuve (High Yield Investment Project) nisu upoznati sa tim. Naprotiv, postoji prilično širok krug ljudi koji se uzbuđeno bave svime tim, pretražujući mrežu u potrazi za novim piramidama, kako bi ušli u njih što ranije i успеli da izađu pre nego što dođe do skema. Odmah zatim počinju da se grade mreže referala, nakon nekog vremena dolaze prvi radosni odgovori onih koji su uspeli da povrate depozit, a nakon još nekog vremena sve to se završi, i ljudi traže nešto novo.
Kockanje je super, ono ljudima donosi radost i osećaj ispunjenosti života. Tržište uvek odlučuje o kockanju, ono prolazi kroz asfalt čak i u situaciji potpunog i bezuslovnog zabrane. Jednostavno ih ne treba ometati, neka mirno konkurišu sa drugim vidovima skupog slobodnog vremena. Sva ova razmatranja u punoj meri se odnose i na takvu vrstu kockanja kao što su finansijske piramide ili lutrije.
Vratimo se na ankap. Emisija hartija od vrednosti, tokena, dugovanja, lutrijskih listića – nije nikako regulisana. To znači da za razne hajpuve postoji potpuna sloboda. Oni kojima je upravo to potrebno, ne trebaju im nikakve zaštite, oni su ionako svesni da je to visok rizik. Pitanje se, dakle, svodi na to kako će se situacija promeniti u ankapu, u poređenju sa trenutnim stanjem, za slučaj „čovek traži pouzdani investicioni instrument i pokušava da ne naleti na hajpu“.
Znate, u smislu instrumenata pomoću kojih se jedni investicioni proizvodi razlikuju od drugih, promeniće se malo toga. Takođe će biti potrebno pažljivo proučavati svaku ponudu, uključiti logiku, istražiti tu čuvenu reputaciju i tako dalje. Možda će tržište odlučiti umesto mnogih rejting agencija, uključujući i one koje rade po porudžbini, a možda ljudi neće biti spremni da plaćaju za takve stvari, pa će morati samostalno da prikuplja sve informacije.
Ali najglasniji znak koji govori investitoru da ovde ne treba ulaziti, to je naravno, referalni program. Ako projekat plaća za privlačenje klijenata, verovatnoća da to nije piramida nije nula, ali pošto tražite upravo investicioni projekat, zašto vam uopšte treba ta stvar gde se glavna dobit očekuje od privlačenja novih ljudi, a ne od samih investicija. Pošaljite agitatora u šupak i tražite nešto drugo.
Takođe prilično popularno pitanje, raniji odgovori se traže pod tagom „sud“, biće teško dati nešto novo, ali ću se potruditi.
Evo, ovde sam definisala sud kao pravni institut u okviru kojeg treće lice rešava konflikt između strana, uz pojašnjenje da u ankapu sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu. Takođe, već sam morala da se pozovem na pravni princip da niko ne može biti sudija u sopstvenom predmetu.
Na taj način, formalno, samozakonstvo nije pravna procedura, i na tome bi se pitanje moglo zatvoriti, ali stvarni svet unosi svoje korekcije.
Prvo, čovek je potpuno u pravu da izvrši samozakonstvo nad sobom. Pokajao se za neka svoja stara dela i oduzeo sebi život. Ili je odlučio da donira desetak bitkoinova u humanitarne svrhe. Ili je nagradio sebe par koktela zato što je uspeo da ispoštuje rok. To je samozakonstvo: čovek je sam dao procenu svojim postupcima, sam odredio meru odmazde, sam izvršio presudu.
Drugo, u situaciji konflikta jedna strana može predati sebe na sud drugoj strani. Evo, pogrešila sam, predajem se tvom sudu, presudi pravedno čime da nadoknadim štetu. To može biti i čin poverenja koji jača dalji odnos, i čin nepromišljenosti koji će postaviti osnovu za buduću tešku uvredu, i suptilna manipulacija usmerena na to da dotakne drugu stranu i natera je na oproštaj – sve zavisi od gomile okolnosti, ali nekako takav dogovor takođe ostaje dobrovoljan, a samim tim i pravni, i to se takođe može nazvati samozakonstvom.
Treće, jedna od strana u konfliktu može doneti odluku da nanese drugoj strani neku štetu i na tome se smiri. Prevarili su me u restoranu, uvredili me u odgovoru na primedbu, ja mirno izađem napolje, razbijem izlog i odem. To je takođe samozakonstvo: restoranu je određena moja presuda da uništi izlog. Da li je to pravna procedura? Ne. Da li je moguća u ankapu? Da. Da li će konflikt biti rešen nakon primene ove procedure? Sasvim je moguće, ako pasivna strana u konfliktu, nakon zdravog razmišljanja, proceni da je i neka druga bude, jer je tako jeftinije nego tužiti se.
