Adam Smitova čitanja

Nadam se da se već polako pripremate za Adam Smith Čitanja, koja će se održati u Moskvi 4. novembra. Ne samo da je to najveća ruska godišnja libertarijanska konferencija, već je ove godine i obeležava svoj jubilej, svoju desetu godišnjicu, i trebalo bi da se odvija na posebno visokom nivou. Dakle, ako imate tu mogućnost, obavezno idite, nećete se pokajati. Slušaćete Ekaterinu Šulman, najbolju rusku popularizatorku politologije, Nataliju Zubarevič, koja odlično poznaje i ume da priča o situaciji u ruskim regionima, i Veru Kičanovu, naš odgovor urbanistima državnicima. I još nekoliko dobrih momaka)))

A dok Čitanja još nisu počela, obavezno se pretplatite na YouTube kanal Čitanja, gde se čuvaju ne samo snimci prethodnih Čitanja, već i neka druga, jednako zanimljiva nastup

Želim da vam preporučim nekoliko snimaka odatle koji su lično na mene ostavili veliki utisak i koji mi se čine veoma važnim.

Prvo, to je naravno Dmitrij Butrin, „Nekooperativne igre“, izveštaj na sedmim Čitanjima 2015. godine. Veoma osvežavajući hladan tuš za sve koji se bave politikom. Može izazvati odbacivanje, ali pokušajte da to „svarite“. Posebno relevantno za one koji su zainteresovani za izgradnju partija.

Drugo, prilično srodan po poruci vebinar Aleksandra Rakvijašvilija „Libertarijanske reforme: zašto je to tako teško“. Posebno se preporučuje onima koji su u anketi o preferiranim metodama postizanja ankapa izabrali politički put.

I treće (tri je sveti broj za Rusiju), nazvaću radi raznolikosti optimističan izveštaj Sergeja Selejeva „Garažna ekonomija u ruskim provincijama“, izlagan na osmim Čitanjima 2016. godine. Nažalost, kvalitet snimka nije dobar i prezentacija nije upala u kadar. Možete to smatrati alegorijom ankapa, koji u današnjim uslovima obično izgleda prilično nespretno.

Nadam se da vam je ovaj izbor omogućio da na okolnu stvarnost pogledate na drugačiji način, ali i da će vam reći nešto o meni.

Na kraju ću pomenuti da su potrebna sredstva za održavanje Čitanja. Kao što se lako može videti, u novčaniku za donacije još uvek nema mnogo, ukupno 6 transakcija u iznosu od 0.01429703btc. Pozivam vas da dodate još tamo, u meri u kojoj budete u mogućnosti.

Kako će se rešavati pitanja tranzitne teritorije kod Ankapija?

(sada se to naziva servitut, tj. vlasnik privatnog zemljišta je po zakonu dužan da obezbedi prolaz/prolaz vozila kroz svoje vlasništvo za tranzitni saobraćaj, postavljanje vodovoda, kanalizacije, pristup vodi itd.)

Sam mislim da će biti analog koncepcije neutralnih (međunarodnih) voda u pomorskom pravu za tranzit preko zemlje, ali kako će odlučivati koji deo zemlje može smatrati servitutom?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0,01btc)

Prilično lako se može zamisliti kako u uslovima absolutizacije prava privatnog vlasništva nad zemljom neki vlasnik zemlje zahteva apsolutnu nepovredivost zemlje, ne pristajući na nikakve pregovore. Čovek ima pravo na mizantropiju, sve dok je spreman da je plaća i ne narušava tuđe vlasništvo.

Međutim, veoma je teško zamisliti da će se takvom mizantropiji pridržavati komercijalne kompanije, naročito one koje imaju više vlasnika. Po pravilu, zadatak kompanije je ostvarivanje profita, a ne dominacija i samopotvrđivanje. Dakle, ako postoji potražnja za postavljanjem komunikacija preko teritorije kompanije, bilo da je u pitanju kabl ili staza, to će se po pravilu smatrati mogućnošću za zaradu na zadovoljenju potražnje.

Kod ankapa su legitimne bilo kakve dobrovoljne transakcije, a što se tiče prisilnih, one takođe mogu lako da se događaju, ali se za njih podrazumevaju izvinjenje i kompenzacija.

Dejvid Fridman u „Mehanici slobode“ navodi kao primer sasvim opravdanog ponašanja to kako se zalutali putnik upada u nečiju praznu kuću kako bi odatle pozvao i tražio pomoć, ali za odlazak ostavlja u kući gotovinu u iznosu dovoljnom za kompenzaciju nanetog neprijatnosti.

Ali ne moramo ići tako daleko kada imamo sopstvenu tajgu odmah pored nas. Svaka zimovnica u tajgi je privatno vlasništvo, ali se vrata tamo ne zaključavaju, i tamo se uvek čuva određena zaliha drva, žitarica i druge opreme. Svaki slučajni prolaznik može prenoćiti u zimovnici, a pre odlaska dopunjuje zalihe za sledećeg posetioca. Takav je nastao spontani red. Niko se namerno ne bavi prisiljavanja na njegovo poštovanje, jednostavno ova pravila pristojnosti pomažu ljudima da žive. Društvo koje ne razvija takve redove je manje uspešno.

Baš kao i u Rimu, sam pojam servituta je izmišljen bez bilo kakve države, u okviru privatnog prava, i nema nikakvih preduslova da se smatra da će bezdržavno društvo budućnosti biti manje razumno od bezdržavnog društva prošlosti.

Tako će, u slučaju ankapa, u malo naseljenim oblastima na straži potreba ljudi u pitanju tranzitnih teritorija stajati spekulativni „medved tužilac“, koji čuva „zakon tajge“, a u gusto naseljenim – težnja da se ostvari tržišna korist od obezbeđivanja tranzita kroz svoju teritoriju. Delovi pak malobrojnih misantropa, koji će se, iako neizbežno pojavljivati kao i svi drugi grubijani, u ogromnoj većini slučajeva moći zaobići nekim alternativnim rutama.

Kako iz libertarijanske perspektive treba postupiti sa komšijom koji pravi buku u celoj zgradi tokom noćnog vremena?

Jer zapravo ne krši princip neagresije, ali iz razloga zdravog razuma njegova dela ipak treba zaustaviti.

anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0,0001btc)

Po čemu se osoba-komšija razlikuje od drugih iritirajućih faktora, kao što su oluja, autoput ispod prozora, avioni koji prolaze, psi koji laju i slično? Samo po tome što sa njim možete pokušati da se dogovorite, dok je najrealističniji način da izbegnete ostale iritirajuće faktore zvučna izolacija.

Ali komšija, sa svoje strane, takođe razume da, kada odete kod njega i zahtevate da prestane buka, vi pokazujete dvostruke standarde, jer da ste se aktivno zaštitili od buke ostalih gorenavedenih izvora, ni buka iza zida vas ne bi brinula, jer bi njen nivo bio ispod praga.

Tako ćete, nakon što sasluša vaše želje u vezi sa smanjenjem nivoa buke, očekivati dogovor. Predmet dogovora može se pokazati najneočekivanijim.

Možete izjaviti da, pošto oni ovde tako burno slave da se čovek ne može naspavati, neka i vama sipaju – i pridružite se zabavi.

Možete pitati kada se očekuje kraj banketa, i, nakon što dobijete odgovor, objaviti da ste saglasni da izdržite do tada, ali ako nastave nakon toga, neka budu spremni na najstrože sankcije, od „sraćanja ispred vrata“ do „razbijanja vrata sekirama“.

Možete se dogovoriti za novčanu kompenzaciju koja će biti dovoljna da prenoćite u nekoj mirnoj hotelskoj sobi u blizini…

Uglavnom, ima mnoštvo varijanti.

Ali, naravno, možete i da se ne dogovorite. To će značiti da niste imali sreće jedno sa drugim: pojavila se primedba, pokrenuli ste konflikt, konflikt nije rešen, u budućnosti je moguća njegova eskalacija, što nosi troškove za obe strane. I nikakvi tata-mama-država vam neće pomoći, već ste veliki, vreme je da sami naučite da se dogovarate.

Kako anarho-kapitalizam vidi stvarnu situaciju u Rusiji?

Ovde želim da počnem sa proširenim citatom iz izvora na koji se ionako stalno pozivam – naše Politologija-tjan, Ekaterine Šulman:

Što se tiče stvarnog stanja stvari, generalno govoreći, Rus je spontani libertarijanac, ali on to ne zna i nikada sebe tako neće nazvati. Zapravo, on je veoma sklon libertarijanskim vrednostima, a to je: ne veruje državi, državnim institucijama, organima reda. On uopšte ne veruje nikome osim ličnim poznanicima. Sklon je da se oslanja samo na sebe i na svoje najbliže rođake. Shodno tome, želeo bi da mu se niko ne meša u život i da mu se dopusti da živi mirno i da mu se ne govori kako treba da živi. Dakle, te libertarijanske vrednosti su veoma snažne kod ruskog naroda.

Istovremeno, potpuno je opravdan i suprotan pogled: Rusija je zemlja ukorenjenih socijaldemokratskih vrednosti, i ideal države za većinu Rusa su skandinavske zemlje, sa niskim nivoom nejednakosti, sa komfornim zatvorima, sa službenicima na biciklima, sa širokom javnom raspravom o svim pitanjima, skraćeno, takva normalna sovjetska vlast kakva i treba da bude prema projektnoj dokumentaciji. Visoki porezi i stroge regulacije koje prate ovaj model, doživljavaju se kao sasvim opravdana cena za taj paternalistički raj.

I, konačno, bilo bi čudno ne pomenuti i taj stav da je Rus „lokš“ i „terpila“ (laka meta i žrtva), opterećen Štokholmskim sindromom i sindromom naučene bespomoćnosti. Njegov moto je „inicijativa je kažnjiva“, i to ne „kažnjiva nalogom da se izvrši inicijativa“, kao u idealnoj konfučijanskoj Kini, već, bukvalno, kažnjiva štapom po glavi, da se ne bi isticao. On nema iluzije u vezi sa dobrotom državne vlasti, ali opravdava postupke službenika time što bi i sam na njihovom mestu postupao isto.

Prva kategorija su naši prirodni saveznici. Oni možda neće pružiti aktivnu podršku jer su zauzeti svojim mirnim anarko-kapitalističkim poslovima, ali će barem u pravom trenutku okrenuti leđa i neće izdati ljude zbog njihovih mirnih anarko-kapitalističkih poslova.

Druga kategorija su naši prirodni saveznici. Oni razumeju važnost zajedničkog rešavanja lokalnih problema, sposobnost dogovaranja, težnju ka ujedinjenju oko zajedničkih interesa, a ne samo po principu „svoji protiv tuđih“.

Treća kategorija su naši prirodni saveznici. Postepeno im postaje jasno da službenik nije neka nemilosrdna sila, svemoguća i sveveduća. Službenik je smešno kreten, koji sam ne sme da napravi korak bez instrukcije, ali pritom postupa prema naredbama po principu „sačekaj da izvršiš – otkazali su“ i „možeš da baciš odgovornost – baci je“. Konačno, tim ljudima postaje jasno da službenik trenutno gubi sav svoj nadređeni ponos kada se nađe jedan na jedan sa masom. I tada službenike mogu mirno gađati snegom, kao u Volokolamsku, mogu im prirediti smeće-lustracije, kao u Ukrajini, ali ako postane baš kritično, može doći i do defenestracija, koje su tako volela da primenjuju braća Sloveni u Češkoj.

mm, lustracije!

Naravno, ponekad sa takvim saveznicima ne trebaju ni neprijatelji. Naravno, takve saveznike je previše lako namamiti komunističkim sloganima, i tada će ići da tuku liberalaste i buržojeve. Zato, koliko god to bilo neprijatno, mora se obaviti važan posao stvaranja ispravne slike neprijatelja u glavama tih ljudi. Upravo zbog toga Mihail Svetov, sa svojom propagandom mržnje prema nomenklaturi, takođe obavlja važan posao; ja to ne bih mogla, meni je mnogo prijatnije da pričam razne optimistične priče o tome kako ćemo se sami ureći.

Ladi, pričam ja, dakle, mami o ankapu, a ona kaže, ma neću ponovo devedesete sa prevarantima i bandama. Kako da joj utucem ankap u glavu?

Vasja iz trećeg ulaza

Koliko god želeli da uvek idemo ka cilju direktnim putevima, ali ako se u glavi sagovornika već formirao haos, uzalud je pokušavati da se u nju nešto utuče direktno, mora se uvrnutim putem.

Ovde nam na pomoć dolazi marketing sa svim svojim trikovima usmerenim na povećanje prodaje. Na primer, ima smisla razumeti koja tačno bol stoji iza maminih prigovora. Jer koja je poenta pričati o socijalnoj zaštiti u privatnim kompanijama na slobodnom tržištu u bogatom društvu, ako je njoj bol od nestanka sovjetske socijalne zaštite, već, recimo, od ušteđevine koja je izgorela u nekoj finansijskoj piramidi, ili od pucnjava na ulicama. Zatim radimo na toj boli.

Piramide

Objašnjavamo da je najvažniji razlog naglog uspona piramidi bila potreba da se nekako zaštite ušteđevine od hiperinflacije, a hiperinflacija je bila uzrokovana ludom emisijom novca od strane države. Potrošači nikada ne pokazuju potražnju za inflacionim novcem, njima je mnogo draža stabilnost, ili čak deflacija, kako bi mogli jednostavno da stave novac u kasicu i on zadrži svoju vrednost decenijama.

A to je bitkojn, mama. Dizajnirali su ga hardkor ankapovi specijalno upravo za taj cilj. Čak i zlato kao instrument čuvanja vrednosti na duge staze radi lošije, jer se kod zlata može povećati proizvodnja u slučaju porasta potražnje, a sa bitkojnom takav trik ne možeš da izvedeš. A ako postoje kriptovalute, onda se možemo slobodno osloboditi svih tih centralnih banaka, ura.

Pucnjave

Objašnjavamo da u divljim devedesetim država nipošto nije prestala da reguliše pitanja građanskog oružja i da postavlja pravila za rešavanje konflikata. Milicija je rado pritiskala zakonite građane, ne dajući im ni da se efikasno protive banditima, ni da ih tuže, ali je istovremeno rado ustupala pred bilo kakvim malo drzakim huliganom. Naravno, to je stvaralo snažan ekonomski podsticaj za kriminalno ponašanje i nije pružalo nikakvu nagradu za težnju ka mirnom rešavanju pitanja. Praktično, to znači da je država devedesetih svom svojom slomljenom moći radila za agresore, sve dok nije uspela nekako da oduzme privatnim agresorima primarno pravo na banditizam.

Reci mi, ako te sada uhvate na ulici i zatraže novčanik, a ti iz torbe izvučeš Glock i razapucaš pljačkače, možda ćeš biti pohvaljen što si oslobodio društvo opasnih kriminalaca? Ne, biće ti krivično gonjen zbog ilegalnog nošenja oružja i prekoračenja granica samoodbrane, i dugo ćeš biti zatvoren da u zatvoru trošiš novac poreskih obveznika. A ako ne razapucaš, već samo zastrašiš, bićeš gonjen samo zbog nošenja oružja, i svakako ćeš biti zatvoren. Pa čemu ti je takav zaštitnik, a to je sama država?

A, ne želiš da nosiš Glock, želiš da te ne napadaju? Možeš li otići u osiguravajuću kuću i osigurati se od pljačke? Ne. Jer kompanije će početi da osiguravaju od nečega takvog samo u slučaju da imaju pravo da održavaju red i efikasno se suprotstavljaju banditima. A upravo to je zabranjeno – državni monopol. Gde god da pogledaš, kako god da pokušaš da osiguraš svoj život – nailaziš na neku državnu zabranu.

A evo, mama, pogledaj novi video, šta se dešava tamo gde država odlazi. Ili, tamo, pročitaj kod inliberty ceo izbor, kako ljudi odlaze pod državnim krovom i kako se osećaju sjajno.

Ukratko

Bolje je da znate šta joj je trenutno u glavi umesto ankap-a. Delujte polako, ubacujte pojedinačne slučajeve, kako one o državnom bezpravlju, tako i (to je mnogo važnije!) o efikasnom rešavanju najvažnijih pitanja bez države ili čak uprkos njoj. I na kraju ona čak neće ni primetiti kako će u razgovoru sa komšinicom početi da diskutuje o tim stvarima, jer su ljudi veoma skloni tajnom znanju nedostupnom običnim smrtnicima, pa kako da ne podeliš to sa tim mračnim ljudicima?

Koje je prvo pitanje ili prigovor koji se najčešće izgovori kada pričaš o Ankapi?

анонимный вопрос

Ljudi su u ropstvu kod Hobbsa. Ideja rata svih protiv svih, od kojeg ih spasava plemenita država, pritiska umove. Čak je i čudno što to još uvek ne počinju da uče u srednjoj školi. Uostalom, propagandi nije neophodno da ulazi u dubine istorije filozofije, ona ljudima gura u nos lude devedesete i pokušava da ih uveri da je, evo ga, vaš ankap, sviđa vam se, želite li ga ponovo, kanibali?

Upravo o tome ljudi prvo pitaju kada čuju da ne postoji nijedna usluga koju zvanično pruža država, a koja ne bi mogla biti pružena kvalitetnije i jeftinije na slobodnom konkurentskom tržištu. To jest, kažu ljudi, želite sve privatizovati, ukinuti svaku socijalnu zaštitu, ostaviti samo divlje tržište koje će preplaviti prevaranti i banditi, a protiv kojih niko neće imati kome da se bori.

Nakon takvog pristupa, veoma malo kome uspeva da objasni da nove devedesete svakako nisu cilj, pa čak ni neizbežna posledica prelaska na tržište, i hajde da pogledamo bar Gruziju, koja je današnjim vremenima mnogo bliža. Mnogi se jednostavno zatvaraju, ili zato što je njihovo lično iskustvo devedesetih bilo previše bolno, ili zato što prvobitno nisu planirali da vode diskusiju, već jednostavno smatraju da je to najefikasnija teza protiv ankap-a.

A što se tiče memova o putevima i sličnog folklora – to je već predmet interesovanja onih mlađih, koji nisu doživeli devedesete u svesnom uzrastu, i za njih je ankap neka apstraktna fora sa interneta.

Zašto će sudovi pod ankapom slediti libertarijanske principe prava?

Odgovoriti na ovo pitanje nije samo teško, već je veoma jednostavno. Ako se sudovima obraćaju samo dobrovoljno, i ako sudovi nemaju nikakva sredstva prisile za izvršenje svojih odluka – a upravo takvo jadno postojanje mogu voditi sudovi u ankapu – onda sudovima ne ostaje drugih opcija osim da se pridržavaju libertarijanskih principa prava.

Alisa se, zasnovano na principu samoposedovanja, dobrovoljno obratila sudu radi rešavanja konflikta sa Bobom. Sud odbija Alisu pravo na samoposedovanje i donosi presudu da ona nema pravo na posedovanje bilo kakve imovine, tako da nad svom spornom imovinom, počevši od same Alise, Bob ima pravo isključivog raspolaganja. Bob, u skladu sa sudskom odlukom, prisvaja svu imovinu, uključujući i Alisu, koju vodi na povocu i udara zbog bilo kakvog neposlušanstva.

*U ankapu ne može biti tužne tyan na povocu!*

Šta će zaustaviti Alisu da sabotira sudsku odluku i aktivno se suprotstavi Bobu, tražeći bilo kakvu stranu pomoć? Šta će zaustaviti bilo koga od spoljnih aktera koji će, videvši kršenje NAP-a, pitati u čemu je stvar, nakon čega će mu odgovoriti da je to izvršenje sudske odluke, a on će reći da ga to ne zanima?

Pošto se u samom pitanju postavlja kao postulacija da je svuda ankap, to znači da je apsolutna većina odnosa u ovom društvu dobrovoljna i tržišna. Upravo se to svi smatraju normom, a svako odstupanje od norme mora se prikriti ili veoma pažljivo obrazložiti.

Može se postaviti pitanje „kakva bi bila tipična reakcija u ankapu na takvo odstupanje od libertarijanskih principa“, i tada će u odgovoru biti opisane upravo te tipične reakcije koje demonstriraju mehanizme povratne sprege u anarho-kapitalističkom društvu, koji čine odstupanje od osnovnih principa neisplativim. Ali besmisleno je postavljati pitanje u obliku „kako se u ankapu boriti protiv masovnih odstupanja sudova od libertarijanskih principa?“ Pošto su ona masovna, to više nije ankap, i treba gledati zašto su masovna, odnosno koji mehanizmi povratne sprege su nedostajali.

Pitanje o tome da li je čisti anarho-kapitalistički socijum održiv, danas nema teorijsko rešenje. Društva koja se posmatraju kao pretodnici ankapa u pravnom smislu (Irlanda, Island), istorijski su doživela poraz od spoljnih sila, ali to nije argument za unutrašnju nestabilnost.

Koje su mane libertarijske i anarho-kapitalističke teorije?

Glavni nedostatak kako libertarijanske, tako i anarho-kapitalističke teorije je to što one ne postoje.

Postoji ekonomska teorija koju razvija austrijska ekonomsku škola, a koja je dobila relativno koherentan oblik zahvaljujući Mizesu. To je praksiologija, odnosno teorija ljudskog delovanja, katalaktika, odnosno teorija razmene, teorija novca, teorija intervencionizma, teorija ekonomskog ciklusa, i tako dalje. Na ekonomskoj teoriji se gradi logika izlaganja libertarijanske doktrine, pomoću nje se proveravaju različite fantazije o mogućem uređenju društva. Austrijska ekonomska teorija ne daje kvantitativne prognoze i postulira principijelnu nemogućnost njihovog davanja, što daje povod mnogim sledbenicima drugih škola da je zbog toga kritikuju zbog beskorisnosti.

Postoji libertarijanska pravna teorija, ona je i institucionalna, i sociološka. Kod ruskih libertarijanaca uglavnom je prihvaćeno da se u svojim pravnim konstrukcijama oslanjaju upravo na nju, što je neposredno povezano sa tim da ju je razvio Vladimir Četvernin, Rus i još uvek živ. U englesko govorivom svetu su u boljoj upotrebi teorije prirodnog prava.

Postoje različita etička libertarijanska učenja: neka uzimaju za osnovu prirodna prava, druga izvode etiku iz ideje ugovora, treća se oslanjaju na konsekvencijalizam, odnosno donose procenu postupaka na osnovu njihovih posledica – generalno, u oblasti etike među libertarijancima postoji znatno razdrganost i nestabilnost.

Kao rezultat, libertarijanstvo predstavlja prilično širok i pluralistički pravac misli, što se može smatrati i plusom (postoji unutrašnja diskusija, postoji razvoj, ali postoji i slaganje oko osnova), i minusom (po nizu specifičnih pitanja ne postoji jednoznačno mišljenje, pri čemu su neka od tih pitanja veoma ozbiljna, na primer, da li ima pravo na postojanje institucija kao što je država).

Update: kada je post već bio napisan, na SVTV je izašao video sa Aleksejem Tereščukom, koji se bavi upravo sličnim pitanjima.

A šta libertarianizam kaže o alimentaciji? Nakon zajedničkog života ostalo je dete, „muž“ je otišao i ne želi da plaća alimente?

Roman

Porodica je komunistička ćelija u okeanu slobodnog tržišta. Spolja postoji privatna svojina i robno-novčani odnosi, unutra je sve zajedničko, i odnosi poklonavanja. Ali onda jedan od članova komunističke ćelije odluči da je napusti i izađe na tržište. Šta uraditi sa svojinom? Šta uraditi sa akumuliranim obavezama? Pod komunizmom to sve nastavlja da postoji, ali u potisnom, neeksplicitnom obliku.

Jedan partner ulaže resurse u drugog, računajući na to da će vremenom i od drugog imati neki povrat. A umesto toga, drugi nakon nekog vremena odluči da ode. Ili dvoje odluče da dobiju dete, što je dugoročni kreativni projekat na par decenija, koji neprestano konzumira resurse. I tada jedan od partnera izlazi iz projekta. Ili, još gore, izlazi iz porodice, ali upravo u projektu odgoja deteta želi da nastavi učešće.

Prelazak sa komunizma na tržišne odnose je uvek privatizacija, fiksiranje obaveza, prelazak sa neeksplicitnih pretpostavki na jasne ugovore. Dva najtipičnija ugovora prilikom razvoda su ugovor o podele imovine i ugovor o redovnim isplatama radi izmirivanja akumuliranih obaveza. Ovo drugo su upravo oni alimenti o kojima ste postavili pitanje.

Kao što se lako može videti, u državi izbegavanje plaćanja alimentacije ima masovnu karakteristiku, jer oni na koje se ta obaveza nameće smatraju istu nepravednom. Zaista, teško je smatrati pravednim situaciju kada lavlji deo imovine prilikom podele ode onoj strani koja je u njen nastanak uložila manje resursa, a pritom druga strana još uvek nastavlja da snosi finansijske obaveze prema prvoj.

A sada pređimo na to kako će to izgledati pod ankapom.

Kada sam pričala o budućnosti institucije braka pod ankapom, usput sam dodirnula i temu dece. Dete će pod ankapom u mnogo većoj meri samo odlučivati sa kim će živeti, sa kim se družiti, od koga i šta će učiti. Tako da su redovne ciljane isplate za izdržavanje deteta nakon razvoda pod ankapom mnogo manje verovatne nego sada, osim ako neko to ne prihvati dobrovoljno.

Dakle, alimenti po sudu će se pod ankapom dodeljivati prvenstveno za plaćanje akumuliranih obaveza, a dete tu neće imati nikakve veze. Na primer, supruga je platila mužu kurs dizajna pejzaža, i nakon razvoda on joj nadoknađuje troškove kursa.

Jedini primer alimentacije putem suda, povezan sa detetom, koji mi je pao na pamet – to je ako se dete dobije po inicijativi supruga, što je dokumentovano, i gde u kasnijim fazama trudnoće on promeni mišljenje. Pa, sada će morati da plati ugovornu kaznu prema „ugovoru o iznošenju trudnoće“.

A koje su sredstva prinude na isplatu kod ankap-a? Pa, potpuno ista kao i sada: zaplena računa i imovine.

Kako voditi istragu kod ankape?

Za razliku od savremene države, u libertarijanskom društvu nije dozvoljeno zadržavati osumnjičene, upadati u privatnost praćenjem, kao ni prisiljavati na svedočenje pretnjom nasiljem ili zabranjivati davanje lažnih izjava.

anonimno pitanje

Nije sve toliko očajno)

Praćenje

Praćenje i otkrivanje privatnosti uopšte ne krše princip neagresije, stoga će u uslovima ankap-a ovaj pravac imati čak i manje prepreka nego u državi. Moralno se već spremamo da živimo u uslovima dešavanja svih i svakoga u neprekidnom strimu dostupnom svima. To je već sada skoro tako, i tendencija će se samo razvijati.

Prisiljavanje na svedočenje

Kao i obično, državnom biču će doći na mesto ankapovska nagrada. Da, čovek ima pravo da ne deli informacije ni sa kim, ali ako je materijalno zainteresovan, verovatnoća pojave dokaza se povećava. Već sada se ne doživljava kao nešto izvanredno kada neko, ko je zainteresovan za istragu, proglasi nagradu za svedočanstvo. A prisiljavati na svedočenje protiv sebe zabranjeno je i u državi, iako svi znamo koliko pažljivo predstavnici države pristupaju takvim zabranama.

Zadržavanje osumnjičenih

Što su tehnologije praćenja razvijenije, to je manje potrebe za zadržavanjem osumnjičenog. Mesto ispitivanja i suočavanja će konačno zauzeti retrospektivna istraživanja otvorenih izvora: šta je tačno osumnjičeni radio u interesantnom trenutku.

Zapravo, čak je i čudno što vas ovo pitanje toliko brine: mi sada bukvalno uživo posmatramo istrage brojnih zločina koje su počinili ruski zvaničnici, vojska i pripadnici službi bezbednosti, na osnovu otvorenih izvora. Praktično je ovde skoro sve kao u ankap-u: ne može se zadržati, ne može se prisiliti na svedočenje, ali je pitanje sasvim realno istražiti. A kako u ankap-u ide prelaz sa istrage na sud, ili odmah na sankcije, već sam pisala.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: ankap