Moglo bi se odgovoriti kratko, tvrdeći da u okviru ankap-a ne postoji nikakva spoljna politika, pošto se taj termin odnosi na međudržavne odnose, a država u ankap-u nema.
Čemu bi se mogla upodobiti spoljna politika za ankap? Pretpostavljam, odnosima sa subjektima koji su teritorijalno udaljeni, kulturološki različiti, različitih oblika privrednog delatnosti, životnih navika, pa čak i, možda, nisu sasvim ankapovi. I koji su glavni zadaci koje ankap postavlja u takvoj „spoljnoj politici“? Naravno, da obezbedi sebi slobodnu trgovinu sa njima.
Ako saznam da negde u dubinama jugoistoka postoji nezaboravan smrdljiv plod durijan, želim da imam mogućnost da ga kupim. Ako ne u supermarketu u susednom kvartu, onda bar da sama odem u posetu durijanu. Ljudi koji uzgajaju ovo neobično voće su mi potrebni da bih ga probala, a kakva će biti struktura robno-novčanih operacija koje će me spojiti sa durijanom – to će tržište najbolje videti.
Šta će biti sa Krimom dolaskom anarho-kapitalizma? Istoa sloboda trgovine. Tamo će se vratiti poznati međunarodni festival Kazantip. U krimsko more će se uvoditi devojke u šarenim kupaćim kostimima, u krimske pećine će se uvoditi vitki speleolozi, u krimske vinske podrumove će se uvoditi degustatori zasićeni Gruzijom, a na krimska polja će se vratiti dugo iščekivana dneparska voda po tržišnim cenama.
Hvala na zanimljivom pitanju. Zaista, leš je prilično specifičan predmet svojine.
U prvom približenju, sve je jednostavno. Čovek poseduje pravo svojine nad svojim telom, stoga on taj i da odredi u čiju će svojinu njegov leš preći, ili da izdaje plaćena naređenja o tome kome i koje tačno manipulacije sa lešem treba izvršiti. Ako je ugovor za sprovođenje tih manipulacija zaključen – ugovorne strane su obavezne da ih izvrše. Ako nisu data uputstva o pripadnosti leša, leš može biti prisvojen od strane prvog ko izrazi takvu želju.
Međutim, u praksi se javljaju proceduralne komplikacije. Samo ću navesti neke od njih, kako bi se razumelo zašto teorijski model može da zakaže.
Prvo, leš se može pojaviti u zatvorenom prostoru koji je pripadao bivšem vlasniku leša. Čovek je zaspao u svojoj kući i nije se probudio. Da bi se razumelo da je vlasnik kuće umro, potrebno je ući u kuću, ali dok ne postoji sigurnost da se vlasnik kuće promenio usled smrti prethodnog vlasnika, ulazak u kuću će se smatrati kršenjem prava svojine vlasnika. Što se više poštuje pravo svojine, to je manja verovatnoća otkrivanja leša. U idealnoj situaciji, kada je poštovanje prava svojine beskonačno veliko, činjenica smrti nikada neće biti utvrđena, i leš nikada neće preći u čijuđe svojinu, ostajući pogrešno priznat kao svojina pokojnika.
Drugo, prisvajanje napuštenog leša može biti povezano sa zahtevima onih koji mogu pretpostaviti umešanost onoga ko je prisvojio leš u sam čin smrti. Na primer, ako neko mirno sedi na obali i odjednom vidi kako pored njega pluta leš njegovog neprijatelja, u njegovom interesu može biti da ne prisvoji leš, već da mu dozvoli da mirno nastavi da pluta, što će mu, naravno, pokvariti zadovoljstvo.
Treće, čak i ako je neumešanost onoga ko je pronašao leš u njegovom pojavljivanju očigledna, i dalje se javljaju poteškoće u određivanju trenutnog statusa objekta. Leš može već biti u vlasništvu naslednika, jer je pokojnik unapred dao odgovarajuće naređenje. Dakle, pre nego što prisvoji leš, subjekt koji poštuje prava svojine biće primoran da preduzme korake u identifikaciji pokojnika i njegovih naređenja u slučaju smrti.
Takođe, prilikom otkrivanja leša, sasvim je razumno pretpostaviti da su prijatelji pokojnika već počeli da ga traže, a ako je uzrok smrti bilo nasilje, njih bi mogla da zanima potraga za krivcem, i čak i ako nemaju prava na leš, mogu se obratiti onome ko ga je pronašao sa molbom da im preda leš radi obdukcije i sličnih manipulacija.
Reč je o tome da nije teško pogoditi da sve ove suptilnosti čine leš kao robu veoma neликvidnom i malo kome potrebnom. Zato će se pitanje „kome pripada leš“ pre pojavljivati u kontekstu razmišljanja o temi „kako se otarasiti pronađenog leša“, a ne o temi „kako bi ga najbolje iskoristiti u domaćinstvu“. Stoga, čak i u situaciji kada je leš nečiji neznan, i nije jasno da li će ga tražiti, odluka da se on sahrani i zapamti mesto sahranjivanja biće sasvim opravdana, i, najverovatnije, manje rizična nego da se nahrani svinjama. Ili se može jednostavno predati u mrtvačnicu, ako je reč o civilizovanom području (kao što se lako može videti iz navedenih razmatranja, potražnja za mrtvačnicama u ankapu neće nestati).
Čovek koji nije ostavio resursima obezbeđena uputstva o tome kako postupati u slučaju njegove iznenadne nesposobnosti, rizikuje da radnje koje bi želeo ne budu preduzete, čak i uz postojanje tehničke mogućnosti za to.
Istovremeno, pored modela pružanja usluga po principu „iskoristio uslugu, pa platio račun“, čovečanstvo aktivno praktikuje i drugi pristup: „pružio uslugu, pa dobiješ zahvalnost“. Ja odgovaram na vaša pitanja, vi mi šaljete donacije. Ako to ne budete radili, ja neću prestati da odgovaram na pitanja. Isto tako, nema nikakvih razloga da se smatra da za pružanje hitne pomoći neće biti na neki način plaćeno – ako ne od strane samog spasenog, onda barem od zahvalnih stanovnika grada, kojima je uvek mnogo prijatnije i lakše da nagrade moralne postupke, nego da kažnjavaju nemoralne.
Da, može se desiti da osoba kojoj je potrebna pomoć ima lošu reputaciju, ili da je pružanje pomoći previše skupo, ili još hiljadu i jednu okolnost koja će je na kraju ostaviti bez te same pomoći. Ali ni tada ta priča neće propasti uzalud: ljudima će biti neprijatno što se takve stvari dešavaju na njihovoj teritoriji, a to je ozbiljan podsticaj da se ne dopusti ponavljanje i da se ipak ubaci malo satoshija u fond gradske hitne pomoći.
Pa vi ipak propuštate hitnu pomoć na putu – takođe žrtvujete, iako malim delom svog komfora, ali dobrovoljno i rado, zar ne?
Mogu odgovoriti jednom rečju: deregulacija. Ali to je očigledno svima, jer deregulacija čeka apsolutno sve institucije u ankapu, pa hajde da fantaziramo o tome kuda će to dovesti i koje oblike institucija braka može poprimiti.
Koje funkcije braka imamo danas?
Brak je pretplata na seks. Pošto je čovek generalno sklon štednji napora, ova funkcija braka će u ankapu opstati, bez obzira na to koliko su idealistički poliamorni sanjali suprotno. Ali pretplata, naravno, neće podrazumevati ekskluzivnost po automatizmu, kao što to već sada ne podrazumeva. Reč „prevara“ će konačno otići u prošlost, tamo gde se nalaze tako arhaični termini kao što su „svetogrđenje“ ili „vendeta“.
Brak je oblik organizacije domaćinstva. Ovde će, kako ljudi postaju sve bogatiji, ova funkcija sve više izumirati. Grubo rečeno, normom će biti autonomno domaćinstvo, sa mogućnošću da se povremeno svrati partneru u posetu ili organizuje zajedničko putovanje. Samo vođenje domaćinstva postaće još automatizovanije, a ono za šta se automatika ne uhvati, odlično će izvršiti specijalizovane kompanije, poput današnjih cleaning kompanija.
Brak je oblik prijateljstva. Stalno poboljšanje kanala komunikacije učiniće formalizaciju prijateljstva u vidu braka sve manje relevantnom. Ljudi se i bez takvog statusa lako upoznaju i zbližavaju, bez obzira na pol, godine, a sve više čak i na društveni položaj. Ankap će samo pogoršati tu tendenciju.
Brak je kooperativ za odgajanje dece. U istoj meri u kojoj se u ankapu briše model braka kao oblika prijateljstva, brišaće se i model braka kao institucije vaspitanja. Dete će imati mnogo veći stepen slobode, uključujući i izbor prijatelja, staratelja i učitelja.
Brak je oblik pravnog lica. U uslovima odsustva države, koja predviđa pravo zakonskog zastupanja bez punomoćja samo za članove porodice, i ovaj model će se brišati. Ljudi će fiksirati situativne odnose uzajamnog poverenja koristeći jednostavne i jeftine mehanizme, na primer, zasnovane na blockchainu. U slučaju odsustva fiksacije takvih odnosa, preduzetnik će biti primoran da deluje u vezi sa nečijim poznanicima na sopstveni rizik. Ipak, već pomenuti razvoj komunikacije omogućiće lako dobijanje svih neophodnih potvrda u slučaju potrebe.
Dakle. Vrlo je verovatno da će taj oblik braka, koji danas poznajemo kao tradicionalni, opstati i u ankapu kao neka vrsta arhaičnosti, međutim, uloga institucije će biti primetno smanjena i zamenjena jasnijim i konkretnijim ugovornim odnosima između ljudi.
Pored ovog posta, preporučujem vam da pročitate i sve postove sa tagom „sud“, bar ovaj i ovaj.
Za početak, izbaciću gomilu definicija koje se odnose na vaše pitanje. Često je dovoljno dati jasne definicije i odgovor na pitanje postaje potpuno očigledan.
Vlasništvo – odnos objekta prema subjektu, u okviru kojeg subjekt raspolaže objektom po svom nahođenju, a drugi subjekti se uzdržavaju od sličnih radnji bez sankcije vlasnika.
Ankap – sistem odnosa između ljudi na bazi principa samopripadnosti, odnosno vlasništva nad samim sobom. U običnom govoru, ankapom ćemo nazivati i osobu koja je spremna da se pridržava ovog sistema odnosa.
Pravo – kompleks praksi za rešavanje konflikata između ljudi.
Sud – pravni institut, u okviru kojeg se konflikt između strana rešava od strane treće osobe. Kod ankap-a, sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu.
Zatvor – pravni institut, u okviru kojeg se strana koja je nanela štetu izoluje od strane koja je štetu pretrpela. Kod ankap-a, izolacija se može desiti samo uz sankciju izolovane strane i samo pod uslovima koji su sa njom dogovoreni.
Sada ćemo navesti nekoliko primera kako pravo funkcioniše u Ankapistanu.
Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, i nakon diskusije su se dogovorili kome pripada sporni objekat, a ko, na primer, u zamenu za odricanje od zahteva dobija dogovorenu nadoknadu. Konflikt je rešen.
Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, ali nisu došli do dogovora. Tada se na neki način dogovaraju sa trećom stranom i delegiraju joj ovlašćenja za rešavanje konflikta. Sud proučava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.
Dva ankapa se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Prilikom pokušaja ostvarivanja svog prava vlasništva nad sporne objektu, strane počinju da nanose štetu jedna drugoj. Ne želeći eskalaciju konflikta, jedna od strana pronalazi utočište gde se nalazi van domašaja druge strane, i nakon toga strane počinju da pregovaraju o sudu. Sud razjašnjava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.
Utočište koje se pominje u trećem primeru je, u suštini, upravo zatvor. Za uslugu obezbeđivanja sigurnosti tokom boravka u zatvoru, vlasnik zatvora može naplaćivati uslugu klijentu, odnosno onome ko želi da dobije utočište.
Ne mislim da će u ankapiji usluga zatvaranja u zatvor imati toliko veliku potražnju da bi bilo isplativo graditi specijalne, dobro zaštićene od prodiranja objekte. Najverovatnije će usluga pružanja utočišta biti decentralizovana i imati više deklarativni karakter.
Ulicom trči tip, potpuno razbarušen i izgužvan, a za njim ide drugi, veoma uzbuđen i željan da još jače izgužva prvog. Prvi tip mi prilazi i traži pomoć. Ja ga zaštitim od drugog i predložim mu da pređe na mirno rešavanje konflikta. Izolovala sam jednog učesnika konflikta od drugog i, u suštini, to se ni od čega ne razlikuje od smeštanja u pritvor. Jedino što sprečava jaču stranu u ovom konfliktu da nastavi sa obračunom protiv slabije strane je nevolja da uđe u konflikt i sa mnom. U ogromnoj većini situacija, to je sasvim dovoljno.
Da li ću uzeti novac za pruženu uslugu? Ne znam, zavisi od okolnosti, zavisi od toga koliko će me sve to odvratiti od sopstvenih poslova.
Opisujući ovaj primer, polazila sam iz implicitnog pretpostavke da se ankap razvio u mirnom društvu putem postepenog odumiranja države, zbog čega i opisani konflikt, u okviru kojeg se pojavila potreba za utočištem, izgleda prilično vegetarijanski. Naravno, ako ankap dođe neka Venezuela, putem potpunog i brzog bankrota države, onda će sukoba među ljudima u prvoj fazi biti znatno više, i tamo se zaista može pojaviti dovoljno stabilna solventna potražnja za solidnim utvrđenim utočištima, gde će klijentu biti pružana usluga naoružane zaštite. Ali verovatnoća takvog scenarija mi deluje veoma malom.
To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.
NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.
Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima. Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.
Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.
U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.
Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama. Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.
U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.
Već danas u svetu postoji manje ili više tržišno takmičenje različitih metoda lečenja. Postoji SZO, sa svojom MKB i spiskom osnovnih lekova. Postoje brojni škole tradicionalne medicine koje pronalaze svoje pristalice, često čak i na međunarodnom nivou. Postoji homeopatija i razna druga ezoterija. Postoje postovi i molitve. Postoji nekoliko porodica lekovih gimnastika.
Na taj način, čak i konkurišući sa međunarodnom birokratijom, medicinsko tržište je veoma fleksibilno i pruža usluge za svaki ukus i novčanik. Nema nikakvih osnova da bi kod ankape bilo bilo kako drugačije. Da, biće lakše izbacivati na tržište razne „fuflomicine“ (lažne lekove). Ali zauzvrat, neće biti nametanja lažnih lekova na državnom nivou, kao što je to bio slučaj sa nekim arbidolom.
Da, čovečanstvo neće imati jedinstven spisak bolesti i lekova, ali će razvoj novih lekova svakako postati lakši. Da, na tržištu će biti više različitih placebo efekata, ali će i finansiranje Cochrane Collaboration-a sigurno porasti, kao i njegov autoritet. Takođe, mnogi se plaše smanjenja istraživanja novih lekova usled odumiranja patentnog prava, ali to je već sasvim drugo pitanje na koje sam, uz to, delimično već odgovorila.
potpuno decentralizovana, samoupravna i samofinansirajuća asocijacija – tržište rešava problem lažnih lekova
Evo, tek što sam se opustila i odlučila da danas ponovo neće biti pitanja, ipak se pitanje postavilo. Ali kasno je – već sam se opustila. Tako da ću odgovoriti malo kasnije, a za sada ću podeliti jednu glupu šalu koju sam danas čula:
— Ko je izgradio ovaj put? — O, to je tajna prekrivena ankapom!
Prošle nedelje nisu obeležili samo sveopšti protesti, već i, zamislite, izbori. Želeo bih malo da prodiskutujem o tome zašto bi ankapi uopšte trebali da obraćaju bilo kakvu pažnju na izbore.
Naravno, ideja da neko, ko je pobedio svoje protivnike kao rezultat složene višestepene electoralne procedure, sada ima vlast da raspolaže svim stanovnicima podređene teritorije u okviru ovlašćenja definisanih funkcijom, uz bonuse za drskost, i da je to podjednako neprikosnoveno kao i zahtevi našeg dobrovoljno potpisanog ugovora – ne izdržava kritiku. O tome su napisane čitave knjige, nećemo o toj banalnosti.
Ali zar zaista mislite da u ankapiji nema mesta samom fenomenu proceduralne legitimacije prilikom utvrđivanja ko će vršiti rukovođenje?
Demokratija je skup alata za donošenje kompromisnih odluka u kolektivima. Kod ankapije se dodaje samo principalni zahtev da se odluke odnose isključivo na pitanja reda raspolaženja kolektivnom svojinom, ali ne i privatnom svojinom članova kolektiva. Uzimajući u obzir ovo ograničenje, demokratske procedure su sasvim prihvatljive i one zaista doprinose minimiziranju konflikata.
Zato je učešće u masterklasu o sprovođenju electoralnih procedura koji organizuje država prilično korisno. Za sada, u edukativne svrhe, nije važno kako su uslovni kandidati Ivanov i Petrov tačno dospeli u listić, a Sidorov bio onemogućen da učestvuje u izborima, i Popov povučen poslednjeg dana. Važno je da izborno veće na odgovarajući način precrta kandidata Popova iz listića, da na svakom listiću stoji pečat i potpisi dva člana izbornog veća, da se pored birališta ne vodi agitacija, da na birača na biralištu ne vrši pritisak, da se poštuje tajnost glasanja, da se brojanje glasova sprovodi strogo po proceduri, da se kontrolni odnosi poklope, da se kopije zapisnika izdati posmatračima poklapaju sa zvaničnim rezultatima po biralištu – to je ta sva dosadna kuhinja u kojoj je svaki detalj bitan.
Znate li da rešavate ovakve jednostavne zadatke? To znači da će biti lakše nositi se sa organizacijom glasanja na skupštini akcionara, ili u zadruzi vlasnika stanova, ili sa programiranjem algoritama konsenzusa prilikom kreiranja nove kriptovalute. Ili možete pokušati da sebi otežate zadatke – i težite očuvanju čistoće electoralnih procedura ne samo na dan glasanja, već tokom cele predizborne kampanje. A tamo, ko zna, može doći i do praktične implementacije demokratskog modela u okviru države – to jest, ne samo izbornog modela, već i celog sistema kočnica i ravnoteža, koji obezbeđuje donošenje i sprovođenje kompromisnih odluka u velikim kolektivima uz minimiziranje nasilnog prisiljavanja.
Zato ne zanemarujte izbore, čak i ako u ovom trenutku nema nikakve praktične koristi od rezultata glasanja. To je razvoj veština koje su podjednako korisne kao i veština rukovanja oružjem. Jednostavno dolazite na izborne okrugove kako biste, tako reći, „vežbali“.
Sve je još zanimljivije. Ne samo da zabrana neće uspeti, već neće uspeti ni primena institucije reputacije.
Sudite sami: imate dva biznisa, oba donose novac, ali oni koji saznaju da imate jedan biznis, odbijaju da posluju sa vama u vašem drugom biznisu, iz nekih svojih etičkih razloga. Na primer, imate veganski restoran i stejk-haus, i veganski ljudi vas su počeli manje ceniti, optužujući vas za dvostruku moralku. Mesožderima je generalno svejedno šta tamo prodajete veganima. Šta radite? Jednostavno skrivate postojanje vašeg stejk-hausa i ostajete pred celim društvom respektabilni vlasnik veganskog restorana. A stejk-hausom upravlja „Zic-predsednik Funt i Co“.
Isto je i sa prodajom droge deci i odraslima. Ako jedan biznis ometa drugi, on se jednostavno odvaja kako vas ne bi povezivali sa njim. Štaviše, ako se ispostavi da roditelji zabranjuju deci da kupuju vaš heroin od svog džepnog novca, uvek možete preći na šemu sa „zakladama“ (skrivanjem robe), koja odlično funkcioniše danas u uslovima totalne državne zabrane prometa psihoaktivnih supstanci.
Drugim rečima: metoda biča ne funkcioniše, koliko god je pokušavali da je optimizujete.
Ne možemo detaljno predvideti kakva će biti struktura ponude i potražnje na slobodnom tržištu, ali ako određena roba, uprkos svim svojim pozitivnim kvalitetima, ima gomilu različitih neprijatnih nuspojava, tada se pojavljuje potražnja za istom tom stvari, samo bez nuspojava. Čim se potrebna supstanca bude mogla dobiti po uporedivoj ceni, stara će morati da ode sa tržišta. Mislim da heroin na kraju čeka upravo takva sudbina, i nakon toga više neće biti važno da li se ono što će ga zameniti prodaje deci ili odraslima – to će biti nešto jednako društveno prihvatljivo kao, na primer, sladoled.
Ali, da bi tržišne sile uspešno radile u željenom pravcu, ne treba im smetati različitim nesmislenim zabranama. Jer trenutno u oblasti psihoaktivnih supstanci nelegalna nije samo prodaja, već i istraživanja.
I na kraju, želim još da napomenem da će se, uz potpunu deregulaciju industrije, problem širenja štetnih navika među ranjivim kategorijama stanovništva, čak i bez značajnih inovacija, biti potpuno zanemarljiv. Savetujem da pogledate iskustvo Portugalije u vezi sa dekriminalizacijom droge. Ona je imala brojne povoljne posledice, ali i naglo, što traje i do danas, smanjenje narkomanije među adolescentima. Dakle, cenim vašu brigu o deci, ali, zaista, u ovom slučaju nema razloga za brigu.
