Тег: ankap

Kako bi slobodno tržište bez državne regulacije pitanja bezbednosti moglo da spreči 9/11?

anonimno pitanje

Trenutno malo podsećam na Juliju Latininu, jer bih želela da odgovorim u duhu onog viceva: „znate, ovde je kao u onom viceu: prvo, nije bilo metaka…“.

Teroristički napadi poput 11. septembra, Beslana, Nord-Osta, Bostonskog maratona i tako dalje, usmereni su protiv državne politike. Nema države – nema politike – nema političkih terorističkih napada. Voilà, slobodno tržište ih je sprečilo. A sada kopajmo malo dublje.
Ko obezbeđuje bezbednost ljudi na slobodnom tržištu? Sami ljudi. U većini slučajeva – direktno. Ali najmanje naporno i najočiglednije u svetlu toga da tržište uvek teži da reši pitanje podele rada – jeste korišćenje tržišnih ponuda.

Šta tržište nudi u sferi bezbednosti? Prvo, možete kupiti uslugu obezbeđenja, na primer, postavljanjem alarma u kući i zaključivanjem ugovora sa obezbeđivačkom firmom. Drugo, možete kupiti polisu osiguranja i jednostavno znati da, ako vam se nešto desi, određeni krug naslednika će dobiti osiguravateljsku naknadu, pa neka sada osiguravajuća kompanija brine kako da obezbedi bezbednost ljudi u slučaju osiguranih događaja.

Aha. Dakle, ako se desi teroristički napad, osiguranje će pretrpeti ogromne gubitke. Evo vam potencijalnih korisnici terorističkih napada – konkurentske osiguravajuće kompanije. Plan akcije: razbijemo avion, kompanija koja je osiguravala let bankrotira, i mi ulazimo na oslobođeno tržište osiguranja avio-letova. Međutim, postoji problem: avion je osiguran kod jedne kompanije, a svaki putnik kod bilo koje druge, jer on sam bira čiju će polisu uzeti, osiguravajući se od nesreće ili terorističkog napada tokom leta. Na taj način, decentralizacija čini komercijalne terorističke napade sa ciljem preuzimanja tržišta osiguranja neefikasnim. Ovo se ne odnosi samo na avio-letove, već generalno na sve sfere života.

A šta je sa ideološkim terorističkim napadima? Na primer, konzervativni fanatici mogu organizovati masovna pucanja u gej klubovima, baš kao što to i sada rade. Do izvesne mere i ovde vlada decentralizacija: kada čak i poslednji gej ima oružje, masovno pucanje postaje problem. Ali oružje ne spasava od eksplozije.
Kako slobodno tržište vrši prevenciju širenja destruktivnih ideologija? Jedini način koji ima na raspolaganju: čineći ljude bogatijim i srećnijim. To radi polako, ne daje stoprocentni efekat, ali svaku državnu alternativu nadmašuje.

Jedino što tržište još uvek nije naučilo da spreči su pojavljivanje ludih manijaka. Na nekoga ko je izgubio razum loše deluju ekonomski stimulansi, kao što loše deluju i na bilo kakve meteore i cunami.

Ali kada tržište reši sa rejderima i islamistima, doći će red i na manijake i na prirodne katastrofe. Jednostavno laissez faire, laissez passer.

Protest 9. septembra

Vaši pitanja su trenutno završena, pa ću jednostavno govoriti o jučerašnjim protestima.

Jasno je da penzija zapravo malo koga zanima. Oni koji uskoro odlaze u penziju pate od povećanja starosne granice u minimalnoj meri, jer se starost povećava postepeno. A za one kojima penzija nije blizu, to je toliko daleka budućnost da je u našem brzom i nestabilnom svetu potpuno besmisleno praviti planove za tako dug rok.

Ali proteste izvode mladi. Koji je njihov motiv?

Jednostavno su im dosadila ova država, a ovde se ona tako sjajno saplela. Može se izaći protestovati protiv vlasti kao takve, ali pred očima roditelja i baka imati čvrsto opravdanje: nas su opljačkali, vas su opljačkali, država je odlepele, treba je ukrotiti, jer inače neće stati.

Trenutno je tako sjajan period kada nema uopšte nikakvog smisla u promovisanju bilo kakvih legalnih konstruktivnih političara na federalnom nivou. Izbori u Dumu 2021. Izbori predsednika 2024. Dakle, do perioda kada će ljudima biti prihvatljiva teza „opozicija donosi samo negativ, umesto da učestvuje u izborima sa konstruktivnim dnevnim redom“ još je veoma daleko, a za sada će mnogo bolje prolaziti pitanja o tome kakva se sranja dešavaju sa dnevnim redom vlasti. Sada je vreme da joj se pravi opstrukcija, da se tera da pravi greške, da se poljulja autoritet, da se ismeju svi pokušaji dogovora sa njom o bilo čemu osim o kapitulaciji. Vreme za tezu „vi nas stavljate pred činjenice, pa i mi vas stavljamo pred činjenice“. Vreme kada državu ne možemo samo nazvati banditom, već se prema njoj možemo i ponašati baš tako: stavljati je izvan zakona i organizovati odbranu. Vreme kada na reči „ja sam protiv države“ ljudi prestaju da okreću prstom oko slepoočnice, a počinju da se pitaju šta se može učiniti.

Od teze „državi se ne smeju poveriti naše penzione ušteđevine“ vrlo je blizu teze „državi se uopšte ništa ne sme poveriti“. A to znači da ljudi sazrevaju za ankap.

Hoće li aktuelna generacija sovjetskih, uf, ruskih ljudi živeti pod ankapom?

@WildTurkey

Rekla bih da čak ni sam izraz „pri ankapu“ nije sasvim korektan. Pre bi trebalo reći „po ankapu“, baš kao što se kaže, na primer, „po savesti“ ili „po pravilima“, iako to zvuči pomalo nezgrapno.

Što dalje ide, ljudi imaju sve više mogućnosti da žive po ankapu u raznim stvarima. Još pre nekih deset godina ljudi praktično nisu imali mogućnost da vode međunarodnu trgovinu bez kontakta sa državom. Sada to ide bez ikakvih problema: postoje bitcoin, postoji internet, trguj slobodno, samo što na carini mogu nastati problemi. Ali kada u seriju krenu, recimo, jeftini dronovi velikog dometa – pitanje prekogranične dostave malih paketa prestace da bude ikako oštro.
I tako će biti svuda gde postoji plaćena potražnja za izbegavanje državnih prepreka. A što je više pozitivnih primera života po ankapu, to je veća potražnja za takvim životom, i to manja potražnja za državom kao takvom.

Upravo sam popila eliksir optimizma i predviđam da će među sadašnjom generacijom ruskog naroda oko dvadeset godina, značajno više ljudi doživeti život potpuno po ankapu nego penziju)))

Ovo je potpuno neopravdana prognoza, zasnovana na slepoj veri u tržište. Naravno, ekonomska teorija negira mogućnost preciznih kvantitativnih predviđanja.

sferični ankap u vakuumu

Zdravo. A kako se uz ankap može osigurati harmoničnost gradskog okruženja? Šta će sprečiti jednog čoveka da gradi kuće u stilu baroka, a drugog odmah pored u stilu konstruktivizma (recimo). Ili je to uopšte problem o kojem vredi razmišljati?

anonimno pitanje

Strogo govoreći, čak i uz državu, u većini slučajeva ništa ne sprečava dva investitora da grade kuće u potpuno različitim stilovima jedno pored drugog. Postoji skup formalnih kriterijuma za insolaciju, broj spratova i površinu parkinga, i oni su ispunjeni. Ako je potreban presudni mišljenje glavnog gradskog arhitekte ili još nekog drugog stručnog autoriteta, njegovo korumpiranje je samo pitanje vremena.

Istovremeno, postoji i mnoštvo slučajeva samoorganizacije u kondominijumima, gde je kupovina zemljišta za izgradnju ili gotovog nepokretnog imanja praćena skupom ograničenja zajedničkih za ceo kondominijum – za visinu ograde, za broj spratova, za boju krova ili čak za proklete zavese na prozorima. Sve dok takve servitute omogućavaju povećanje vrednosti nekretnina u kondominijumu, tržište ih podržava. Čim ograničenje dovede do smanjenja cene objekata, tržište pokreće snage za njihovo ukidanje, i tada upravljanje kondominijuma odlučuje da ukine zabranu izgradnje druge garaže na placu ili zahtev da krovovi obavezno budu crveni. U opisanom mehanizmu nema ničega u ograničenju prava raspolaganja imovinom što se ne bi moglo realizovati i u ankapu.

Evo, izvolite, nadogradnja na barok uz državnu regulaciju

Zdravo, Ankap-tjan! I ponovo onaj ozloglašeni problem sa putevima: reci mi, kako će se regulisati saobraćaj automobila i pešaka u odsustvu jedinstvene i centralizovane kontrole?

anonimno pitanje

Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuni anarhizam. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a zatim krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je, iz nekog razloga, mnogo pešaka.

Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Kako da se postupa u ovoj situaciji nesrećnog vlasnika ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka ušao u sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizički razdvajajući tokove različitih brzina i različitih smerova, a tamo gde je to preskupo, razdvajajući ih barem logički, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u presecajućim se pravcima.

Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalna ulaganja u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnija. Zato u nekoj zaboravljenoj selu nećemo videti ni trotoar, ni zaštitne barijere na putu, a u metropoli – sve to i još mnogo toga.

Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih prepreka.

Sap, Ankap-tjan. Kako će funkcionisati fundamentalna naučna istraživanja (matematička i fizička, na primer) u odsustvu državnog finansiranja? Kao što pokazuje istorija, takve stvari počinju da donose korist tek nakon decenija i vekova. Da li će privatni fondovi uopšte u to ulagati?

anonimno pitanje

Kako su fundamentalna naučna istraživanja funkcionisala pre pojave državnih akademija nauka? Postojala su dva osnovna mehanizma.

Prvi. Naučnik je vršio svoja istraživanja samostalno i o sopstvenom trošku, zadovoljavajući svoj privatni interes.

Drugi. Naučnik bi pronašao svog pokrovitelja, obično nekog aristokratu, i vršio istraživanja o njegovom trošku, istovremeno ispunjavajući njegove sitne kaprice i doprinoseći povećanju prestiža svog pokrovitelja.

Koje postoje kontraindikacije za korišćenje ovih mehanizama i nakon odumiranja države? U suštini, samo jedna. Tvrdi se da su mnogi fundamentalni naučni projekti previše skupi za realizaciju da bi jedan pokrovitelj mogao to da izdrži. Pa, od vremena preddržavne nauke, i finansijske institucije su prilično napredovale, tako da fondovi sa milijardnim budžetima danas nisu nimalo egzotična pojava.

Ostaje pitanje motivacije. Šta će podstaći potencijalnog sponzora fundamentalne nauke da uloži u određeni fond? Ovde važe potpuno iste predviđanja kao i kod mecenatstva ili dobrotvorstva: sponzor zadovoljava osećaj sopstvene važnosti i pravi sebi dobar PR. Shodno tome, da bi u fundamentalnu nauku krenuo novac, potrebni su joj dobri marketing: mazanje ega sponzora, slikovito osvetljavanje dobijenih rezultata i zadivljujućih perspektiva. To je, naravno, veoma bezdušno, ali mnogo pravednije od trenutnog modela, gde se novac nasilno skuplja u crnu kutiju, a izveštaj o rezultatima daje u maksimalno dosadnom obliku, razumljivom samo uskom krugu stručnjaka, a ne onima koji plaćaju.

Da, možda će se desiti da neko bezdržavno društvo neće finansirati neke fundamentalne megaprojekte, i Veliki hadronski sudeler možda nikada neće biti izgrađen. Pa, dobro, barem će hiljade malih projekata dobiti finansiranje, za koje država zbog njega ne bi izdvojila novac.

Možeš li da izgradiš Zvezdu smrti preko donacija, a, Ilon Mask?

Naravno, fundamentalna nauka će uvek konkurisati za donacije i sa umetnošću, i sa sportom, i sa mašenkinom pizdecomom, i sa Ankap-tjan (donirati ovde: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8) – ali to je normalan tržišni proces. I ja bih voleo da radim na tome da doniranje kanalu postane prestižno.

Zašto među tvojim pristalicama ima toliko anime fanova?

anonimno pitanje

Iskreno govoreći, ni meni sama to nije potpuno jasno.

Jednostavno, anime je žanr koji je maksimalno udaljen od bilo kakvih konzervativnih vrednosti. Izgleda da slobodni ljudi teže onim pravcima u umetnosti koji se kod njih povezuju sa slobodom. Pre trideset godina više su težili Holivudu, a sada se od njegovog bogatstva ideja izdvaja samo ideja diversiteta, pa samim tim i moda za njim opada.

A pored toga, naravno, utiče i opšta infantilizacija čovečanstva, povezana sa tim što ljudi žive duže, bogatije i bezbrižnije, pa mogu sebi da priušte da ne izlaze potpuno iz detinjstva sve do starečke demencije. Sve je bolje nego da se sa pet godina pretvoriš u mrzovoljne male starce.

Bitcoin-chan

Evo, sada osećam čistu, neiskvarenu dečju radost: u trećem mesecu postojanja kanala, konačno je stigao prvi donat. Evo ga, pogledajte, kako je divno!

Post koji skida maske i konačno sve zbunjuje

Želim da vam predstavim pravu LPR-članicu, koju mnogi znaju kao @cannibalica

LPR-članica

Sada sve nudes i pitanja o libertarijanskoj partiji šaljite, molim vas, njoj.

A ja ću sa zadovoljstvom nastaviti da odgovaram na vaša pitanja o ankapu, ekonomskoj teoriji, libertarijanskom pravu, etici i sličnim materijama.

Ankap-članica

Hvala što ostajete na kanalu! Volim sve vas!

Razmotrimo situaciju: neko gradi pirotehničku fabriku u centru grada, i svima u okolini je porasla cena osiguranja od požara. Ali vlasnik fabrike nije prekršio NAP, tako da nikome ništa ne duguje (i niko ne može da mu zabrani da gradi tu fabriku). Libertarijanci ne smatraju da je to problem?

anonimno pitanje

Da bi se na ovo pitanje odgovorilo detaljnije, kao ekspert je angažovan Aleksej Tereščuk aka @kamendant, vodeći javnosti o austrijskoj ekonomskoj školi na VKontakte i četa po istoj temi na Telegramu. Ispod je prikazana mešavina njegovih objašnjenja i mojih sopstvenih razmatranja.

U čemu se razlikuju slučajevi sa fabrikom koja zagađuje okolinu i fabrikom koja svojim komšijama povećava cenu osiguranja nekretnina?

U prvom slučaju fabrika nanosi direktnu štetu okolini, i ta šteta teorijski može podleći kompenzaciji, čak i ako su načini obračuna štete prilično nepouzdani – na kraju krajeva, ni za određivanje cene snopa rotkvica baki na pijaci nije neophodno detaljno obračunavati njegovu proizvodnu cenu.

U drugom slučaju radi se samo o povećanju rizika, a sam pokušaj osiguranja tih rizika dovodi do dodatnih troškova. Takva posredna šteta nije povezana sa kršenjem principa neagresije, te stoga ne podleže kompenzaciji. Zaista, oko nas je puno faktora koji povećavaju naše rizike, ali sa kojima moramo da se pomirimo ako želimo da zadržimo postojeći stil života.

Tako što u gradu imamo veće šanse za saobraćajnu nesreću nego u selu, što povećava rizik i, shodno tome, cenu osiguranja od tog osiguravajućeg slučaja – ali to nije povod za podnošenje imovinskih zahteva svim vozačima u gradu – već samo onom konkretnom koji je postao krivac za nesreću u koju je stradali učestvovao.

Dakle, libertarijanci ne smatraju problemom nemogućnost da se od fabrike pirotehnike koja se nalazi u centru grada zahtevaju novac samo zbog činjenice njenog prisustva u centru.

Druga stvar je to što će cena osiguranja za samu fabriku biti znatno veća ako se izgradi u centru nego ako bude na periferiji – jer će se osiguravati rizik od zahteva komšija koje je pogodila nesreća, što znači da je vlasniku fabrike isplativije da nema komšije u opasnoj zoni.

eksplozija u fabrici pirotehnike – zabavno i strašno

Libertarijanstvo podrazumeva samo privatne kompanije (anarho-kap.). A šta je sa državnim bolnicama? Znači li to da bolesna osoba neće moći da dobije besplatnu pomoć? Oboleliih ima dosta, i ne svi imaju novca. Dobrotvorstvo ovde teško da će pomoći.

anonimno pitanje

Hajde da postupimo jednostavno. Otvaramo konsolidovani budžet RF za 2017. godinu i gledamo rashode za zdravstvo. 2,8 biliona rubalja. To je 20 hiljada rubalja po osobi godišnje, manje od 1,7 hiljada mesečno, i u tu sumu je uključena sva korupcija, svi podmićeni poslovi, otimanje sredstava i jednostavno neefikasne troškove. Potpuno sitni novac, manje od prosečne kirije.

U situaciji kada nema nikakvih poreza i regulacija, prema veoma konzervativnim procenama, plata će porasti, recimo, svega za 50%. Pretpostavimo da će svi oni koji su se ranije lečili preko polise obaveznog zdravstvenog osiguranja kupiti polise dobrovoljnog osiguranja upravo u iznosu bivših državnih rashoda za medicinu, trošeći otprilike 1700 rubalja po osobi mesečno, a svi oni koji su se ranije lečili za gotovinu, zadržati svoje navike. Medijanska plata u Rusiji danas, prema tvrdnjama iz veoma nepažljivo sprovedenog anketa na Navaljnikovom blogu, iznosi oko 15000 rubalja.

Šta ispada? Medijanska plata pod ankapom (ancap) raste za 50% i iznosi 22500 rubalja. Neka medijanski radnik izdržava jednog izdržavanog člana porodice. On plaća za dve polise 3400 rubalja, i ostaje mu 19100 rubalja. To znači da je on i dalje bogatiji nego što je bio pre ankapa, a pritom ima dobru plaćenu medicinu.

Naravno, ostaju još slučajevi kada se u siromašnoj porodici desi skupo oboljenje koje se ne pokriva tipičnom polisom. Šta siromašna porodica radi sada? Ide preko humanitarnih fondova, a oni spamuju društvene mreže objavama tipa „Mašenki je jako loše, hitno je potrebno sto hiljada rubalja“. Pa, upravo isto će raditi i pod ankapom, samo će verovatnoća da dobiju novac za lečenje tog teškog stanja povećati se za 50%, proporcionalno povećanju prosečnog prihoda (polazimo od pretpostavke da će ljudi nastaviti da doniraju za humanitarne svrhe otprilike isti procenat svojih prihoda kao i sada).

Rezime. Potpuno privatizovano i deregulisanu zdravstvo, u situaciji odsustva poreza, u stanju je da svakom Rusu obezbedi medicinsku uslugu bolju od one koju ima sada, ne zahtevajući od njega iznose koji bi za njega bili kritični.

lečiti tu tešku bolest!