Sistem će raditi potpuno isto kao i u slučaju razbojnika. Naknade štete zbog ubistva zahtevaće oni koji su tu štetu pretrpeli. Upravo iz tog razloga u teorijskim razmatranjima ankapa važnu ulogu igraju osiguravajuća društva: ona snose direktnu novčanu štetu usled smrti osigurane osobe, pa će razvijeno tržište osiguranja sa svim očiglednim posledicama dovesti do smanjenja nivoa ubistava.
Ako se pak pokušamo ograničiti povratnu informaciju takvim arhaičnim mehanizmima kao što je krvna osveta, to će takođe, naravno, funkcionisati, ali u modernom društvu deluje divlje; u naše vreme razvijeni su efikasniji tržišni mehanizmi.
Mislim da je poricanje ovog fenomena glupo. Posledica zagrevanja je topljenje glečera i poplavljivanje zemljišta, a samim tim i narušavanje prava svojine. Ko treba da snosi odgovornost za to? I kako to sprečiti pomoću tržišta?
anonimno pitanje
Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi. Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.
Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete. Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?
Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!
Kiribati
Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu? 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Evo, ja živim u svojoj kući, a jedan moj komšija je usmrtio drugog mog komšiju i celu njegovu porodicu. Šta se dešava sa cenom moje kuće zbog toga što pored mene živi opasan psihopata? Ona ubrzano opada. Ko sam ja nakon toga? Žrtva.
U situaciji kada je pravo decentralizovano, vaša moralna procena uvek može postati osnov za vaše postupke. Ne postoji niko ko bi vam zabranio da nešto uradite, ali će i odgovornost biti u potpunosti na vama.
Ako budem imao dovoljno dokaza o tome kako moj komšija ubija celu porodicu, i ako ga nakon toga ubijem, onda ću onome ko me optuži za to ubistvo pokazati te dokaze i objasniti da sam imao dovoljne razloge da brinem za sopstveni život, s obzirom na to koliko je pokojnik bio nepredvidiv. I argument o ceni kuće ću navesti, čisto kao višak.
A dalje ćemo videti da li ću uspeti da sklopim mir sa rođacima i poznanicima pokojnika.
U modernom svetu, koji je uglavnom individualistički, moralne procene postupaka obično igraju značajniju ulogu od srodničkih veza – mi ipak više nismo plemensko društvo, gde je rod zapravo predstavljao jedinstven subjekt prava.
Ja pisala, da stranac može bezbedno koristiti sredstva iz bogatog arsenala metoda mirnog rešavanja nesporazuma, ali da primena nasilja ili pretnje nasiljem ide na sopstveni rizik. Ako vidite tuču, pre nego što u nju intervenišete, bilo bi prikladno se raspitati da li je u pitanju privatna tuča. Slično tome, kada vidite nasilje nad detetom, prikladno je pitati dete da li mu je potrebna pomoć. Ako nemate mogućnost ili želju da razjasnite ovaj važan trenutak, posledice mogu biti nepredvidive.
Da, staratelj vrši nasilje nad detetom i time krši princip neagresije prema njemu. Ali, pokazivanjem agresije prema staratelju deteta bez pristanka deteta, vi time takođe kršite princip neagresije prema detetu. I upravo će dete biti prvo koje će biti pitano nakon ovog incidenta ko mu je nanelo štetu. A vi se sasvim možete ispostaviti kao taj koji je nanio štetu.
Vaša svedočanstva o tome koliko je nasilje prema detetu veliko moraju biti veoma ubedljiva da bi arbitra, čiju jurisdikciju priznajete i vi i staratelj deteta, u situaciji u kojoj dete ne pokazuje želju da promeni staratelja, ipak presudila da starateljska prava ipak prelaze sa trenutnog staratelja na drugog ko ih želi preuzeti.
Princip samopripadnosti znači da svaki čovek pripada samom sebi. Dete je pak osoba koja, zbog konačne brzine razvoja ljudskog organizma, još uvek ne biva percipirana od strane drugih ljudi kao potpuno pravosposobna. Stoga, iako poseduje sebe, on zapravo ne raspolaže sobom u punoj meri – pravo raspodavanja detetom je delimično uzurpirano od strane nekog odraslog (potpuno pravosposobne osobe), uz saglasnost drugih odraslih.
I tako se dešava situacija u kojoj način na koji taj odrasli vrši to uzurpirano pravo prestane da odgovara detetu. Nije važno da li je reč o direktnom fizičkom nasilju, psihološkom nasilju (kakvo god ponašanje odrasle osobe bilo nazvano tako), ili se samo nisu poklopili ukusi. Važno je da dete u bilo kom trenutku može kako da deklarisuje svoju punu pravosposobnost, tako i da delegira bilo kom drugom odraslom pravo delimičnog raspodavanja sobom, odnosno da ponudi stupanje u ulogu staratelja – ako, naravno, uspe da se dogovori sa kandidatom za staratelja. U tom slučaju, sve je jednostavno. Onaj odrasli koji je, prema mišljenju deteta, nepošteno izvršavao svoje dužnosti staratelja, gubi odgovarajuća prava, i sada ga ništa ne štiti u slučaju nasilja nad detetom.
Ali šta učiniti ako dete ne insistira na oduzimanju starateljskih prava od odrasle osobe (previše je malo, previše je zastrašeno, ili, što je najverovatnije, mu situacija generalno odgovara), ali sa tačke gledišta strane odrasle osobe, starateljske dužnosti od staratelja nisu zadovoljavajuće izvršavane? Sve što strana osoba može ne kaznivši uraditi jeste da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju, podeli to mišljenje sa drugim odraslima, pokuša da razjasni detetu njegova prava – u suštini, da primeni čitav bogati instrumentarij koji je čovečanstvo steklo za mirno rešavanje nesporazuma.
Ako on iz nekog razloga smatra takve mere nedovoljnim, on, naravno, može odlučiti da upotrebi nasilje, i time pretvoriti konflikt u rat, ali on, kao potpuno pravosposobna osoba, mora biti svestan da je u potpunosti odgovoran za posledice te odluke, i da one mogu biti drugačije od onoga što je očekivao.
Za početak, komšija mora biti spreman da dokaže da on nije ukrao loptu ili kravu, već da su se one same našle na njegovom zemljištu. Zatim, mora biti spreman da dokaže da je upad stranog objekta na njegovu imovinu nanio štetu. I, konačno, mora biti spreman da dokaže da nije znao i da nije imao jednostavne načine da sazna kome predmet pripada, te da je najlogičniji način nadoknade štete smatrao prisvajanje predmeta sebi, a ne обраćanje vlasniku predmeta sa zahtevom za naknadu.
Sam po sebi, pravo vlasništva nad objektom ne prelazi sa jednog subjekta na drugi samo zato što je objekat promenio lokaciju. Ali, naravno, u situaciji kada nije poznato čija se krava dve godine pasla na tuđem placu, успела da rodi tele, i tada se pojavi vlasnik krave, vlasnik placa će verovatno uspeti da opravda svoja prava na tele. Isto tako, tražeći svoju loptu nakon nedelju dana, vlasnik lopte teško da ima pravo da zahteva zakupninu za to što je loptom neko uspeo da igra fudbal.
Od homofobije zaštita nije potrebna. Svako ima pravo da se plaši nas, tako strašnih. Zaštita je potrebna od nasilja. Kada будем birati svoj plan osiguranja, moraćemo da pomenemo da smo istopolni par, možda će osiguranje izaći malo skuplje. Ali ako nosimo bedž sa logotipom osiguravajuće kuće i ugrađenim trekerom, trebalo bi da bude popusta. Ako nabavimo oružje, popust će porasti.
Naravno, tarifa će postati sasvim smešna ako izaberemo odgovarajući kraj za život, ali to su već kapitalna ulaganja, mora se gledati pažljivije, takva paranoja možda neće biti isplativa. Sa druge strane, tamo je atmosfera prijateljskija, a to je čak i važnije od uštede na uplatama. Redovni pregledi, kursevi prve pomoći i drugi načini da se uštedi na ceni osiguranja – pa, to ako nam ne bude lenjo, najverovatnije ćemo se snalaziti bez toga.
I evo kada budemo šetali zajedno, nakon što preduzmemo sve te mere – pa šta, mi ankapovi, neka se homofobi plaše, to je veoma zabavno 👩❤️👩
Ankapovsko osiguranje – najbolje sredstvo protiv straha! Naravno, za to su potrebni ankapovski novac. Novac šaljite ovde: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Već su me pitali na osnovu kog principa će se privatizovati nuklearne bombe, ali sa ovom robom niske likvidnosti zaista je drugačije, jer se za nuklearnu bombu iz glave setim samo dve vrste korisne primene upravo u svojstvu bombe, i obe se svode na to da je zakopeš duboko u zemlju na pravom mestu – i lupiš. Prvo, to će omogućiti registrovanje seizmičkih oscilacija u različitim tačkama planete i na osnovu njih preciziranje podataka o njenoj strukturi. Drugo, to omogućava oslobađanje seizmičkih napona u seizmički opasnim oblastima, pa će tamo, umesto retkih velikih zemljotresa, biti serija čestih malih.
Ali dobro, pitanje je o zemlji. Za zemlju, za razliku od nuklearne bombe, postoji ogroman broj opcija korisne primene, pa stoga i konkurencija za nju može biti veoma ozbiljna.
Scenarioi privatizacije će se, naravno, značajno razlikovati u zavisnosti od toga koliko je pomenuta konkurencija velika u konkretnom slučaju, i koliko su u tom mestu razvijeni mehanizmi samouprave.
Tamo gde je konkurencija manja, verovatniji je homestead. Ko se brže setio, zauzeo je najbolji deo. Ko malo kasnije – susedni. Kasni su uzeli još par, ostali su procenili da ovde neće izvući najbolje i otišli će da traže na drugom mestu.
Tamo gde je konkurencija velika, a lokalna samouprava slaba, parcelu će zauzeti prvi koji se setio, a zatim će doći jači subjekat i reći: čoveče, preterao si, skloni se odmah sa moje livade! Preterali čovek će malo pregovarati radi očuvanja obraza, možda dobiti simboličnu kompenzaciju – i skloniće se.
A tamo gde je bezpravlje odavno prevaziđeno snagama lokalne zajednice, najverovatnije je angažovanje aukcionara koji će pripremiti zemljane lotove za prodaju, sprovesti aukciju, a zatim raspodeliti prikupljeni novac, umanjen za njegovu sopstvenu proviziju, među sve lokalne stanovnike koji su takođe polagali prava na zemlju, ali nisu bili spremni da plate previše za nju.
Scenario koji ste pomenuli, „hajde da demokratski glasamo ko će besplatno dobiti ukusan udeo, koji niko od nas nije lud da ne želi u svoju vlasništvo“ – čini mi se manje verovatnim: ako ja ne dobijem kompenzaciju, zašto bih odjednom pristao da glasam za drugog. U takvom glasanju najlogičnije je da svako glasa za sebe, i to će dovesti do toga da će morati da se formira akcionarsko društvo sa jednakim udelima učesnika u glasanju. Zatim će onaj kome je više potrebno postepeno otkupiti udele onih kojima je manje potrebno, i doći ćemo do istog modela kao i obična prodaja parcele kao jednog lota sa naknadnom kompenzacijom učesnicima koji su izgubili.
Deljenje kolača
Vidiite, bitcoin ponovo ide uzbrdo! Evo šta konkurencija za retke resurse čini žetvenom! Sada su, naravno, donacije od vas postale nešto manje verovatne, ali za svaki slučaj: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Onaj ko pruža uslugu smeštaja sadržaja ima puno pravo da na njega nameće ograničenja. Onaj ko pruža uslugu konzumiranja sadržaja takođe ima puno pravo da ograniči taj isti sadržaj. Dakle, ako dete koristi kompjuter, telefon ili televizor svog staratelja, taj staratelj može ograničavati sadržaj u meri svojih predstava o tome šta je prikladno. Ako dete pronađe sopstvene načine da samostalno dobija informacije, ima puno pravo da ih iskoristi. Na primer, otići će iza garaža, a tamo se ljudi tuku (jebu, špraju, šta god da je u pitanju). Privatni šok-sadržaj, ako ne želiš – ne gledaj.
Minarhizam je legalan, pa zvanično ne mogu, niti postavljam, ništa više od minarhističkih zahteva. Ankap je logički dosledniji, pa u bilo kojim teorijskim studijama lako pobeđuje minarhizam, međutim, svaki put se mora naglasiti da je to čista teorija, druže major, nikakav ekstremizam.
Postoje dva stava o načinu prelaska na ankap. Jedan način je politički, preko minarhizma. U svetu postoje primeri dolaska libertarijanaca na vlast, sprovođenja uspešnih, iako nepotpunih, minarhističkih reformi; preostalo je postići da to postane mejnstrim, i tada će se moći nastaviti politički pritisak na minarhističke države u pravcu potpunog ankapa.
Drugi način je kontrakulturni, zaobilazeći minarhizam. U svetu ne postoji nijedan primer gde se nakon minarhističkih reformi nije desio povratak ka većem etatičnosti, stoga se postavlja teza da je model ograničene države po definiciji nestabilan, nema nade da će ostati u tom stanju, a da ne govorimo o daljem dobrovoljnom odricanju od svojih ovlašćenja. Umesto toga, pretpostavlja se razvoj mehanizama direktnih vandržavnih interakcija i izbacivanje države pre svega iz glave. I kada mejnstrim postane stav da država u bilo kom svom obliku nije ništa drugo do štetni parazit i da ljudi savršeno mogu bez nje, taj parazit će jednostavno otpasti, jer ga niko neće hraniti.
To je donekle slično dva različita pristupa borbi protiv trolovanja u komentarima: možeš banovati, a možeš i ne hraniti.
