Doradila sam predmet. Tokom izlaganja često sam gušila sopstvenu potrebu za pričom, jer bih mogla mnogo toga ispričati o tome kako praktikujemo agorizam kod nas u Monteliberu, ali obećala sam da knjiga bude što sažetija, a to znači da ovde nema mesta za lirske digresije.
Svako poglavlje o određenom pristupu izgradnji ankappa završavalo se nabrajanjem nedostataka tog pristupa i ukazivanjem na to da on ne može dovesti do ankappa. Sada mi je ostalo samo da sumiram sve napisano, a nakon toga ću moći, dok je sve još sveže, da se posvetim lekturi.
Posao polako privodi kraju. Knjiga je u gruboj verziji skoro gotova, potom ću je dorađivati, prilagođavajući tekst tako da čak i onaj koji nije najprofesionalniji diktor uspe da je pročita naglas, ne zapetljajući se u teške konstrukcije (želim da napravim audio knjigu). A za sada vam predstavljam tek napisano poglavlje o instrumentalnom pristupu izgradnji ankap-a. Tamo nema istorijskih studija o šifropankima i slično – samo veoma ukratko o tome čemu sve to služi, kako funkcioniše i zašto ne funkcioniše baš najbolje.
Mogu li roditelji počiniti čin agresije protiv svoje dece ili imaju potpuno pravo vlasništva nad svojim detetom?
Da li je čin agresije protiv svog deteta to što prestanete da ga hranite, osuđujući ga na smrt od gladi? Verovatno ne, ali ako jeste, onda od koje do koje starosti?
Ako roditelji imaju potpuno pravo vlasništva nad detetom, da li ono ikada prestaje, i ako da, u kom uzrastu osoba dobija mogućnost da postane punopravni član društva i potpiše NAP?
Da li je moguće namerno ubiti sopstveno dete, a ne prekršiti NAP?
Prodaja sopstvenog deteta u seksualno ropstvo – da li je to agresija?
Od koje starosti deca smeju da rade i konzumiraju alkohol/supstance?
Andrej Fridžes
Autor pitanja je započeo citatom iz Etike slobode Rotbarda o tome da u slobodnom društvu treba da bude razvijeno slobodno tržište dece (ovaj fragment sam izostavila), i čini mi se prikladnim da ovog deontologa dopunim utilitaristom Fridmanom, koji je u svojoj Mehanici slobode baš jedno poglavlje potpuno posvetio pravima dece.
A zatim ću izneti svoje mišljenje o konkretnim postavljenim pitanjima. Za početak, naravno, predlažem da ponovo pročitate poglavlje mog priručnika o ankapu na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu.
Dete, kao ljudsko biće, sa libertarianske tačke gledišta poseduje samopripadnost, a samim tim, na njega je potpuno primenljiv NAP – niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Ako roditelj deluje protiv interesa svog deteta, između njih postoji očigledan konflikt. Libertarianski moral nalaže intervenciju u konflikt na pravednoj strani. Zbog toga će svaki spoljni libertarijanac, vođen svojim moralom, pokušati da uđe u uvid u primećeni konflikt između roditelja i deteta, kako bi utvrdio čija je pozicija pravednija.
Pravednost je, podsećam, osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta. Zato spoljni odrasli, projektujući na sebe štetu koja se nanosi detetu i upoređujući je sa tim koliko vrednim doživljava predmet konflikta između deteta i roditelja – sasvim je verovatno da može smatrati da dete treba zaštititi.
Ne hraniti dete nije nasilje. Ali nasilje je sprečiti ga da nabavlja hranu, ili omesti druge da hrane dete.
Prodaja prava na preferencijalnu starateljstvo nad detetom (odnosno samih roditeljskih prava) nije nasilje. Ako kupac pretvori dete u seksualnog roba – to će već biti nasilje.
Dozvoliti detetu da se zaposli ili konzumira štetne supstance nije nasilje. Ali nasilje je terati na posao silom ili nametati štetne supstance.
U svim ovim slučajevima staratelj se nalazi u situaciji u kojoj može, bez direktnog nasilja, naneti detetu indirektnu štetu. U kojoj meri se može tražiti kompenzacija za nanošenje indirektne štete – to je u uslovima ankapa (decentralizacija prava plus tržište) nemoguće predvideti, u svakom konfliktu može biti pronađeno sopstveno rešenje, a može se stabilno primenjivati neko tipsko rešenje, ako ono generalno sve zadovoljava.
Kratko rečeno: evo vam principa, a dalje odlučujte sami; knjige gotovih recepata imaju određenu vrednost, ali ih ne treba posmatrati kao dogmu.
Ako se slučaj dešava u okviru određenog državnog uređenja, odgovor je jednostavan: odgovornost snosi onaj ko je po zakonu treba snositi. Obično se to ispostavi kao sudija i poreski obveznici, ili samo poreski obveznici. Pored toga, pod čekić mogu pasti lažni svedoci i ostala lica uključena u fabriciranje presude.
Ali pitanje se, pretpostavljam, odnosi na ankap, odnosno društveno uređenje u kojem je primena prava decentralizovana, a istovremeno postoje razvijeni robno-novčani odnosi.
Da li su u ankapu mogući sudovi? Da, jer su mogući konflikti, a usluga njihovog rešavanja putem presude treće strane, koja nije uključena u konflikt, može biti tražena na slobodnom tržištu. Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose smrtne presude? Kao procedura koja podrazumeva dobrovoljno učešće svake od strana – prilično je sumnjivo, jer strana kojoj može pretiti smrtna kazna po presudi suda ima snažan stimulac da jednostavno odbije učešće u suđenju.
Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose presude u uslovima kada jedna od strana ne priznaje nadležnost tog suda nad sobom? Mogući su. Kada govorim o mogućnosti, mislim na potencijalnu tržišnu potražnju u uslovima ankapa.
Takav sud može funkcionisati na dva načina.
Prvo, on može razmotriti dokaze o zločinu u situaciji kada se zločinac krije, i dati dozvolu za njegov poterat i kažnjavanje svim sredstvima koja tužilac želi. Zašto je to tužiocu potrebno? Zato kako bi drugi ljudi mogli da se upoznaju sa presudom i ne ometali taj poterat.
Drugo, tužilac može samostalno privesti optuženog i prisilno ga izvesti pred sud. Zašto? Kako bi pogubljenje koje namerava izvršiti bilo prihvaćeno od strane okoline i ne bilo posmatrano kao neki neobuzdani haos.
Da li se presuda o krivici može oboriti? Da, naravno. Progonjeni može izložiti dokaze o svojoj nevinosti drugom sudu, ili čak istom tom, i nakon njihovog razmatranja, taj sud može doneti presudu o nevinosti u svetlu novih otkrivenih okolnosti. Ako tužilac ne bude zadovoljan ovom novom presudom, moraće dalje da deluje već bez one podrške koju mu je pružalo sudsko rešenje, što može biti kritično za mogućnost izvršenja pogubljenja.
A šta ako je tužilac već pogubio optuženog na osnovu presude suda, a zatim su isplivale dokaze o njegovoj nevinosti? To jest, na primer, neko treće lice ih je dobilo i smatrao važnim da ih objavi, nakon čega je jedan ili više sudova razmotrilo dokaze i donelo oslobađajuću presudu. Uzgred, hoće li oni to uraditi ako im se ne plati? Zapravo, oni imaju tržišni motiv: ako uspeju da pokažu da je sud koji je doneo presudu o krivici bio pristrasan i da je sproveo proceduru nepravilno, oni će sahraniti svog konkurenta.
Tako, u ankapu i sudija, i tužilac, i izvršioci sudske odluke, ako tužilac ne izvršava smrtnu presudu lično, deluju na sopstveni rizik i snose odgovornost u meri u kojoj su druga zainteresovana lica spremna da ulože trud kako bi ih privukla odgovornosti. Nejasno? Ništa se ne može učiniti, decentralizovani sistemi se drže tržišnih stimulaca, a ne direktnih naredbi. Pogledajte Bitcoin, samo se na tome i drži, i, složićete se, prilično dobro funkcioniše.
Koliko ste spremni da platite za izvršenje presude u ankapu?
Moja knjiga o ankapu dopunjena je novim poglavljem o secesionizmu. Tako sam konvencionalno nazvala skup pristupa izgradnji Ankapistana – teritorijalne libertarianske zajednice, odmah naseljene praktično isključivo libertariancima, za razliku od prethodno analiziranog minarhističkog pristupa, kada libertarianskim transformacijama podleže država u celosti, sa svim njenim urođenim bolestima, idiotskim praksama i dominantnom etatističkom većinom.
Spoljašnji kontekst danas ne doprinosi previše pisanju kapitalnih dela, pa nova poglavlja knjige o ankapu ne izlaze često. Ipak, sinoć je „rođeno“ još jedno: o minarhizmu. Za one koji su zaboravili kontekst, preciziraću da minarhizam ne posmatram kao pravac libertarijanizma koji tvrdi da država mora opstati, budući ograničena određenim okvirima. Ne, minarhizam je za mene jednostavno metod uvođenja libertarianskih principa u društvo: kroz političke reforme odozgo. Upravo o tom metodu, sa njegovim očiglednim prednostima i neizbežnim ograničenjima, razmišljam u ovom novom kratkom poglavlju.
Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.
Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?
Vijetnamac
Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.
Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.
Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.
Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.
A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.
Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!
Ovaj problem se jasno vidi u Građanskom ratu u SAD-u, gde su Južnjaci imali veću vojsku, moćniju ekonomiju i više novca, ali im je nedostajalo jedno: gospodstvo na moru.
Dakle, suština problema je jednostavna: održavanje brodova je užasno skupo, skuplje od svih ostalih vrsta naoružanja, i postoje velike sumnje da jedna firma može sama da održava nuklearni 항공nosac. Ako će ga održavati više firmi, postoji velika šansa da će se on pretvoriti u „federalni“ 항공nosac.
Bez flote – nemoguće je osigurati samoodbranu. Sa flotom – nemoguće je kontrolisati kontrarevoluciju.
Kako se predlaže boriti protiv takvog problema?
P.S. Govorimo, naravno, o minarhizmu ili ankapu u pojedinačnoj državi.
Anonimno pitanje
U velikoj meri ovo pitanje podseća na problem zakopavanja gradova pod slojem konjskog stajca sa rastom stanovništva krajem 19. veka. Drugim rečima, problem pripada jednoj tehnološkoj eri, a okolnosti za koje se predlaže traženje rešenja – već drugoj.
Proto-ankap u Islandi je postojao trista godina, a zatim se predao državi. Proto-minarhizam u SAD-u je postojao, konvencionalno rečeno, do tog istog Građanskog rata, dakle manje od sto godina, a zatim je s mnogo krvi zgazičen od strane federalnog centra. Tako da, naravno, sam problem centralizacije moći nije izmišljen, ali u njegovoj osnovi leži izrazito pozitivan efekat razmere pri povećanju naoružanja. Ako taj efekat nestane, nestaje i problem centralizacije moći.
Danas je gospodstvo na moru stvar sumnjive efikasnosti. Recimo da postoji neki mega-bandit koji je opljačkao svoje podanike u tako astronomskom iznosu da može sebi priuštiti mega-flotu koja po snazi nadmašuje sve ostale flote. Koji je profit od toga? Mogućnost osiguravanja efikasne morske blokade bilo koje izabrane priobalne teritorije? Mogućnost kontrole neba nad bilo kojom teritorijom u dometu palubne avijacije? A kako se te mogućnosti konvertuju u novac? Za mega-bandita kao neku celovitu сущnost – skoro nikako. Ovi troškovi se nikada neće isplatiti, a pomorske vojne mišiće bandit koristi gotovo isključivo za ukras.
Druga stvar je što je mega-bandit teoretski entitet, dok u stvarnosti odluke donose konkretni ljudi, i njima nije važno koliki prihod će ostvariti mega-bandit, već koliki prihod će ostvariti lično oni – smanjenjem opšte efikasnosti mega-bandita. Opet, ako se umesto povećanja sopstvene efikasnosti smanjuje efikasnost drugih, to je takođe sasvim delatna strategija kako bi se ostalo najmoćniji, čak i po cenu smanjenja sopstvenih mogućnosti u apsolutnom izrazu, i mega-bandit zaista može potpuno racionalno delovati polazeći od ove krajnje „pametne“ strategije „nek ti crkneš danas, a ja sutra“.
Kako bi konvencionalna ankap-zajednica mogla sprečiti ovakve debilne napade od strane ovih atavističkih predatora? Prvo, kao što nam je pokazao epizod sa krstarac Moskva, protivbrodski raketi su prilično efikasni protiv flote uz znatno nižu cenu. Drugo, eliminisanje pojedinih funkcionera režima je obično još jeftinije nego uništavanje hiljadutonskih kofova. Treće, ideja nacionalne države je sve manje popularna, a sa njom pada i popularnost patriotizma, što se iskazuje, između ostalog, u neželi za služenjem u vojsci. U rezultatu, danas zemlje čak i sa ogromnim vojnim budžetima imaju ozbiljan nedostatak ljudstva. Već danas je teško kompletirati flotu, a kada se situacija razvije do nivoa da na Zemlji pojave prve značajne teritorijalne ankap-zajednice, situacija će za etatiste postati još očajnija.
Da, konji neće prepustiti mesto automobilima u jednom trenutku, ali gradovi više neće biti zakopani pod stajcem, trend se promenio. Konflikti će postajati sve više tržišno utemeljeni, a to znači minimalni troškovi uz maksimalnu efikasnost. Nema više mesta za 항공nosce.
Nisam sigurna da sam izabrala najprikladniju strukturu poglavlja, ali ovo koje sam dopisala danas, odnosi se na rešavanje problema navedenih u preprethodnom. Poglavlje je išlo prilično teško jer ne volim sve te oko-psihološke materije, ali nije bilo moguće potpuno izbeći ovu temu. Kao i obično, nadam se da nije ispalo previše banalno, već dovoljno koncizno i, možda, čak i ubedljivo.
Dalje je predviđeno osvetljavanje osnovnih pristupa prevazilaženju ovih problema. O tome Libertarian Band ima ciklus video snimaka, urađenih prema mom scenariju, ali videćemo da li će u knjizi biti moguće izložiti ove teme jasnije.
