Тег: ankap

Ugovori

Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.

Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?

Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.

Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.

A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.

Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.

I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.

Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.

Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne

Koje varijante anarho-kapitalizma postoje? Znam samo za Rotbardovsku i Fridmanovsku varijantu (Hoppea ne uključujem, jer je to u suštini razvoj Rotbardovih ideja u jednom konkretnom pravcu).

Dmitrij

Ne mislim da negde postoji jasna tipologija, ali pitanje je zanimljivo, hajde da razmislimo.

Rothbardovska varijanta: izvodi se iz prirodnih prava, a stoga podrazumeva neki jedinstven etičko-pravni sistem opisan u „Etici slobode“, ili na neki drugi način izveden na istoj metodološkoj osnovi (na primer, u istom ključu svoje stavove izlaže Molinjū u svojoj Praktičnoj anarhiji). U vezi s njom se, shodno tome, javljaju pitanja: ko će naterati sve da se rukvode jedinstvenim pravnim sistemom.

Fridmanovska varijanta zasnovana je na ekonomskoj analizi prava, pri čemu se oslanja na čikašku ekonomsku školu, koja podrazumeva mogućnost bavljenja interpersonalnim poređenjem korisnosti do određene mere. Shodno tome, u Fridmanovom izvođenju anarho-kapitalizma, različiti pravni sistemi se trguju na tržištu, zauzimajući one njegove segmente gde se upravo oni pokazuju najefikasnijim.

Ipak, obe varijante organizacije društva podrazumevaju, kao svojevrsnog naslednika ključne državne funkcije izvršavanja sopstvenih odluka, neke agencije za pravnu zaštitu, kao kod Fridmana i supružnika Tannahill, ili strogo nenasilne agencije za rešavanje sporova, kao kod Molinjūa, koje ipak poseduju istinski totalitarnu regulatornu moć – ukratko, neke larve države o kojima se mora nekako objasniti koji razlozi neće dozvoliti tim larvama da izrastu u pune države.

Ja, prateći Vladimira Zolotoreva, pridržavam se praksiološkog pristupa analizi prava i, potpuno nezavisno od njega, dajem prognozu da će u anarhičkom društvu sa razvijenim tržišnim odnosima efekat podele rada izbaciti sa tržišta glomazne monstrume koji pokušavaju da pod jednim krovom sakupe potpuno različite funkcije koje su danas prisvojene državi. Ne postoje nikakvi osnovi za verovanje da usluge detektiva, kriminalista ili blokčejn-analitičara moraju nužno pružati iste firme koje nude usluge obezbeđenja, naplate dugova, rešavaju ekonomske sporove, održavaju katastre, osiguravaju život i imovinu, izdaju sertifikate o tome da osoba ume da vozi automobil ili, recimo, puca iz pištolja.

Praksa života u libertarianskoj zajednici Montelibero još više me utvrđuje u mojim prvobitno čisto teorijskim pogledima da ljudima nisu toliko potrebne detaljno propisane pravne institucije. Naprotiv, u anarhičkom društvu ljudi teže da rešavaju konflikte na licu mesta, po potrebi formirajući situacione koalicije. Potreba za složenim specijalizovanim uslugama u oblasti pravne zaštite javlja im se dovoljno retko, stoga će na slobodnom tržištu tu potrebu verovatno zadovoljavati relativno male kompanije koje ipak imaju širok geografski obuhvat – inače se ne bi skupila dovoljno klijentela.

Ako se vratimo na pitanje, vidimo da se različiti opisi ankap-a uglavnom svode na to kako će se u takvom društvu rešavati konflikti – jer po pitanjima, na primer, funkcionisanja slobodnog tržišta, libertarianski teoretičari nemaju naročite razilaženja. Shodno tome, ako vam na pamet padne neka ranije niko nije razvijao ideja o tome kako bi pravo još moglo da funkcioniše – čestitam, dodali ste još jednu varijantu ankap-a u zbirku već postojećih.

Ankap-paternalizam

Nedavno se u Montelibero dogodilo nešto specifično. Pojavila se osoba koja je želela da uđe u našu tokenomiku sa većim iznosom. Verovatno je pročitala uputstva i počela da ih sledi. Nabavila je negde na eksternoj berzi dolarske stablecoine i krenula da ih menja za naše evroske. U međuvremenu, berzanski „order book“ obično izgleda otprilike ovako:

Šta ovde vidimo? Postoji određeni broj tokena koji se trguju u oba smera sa manje-više prihvatljivim spread-om, a zatim počinju nalozi po potpuno besmislenim cenama, na primer, za prodaju se nudi 5 EURMTL po ceni od 1000 USDC za svaki. Da bi takav nalog bio izvršen, potrebno je da prvo neko kupi više od četiri hiljade EURMTL po ceni od oko 1.12, a u uobičajenim okolnostima se to, naravno, nikada ne dešava. Ali kada neko, bez gledanja, širokim gestom ubaci na tržište, na primer, 40000 USDC, on će otkupiti sve jevre evre, a preostalim iznosom će dokupiti preskupe. To se i dogodilo.

Prema libertarianskim principima, ova transakcija je, kao i svaka druga dobrovoljna transakcija, potpuno legitimna. Osoba ima puno pravo da proda čašu vode za dijamant u srcu pustinje ili kilogram brašna za antikvnu ikonu u blokiranom Lenjingradu. Tako je i u našem slučaju – na tržištu nije bilo povoljnijih ponuda, i kupac je pristao na ono što je bilo dostupno.

U čemu je razlika između našeg slučaja i goreopisanih slučajeva kupovine u uslovima ekstremnog deficitа? U našem slučaju na tržištu nije bilo stvarnog deficita. Bilo je dovoljno kupiti onoliko tokena koliko je izloženo na prodaju po prihvatljivoj ceni, zatim malo sačekati i uveriti se da su došli drugi trejderi i postavili nove naloge po cenama koje nisu mnogo gore. Takođe je bilo moguće napisati u čatu: želim, navodno, da kupim evre za četrdeset hiljada dolara, a na vašoj berzi ih nema toliko, ko je spreman da proda još? Konačno, moglo se obratiti direktno MTL fondu, rekavši: momci, vi ovde emitujete stablecoin, hajde da pod moje dolare izdate još novčića.

Ali da bi se to uradilo, potrebno je razumeti specifičnost robe koja se nabavlja i specifičnost trgovinskih instrumenata. I to nas dovodi do diskusije o paternalizmu u ankapu.

Šta je paternalizam? To je zahtev za takvim društvenim uređenjem koje smanjuje cenu greške. Postoji li takav zahtev u ankapu? Naravno, da. Čak i ako gledamo samo na tokenomiku, on postoji, prvo, sa strane novajlija koji još uvek nisu do kraja razumeli principe njenog rada, a zbog toga rizikuju da mnogo izgube iz neopreznosti. Drugo, postoji zahtev sa strane programera instrumenata tokenomike: ako je instrument opasan za korišćenje, ljudi će koristiti alternativna rešenja. Treće, postoji zahtev sa strane aktivista zajednice: njima je važno da ljudi dolaze i ostaju, a ne da beže u užasu, nailazeći na slične skrivene prepreke.

Kako je obrađen goreopisani slučaj?

Prvo, u MTL-Wallet novčanik su dodate dodatne provere. Ako korisnik želi da razmeni veliki iznos po tržišnoj ceni, bot poredi efektivni kurs razmene za predloženi iznos i za iznos koji je sto puta manji. Ako se oni razlikuju za više od 10%, bot ispušta upozorenje.

Drugo, uspelo je da se pronađe taj trejder koji se obogatio na svom nalogu i da se on ubedi da vrati zarađeno (nisam upoznat sa detaljima, možda je nešto ostavio sebi, ali oštećeni je, ipak, ostao u potpunom oduševljenju). To je bilo najteže, jer ankap zajednica nema i ne sme da ima nikakve instrumente prisilnog vraćanja.

Treće, fond planira da postavi zaštitne naloge za sve glavne trgovinske parove, kako bi neopreznom kupcu bilo izuzetno teško da ih probije.

Kakve zaključke mogu izvući iz onoga što se dogodilo?

Prvo, paternalizam je prirodan i protiv njega se ne treba boriti.

Drugo, u ankapu je paternalizam ograničen libertarianskim principima, odnosno samopripadnošću i principom neagresije.

Treće, čak i sa takvim ograničenjima, u društvu se mogu kreirati potpuno funkcionalni paternalistički instrumenti.

Tako da, evo vam još jedan argument u kolekciju za rasprave sa etatistima o tome da ankap nije ljudojedstvo, i da je privatni paternalizam efikasniji od državnog.

Kako će funkcionisati prostitucija pri ankapu?

Cifra

Činilo mi se zanimljivim da prodiskutujem o ovom pitanju baš nakon nekoliko objava o hipotetskom ćelijskom stimulatoru, koji omogućava postizanje ozbiljnih kratkoročnih prednosti po cenu prevremenog trošenja organizma. Profesionalna prostitucija na slobodnom tržištu je upravo isti taj trade-off. Intenzivna eksploatacija sopstvenog organizma dok je mlad i lep, a dalje je već lična stvar kako raspolagati plodovima te eksploatacije: može se protrošiti, može se uspešno investirati, ili se može neuspešno investirati.

Što je manje prepreka za ulazak na tržište, to je na njemu veća konkurencija, niže cene i manje šanse da se mladost i lepota zamene dovoljno ozbiljnim prihodom da takva razmena uopšte ima smisla. Zbog toga je, naravno, prostitucija kao masovna profesija pri ankapu malo verovatna. Mnogo je verovatnije da će se njom okrenuti kao dodatnom poslu u periodu traženja odgovarajućeg stalnog zaposlenja, uključujući i period edukacije. Otprilike iz istih razloga iz kojih ljudi idu da rade kao kuriri, taksisti ili konobari.

Naravno, kao i sada, u odbranu ovih slabo plaćenih nekvalifikovanih radnika u sektoru usluga istupaće različiti aktivisti, sa određenim stepenom nespretnosti. Ali, pošto pri ankapu neće imati opcije da „postignu zabranu rada platformi-agregatorima“ ili „postignu kriminalizaciju kupovine usluga“, ovaj aktivizam će se svesti ili na zahteve za smanjenjem provizija platformi, ili na kampanje tipa „ja uvek plaćam radnicima u servisima dobre bakšiše, radite kao ja“.

Kao što je poznato, trenutno rad agregatora taksija izaziva aktivno protivljenje profesionalnih licenciranih taksista. Pri ankapu se ova delatnost ne licencira, i profesionalni licencirani taksisti jednostavno nestaju, tako da konkurenciju taksistima-frilenserima koji koriste različite agregate pružaju samo oni koji preferiraju sami da sede za volanom, uključujući i besplatno prevoženje prijatelja. Isto je i sa prostitucijom – neće nestati stalni bračni savezi i obične prijateljske avanture – oba imaju svoje troškove, ali se ovde obično ne govori o direktnoj uplati. Uostalom, negde na spoju između punopravne prostitucije i potpuno besplatnog seksa sasvim može stajati rad za donacije: osoba se može stideti da navede fiksnu cenu, ali jasno daje do znanja da će biti drago dobrovoljnoj nagradi.

Upravo tako ja kreiram svoje tekstove. Pojaviće se i besplatno, jer volim proces kreativnosti, ali daću prednost pitanju sa donacijom, čak i ako ono nije toliko zanimljivo kao besplatno – jer mi je potreban novac, i zato što činjenica plaćanja stvara moralnu obavezu. Uz to, tako se vrši najjednostavnije rangiranje na one kojima je moj odgovor važniji i one kojima je manje važan. Otprilike isti mehanizam će važiti u okvirima ankapa i sa donacijama za seks: ako jednoj strani u principu odgovara proces, ali ne želi da hobi pretvori u profesiju, a druga strana predstavlja neodređen krug lica, onda je umesto dugog i detaljnog traženja ekskluzivnog partnera sasvim verovatna ovakva donatna šema.

Podsećam da je pitanja najbolje postavljati ovde, a načini za doniranje su navedeni ovde.

Koliko-koliko si donirao? Tako, druženje sa drugaricama se otkazuje, zakazujem sastanak.

Da li je legitimno prodavati oružje psihički nezdravoj i potencijalno opasnoj osobi?

Ako nije legitimno, onda kada tačno postaje nelegitimno, u trenutku prodaje ili kada ta ista nezdrava osoba počini zločin?

Ancapman

Mi, naravno, razmatramo ankap, jer se u državi ovo pitanje rešava putem političkih igara oko regulacija, a nas zanima šta je ispravnije.

Ankap je slobodno tržište plus decentralizacija primene prava. Tržište znači da prodavac sam odlučuje kome i po kojoj ceni da proda oružje. Anarhija znači da se konflikti rešavaju putem direktnog prisustva strana.

Psihopata želi da kupi oružje. Vlasnik oružja želi da ga proda. Treća osoba se plaši da će psihopata nekoga ubiti i volela bi da oružje ne bude prodato psihopati. Dakle, on ima konflikt sa prodavcem. A odakle će ta treća osoba znati da je kupac opasni psihopata? Zar imamo društvo totalne kontrole o kojem sanjas autor knjige Praktična anarhija Stefan Molinju?

Naravno, lako je zamisliti društvo gde su svi opasni psiho-ljudi prepoznati. To je selo ili mali gradić gde se svi znaju. Ovaj nije psihopata, već bezopasni hipi, on svira na šetalištu. A ovaj stalno glasno svađa sa ženom, i čini se da tamo dolazi do tuča. A na pokušaje da ga se smiri, on se još više razbesni i izbacuje besmutećnosti pretnje. Možda mu ne treba oružje? I vlasnik jedine prodavnice oružja u celom kraju radije neće preuzeti suvišan odgovornost. Ili će neoprezno prodati, i tada će ga sutra u berbernici pitati da li je idiot.

Ali ljudi, znate li, ponekad iz nekog razloga žive i u megapolisima. Da li će megapolisi opstati pri ankapu? Sasvim je moguće: ljudi se okupljaju zato što mnogi oflajn poslovi imaju primetan pozitivan efekat razmere, i nastaviće da ga imaju čak i u odsustvu državnih regulacija.

U megapolisu, uopšteno govoreći, svi ljudi izgledaju isto. Oružje se može prodati na hiljadu mesta. Niko se neće dobrovoljno kotizirati za vođenje složenog sistema registracije oružja i totalnog medicinskog pregleda, što znači da ga neće biti. Zato ćemo jednostavno prihvatiti kao činjenicu da će pri ankapu svaki solventni psihopata uvek naći mogućnost da kupi oružje, uključujući i anonimno, i čak će onaj svađalica iz malog grada to lako uraditi, jednostavno odlaskom u megapolis.

Kako se zaštititi od posledica? U malom gradu opasnom psihopati će mnogo lakše odbiti iznajmljivanje stana. Biće primoran da s vremena na vreme seli, dok se ne nastani na rubu grada, gde vlasnici nekretnina neće stalno primati žalbe na njihovog zakupca. U megapolisu može biti nejasno kome se žaliti na burnog komšiju, jer uopšteno govoreći jednostavno ne znaš ko je vlasnik susednog stana. Ali ako jako nervira, može se, ponovljam, preseliti u pristojniji kraj gde se više pažnje posvećuje miru stanara.

A ako burni psihopata ipak nabavi oružje i namerava da ga upotrebi, situacija postaje sasvim jednostavna: izvadi svoje i neutrališi psihopatu. Ili će to uraditi neko drugi ko stigne prvi. Ovde nema vremena razmišljati o tome da li je bilo legitimno prodati mu oružje i na koga prebaciti krivicu za nastalu situaciju. Verovatnoća da slučajno postanete meta metka je znatno niža od verovatnoće da slučajno postanete meta automobila ili da se utopite, ali to ne primorava ljude da odustanu od automobila ili kupanja.

A uopšte, pitanje o psihopatama i oružju već su mi postavili pre nekih pet godina. Bože, pet godina! Koliko dugo već vodim ovaj kanal!

Šta raditi sa efektom „zečaja bez karte“ pri ankapu u sferi odbrane, bezbednosti i prava?

Evgenij Fiškin

Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.

Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.

Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.

Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.

Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!

Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.

Sprečavanje nuklearnog rata pri ankapu

Zdravo! Baš mi se ne sviđaju tvoji odgovori o sprečavanju nuklearnog rata. Kažeš da će ankapisti prebaciti troškove na nomenklaturu, ali ti odgovori su daleko od stvarnosti. Za glavu Lukašenka je bila raspisana nagrada od 11 miliona evra, ali nije bilo čak ni pokušaja da ga eliminišu.

Recimo da postoji nomenklatura koja sedi u veoma dubokom bunkeru ispod gusto naseljenog grada. Štite je lojalne tajne službe.
Šta će libertarijanci raditi ako ta nomenklatura započne nuklearni rat protiv Ankapistana (=čime im prete kako ga ne bi dopustili)? Poželjno je navesti neke konkretne vojne mere.

Nenavision

Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.

U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.

U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.

Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.

Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.

Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.

Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.

Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.

Kolona lako oklopne tehnike – laka meta

Kako da se pri ankapu brane siromašni koji ne mogu da plate privatnu policiju i kupe oružje?

Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?

Anonimno pitanje

Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.

Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.

U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.

Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))

Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!

Reci sve o nasleđu pri ankapu

Kako će biti raspoređen redosled nasleđivanja bez testamenta? A ako nema naslednika? A ako su moji dugovi veći od nasleđa i nema garanta/osiguranja, hoće li oni preći na nekoga?

Neprizivni

Ankap podrazumeva decentralizaciju procedura za rešavanje sporova, što automatski znači odsustvo rigidnih pravila koja je neko odozgo odredio i koja regulišu pitanje nasleđivanja. Zbog toga ne mogu reći kako će tačno biti podeljena određena imovina ili dugovi, ali mogu razmišljati o tome kako će se ovo pitanje rešavati na terenu po suštini.

Prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. U trenutku smrti osobe koja je posedovala određenu imovinu, na tu imovinu mogu nastati zahtevi najrazličitijih ljudi. Ko će i u kojim udelima na kraju dobiti imovinu zavisi pre svega od toga ko će se i koliko lako pomiriti sa odgovarajućim zahtevima. U najočiglednijim slučajevima, kada je, na primer, preminuli imao bitkoin novčanik i kada su članovi njegove porodice takođe imali pristup ključevima, njihove zahteve za vlasništvo nad bitkoinima teško će iko moći da ospori. Slično tome, ako je preminuli živeo u sopstvenoj kući, njegovi ukućani nakon njegove smrti automatski postaju stvarni vlasnici kuće, a osporavanje njihovih prava na to nasleđe značilo bi iznošenje zahteva da se oni izbace iz kuće, a za to su potrebni izuzetno jaki razlozi. Verovatno će nekim rođacima ili prijateljima preminulog koji žive odvojeno biti teško da obrazlože svoja prava na bilo koji udeo u onome gde su drugi ljudi već bili stvarni suvlasnici ostavilaca.

A šta je sa onom imovinom kojom je preminuli vladao samostalno i do koje njegovi ukućani nemaju direktan pristup? Na primer, posedovao je kompaniju. Ključeve od kancelarije kompanije ima čistačica koja dolazi povremeno, ali je malo verovatno da će njeni zahtevi da prisvoji kancelariju na osnovu činjeničnog pristupa prostoriji biti bilo kome shvaćeni ozbiljno. Ipak, ako niko od rođaka preminulog nije učestvovao direktno u biznisu i ako preminuli nije ostavio nikakva raspoređenja u vezi sa imovinom, neće biti ništa čudno u tome što će zaposleni u kompaniji rastrgati imovinu ili će je prisvojiti neko iz menadžmenta – samostalno ili u kooperaciji sa delom kolega. To će jednostavno značiti da prava vlasništva nad tim biznisom nisu bila dobro utvrđena. Naravno, što je tržište oko toga stabilnije, to je manja verovatnoća za ovakvu situaciju, i najverovatnije je vlasništvo nad kompanijom odavno tokenizovano, a pravila prelaska tokena u druge ruke bila su opisana, uključujući i moguću smrt vlasnika. Recimo, fond Montelibero i sva tokenomika koja se oko njega razvila postoje svega godinu i po dana, a kod nas su već u određenim dogovorima fiksirane ovakve mogućnosti – jer je predvidljivost pravila veoma važan element investicionog klimata.

Konačno, pričajmo o dugovima. Naravno, zahtev poverioca za povrat duga je veoma jak. Zato je jasno da u uslovima razvijenog tržišta i propisno zabeležisanih obaveza, poveriocu neće biti teško da naplati ulog iz dela imovine preminulog. Ako iznos dugova očigledno premašuje iznos deljivih aktiva – tada imamo slučaj bankrota. U toj situaciji će svi pretendenti na imovinu morati da se dogovore ko će koliko dobiti, a ako se mirno ne dogovore, neizbežno je obraćanje sudu – ne mogu se pak stvarno ratovati.

Uopšte, želim da napomenem da ankap nije samo anarhija, već i kapitalizam, odnosno razvijeni tržišni odnosi. Sva postojeća pravna rešenja, naročito iz sfere običnog prava, neće nestati, i u različitim spornim slučajevima će se, naravno, pozivati na njih. Glupe rasprave koje se svode na takmičenje čiji je advokat skuplji i ko je više podmazao sudiju, malo su verovatne u ankapu zbog decentralizovane prirode primene prava. Ali sama težnja za insistiranjem na svojim pravima neće nestati, što znači da posao za pravnike neće iščeznuti.

Dopisala sam knjigu o ankapu. Ura.

Poslednje poglavlje, koje sumira treći deo knjige, je dopisano. Sada svi koji ne vole ongoinge mogu konačno preuzeti celu knjigu i progutati je za jedno veče. Oni koji su odlagali svoj donat do završetka rada, ne želeći da troše na ono što neće biti završeno, takođe mogu da se opuste i otvore svoje novčanike. Kada počnete da pišete knjigu i nastavite s tim, na kraju je dopišete. Kada počnete da težite ankapu i krećete se u pravom smeru, na kraju ga dostignete. Takav je red stvari.

Zatim knjiga treba da prođe kroz lekturu (šaljite svoje vredne primedbe), a nakon toga ću se pozabaviti njenom distribucijom, i vas, naravno, pozivam na to isto. Pripremite svoje izdavačke kapacitete za distribuciju fizičkih kopija, razmislite na kojim resursima da širite linkove ka tekstu, pišite recenzije, svaki doprinos je dobrodošao.

Bilo mi je veoma prijatno raditi na ovom projektu. Smatram da mi je on omogućio da ozbiljno sistematizujem svoje stavove. Nadam se da će omogućiti i vama.