Тег: ankap

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Kako rade ankap-sudovi na teritorijama okupiranim od strane država

Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.

Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.

Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.

I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?

Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.

Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.

Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.

I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.

Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.

U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.

Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?

  1. Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
  2. Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
  3. Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
  4. Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
  5. Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
  6. Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.

Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.

A kako pri ankapu..?

Stalno dobijam slična pitanja: kako će se u ankapu realizovati ova ili ona stvar koja se sada realizuje ili direktno od strane države, ili od strane privatnika, ali u uslovima stroge državne regulacije. Prilično često ovakva pitanja imaju granični uslov: ne svi imaju novca da kupe tu stvar na slobodnom tržištu, što zapravo i izaziva interesovanje onoga ko pita: kako obezbediti neimućnima skupu stvar, ako ne putem pljačke.

Naravno, može se dugo govoriti o tome da će u uslovima slobodnog, neregulisanog konkurentnog tržišta ta strašno potrebna stvar biti jeftinija i kvalitetnija nego danas, ali takvi argumenti ne mogu potpuno otkloniti gorepomenuti granični uslov: novac za nju i dalje neće imati svi, i uključujući to, ostaće mogućnost da novca za nju neće imati neki od onih kojima je ona hitno potrebna. Ko će im pomoći da je kupe?

Imam jednostavan odgovor: to ćete uraditi lično vi, oni koje ovo pitanje toliko brine. Jer je lično vama važno da potreban ljudi dobiju tu stvar (inače vas ovo pitanje ne bi toliko brinulo). A takođe, lično za vas to neće biti naročito naporno, jer ćete biti dovoljno bogati da priuštite taj mali trošak. Zašto? Zato što možete upravo sada kupiti bitkoin. Čak i ako nije ceo bitkoin, već neki deo. A do trenutka kada na zemlji nastupi ankap, ova današnja nabavka će već biti toliko vredna da ćete takvu malu dobrotvornost lako priuštiti.

Delujte)))

Pravo i zakon pri prelasku na ankap

U komentarima je postavljeno još jedno pitanje o temi, i ne želim da odgovaram isključivo sa teorijskih pozicija, jer već nešto više od tri godine imam mogućnost da pokušam nešto da implementiram. Zato želim da razmislim o problemima prava i zakona u ankap zajednici na primeru Montelibera.

Ograničiću pojmovni aparat koji koristim. Pravo – red rešavanja konflikata prihvaćen u zajednici. Zakon – pravna norma koju zajednica smatra dopustivim nametnuti silom. Sud – procedura rešavanja konflikata od strane treće strane koja nije uključena u konflikt. Jurisdikcija – podsudnost, odnosno krug konflikata koje je u zajednici uobičajeno rešavati određenim sudom.

Montelibero, kao i svaka druga ankap zajednica u eri dominacije država, ne može pretendovati na punu jurisdikciju nad svojim članovima. Da, svako pitanje može biti rešeno u jurisdikciji Montelibera – ali samo ako država nije svesna toga. U suprotnom, država može nametnuti svoje zahteve o tome šta strane u konfliktu moraju uraditi.

Zajednica Montelibero je mala. U njoj nema mogućnosti za punovrednu tržišnu konkurenciju mnoštva različitih sudova. Međutim, to nije razlog za poklanjanje državi. Na kraju krajeva, implementirali smo tokenomiku – i sada imamo sopstveni, veoma jeftin i efikasan finansijski sistem. Na jednom jedinom blokčejnu, bez konkurencije između njih (pokušali smo da dodamo druge, ali se nisu primili). Iako privatno ništa ne sprečava razmenu bilo kojih vrednosti: bilo robe, bilo fjat novca, bilo raznih kriptovaluta. Isto važi i za sudove: uz obostrano saglasje, sporove može rešavati bilo bacanje novčića, bilo medijacija kod unapred dogovorenog autoriteta, bilo dvoboj – ali ako nema saglasnosti, moraćemo se osloniti na neki unificirani sudski mehanizam po defaultu.

Svaka jurisdikcija je podložna snažnom pozitivnom efektu razmere: što se više konflikata u njoj rešava, to će za veći broj potencijalnih konflikata unapred biti dogovorena upravo ta jurisdikcija. To je razumljivo: ljudi štede kognitivne resurse i bez posebne potrebe neće držati u glavi mnogo različitih pravnih mehanizama, te će u krajnjoj liniji težiti jednoj opciji, čak i ako ona u konkretnom slučaju nije najoptimalnija. Postoje i negativni efekti razmere: čak i najefikasniji sudija teško može značajno da poveća svoju produktivnost, pa će pri povećanju potražnje verovatno podići cenu. Zbog toga je za skaliranje ovakvih usluga praktično primeniti mehanizam franšize: sudije mogu biti različite, ali će koristiti jedinstvenu proceduru i jedinstvene pravne norme.

Odakle da one dođu? Šelinova tačka ovde su procedure prihvaćene u nadležnoj jurisdikciji, odnosno u crnogorskim sudovima. Zašto? Barem zato što će se teoretski upravo njima obratiti oni koji budu nezadovoljni odlukom suda Montelibera. Ali, pošto je lokalno zakonodavstvo puno svakakvog etatističkog smeća, to se, naravno, mora izbaciti i zameniti sopstvenim domaćim pojmovima. Osnovnih principa u libertarianizmu je malo, ali konkretne pravne norme koje im ne protivreče mogu biti različite. I tu će Šelinove tačke biti presedanti. Svakom sledećem sudu će biti lakše da primeni prethodno korišćenu normu nego da izmišlja novu za svaki sledeći slučaj. Takođe, svim članovima zajednice Montelibero će biti lakše da polaze od ustaljene pravne prakse, jer je predvidljivost u poslovima osnova za poverenje.

Ali, kao što je poznato, malo je razumeti da li su zakoni dobri, treba pitati da li se oni izvršavaju.

Dokle god je sudska praksa mala, moramo se osloniti uglavnom na savesnost strana i neformalni autoritet sudije. Potencijalna mogućnost obraćanja državi za izvršenje sudskih odluka aktuelna je samo za najkrupnije slučajeve, gde iznos koji je u pitanju opravdava prateće troškove. U najsitnijim slučajevima, strana koja je izgubila će bez pitanja platiti, jer je iznos zanemarljiv. Problem su slučajevi srednje veličine, kada je angažovanje državnog izvršenja i dalje preskupo i sramotno, a strana koja je izgubila ne želi da plati.

Najcivilizovaniji način za postizanje izvršenja sudskih odluka je široka upotreba zaloga. Pri čemu ovde predviđam postepenu evoluciju od jednokratnih zaloga za obezbeđenje konkretnog tužbenog zahteva – ka stalnim zalozima koji potvrđuju spremnost na izvršenje odluka konkretne jurisdikcije.

U početku to može funkcionisati otprilike ovako. Član zajednice želi da stupi u pravne odnose sa drugim članom zajednice. Na primer, da iznajmi auto, stan, pozajmi novac, zaključi ugovor o radu. Pored direktnog ugovora kontraktenata jedno s drugim, oni takođe obaveštavaju sud o tome i prebacuju na račun koji kontroliše sud iznose zaloga, čija veličina zavisi od veličine odgovornosti koju nameće ugovor koji se zaključuje. Zatim iz ovog zaloga može biti naplaćena penala, recimo, od radnika za oštećenje opreme, kao i od poslodavca – za radnu povredu koja se desila njegovom krivicom.

Ali postepeno, kako sud gradi sopstvenu reputaciju, zalog će postati stalni: priznaješ jurisdikciju MTL-suda – postavljaš na račun koji on kontroliše određeni depozit, svojevrsnu „cenu časti“, ako koristimo staroirske termine. Sada svako može biti siguran da ti se u okvirima cene časti može bezrezervno verovati. Želiš da povećaš reputaciju – jednostavno povećaš depozit. Napuštaš zemlju, ili, recimo, poslednja odluka suda je izazvala tvoje nepoverenje – smanjiš depozit. Izlaziš iz jurisdikcije – povlačiš depozit u potpunosti (sa određenim zastojem, kako bi se utvrdilo da nemaš dugova po starim ugovorima).

Štaviše, na bazi ovog rešenja može se razviti, recimo, institut jamstva, kada jamac povećava poverenje u osobu za koju jamči, rizikujući sopstveni sudski depozit.

Bilo bi sjajno ako bi povećanje cene časti doprinelo poštovanju u zajednici, ali se takav odnos neće formirati sam od sebe – prvo će biti potrebno razviti tradiciju uključivanja ljudi sa visokom cenom časti u odgovorne pravne odnose, na primer, kao svedoka u velikim transakcijama ili kao tužitelja u slučajevima od društvenog značaja. Takođe, sasvim može pojaviti mehanizam povećanja tuđe cene časti putem uplata sudskih depozita na tuđi račun – ako lična poštenost osobe daleko prevazilazi njene finansijske mogućnosti. Rezultat će biti nešto poput hoppeanske prirodne aristokratije.

I, naravno, ceo ovaj mehanizam će raditi mnogo gore ako se ispostavi da postoji veliki broj članova zajednice koji ga potpuno ignorišu, ali na isti način stupaju u pravne odnose jedni s drugima. Oni mogu biti previše siromašni da bi zamrzli novac zarad reputacije. Mogu ne verovati konkretnom sudu. I, na kraju, mogu ne verovati samom mehanizmu.

Faktor siromaštva se do određene mere rešava kroz mehanizme jamstva. Faktor nepoverenja u konkretan sud – kroz konkurentske sudove. Faktor nepoverenja u mehanizam – jednostavno je pitanje navike. Poverenje se gradi, samo treba ne pokušavati da ga nametneš.

Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

Kako funkcioniše nedržavna socijalna podrška

Ovo je moj članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

1. Zašto je ona potrebna?

Iako slobodno tržište doprinosi opštem bogaćenju, sama trgovina neće dovesti do toga da svako postane imućan. Neko neće uspeti ili stići da uštedi dovoljno za pokrivanje iznenadno nastalih hitnih potreba. Čije potrebe mogu biti veće od njihovog kreditnog limita, stoga mogućnost zajma neće rešiti problem.

Takvi ljudi imaju potrebu za milosrđem okoline.

2. Mogu li oni računati na njega?

U društvu neznanaca ljudi pokazuju milosrđe radohladnije što su imućniji, što im njihov položaj deluje stabilnije i što im nesrećni položaj onoga ko moli deluje nezaslužnije.

U sjedinjenim zajednicama važnu ulogu igraju dodatni faktori: zahvalnost zajednice, dalji rast njene povezanosti i to što će primer milosrđa podstaći na milosrđe i druge članove zajednice.

3. Ko može računati na milosrđe?

3.1. Pre svega – svoje. Odnosno članovi porodice, prijateljski krug, učesnici sjedinjene zajednice.

3.2. Oni koji su i sami milosrdni. Pomaganje njima je takođe povod da se izrazi sopstvena zahvalnost. Ovde se mogu svrstati i svi oni koji se smatraju dostojnim zahvalnosti iz nekih drugih razloga. Obično su to pozitivni spoljni efekti povezani sa njihovim delovanjem. Tako, na dobrotvornost mogu sigurno računati umetnici, cenjeni radnici u sferi usluga i slično.

3.3. Oni koji umeju da izraze zahvalnost. To je valuta koju može pronaći apsolutno svako.

3.4. I, na kraju, oni koji su pokušavali sami da se brinu o sebi, a nisu živeli samo za taj dan. To je posebno aktuelno ako teška vremena nastupe za mnoge.

4. Kakav efekat daje ovaj sistem stimulansa?

Kao što nije teško pogoditi, ovi stimulansi će doprineti tome da se ljudi okupljaju u zajednice, trude se da budu korisni i zahvalni drugima, ali da ne zaborave i sami da se osiguraju. Ozbiljna odstupanja od opisanog socijalno odgovornog ponašanja moći će sebi da priušte uglavnom veoma ponosni i samostalni ljudi, koji zapravo sami odbijaju socijalnu podršku, a ko smo mi da im je namećemo?

5. Koje oblike će poprimiti socijalna podrška pri ankapu?

Napomenimo: ponašanje tržišta se ne može planirati, stoga, opisujući budućnost samoregulišućih sistema, možemo graditi samo verodostojna pretpostavke.

5.1. Spontana podrška

Čoveku je iznenada potrebna pomoć, on šalje zahtev svom krugu poznanika, i željni ili zadovoljavaju zahtev bez dodatne komunikacije, ili stupaju u kontakt i preciziraju optimalnu varijantu za sebe i objekat pomoći.

Tržište je ovde u stanju da obezbedi potrebne instrumente: verifikaciju potrebe, pogodnost prenosa novca, izbor pružalaca usluga u naturi – besplatno ili putem sredstava koja su prebacili dobrotvori.

5.2. Regularna podrška

Čoveku je potrebna stalna pomoć, ili su sredstva potrebna za održavanje neke infrastrukture sa visokim troškovima održavanja koja se ne isplati direktnim uplatama onih koji je koriste.

Tržište ovde obezbeđuje konkurentno okruženje u kojem deluju (a) fondovi koji akumuliraju jednokratne i regularne dobrovoljne uplate i troše ih na dobrotvorne projekte; (b) izvođači spremni da realizuju ove projekte na komercijalnoj osnovi.

6. Ograničenja socijalne podrške pri ankapu

Dobrotvornost je razmena resursa za moralno zadovoljstvo. U uslovima odsustva prisile, podršku neće dobijati oni kojima je najpotrebnija, već oni čija će podrška doneti više moralnog zadovoljstva. To pokreće konkurenciju među onima kojima je potrebna pomoć, u kojoj pobeđuju oni koji bolje zadovoljavaju kriterijume iz tačke 3.

Da li će svi dobiti pomoć? Ne može se tačno reći, ali verovatnoća je veća što je društvo bogatije i što je tržište razvijenije, uključujući i tržište dobrotvornosti.

Hoće li obim pomoći biti veći nego pri državnoj raspodeli? Sasvim je moguće da ne, ali će se ona sigurno trošiti efikasnije, i takva raspodela će se sigurno osećati kao pravednija .

Još jedan pokušaj da vam preporučim monteliberovski jutjub-kanal

Dok je kanal na odmoru, ne opterećujem se autorskim materijalima, ali, kako ne biste bili dosadni, s vremena na vreme ću ubaciti nešto što nije moje.

Soz je snimio i objavio na MTL-TV veoma koristan video, gde objašnjava zašto je bukvalno svakome ko drži velike sume u kriptovalutama izuzetno korisno korišćenje novčanika sa višestrukim potpisima (multi-sig), i koliko je sve to lako i praktično organizovano u Stellar blockchain-u uopšte, a u tokenomiki Montelibera posebno. Srdačno preporučujem, i sama želim da isprobam predložene recepte kada budem imala malo više slobodnog vremena.

I ne zaboravite na rubriku Ankaposhnaya na istom kanalu, tamo su već stigli do objašnjavanja tržišta i čini se da nemaju nameru da stanu.

O štetnosti instituta reputacije

Stefan Molynieu u knjizi „Praktična anarhija“, koju još uvek nisam do kraja preveo, ima poglavlje Bezdržavni zatvori, gde kao alternativu odvratnom državnom penitencijarnom sistemu predlaže podjednako odvratan nedržavni sistem, zasnovan na onome što podseća na kulturu otkazivanja (cancel culture) u SAD, društveni rejting u KNR-u ili, recimo, oznaku stranog agenta u RF-u. Ideja je da se nepoželjna osoba učini izopštenikom s kojim se svi plaše imati posla kako bi izbegli sekundarne sankcije. Mehanizam je opisan na primeru odmazde za nešto što je većini čitalaca dovoljno odvratno (seksualno nasilje), ali nema razloga verovati da se potpuno isti mehanizam ne može upotrebiti za kažnjavanje bilo koga za bilo šta: za to je dovoljno podići moralnu paniku oko određenih postupaka, i evo da isti ti mehanizmi koji su juče otkazivali silovaoce, danas otkazuju pušače. Ili one koji ostavljaju prevelik ugljenični otisak. Ili one koji napadaju intelektualnu svojinu. Ili formalno iste te silovaoce, samo sa proširenom interpretacijom silovanja, pa sve do prvobitno dobrovoljnog seksa sa postkoitalnim neslaganjem.

Ono što volim kod moralnih filozofa je to što obožavaju da sa najozbiljnijim licem dovode ideje do apsurda, i time uče druge preciznosti u formulacijama, ako ti drugi ne žele da liče na ludilo.

HajdeTherefore, pričajmo o institutu reputacije sa više opreza.

Anja je nanela štetu Bori. Borija je miran čovek, želi nadoknadu štete, ali ne želi da je iznuđuje silom. Uz to je uvređen, ne želi više imati posla sa Anjom, i uopšte je videti u svom krugu poznanika. Ako se, naravno, ona ne izvini, prethodno ispravivši svoju krivicu.

Anja smatra Boriju kretenom koji je potpuno zaslužio svu nanetu štetu. Ona takođe ne želi imati posla sa njim i jednostavno odlazi u zalazak sunca.

Anja nema nikakve stimulanse za nadoknadu štete. A šta je potrebno da bi ih imala? Jedno od dva. Ili Borija mora potrošiti velike resurse na štetovanje Anjine reputacije, ili te resurse mora potrošiti neko drugi, u kom slučaju će Bori biti dovoljno da pošalje malo troškovan upravljački signal koji pokreće lančanu reakciju otkazivanja.

Kako organizovati sistem koji omogućava jeftino otkazivanje ljudi u uslovima decentralizacije prava? Samo kroz masnu hysteriju, koja naglo snižava prag uzbuđenja ljudi, nakon čega se odlučuju da naglo prekinu odnose sa osobom koju su ranije malo poznavali. Slažite se, zgodno je: kažeš za čoveka da je, recimo, pedofil — i to je to, niko mu tu neće pružiti ruku. Ali ko će verifikovati tu tvrdnju? Nema koga. Verifikacija je skup proces. Dodavanje verifikacije u šemu ubija sav profit ideje otkazivanja.

Dobro, „nema koga“ je previše jaka tvrdnja. U šemu se mogu dodati određeni moralni autoriteti koji verifikuju nalepljene etikete. Borija je nazvao Anju prevarantkinjom — to je samo treskanje vazduha. Guru Vasja je nazvao Anju prevarantkinjom — Anja postaje osoba sa kojom se ne rukuje. Bori preostaje samo da podmaže Vasju. Dakle, i ova šema se lako korumpira.

Naravno, ne predlažem ukidanje instituta reputacije. Predlažem da se ne računa na to da će se u ankapu moći otkazivati ljudi bez krajnje razornih posledica za sam ankap. Da, možete pustiti informacije o Anjinim postupcima u mrežu, prateći ih pouzdanim dokazima. Oni koji nameravaju da zaključe ozbiljan posao sa Anjom mogu naići na te informacije i korigovati svoje prvobitno mišljenje o njenoj pouzdanosti kao kontragenta, nakon čega će, na primer, zahtevati plaćanje unapred. Ali to je maksimum na koji možete računati. Hleb u prodavnici će joj prodati, koliko god Stefan Molynieu bio ljut zbog toga.

To nije Anja, to je Gina. Ankap Borija želi da otkaže Anju, kao što je Disney otkazao Ginu. Neće mu to polaziti za rukom.

Kao dodatak prethodnom postu

Objava je ispala loša. Kao ublažavajuću okolnost mogu navesti samo trajanje respiratorne infekcije, zbog koje mi sve curi i što me pomalo odvlači pažnje.

Tamo se uzalud pominjali neki debate i teze iz tih debata, jer su čitaoci prirodno pokušali da razumeju kako su one povezane sa sadržajem objave – a veza je veoma slaba. Stvar je u tome što me ne zanima naročito tema preživljavanja pod državom, inače bi se teme mojih objava uglavnom ticale taktika stajanja u redu za različite državne socijalne pogodnosti, grubo rečeno, za besplatnu hranu. Objava se ticala upravo etičkih aspekata zaključivanja ugovora u ankapu, i toga da pozitivno pravo u uslovima decentralizacije funkcioniše krajnje ograničeno, te stoga ne poseduje svaki dokument na kojem piše „Ugovor“ i pod kojim stoje potpisi strana, zaista svojstva koja bi se očekivala od ugovora. Odnosno, nije sigurnost da će međusobna obećanja opisana u njemu zaista biti ispunjena od strane strana, da su bila planirana za ispunjenje od strane strana, i da mogu biti na bilo koji način prisilno sprovedena u stvarnost snagama jedne od strana.

Da li je etično potpisati ugovor koji ne želiš da ispuniš? Da, ako je alternativa povezana sa značajnim troškovima. Da li je etično nakon toga ne ispuniti potpisani ugovor? Da, ili ga ispuniti delimično. Da li je etično unapred ne dati do znanja da ti se ugovor ne dopada? Da, ako je taj vid povratne informacije kažnjiv. Da li je etično zloupotrebljavati prevare takve vrste? Naravno da ne, naprotiv, etično je težiti izbegavanju situacija u kojima je takva prevara neophodna.

Usput, izloženi etički pristup istovremeno potpuno zatvara memnu temu ugovornog ropstva u ankapu.