Na primer, postoji velika amorfna zemlja na severu kontinenta, tamo je hladna klima, malo vrednih resursa, i živi slobodom voljan narod, gde skoro svaki ima AK ispod kreveta. Gradovi u Ankapistanu postoje, tamo red čuvaju privatne kompanije i mala privatna vojna kompanija za specijalne operacije. Odjednom u ovoj prelepoj zemlji pronađu neki vredan resurs. Pored nje se nalazi država Etatistan, obična država sa korupcijom i stalnim oružanim silama (takvim takvim). I Etatistan je odlučio da zauzme taj resurs. Tržišnim metodama nije uspeo (vlasnik zemlje nije prodao svoju zemlju, a ni ucenom je nije uspeo da dobije), i Etatistan proglašava rat Ankapistanu. I imam pitanje, kako se Ankapistan može odbraniti, tako da odbrani svoju nezavisnost i ostane Ankapistan. Kako će naoružan narod, koji ima mnogo vatrenog oružja i laganu oklopnu tehniku (poput džipova i BMP), moći da se suprotstavi vojsci sa vazduhoplovstvom i teškom tehnikom?
Pekar
Pitanje vise već dugo, bilo me je lenjo da odgovorim na njega, jer sam jednom već odgovorila na veoma slično. I onda izlazi post na kanalu Freedom pride, gde se dotiče srodna tema. Kako ne iskoristiti takvu priliku?
Kao što se lako može videti, tema direktnog vojnog sukoba nevladinog društva i državne vojne mašine zanima veoma mnogo ljudi, jer je rat istorijski najvažnija stvar koju je država morala da zna da radi ako je želela da preživi, i zahvaljujući svojim kompetencijama u vojnim poslovima, danas je praktično cela Zemlja podeljena između država, dok nevladina društva vode marginalno postojanje na marginama civilizacije.
Citirani Zolotorev stavlja naglasak na to da je ankap-zajednica, uz druge jednake uslove, nesumnjivo bogatija od države, zahvaljujući decentralizaciji može sebi priuštiti fleksibilniju taktiku, a troškovi implementacije države od nule na teritoriji Ankapistana koju je država osvojila biće za državu nesrazmerno veliki, odnosno, trud se neće isplatiti.
Freedom pride pokazuje zašto bi pojedinačnoj bandi u uslovima već uspostavljenog ankap-sistema bilo teško da preuzme vlast. Ali tamo se takođe govori i o tome da, kada bi to nije bila banda, već država, to bi postao problem.
Zato u zaključku želim da vam predložim da pročitate moj longread o doktrini odvraćanja, gde je upravo prikazano da, kako te država ne bi napala, sredstvo je već izmišljeno – to je pretnja garantovanog uništenja lidera države. Država je centralizovana, i to je njena najslabija tačka: dovoljno je demotivisati veoma mali krug ljudi za napad, i napad se neće dogoditi.
Dakle, naravno, AK pod jastukom je odlična sportska oprema, ali ključnu ulogu u sukobu igraće upravo ta mala privatna vojna kompanija (PMCs) za specijalne operacije koju ste opisali. Ova služba za rad sa teškim klijentima u osiguravajućem društvu će, u slučaju početka ratnih radnji, jednostavno locirati vrhovnog komandanta Etatistana i zategnuti mu testise sve dok on ne pristane da povuče vojsku i plati ugovornu kaznu. A ako ne uspeju da ga uhvate živog – znači, problem će biti rešen sa desetak Tomahawka ili nečim sličnim. To je znatno jeftinije od teške oklopne tehnike i drugih sredstava za uništenje velikih vojnih jedinica kojima Etatistan raspolaže.
Napomenem da Etatistan ne može odgovoriti simetrično, jer u Ankapistanu nema vlade. Čak će i sabotaža na vojnoj bazi PMCs dovesti samo do toga da će osiguravajuće društvo jednostavno morati da angažuje drugu PMCs negde drugde, ili će jednostavno odrediti solidnu nagradu za glavu diktatora Etatistana.
Iako mi je, iskreno govoreći, lično ne baš jasno zašto tržišnim sredstvima nije uspelo da se kupi nalazište. Sve ima svoju cenu, i ako se ponudi cena po akciji sa velikom premijom u odnosu na tržište, koja je svrha odbijanja? Ali pošto je to uslov zadatka, reč ide Tomahawkom, pošto su akcionari nalazišta spremni da za to plate.
Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.
Royal hacker
Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.
Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?
Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).
Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.
Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.
Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.
Mnogi su mi govorili da bezdržavno društvo nije moguće zbog ljudske prirode. Čovek je prirodni etatista, on uvek traži vođu za kojim treba slediti, a u njegovom odsustvu on sam postaje takav. To potvrđuju eksperimenti sa pacovima, Stanfordski eksperiment i mnoga druga nezavisna istraživanja, a takođe u potpunosti odgovara stvarnosti koju posmatramo. Došlo je vreme da priznamo da su ti ljudi potpuno u pravu, dosta je poricanja očiglednog.
Ali ko je rekao da su sadašnji vođe jedini mogući i bez alternativu? Nova transparentnost, o kojoj Ekaterina Šulman neprestano govori u svojim predavanjima, jasno nam pokazuje bedost njihovih motiva i njihovu ograničenost. Oni nisu ništa bolji od nas, i mi smo nimalo manje dostojni da vladamo. Došlo je vreme da svako od nas pusti na videlo svog unutrašnjeg Leviatana!
Upravo Levijatan, kao što sasvim pravedno primećuje Tomas Gabs, predstavlja jedino što čovečanstvo sprečava da upadne u rat svih protiv svih. Zar su onda dve stotine Levijatana sposobne da spasu tako veliko čovečanstvo? Ne, potrebno je više Levijatana, inače će svetli anarhistički ideal ostati nedostižan! Svako ko čita ovaj poziv treba odmah da proglasi sebe ovlašćenim i suverenim vladarem celog okruženja, da zahteva od svih okoline znakove poštovanja i počne da prikuplja poreze, jer upravo zahvaljujući porezima je moguće izgraditi civilizaciju. Ko, ako ne države, daruje ljudima sva javna dobra? Javnih dobara nema dovoljno, a to znači da je potrebno više država!
Oni koji neće slediti poziv, uplašivši se da prizna sopstveni suverenitet, samo će potvrditi da ga nisu dostojni. Pa dobro, uvek će naći nekoga ko će ih staviti pod svoje blago pokroviteljstvo i učiniti svoje dobre poreske obveznike. Tako ćemo, od proklete demokratije, preskačući besmislenu posrednu fazu monarhije, ponovo vratiti ideal prirodne aristokratije, u potpunosti u skladu sa zavetima Hansa-Germana Hopea – ali na novom dijalektičkom nivou, u potpunosti u skladu sa zavetima Marksa-Engelsa.
Ovim manifestom proglašavam osnivanje suverenog Ankapistana, najboljeg od država. Jedinim zakonskim sredstvom plaćanja u Ankapistanu proglašavaju se bitkoinovi. Porezi se plaćaju na novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Oni koji ne plate porez biće ostavljeni u Putinovoj Rusiji. Da li zaista to želite?
O grafiti mi se već moralo odgovarati, ali tada se govorilo o trenutnoj stvarnosti. Kako će se situacija razlikovati u Ankapistanu?
Svaki zid je u vlasništvu, gde da ode slobodni umetnik? Slobodna kreativnost može biti samo ilegalna, inače o kakvom pobunarskom duhu može biti reči? Tako da ćemo banalnosti poput onih da će se moći crtati samo po ugovoru sa vlasnikom zida ostaviti ljubiteljima banalnosti.
Dakle, hoće li se u Ankapistanu crtati po privatnim zidovima bez traženja dozvole od vlasnika zidova? Da, naravno da hoće! To može biti iskrena želja da se ukrasi dosadan prostor, to može biti Vasinga namera da objavi urbi et orbi svoju nezemaljsku ljubav prema Oli, to može biti težnja nesrećno zaljubljenog da izrazi svoje gorko žaljenje što njegova voljena odlazi kod Ptiburdukova – koliko god se samo razloga može smisliti da se prazno mesto popuni sopstvenim sadržajem!
Kakve tačno sankcije čekaju grafitistа? Pa, kakvim sankcijama ste spremni da izložite nekoga koga su uhvatili kako crta po zidu vaše privatne kuće? Pa, psovati ćete, pokušati da ga posramite, obećati da ćete mu sledeći put dobro izdedovati. Ili ćete reći: „čoveče, potpisuj svoje crteže, da svi znaju da baš ti toliko užasno crtaš“, i poželeti mu što pre napredak umetničkih veština. Naravno, što je imovina skuplja, što crtež izgleda izazovnije, to je veća opasnost po autora remek-dela. On to zna. Ipak, ne preporučujem streljanje – ljudi neće razumeti. Ako želite da budete loši, bolje je onda da se sudite i zahtevate novčanu nadoknadu štete.
Ova slika je već bila ovde, ali ja sam ipak jadni kopipaster, a ne ponosni grafitista
Da li će zaista svi biti na ivici živaca i spremni da se odmah brane (oružjem), uništavajući svu zabavu?
анонимный вопрос
Prilično sočnu sliku onoga kako je nesrećnim pranksterima u društvu gde su svi na ivici živaca i spremni da se odmah brane, nacrtao je Aleksandar Rozov u svojim nedavnim knjigama iz beskrajnog Meganezijskog ciklusa. Tamo su pranksteri ozbiljno protraćivali, ali pošto je slika toga kako su protraćivani išla uživo, njihovi rejtingi su samo rasli, zajedno sa monetizacijom. Čudan način zarade, ali ljudi idu u potrazi za zabavom, kao i za ozbiljnijim čudностima.
Uopšte gledano, smisao za humor je sposobnost uživanja u neskladu onoga što se posmatra i onoga što se očekuje (definicija nije moja, gde sam je pročitala, ne sećam se). U društvu gde su svi na ivici živaca, zaista će biti teško sa smislom za humor u situacijama kada imaš sve razloge da smatraš postupke subjekta napadom, a on se na kraju ispostavi da je samo šala. Ali već poznati prank sa Vejderom i uličnim toaletom sasvim je pogodan za reprodukciju u bilo kom naoružanom društvu. Čak i da je devojka sa skrinšota umesto torbe imala mitraljez, verovatno ne bi otvorila vatru, ali bi naravno mogla da podigne oružje kako bi videla kako tim momcima ide uzvraćeni prank i da li se Lord Vejder ozida u gaće.
Nažalost, teško mi je da odgovorim na prvi deo pitanja. Moje znanje o seriji se u potpunosti svodi na informaciju da negde tamo postoji tužni dečak po imenu Karl. Tako da neću ulaziti u detalje, razgovarajmo o zombi apokalipsi uopšte, bez vezivanja za konkretnu seriju.
Zombi apokalipsu ću definisati otprilike ovako. To je fenomen neistraženog prirode, u toku kojeg tela mrtvih ljudi postaju smrtonosna opasnost za žive. U takvoj opštoj formulaciji, čovečanstvo se suočavalo sa zombi apokalipsom nebrojano puta. Svaka epidemija neke kuge postajala je zombi apokalipsa. Prema jednoj od verzija, veliki zombi apokalips u Engleskoj u 17. veku čak je doprineo industrijskoj revoluciji i pojavljivanju liberalizma, jer je povećao vrednost radne snage.
Tipični filmski zombi apokalips se razlikuje od istorijskih analogija samo po tome što mrtvo telo progoni žive ljude uz sve prateće filmske specijalne efekte: prilazi tragičnim hodom, zastrašujuće maše kućnim aparatima i alatima, a u besmoćnom besu grebe noktima po kamenu ako je žrtvi uspelo da se popne na uzvišenje. Higijenske mere protiv zombija su u celini otprilike iste kao i tokom epidemije: spaljivanje leševa.
Dobro, to su sve veoma simpatična razmišljanja, ali kako će zombiji pomoći u izgradnji Ankapistana? Za to ćemo morati da uvedemo još jednu fantastičnu pretpostavku. Zombi se ne baca na sve redom bez razloga. Ne, on ciljano i pronalazljivo kreće da se osveti upravo onome koga smatra krivcem za svoju smrt. Po analogiji sa filozofskim zombijem, nazvaću ovaj podtip „pravnim zombijem“. Slažite se, u poređenju sa fantastičnom pretpostavkom da energični leševi uopšte postoje, takva konkretizacija njihovih motivacija deluje kao sasvim skromno i realistično dopunjenje.
Takav zombi je živa… pardon, neživa inkarnacija principa neagresije: niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Dodajmo još da se pravni zombi takođe baca na svakoga ko smeta drugom pravnom zombiju da ostvari svoju osvetu. Nakon što završi sa odmazdom za svoju smrt, pravni zombi pronađe mir.
Tvrdim da će u svetu pravnog zombi-apokalipse Ankapistan biti izgrađen prilično brzo. Živa osoba je toliko prijatniji saputnik od zombija da će sama ideja o doprinosu pojavljivanju novog zombija izazvati užas. Zato će ljudi ubrzo naučiti uzajamnu ljubaznost, razviti spremnost za dobrotvornost, saradnju u teškim situacijama, pa će čak i sa Titanika izlaziti u čamce, tek nakon što se uvere da su im dobrovoljno omogućena mesta.
Ali ne moramo čekati nastanak pravnog zombi-apokalipse, već se možemo unapred učiti uzajamnom poštovanju, saradnji, saosećanju prema slabima, i biti spremni da se jurnemo na bilo kog kršitelja NAP-a. Zašto odlagati za posmrtno ono što se može uraditi danas?
Slično pitanje mi je postavljeno još pre tri godine, i tada sam povodom toga napisala čitav esej „Zašto je Altaju uspelo“. Sada, bez preteranog mudrovanja, jednostavno ga objavljujem, sa minimalnim izmenama.
Zašto je Altaju uspelo
Gorno-Altajska autonomna oblast – mala, malo naseljena periferna teritorija Južne Sibira na granici sa Mongolijom. Nema železničkih pruga, industrija skoro i ne postoji, korisni minerali postoje, ali ih je skupo izvoziti zbog nedostatka infrastrukture, naseljena je pretežno stočarima koji su čisto formalno udruženi u kolhoze, ima značajan turistički potencijal koji socijalističko planirano privredno uređenje praktično ne koristi.
Leti 1990. godine u autonomnoj oblasti su počeli razgovori o suverenitetu, rukovodstvo je planiralo da zahteva povećanje statusa na autonomnu republiku, ali umesto toga su se prvo u Gorno-Altajsku i Majmi, nakon nekoliko dana u svim ostalim okružnim centrima, a zatim i svuda, počela pojavljivati obaveštenja. Vislila su na stubovima, na vratima prodavnica, pošte i štedionica, a nekada su se jednostavno lepila na kapije. Prvo štampano izdanje bilo je odštampano u štampariji regionalnog novina, a posle je išla samostalna radnja: negde na pisaćoj mašini, negde čak i rukom. Tekst je glasio sledeće:
Drugari!
Generalni sekretar CK KPSS, drug N.S. Hruščov, obećao je sovetskim građanima izgradnju komunizma do 1980. godine. Nažalost, uklonjen je sa funkcije od strane grupe partijskih funkcionera koji su, umesto izgradnje komunizma, radije izabrali razvoj socijalističkog uređenja. Ali zakone dijalektičkog materijalizma ne može se prevariti! I evo, deset godina nakon obećanog roka, Altaj je konačno izgradio komunizam.
Prema učenju Marks-Engels-Lenjin, država je instrument klasnog ugnjetavanja. Komunističko društvo je bezklasno, stoga je država na teritoriji Altaja od sada prirodno prestala da postoji. Komunistička partija, koja je bila avangarda graditelja komunizma, nakon postizanja komunizma više se ne zadržava kao struktura izdvojena iz ostatka naroda. Zadatak komunističke partije je ispunjen!
thought
Osnovni princip komunizma je — od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama. Zbog toga stanovnici komunističkog Altaja od sada slobodno razmenjuju bilo kakvu robu i usluge, procenjujući ih isključivo u meri sopstvenih potreba. Količina uloženog rada, koja je bila socijalističko merilo vrednosti robe, sada se ne uzima u obzir. Pojmovi dodate vrednosti, cenovnih zona, centralnog planiranja i slično, od sada se smatraju zastarelim i imaju samo istorijsku vrednost. Pošto u ostatku sveta još uvek postoje države koje koriste novac kao merilo vrednosti, stanovnici Altaja takođe mogu slobodno koristiti novac bilo kojih država u proračunima u skladu sa sopstvenim potrebama, uporedo sa bilo kojom drugom vrednošću.
U odnosima međusobnim, stanovnici Altaja se od sada vode samo dva principa: uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Prvi znači da u svojim postupcima stanovnici uzimaju u obzir interese komšija i drugih uključenih lica, potvrđujući svoje odluke ugovorima. Drugi znači da stanovnici uzimaju u obzir ne samo trenutne potrebe, već se brinu i o onome što će ostaviti svojim zahvalnim potomcima.
Svi konflikti se rešavaju među stanovnicima uključenim u konflikt mirnim putem, u skladu sa principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Takođe se mogu obratiti bilo kojim drugim licima ili organizacijama radi suđenja, obavezujući se da će izvršiti njihovu odluku.
Sva imovina koja je stanovnicima Altaja ostala iz vremena socijalističkog poretka, kako lična, tako i ona koja je pripadala državi, nastavlja da ostane pod upravom istih onih lica koja su njome upravala u socijalizmu. Mehanizmi zamene lica koja vrše upravljanje razvijaju stanovnici samostalno za svaki konkretan slučaj, polazeći od principa uzajamnog poštovanja i komunističke svesti.
U odnosima sa državljanima drugih država, stanovnici Altaja se vode istim principima kao i u međusobnim odnosima. Svaki čovek ima mogućnost da slobodno dođe na Altaj radi odmora, nastanjenja ili obavljanja određenih poslova. Sve dok poštuje naše principe, on je naš željeni gost.
Stanovnici Altaja smatraju ratove reliktom mračne prošlosti, stoga poštuju granice država i nemaju nameru da silom zauzimaju njihovu teritoriju. Izašavši iz granica Altaja, stanovnici Altaja ne vode se samo principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti, već ispunjavaju i druge zahteve država.
Stanovnici Altaja neće tolerisati pokušaje da se istorija okrene unazad, stoga će se suprotstaviti bilo kakvim pokušajima da se na teritoriji Altaja oživi klasno društvo i država. Oznaka klasnog društva je izdvajanje bilo kojih grupa u odnosu na koje važe drugačija pravila nego u odnosu na ostale. Oznake države su: prisilno oduzimanje vrednosti, prisiljavanje ljudi na rad, ograničavanje slobode delovanja i druge nasilne radnje, koje se sprovode na drugačiji način nego u svrhu nadoknade konkretne izračunate štete.
Jasno je da su izloženi principi značajno odstupali od tendencija poslednjih godina, a poznaoci Marksovih dela mogli bi mnoge uvedene definicije smatrati veoma upitnim. Ali, prvo, glavni, svi poznati komunistički principi, bili su u ovom manifestu jasno naznačeni. Drugo, svako ko je čitao naučnu fantastiku, bez problema je u izloženim principima prepoznao upravo svetlu komunističku budućnost, a ne bilo šta drugo. Ali najvažniji psihološki faktor je bio taj što je manifest objavljivao pobedu. Dok su u ostatku SSSR-a razmišljali o priznanju poraza u takmičenju sa kapitalizmom, a kao vizuelne prikaze izgradnje novog poretka čitali „Neznajka na Mesecu“, gde se pretpostavljalo da je čovek čoveku vuk, na Altaju je većini bilo sasvim jasno kakav su poredak uspostavili i kako se u njemu ponašati.
Svi funkcioneri narodne privrede, prema manifestu, u potpunosti su zadržali svoj položaj, samo su partijski radnici ostali potpuno van toga. Pokušaji da traže svoja prava dovodili su do toga da im se skretalo pažnja: „vi, kučke, ste smenili Hruščeva!“. I, iskreno rečeno, aktiv KPSS-a na teritoriji sa manje od dvestotisuća stanovnika nije bio toliko veliki. Uostalom, neki partijski radnici su otišli u Rusiju, i nikome nisu postavljane prepreke.
Sa strane Rusije napravljena je pauza, savezno rukovodstvo je našlo se u nedoumicu. Da se radilo o ratobornom nacionalizmu, sa potiskivanjem Rusa i drugim ekscesima, još uvek bi se moglo razmišljati o uvođenju trupa. Ali silom vraćati u socijalizam one koji su već prešli u novu fazu razvoja? To bi značilo slom cele ideologije. Držati takvo nešto u tajnosti bilo bi nemoguće, po SSSR-u je već odavno pobednički koračala glasnost. Završilo se tako što je u oktobru 1990. godine Gorbačov zvanično objavio: na teritoriji Gorno-Altajske autonomne oblasti započet je eksperiment prelaska na komunizam u okviru pojedinačnog regiona.
Već sledeće godine, kada je u SSSR-u sve počelo da se uzdrmava, a na Altaj su došli prvi strani investitori – nekoliko hotelskih lanaca i jedan agroindustrijski holding — počeo je masovni odlazak na Altaj sovjetskih kooperativaca, menjačalaca i drugih prilično imućnih građana, koji su otkrili da su ovde dobrodošli i oni, i njihov novac, i njihova inicijativa.
U početku su se na Altaju uglavnom koristile sovjetske rublje, a zatim su prešli prvenstveno na američki dolar i švajcarski franak. Niko nije smatrao potrebnim da vodi sopstvenu valutnu politiku.
Brojni asfaltirani putevi nisu stigli do potpunog zapuštenja tokom prelaznog perioda. Saobraćajne službe su se u početku oslanjale na male porudžbine za asfaltiranje puteva unutar sela ili popravku mostova preko planinskih rečica, ali su se postepeno pojavili veći investitori i porudžbina je bilo na pretek. Godine 1991. građevinski radnici su postavili punkt na ulazu iz Rusije i počeli da naplaćuju novac transportu koji ide u Mongoliju. To je bilo dovoljno da se Čujski trakt održava u zadovoljavajućem stanju. Postepeno je nastao dovoljan broj službi koje su sebi uzele na održavanje i ishranu različite delove puteva. Vremenom su mehanizmi naplate evoluirali ka većoj udobnosti korisnika – kao što je uobičajeno, u skladu sa principima komunističke svesti i međusobnog poštovanja. Takođe, koliko god to bilo čudno, potpuno odsustvo bilo kakvih organa zaduženih za postavljanje pravila saobraćaja i nadzor nad njihovim poštovanjem, nije posebno uticalo na broj udesa.
Mala avijacija je nastavila da leti između regionalnih centara, kao i za Bijsk i Barnol. U vreme kada je mala avijacija u Rusiji počela da propada, Japanci su u Gorno-Altajsku već započeli izgradnju međunarodnog aerodroma.
Privatne klinike su počele da se pojavljuju najpre uz hotele i sanatorijume, a vremenom se tražnja onih koji mogu da plate pojavila i u regionalnim centrima. Služba spasilaca je počela da radi dopunski kao prevoz bolesnika iz udaljenih sela do regionalnih bolnica. Negde su to bili jednokratni nalozi, negde ugovori o pretplatničkom održavanju sa stanovnicima, a negde su se kịpili osiguravajuća društva.
Nivo obrazovanja je u početku logično opao. Bivši školski učitelji su radili sa pojedinačnim učenicima iz konkretnih predmeta, posvećujući ostatak vremena sopstvenim baštama. Postepeno je postalo jasnije kakve su stručnjake komunistička ekonomija potrebovala, i proces je krenuo; negde je ostao samo na nivou privatnih časova, u Gorno-Altajsku i Ulaganu otvorene su po jedna srednja škola, a uglavnom je učitelj okupljao mešovitu grupu uzrasta i držao intenzivni kurs od jednog ili dva predmeta tokom par meseci. Obrazovni teret je ostao smešan u poređenju sa sovjetskom prošlošću, pa su deca više bila uključena u gospodarstvo i prilično rano su pronalazila sebi punopravan izvor zarade. S druge strane, postalo je uobičajeno dobrovoljno učenje specifičnim oblastima znanja već u zrelijim godinama, kada je čovek tačno znao šta mu treba i bio spreman da za to plati.
Početkom devedesetih dešavali su se incidenti kada bi iz Rusije dolazile bande džipovima, oduzimajući automobile, kućne aparate i novac. Ova pitanja su se rešavala na različite načine. Moglo se nabaviti kontakt konkurentske grupe i navesti ih na bandu koja se vraća sa plenom. Moglo se organizovati naoružani otpor, s obzirom na to da na Altaju nije bilo nikakvih ograničenja za nošenje oružja. Moglo se davati obaveštenja ruskim policajcima. U Majmi, koja je logično više nego druge trpela napade, neko vreme je postojala privatna zaštitarska organizacija – osnovali su je bijski bando-članovi koje su konkurenti istisnuli sa tržnice kod železničke stanice. Postepeno se u kriminalnim krugovima Altajskog kraja formiralo mišljenje da je kod komunista bespravno ponašanje sramota. Tamo su išli na kulturni odmor, a ponekad i na arbitražni sud – komunističkoj svesti južnih suseda moglo se verovati.
U devedeset osamte, komunističkom (de facto anarho-kapitalistički poredak je tako i zadržao de jure svoje prvobitno ideologizovano ime) Altaju se pridružila Belokuriha. U RF je bio defolt, smena premijera, kašnjenja plata – a altajski investitori su ponudili dobre pare u čvrstoj valuti za državnu svojinu u otkupivoj Belokurihi. Početkom dvehiljaditih, RF je jednostrano izvršila demarkaciju granice, uspostavila punkte carinskog pregleda i drugu čudnu atributiku koju države tako vole. U 2014. Žirinovski je predlagao da se razmisli o tome da su Belokuriha i Severni Kazahstan, uporedo sa Novorosijom – iskonska ruska zemlja, ali ga je Zjugaov obustavio kako ne bi smeo da pokazuje zube komunistima, i uopšte, da kod naših, kaže, južnih suseda nije greh nešto naučiti, a ne upadati u njih sa svojim dobrovoljcima.
Godine 2006. bio je pokušaj da se zvanično registruje država Komunistička Republika Altaj — sa ciljem ulaska u UN, WTO, kao i pružanja ofšor usluga. Međutim, sledećeg dana cela ograda podnosioca zahteva bila je prekrivena komunističkim manifestom, i on je, odlučivši nakon zdravog razmišljanja da je i tako dovoljno dobro, nije pokušao da dokazuje komšijama da njegova ideja ne znači ni oporezivanje, ni druge u manifestu navedene odlike države, i ugasio je svoju inicijativu. Takva komunistička nefleksibilnost Altajaca značila je da nijedna međunarodna kompanija ne može držati svoju sedište na Altaju, budući obavezna da ima državnu registraciju, ali to nikako nije smetalo stvarnom operativnom radu.
Za putovanja širom sveta, stanovnici Altaja su u početku prvenstveno koristili ruske pasoše, koje su dobijali u ruskom Bijsku, ali nakon Gruzijskog rata 2008. godine, u modu je počelo da ulazi državljanstvo baltičkih zemalja i Izraela, a od 2010. godine Mongolija je uvela pojednostavljenu proceduru za stanovnike Altaja, čime je u potpunosti zadovoljila tržišnu potražnju.
Altaj je postao utočište za Edvarda Snoudena, ali to nije bila njegova najuspešnija ideja. Predstavnici NSA, ne krijući se naročito, sleteli su u Gorno-Altajsk i uhvatili begunog sistemskog administratora, nakon čega su otišli u RF, a zatim u Vašington. Altajci nisu sprečavali zadržavanje, ali su, prvo, u masovnom obimu počeli da odbijaju američke dolare, postepeno prelazeći na švajcarske franke kao gotovinu i na bitkoine za bezgotovinsko plaćanje, a drugo, 2014. godine pod Ongudajem je otvoren klub veterana — nešto poput baze slobodnih plaćenika iz celog sveta, i kada je 2017. ruska FSB pokušala da uhvati Arkadija Babčenka koji je pobegao na Altaj, njene službenike je očekivao prilično nemilosrdan doček. Ipak, prošlo je bez žrtava i međunarodnih skandala.
Godine 2020. Manifiesto Comunista se proširio na Kubi, ali to je već sasvim druga priča…
Naš helikopter, kreni napred, u komunama je stajalište!
Želim da vam preporučim kanal, koji će biti koristan svima koji su zainteresovani samo za audio zapis različitih video snimaka libertarijanske orijentacije dostupnih na internetu. Veoma je praktično: ideš ulicom, telefon ti je u džepu, u slušalicama je neki svež Šulman koji se pojavio na Jutjubu pre samo par sati, i već je prebačen u obliku audia na Telegram.
Obećala sam vam da ovde neće biti reklamnih objava. Dakle, pojašnjavam: dogovaramo se sa vlasnikom kanala da njegova audioteka pređe i na moj sajt. Telegram kanali će ostati odvojeni. Računam na to da ću vremenom uspeti da izgradim oko sebe mali, ušuškani Ankapistan)
Započnite upoznavanje sa kanalom sa par emisija o lustracijama. Vi volite lustracije, zar ne?
