Тег: eky

Pitanje o interakciji između EKJ i ljudi van EKJ

Prošireno pitanje od Zanudnog (nikakvim donacijama nije potkrepljeno, ali naporno/dosadnom je uvek bolje dati ono što želi, ne odugovateći previše)

Kako će se, u slučaju odustajanja od teritorijalnog principa, regulisati odnosi između dva suverena subjekta koji nisu povezani nikakvim EKU/FPKU itd.?

Predstavimo statistički realnu situaciju u uslovima konkurencije suverenih jurisdikcija za teritoriju. Onih koje uspostavljaju obaveznije zakone za građane (ali ne za sve ljude uopšte, uključujući apatride, kao što postojeće države čine za „čoveka i građanina“). One su ugovorne, znači, ne će svi rezidenti stupiti u ponuđene sporazume. Ako su suverene jurisdikcije ekstrateritorijalne, znači, oportuniste se ne može oterati. Ko i po kojim zakonima će moći da ih osudi, ako oni ne stvore sopstvenu KJ? Šta će zaštititi građane od proizvolja „apatrida“, uključujući nasilje, ako ih se teritorijalno ne razdvoji, nema zona odgovornosti. Šta će zaštititi same oportuniste od nasilja sa strane pojedinačnih „građana“?

Primeti, molim te, da ovde ne razmatram nepriznavanje i konflikt između jurisdikcija. Ako nema zajedničkih pravila igre i višeg autoriteta, gledajući istoriju, to se čini neizbežnim. Takođe, ovo nije pitanje diktata lokalne većine, iako će u odsustvu prava na teritoriju potražnje za dobrima biti sačuvane (inače neće biti privatnog vlasništva). To ne mora nužno pokrenuti tržište, jer čak i stupanje u trgovinske odnose je ugovor, a ovde je reč o suverenim jurisdikcijama koje mogu autarkizovati radi bezbednosti ili stvoriti monopol. Pitanje je šta će garantovati slobode onih koji bi želeli samo da odu (ili čak da ostanu) na toj teritoriji, ne priznajući pravni sistem komšija, u slučaju konflikta, ako iza njih ne stoji „krov“?

Odgovor Ankap-tjan

Pitanja postaju sve duža. S jedne strane, to pokazuje da ljudi usvajaju prethodni materijal. S druge strane – postovi prestaju da se uklapaju u format telegram kanala. Ali šta je, ma neka ide taj format, nećemo se navikavati.

Dakle, na određenoj teritoriji postoji nekoliko ugovornih jurisdikcija, kao i određeni broj lica koja su te jurisdikcije videle u grobu i ne žele nigde da se pridruže. To je sasvim logično, jer čemu je uopšte potrebna jurisdikcija? Da bi se rešavali konflikti sa drugim ljudima uz pomoć nekog posrednika. Ali ogromna većina konflikata se savršeno rešava bez ikakvog posrednika! Da li je bilo ko od vas ikada u životu morao da tuži nekoga? Pritom, ljudi se stalno nalaze u situaciji ulaska u zonu dejstva nečijih pravila. Ako su im ta pravila unapred poznata i ako se slažu sa njima, pravila se obično poštuju. Ako pravila nisu unapred poznata, ljudi se ponašaju onako kako su navikli, a onda im se ukazuje da ovde važi drugačiji red, pa nekako koriguju svoje ponašanje. Ako su pravila poznata, a ljudi se ne slažu sa njima, oni pokušavaju da zaobiđu pravila, direktno ih sabotiraju ili im se pokoravaju, ali sa vidljivim nevoljnim stavom.

Kao što sam već napisala, panarhija je nestabilno prelazno stanje od teritorijalnih monopolskih jurisdikcija ka čistom ankapu. Upravo dotičete problem kako da se ljudi kojima je ankap već nastupio ponašaju prema onima koji još uvek u glavi imaju panarhiju. Pa, tako i treba da se ponašaju: po ankapu. Dok se sve rešava mirnim putem, živite jedno pored drugog u dobrosusedstvu. Kada prestane da se rešava mirnim putem, organizujte akciju u svoju podršku, uz učešće plaćenih profesionalaca ili bez njih.

Najvažnije za to da se nestabilna situacija panarhije pomera ka ankapu, a ne ka starim dobrim teritorijalnim monopolistima, jeste nedostatak zahteva za jedinstvenim pravilima, za jedinstvenim redom, za najvišim telom koje donosi odluke. Na jednoj strani vage imaćemo maksimizaciju pogodnosti – svako želi da pravila budu prilagođena njegovim predstavama o tome šta je ispravno. Na drugoj strani vage biće želja za uštedom mentalnih napora. Lakše je pamtiti jedinstvena pravila nego držati u glavi različite varijante.

Na taj način, što jednostavniji bude skup utvrđenih načela, to je veća verovatnoća da će uspeti da postane gotovo sveobuhvatan. Što je složeniji, to je veća šansa da će ostati isključivo nišni. U pojednostavljenom izlaganju, cela libertarijanska teorija svodi se na jedan ili dva principa. Zaista, na osnovu golih principa samoposedovanja i neagresije može se površno komunicirati praktično sa bilo kim, ali za sva usko specijalizovana pravna pitanja biće potrebni ozbiljniji kodeksi, ne na samo jednu stranicu. Srećom, oni neće biti potrebni svima i neće biti potrebni veoma često.

Zato nazdravimo da desna strana šolje i dalje prevladava!

Kako će ankapovi rešavati problem sa ciganskom EKJ?

Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.

Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.

Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.

Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.

Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.

Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.

A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.

Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.

Doktrina odvraćanja, pokušaj rezimea

Diskusija o doktrini odvraćanja, koju vodimo mi sa Bitarchom, s jedne strane, i javnost Antidržava s druge strane, se nastavlja.

Da se ne biste zbunili, evo istorije:
1. Doktrina odvraćanja – prisiljavanje na neagresiju. Ancap-tjan, 8. maj, dopune unete 14. maja.
2. Povodom doktrine odvraćanja. Ved, 9. maj (odgovor na prvu verziju originalnog članka).
3. Ponovo o „doktrini odvraćanja“ i prisiljavanju na NAP. Ved, 16. maj (odgovor na drugu verziju originalnog članka).
4. Doktrina odvraćanja, odgovor na kritiku. Bitarch, 17. maj.
i, konačno, najnovije:
5. Malo o demokratiji, doktrini odvraćanja i politEKY. Ved, 26. maj.

1. Opisala sam razvoj ideje o doktrini odvraćanja, odnosno o sprečavanju rata putem označavanja neprihvatljive pretnje za protivnika. Tvrđeno je da je jedina neprihvatljiva pretnja za totalnu modernu državu pretnja njenim liderima, dok pretnje ekonomiji, infrastrukturi, vojsci i običnim građanima ne sprečavaju rat, već čak, naprotiv, mogu dovesti do totalnog sukoba do potpunog uništenja jedne od strana.

2, 3. Ved je odgovorio da uništenje lidera dovodi ili do njegove zamene uz zadržavanje prethodnog kursa, ili do raspada države, ili do toga da javnu politiku zameni deep state, a nama povratak od demokratije nije koristan. A navika na taktiku terora nosi rizik da se na nju navikneš, počneš da koristiš to sredstvo levo-desno, kao Dejeniris svoj drakaris, a zatim ispostavi se da si ljudima gori od bilo koje države. Evo, to je nešto drugo kod kriptoanarhista: razvijaju svoj bitcoin, potpuno nenasilno, i ništa im ne možeš suprotstaviti.

4. Bitarch je parirao da za formiranje ugovornih jurisdikcija korporativnog tipa, odnosno više provajdera državnih usluga, doktrina odvraćanja možda zaista i nije baš najbolja. Ali ugovorne jurisdikcije političkog tipa, odnosno više provajderi načina života, poput katoličkih, liberalnih ili tranzhumanističkih EKY, razlikuju se po većoj motivaciji svojih članova, te će stoga biti skloni upotrebi sile. I ovde će doktrina odvraćanja biti najmanje zlo, jer se u okviru nje pretpostavlja da se sila samo demonstrira.

5. I, na kraju, Ved je u svom prilično opširnom članku naveo da ne samo da usluga „neprihvatljiva šteta kroz garantovano uništenje lidera“ iz kategorije luksuza, dostupnog samo supersilama, kako se tehnologija razvija migrira u masovni segment, već će i usluge pogodne zastave, офšor jurisdikcija itd. takođe jeftinjeti i sve šire prodirati u poslovnu praksu, bez obzira na to koliko se velike države pokušavale boriti protiv toga. Stoga će sistematska politička delatnost na razvijanju alternativa teritorijalnim državama dati potreban rezultat bez ikakvog mahanja doktrinom obuzdavanja.

Kao i obično, ako nekoliko pametnih ljudi korektno diskutuje, ispostavlja se da govore otprilike o istom, samo iz malo različitih pozicija. Zaista, lideri države se teško će pomiriti sa tim da će neki privatni lica smeti da ugroze njihovu vlast. To je za njih uobičajena teroristička pretnja, i sa njom će se boriti uobičajenim antiterorističkim metodama. Zato nije važno samo to što je agresija država protiv privatnih lica kažnjena štetom za lidere države agresora. Važno je i preneti agresoru misao da se zapravo radi o međudržavnom sukobu, sukobu između ravnopravnih subjekata prava, koji se ne rešava jednostrano, čak i ako je to u početku izgledalo kao obična demontaža morske platforme.

Zato u hipotetičkom sukobu u Andamanskom moru ugovorna jurisdikcija, koja želi da izvrši ugovor o zaštiti od agresije strane kraljevstva Tajland, mora jasno definisati da je bračni par koji je kupio platformu njihovi građani, agresija protiv njih je casus belli, sukob se može rešiti na međunarodnom sudu, ali ako Tajland odbije, to znači da će biti rata. To se ne radi iz običnog zadovoljstva osećajem pravde, već da bi se proširilo razumevanje države i državne jurisdikcije.

Bez pregovora neće se uspeti stvoriti presedan. Ali bez jasne pretnje neće biti nikakvih pregovora. Predstavnici države će jednostavno odbiti da priznaju ugovornu jurisdikciju kao državu, a samim tim i kao subjekt međunarodnog prava.

Može se prigovoriti da su resursi države i privatne kompanije nesrazmerni, ali to je čudan argument. Prvo, mogu biti uporedivi. Drugo, ovde je kao sa računarskim kapacitetima. Ako je za konkretan zadatak dovoljan laptop, to što država raspolaže superkompjuterom ne daje joj ozbiljnu prednost. Drugim rečima, doktrina odvraćanja počinje da funkcioniše upravo onda kada cena postane pristupačna ljudima. U ovoj situaciji pojedini državni čelnici mogu malo da se iznacite, ali će brzo shvatiti da je najisplativija strategija biti ljubazni i zaista čuvati interese ljudi. Kao da je stara dobra teritorijalna država ni po čemu gora od novomodnih EKU.

Ved piše o širenju prakse офšorskih jurisdikcija, ali, kao što vidimo, postojeći ofšori su prilično bespomoćni pred političkim pritiskom velikih sila. Čak je i Švajcarska dozvolila da joj se vežu ruke – prvo u oblasti bankarske regulative, a nedavno i u pitanjima posebnih poreskih režima za strane kompanije (tj. u velikoj meri je izgubila svoju sposobnost da postane pogodna ugovorna jurisdikcija). Šta tek reći o nekoj Kipru? U međuvremenu, upotreba doktrine odvraćanja može pomoći i ofšorima u zaštiti od političkog pritiska tradicionalnih država.

Kretanje ka željenoj budućnosti, u kojoj će monopol teritorijalnih država na agresivno nasilje biti porušen, a suverenitet pojedinca, naprotiv, pobediti, odvija se kroz nekoliko vektora odjednom, a rasprave o tome koji je od njih jedini važan, a koji su uopšte nepotrebni, odaju veću subjektivnost. Neki ljudi podrivaju teritorijalnost država, stvarajući eksteritorijalne analoge. Drugi podrivaju mogućnost država da pljačkaju ljude putem emisije novca i razvijaju kriptovalutnu industriju. Treći podrivaju samu monopol na nasilje, čineći oružje jeftinim, preciznim i diskretnim, kako bi pokrenuli doktrinu odvraćanja i sprečili doktrinu totalnog rata.

Prema tome se može odnositi na različite načine, ali progres u tom pravcu već ide i ništa se protiv njega ne može učiniti. U našoj je moći samo formulisati doktrinu primene novih sredstava za vođenje ratnih radnji, kako bi se minimizovala šteta i maksimizovala korist. Doktrina se sastoji od utemeljenih političkih zahteva, potkrepljenih pretnjom uništenja lidera protivnika, što se može ilustrovati neletalnim demonstracijama.

Doktrina tenkovskih klinova. Nekada veoma progresivna)))