Objavljujem urednicu još tri poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinju.

Anarhija, nasilje i država – ovde se vrši analiza ekonomskih stimula za nasilje (što se u nekim aspektima preklapa sa poglavljem iz Fridmanove Mehanike slobode o ekonomiji poroka i vrline) i pokazuje se da je najbolji način da se višestruko poveća količina nasilja uspostavljanje države, jer ona upravo najuspešnije se bori protiv onih ekonomskih faktora koji sprečavaju sveprisutnu primenu nasilja u privatnom životu.

Rat, profit i država – ovde je teza još više naglašena i navode se objašnjenja zašto je uključivanje države jedini način da se savremeni rat učini profitabilnim, dok privatnik nema nikakve šanse da ozbiljno ratuje i ostane u plusu.

Uspešna operacija (mrtav pacijent) – ovde autor razmišlja o tragediji zajedničkih resursa i o tome da se ona u većini slučajeva odlično rešava privatizacijom, a ne regulacijom javnog. Ali čak i ako se smatra da se u nekim slučajevima tragedija zajedničkih resursa ne može izlečiti privatizacijom, država u svakom slučaju ne može biti recept, pošto je ona sama najjasniji primer te iste tragedije.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.

Poglavljem 9 završava se prvi deo Praktične anarhije Stefana Molinjua, posvećen metodologiji, a zatim sledi drugi deo, o argumentaciji, čiji je znatan deo već preveden i objavljen u gruboj verziji od strane volontera, tako da ću u slobodno vreme malo doterati narednih šest poglavlja, a obavestiću vas već po činjenici, kako ne bih pisala previše sitno.

Ako u osmom poglavlju Molinju objašnjava zašto je kolektivna odbrana od spoljne invazije pri anarhiji efikasnija nego pri državi, onda u devetom pokazuje na nekoliko istorijskih primera šta nije u redu sa državnom takozvanom odbranom.

Za prevod ove konkretne knjige nije se stvorio stalni sponzor, za razliku od Erika Maka, za kojeg donira Aleks Dvoreckij, i Dejvida Fridmana, za kojeg donira Dima Kovalenko. Ovde je bio Bitarh, ali je on, očigledno, izgubio interes, bila bih srećna ako neko preuzme inicijativu.

Aleks Dvorecki je ljubazno sponzorisao prevod još jednog poglavlja Erika Maka, ali donacija me je zatekla u procesu prevoda poglavlja Stefana Molinju-a, koje sam pisala po nagonu sopstvene duše (i u nadi da će donacije uslediti naknadno). Tako sam prvo završila sa Molinju-om, a sada ću preći na Maka.

U poglavlju Kolektivna odbrana: primer metodologije Molinju analizira treće po popularnosti pitanje o ankapu, posle sudova i puteva: kako će se ankapci braniti od napada zao susedne države. Knjiga je pisana pre nego što je Putin dovoljno glasno proglasio svoje pravo da bude svetski zlikovac broj jedan, zato se kao model zlikovca koristi Nemačka, a ne Rusija, i tamošnji diktator staje pred težak izbor: da li da pokori etatističku Poljsku ili ankapističku Francusku. Rekla bih da u svojim fantazijama o tome kako se rešava problem odbrane, Molinju deluje samouverenije nego Fridman, koji barem smatra problem ozbiljnim, i čak dopušta da bi za ovu konkretnu potrebu, uz grmasnje i mrštenje, pristao da hrani državu.