Friedmanov prevod je nedavno ohrabren donacijom, pa evo vam sledećeg poglavlja Mehanike slobode.
Najčešći argument ekonomista u korist države je tvrdnja da je spoljno prisiljavanje korisno za rešavanje problema tržišnih neuspeha. Neki ankapi, poput Vladimira Zolotoreva, u odgovoru jednostavno poriču postojanje samog fenomena, ukazujući na to da ako se nešto ne radi, to znači da se to zapravo i nije želelo. Friedman predlaže da se ne raspravlja sa ekonomistima, već da se njihov argument protiv države jednostavno preusmeri, pokazujući da upravo zbog tržišnih neuspeha država nanosi toliku potpuno neizbežnu štetu.
Inače, preporučena mi je priča fantastičara Vernora Vingea Nekontrolisani, napisana 1985. godine pod ozbiljnim uticajem Mehanike slobode. U njoj je izložen klasičan zaplet „država napada Ankapistan“. Uglavnom mi se dopao stil autora. Priča se ispostavila kao deo većeg ciklusa, pročitaću ga u celosti u slobodno vreme.
Kao što sam obećala, donosim sebi već prevedena pod uredništvom Vladimira Zolotoreva dva poglavlja nove knjižice Davida Friedmana Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Uz to, polako slažem engleski original po poglavljima, za neko vreme ću završiti ovaj meditativni proces.
Nedavno su me ohrabrivali malim donacijama za prevod Stefana Molinja, tako da sam nastavila sa urednicom, i sada objavljujem čistu verziju petog poglavlja, Argument Apokalipse.
Prvo autor za zagrevanje analizira sam argument Apokalipse, za šta nije potreban veliki intelektualni trud, ali zatim počinje ono zanimljivo. Ako je u prethodnom poglavlju anarho-kapitalista stručno objasnio zašto putevi nisu tako važni, sada postavlja novu lestvicu i podjednako stručno objašnjava zašto anarhija nije tako važna. Zaista, nikada ranije nisam srela nijednog kritičara ankap-a sa tako ubedljivom kritikom kao kod onoga ko taj isti ankap dosledno propoveda, i to je, ako razmislimo, sasvim logično.
Kako će se Molinju sam sebi odgovoriti na ovu kritiku, još uvek ne znam: Šahrazadu je stigao kraj poglavlja i prestala je sa dozvoljenim govorom. Zato šaljite vaše donacije za prevod sledećeg dela teksta. Tamo nema grubog prevoda, pa ću raditi sa izvornika, ali prilično sam se uvežbala i to me sada neće naročito usporiti, tako da ću vaše donacije sada stavljati pravo u svoj džep. Šta se može, korona-kriza, novca je postalo manje.
U Poglavlju 52, Pozitivna predstava o pravima, David Friedman, koristeći konceptualni aparat koji je uveo u prethodnom poglavlju, razvija ideju Schellingovih tačaka i strategija potraživanja sa modela mikrosocijuma od dve osobe na društvo proizvoljne složenosti.
U stvarnosti, Friedman detaljnije i utemeljenije uvodi upravo onu definiciju prava koju ja redovno koristim u svojim tekstovima: prava su potraživanja koja se tolerišu. Nije iznenađujuće što smo otkrili ovakav paralelizam u razmišljanju: da ga nije bilo, retko da bih se odlučila da prevedem njegovu knjigu nakon što sam pročitala bukvalno samo par poglavlja.
Nastavljamo rubriku neobaveznih prevoda engleskih članaka o libertarijanizmu sa popularnih sajtova, samo da vas držimo u toku sa diskursom.
Originalna objava: David S. d’Amato. Prevod: André [u uglastim zagradama prema tekstu – njegove primedbe]
Libertarijanizam je, pre svega, filozofija o Drugom, filozofija koja naglašava naše obaveze da se uzdržavamo od dominiranja nad drugim ljudima, i da ne namećemo svoju viziju dobrog života drugima.
U kritici libertarijanizma uobičajen motiv je tvrdnja da je libertarijanizam ništa drugo do proslava egoizma i pohlepe. Prema ovom gledištu, libertarijanski ideal je bezdušna škrtica na zlatnom WC šolji, koja hladnokrvno posmatra siromašne odozgo. Ovaj pogled je najrasprostranjeniji među levim kritičarima i neposredno je uzrokovan zbirkom eseja Ayn Rand iz 1964. godine, Vrlina egoizma,, u kojoj je Rand promovisala [šta biste mislili] egoizam. Za početak treba napomenuti da se definicija „egoizma“ prema Rand, kako je sama istakla, “ razlikuje od opšteprihvaćene.“ Njen argument se zasniva na veoma specifičnoj i kontraintuitivnoj definiciji egoizma, koja se razlikuje i od svakodnevne upotrebe i od rečnika; ona je bila potpuno svesna koliko je takav korak kontroverzan i uzbudljiv, upravo zato što opravdava egoizam. Uprkos ovoj primedbi, koja je postavljena već u prvim redovima predgovora, Rand i dalje insistira na tome da samo primenjuje rečničku definiciju egoizma: „briga o sopstvenim interesima“. Ali Rand previdi veoma važnu komponentu rečničke definicije „egoizma“ – nepažnju i nepoštovanje prema drugima. Taj momenat, kako se ispostavlja, veoma je važan kako u običnom životu, tako i u našoj diskusiji o vezi libertarijanizma sa egoizmom.
Libertarijanstvo podrazumeva principijelnu skromnost: ne treba da budemo toliko zaslepljeni našim idealima da silom primoravamo [zdravo GULAG i sudske kazne za hate speech] druge ljude da ih prihvate. Stoga je važno razumeti da libertarijanska ideja, u izvesnom smislu, predstavlja odricanje od egoizma. Jedan od glavnih strahova libertarijanstva jeste to da će neki ljudi koristiti druge kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva [kad se šuma seče, opiljci lete], što povlači za sobom egoizam najodvratnijeg tipa. Libertijanci posmatraju svakoga i svakog, pa i onog tipa levo, kao važnu pojedinca koji zaslužuje autonomiju i dostojanstvo, posedujući prava koja je potrebno štititi od nasilnih težnji. Istorijski gledano, libertarijanstvo je bilo reakcija na neobzirni, neodgovorni egoizam snažnih i onih koji imaju vlast. To je fundamentalno egalitarna tačka gledišta prema kojoj su svi ljudi jednaki u smislu da, potpuno nezavisno od naših sposobnosti, pigmentacije kože, pola i rodnog identiteta [isto što i pol, ali ako tako kažete, transformatori će vas izlupati], jezika i etničke pripadnosti, svi imamo pravo da budemo slobodni i da težimo sopstvenim predstavama o boljem životu. To je istovremeno radikalna ideja i zdrav razum, ali to nije ideja koja se može izjednačiti sa „egoizmom.“ Jednostavnije rečeno: „niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“
Egoizam je arogantno verovanje da ja znam bolje od svih ostalih i da imam pravo da sve te ljude nateram da žive onako kako ja želim [crkva, ideologije, SJW, država]. Oscar Wilde se o tome izrazio možda bolje od bilo koga: „Egoizam nije u tome što čovek živi kako želi, već u tome što druge primorava da žive po njegovim principima. A odsustvo egoizma se manifestuje u tome što se drugima dopušta da žive kako žele, umesto da im se u tome ometa. Egoizam neizbežno teži stvaranju apsolutne sličnosti sa samim sobom oko sebe. Neegoistična osoba smatra dobrim neograničenu raznolikost ličnosti, pozdravlja je, prihvata bez pogovora i raduje joj se.“ [prev. Oksana Kirichenko] Arogancija i samozadovoljstvo u uverenju da ja bolje od drugih znam kako oni treba da žive, već same po sebi predstavljaju ozbiljan problem, ali se na to dodaje i opasno uverenje da imam pravo, ili čak obavezu, da upotrebim silu kako bih to uverenje sproveo u delo. Očigledno je da to nije tačno, ali u politici – to je norma. Libertarijance doživljavaju kao detinjasto nastrojene egoiste kada kritikuju, sa neporecivo logičnim etičkim argumentima, neprihvatljivost takvog stanja stvari. Učimo decu da je udaranje i pretnja drugima kako bi se dobilo ono što se želi neprihvatljivo, ali kada je reč o izgradnji svih društvenih institucija, to postaje ne samo prihvatljivo ponašanje, već se predstavlja kao najbolji način organizacije društva. Libertarijanci jednostavno ljubazno pitaju: „a zašto ste, zapravo, odlučili da se među vašim pravima našlo pravo na kršenje prava drugih?“ Libertarijanci uzimaju za osnovu uverenje da druge moramo tretirati kao slobodne i jednake, a ne kao instrumente za postizanje željenog [bilo da je to sladoled ili socijalna pravda]. Ponekad to nazivaju zakonom jednake slobode: ljudi zaslužuju – jednostavno zato što su ljudi – da budu slobodni i da rade sve što žele, sve dok ne krše istu takvu slobodu drugih. Ljudi koji podržavaju ideju da država treba da stvara naoružane jedinice kako bi ljudima nametnula svoje razumevanje sveta i morala, pokazuju neverovatnu samouverenost, smatrajući svoja uverenja jedino ispravnim. Ta samouverenost čini takve ljude opasnim, sklonim prekoračenju svojih ovlašćenja i zloupotrebi moći radi postizanja svojih ideala. A svi mi smo skloni tome da verujemo u istinitost sopstvenih ideala. Kako primećuje John Stuart Mill: „Veoma malo ljudi smatra potrebnim da preduzmu bilo kakve mere predostrožnosti protiv mogućnosti da su njihovi sopstveni stavovi pogrešni, ili prihvataju pretpostavku da bilo koje mišljenje u koje su uvereni može biti primer greške, što je samo po sebi logička greška.“ Libertarijanci primećuju raznolikost mišljenja i načina života; ovaj stav pruža zaštitu od dominacije Jednog Ideala, suzbijajući njegov destruktivni potencijal.
Pretpostavka da su libertarijanci egoisti je primer nepoštenja i samoobmane, intelektualne lenjosti i nepravednog načina na koji čovek izbegava obavezu da razmatra stavove po suštini. Ali dok je kritika libertarijanizma, kao filozofije koja je izrasla iz egoizma, zasnovana na nepravednom i netačnom čitanju libertarijanizma i njegovih motiva, mi nismo dužni da uzvratimo istom merom. Progresivci, socijaldemokrate, socijalisti i ostalo prodržavne stvorenje iz levog dela spektra, verovatno ne podržavaju državu samo da bi dominirali i kontrolisali druge, čak i ako je to neizbežan rezultat širenja uloge države u našim životima. Pre, njima je svojstveno da pogrešno prihvataju državu kao vrlinu i društvenu silu usmerenu na zaštitu i podršku najranjivijima i najugroženijima. Bilo bi u redu da su fundamentalno u nezi samo u pogledu toga kakva je ta država, kako se ponaša, i slično – ali čak ni sredstva kojima se ovaj deo levice poziva ne daju željene i očekivane empirijske [vidljive, doslovno, fizički osećajne] rezultate. Naprotiv, oni rađaju siromaštvo i bedu, dok libertarijanski principi individualnih prava, istinske tržišne konkurencije i privatnog vlasništva obezbeđuju široko prosperitet i podstiču velikodušnost i društveno poverenje.
Libertarijanstvo je, u suštini, najjasniji, najdirektniji i najbolji put ka onim ciljevima levijaraca koji vrede: osigurati da što veći broj ljudi širom sveta ima pristup osnovnim potrepštinama i otvoriti put ka ekonomskim mogućnostima i sigurnosti za najsiromašnije slojeve društva. Sa tehničke tačke gledišta, oni čiji navodni ciljevi državne politike uključuju rast države, ograničavanje slobodne trgovine (kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom nivou) i povećanje tereta poreza i regulative, glavni su neprijatelji siromašnih i ugnjetenih; oni aktivno koče mehanizme koji stvaraju i raspoređuju materijalne vrednosti. Tako, kako primećuje Džejson Brenan u „Libertarianism: What Everyone Needs to Know“ [Libertarijanstvo: Šta bi svako trebalo da zna], kada libertijanci kritikuju, na primer, državu socijalnog blagostanja, to se ne dešava zbog njihovog „bezdušnog ravnodušnosti prema teškom položaju siromašnih“, već „zato što su uvereni da država socijalnog blagostanja siromašnima donosi više štete nego koristi.“ Politički dijalog često (zapravo skoro uvek) skreće s puta ili meša ciljeve i sredstva, pretpostavljajući da političke i društvene institucije, osmišljene da pomažu siromašnima, rade onako kako bi trebalo prema projektu, a ne onako kako to zapravo čine.
Treba priznati da libertarijanstvo prvenstveno govori (ili, barem bi trebalo da govori) o sredstvima, postavljajući kršenja zakonite sfere pojedinačne autonomije izvan prihvatljivog ponašanja – potpuno nezavisno od ciljeva kojima osoba teži [ljude ne možeš gurnuti štapom u raj]. „Često sam govorio,“ piše Gandi, „da ako se čovek pobrinu za sredstva, cilj će se pobrinuti za sebe“. Gandi je to rekao tvrdeći da je nenasilje praktičan put ka nacionalnoj nezavisnosti, ali libertarijanci se vode širim i principijelnijim tumačenjem ove ideje. Prateći Gandija, libertarijanci priznaju da „ne znamo naš cilj“, što znači da cilj mora biti ograničen korišćenjem ispravnih sredstava i, stoga, „nije definisan našim definicijama, već našim postupcima“. Libertarijanci se trude da se prema drugim ljudima odnose na odgovarajući način – sa poštovanjem i poštenjem – i smatramo da to predstavlja daleko bolji politički program od različitih oblika autoritarizma koji su ostavili toliko ožiljaka u istoriji čovečanstva. Oni koji u libertarijanstvu vide samo odraz ili racionalizaciju egoizma, ne razumeju ni njegovu istoriju, ni filozofske pozicije koje ga karakterišu. Libertarijanci tvrde da nema ničeg lošeg u tome da se čovek brine o sebi i progoni svoje interese, ali da su naši postupci pritom ograničeni društvenom uzajamnošću, priznavanjem Drugih i njihovom urođenom ljudskom vrednošću.
Uredila četvrto poglavljePraktične anarhije Stefana Molinjua. Tekst je impresivna vežba retorike. Autor nastavlja da nas motiviše da odustanemo od države u korist anarhije, koristeći sledeću logičku konstrukciju: država je užas-užas, znači, odsustvo države može biti super; ako se ispostavi da je koordinacija u društvu bez države uopšte moguća – treba to uzeti. Ako to izazove manje neprijatnosti – može se izdržati, ali poenta je u tome da neće, naprotiv, biće samo bolje, i tada će ispasti da ste trpeli zlu i ružnu državu da bi vam život bio još neprijatniji, zar nismo idioti.
Nastavljam da objavljujem prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana.
U poglavlju Pregovaranje u uslovima anarhije autor analizira na koji način u Hobsovskom prirodnom stanju, gde nema nikakvih mogućnosti da se prisili neko drugi na poštovanje dogovora, ti sami dogovori uopšte mogu nastati i biti poštovani. Drugim rečima, kako ljudi uopšte izlaze iz stanja rata svih protiv svih bez ikakve države. Za objašnjenje se koristi prilično zanimljiv koncept iz teorije igara, kao što su Šelingove tačke. Ne znam kako je vama, ali za mene je materijal bio potpuno nov, tako da sam iskreno uživala u procesu uređivanja teksta.
Danas je u našem programu obećano poglavlje iz knjige Erika Meka „Libertarijanstvo“, posvećeno stavovima Dejvida Huma, kao još jednog od preteča ove ideologije. Uprkos tome što je Hum, protiveći se Lokovim stavovima razmatranim u prethodnom poglavlju, negirao i društveni ugovor i prirodna prava, on je prilično razumno dopunio njegove poglede na društveno uređenje svojim opisom morala, koje se kod čoveka javlja kao društvenog bića. Takođe, Hum formuliše sledeće principe pravde koji iz toga proizlaze, a koji vode ka uzajamno korisnoj društvenoj saradnji.
Kao i obično, sve počinje poetičkim epigrafom. U njemu Friedman ironično komentariše Hobbesovu ideju o mitskom prirodnom poretku u kojem se odvija rat svih protiv svih, i gde je samo država sposobna da zaštiti ljude od tog primordijalnog užasa. A ja sam morala da se setim kako se sastavljaju soneti.
Poglavlje 49, Prvi pravni sistem. Friedman najavljuje svoju novu knjigu o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od našeg. Tada je još uvek bila u procesu pisanja, sada je već napisana, ali još uvek nisam počela sa njenim prevodom. On tvrdi da bukvalno svi (ili skoro svi) današnji pravni sistemi izvode svoje poreklo iz prilično jednostavne za razumevanje tradicije krvne osvete, a zatim to demonstrira na nekoliko primera.
Poglavlje 50, Anarho-kapitalizam: verzija za vrtić. Ovde Friedman ukazuje kako se ovaj početni pravni sistem, putem jednostavne modifikacije, pretvara u osnovni model pravnog poretka kod ankap-a – koji ima otprilike takav odnos prema stvarnim savremenim modelima bezdržavnog obezbeđivanja prava, kakav ima ekonomija Robinsona Krua prema stvarnoj ekonomiji.
Zatim ću se nakratko prebaciti na prevod Erika Maka. Za njega je još uvek prikupljeno veoma malo, ali nadam se da ćete me ohrabriti svojim donacijama. Podaci za uplatu su na stranici prevoda.
I jedna mala kuriozitet, koja ilustruje popularno mišljenje da ankap-i obično nisu jaki u matematici. Kada je rad počeo da se bliži završetku, jasno sam videla da mi se statistika prevedenih poglavlja nekako ne poklapa, ponovo sam izbrojala i ispostavilo se da je ukupno poglavlja nešto više, a prevedeno nešto manje nego što sam ranije pokazivala na slikama. Sve teče…
Uredila sam prve tri ranije objavljene glave Praktične anarhije Stefana Molinja. Uostalom, to su formalno samo tri glave, a po smislu su to prvo predgovor, zatim uvod, a na kraju još granični uslovi. Sumnjam da Molinje mora biti veoma sposoban ljubavnik, sa takvim pristupom predigri.
Stil knjige je veoma živ i emotivan, ali pomalo preopterećen. Trudila sam se da ga učinim dovoljno čitljivim i nadam se da sam uspela.
U predgovoru autor se opravdava pred čitaocem što se usudio da objavi knjigu u otvorenom pristupu, a još više što ima drskosti da pretpostavi da će čitalac, plativši nula novca, izdvojiti više od nula vremena za čitanje.
Iz uvoda u prvi deo, posvećen metodologiji, čitalac saznaje da zapravo ima posla sa drugom knjigom trilogije, a takođe dobija novu porciju autorovih izvinjenja – ovog puta zbog toga što će knjiga verovatno izazvati frustraciju.
U poglavlju o ograničenjima autor objašnjava da ne namerava da detaljno opisuje koje će boje mantije sudije nositi u ankapu, i generalno bi radije da se knjiga doživljava kao udžbenik, a ne kao priručnik. Hajde da odmah primenimo to znanje na ranije objavljena poglavlja o organizacijama za rešavanje sporova i o bezdržavnim zatvorima.
Rezerva za ranije prevedena poglavlja još uvek postoji, ali do završetka rada na preliminarnom prevodu još je daleko, i svojim novcem biste mogli da ohrabrite proces. Svi podaci za uplatu su — pre sadržaja.
