Тег: rat

Libertarijanska teorija rata, dopisan odeljak 3.2.3.

Završeno je poglavlje 3.2, koje opisuje vođenje rata u slučaju kada grupa napadne. Analizirano je ono najzanimljivije – kada grupa napadne državu.

Radi kratkoće, odlučila sam da se ograničim na razmatranje situacije u kojoj ste vi u napadajućoj grupi, a ne kada neki stranci pokušavaju da sruše vašu omiljenu državu. Moguće je da ću kasnije ipak morati dopisati i ovaj pododdeljak, ali pokušaću da izbegnem.

Nešto sam u ekstremima: nove objave izlaze u novembru prilično često, jadni Bitarh nema vremena ni reč da umetne. U pripremi je još jedan članak, od onih starijih, kao i jedan odgovor na pitanje pretplatnika.

Libertarianska teorija rata, započelo poglavlje 3.2.

Knjiga o libertarijanskoj teoriji rata glatko se približava završetku. Nakon što sam prethodno analizirala ratove u kojima je inicijator pojedinac, sada opisujem situacije u kojima rat započinje grupa. Do sada su završeni odeljci o napadu grupe na pojedinca i grupe na grupu. Scenario „grupa protiv države“ je pred nama.

Knjiga u procesu pisanja donosi mi neočekivana otkrića. Tako sam, na samom početku, morala odstupiti od strogog metodološkog individualizma i uvesti kolektivne subjekte. Sada sam stigla do toga da napadam „sveto sveto“, tvrdeći da pri analizi rata grupe protiv grupe nema nikakvog praktičnog smisla utvrđivati ko je agresor, a ko žrtva. Uglavnom, čitajte, i biću radostna komentarima.

Čemu uopšte služi inhibitorsko oružje i po čemu je bolje od klasičnog letalnog?

Nažalost, naši skeptici možda i dalje ne razumeju u čemu je uopšte poenta ideje o potrebi za razvojem borbenih sredstava za pojačanje inhibitora nasilja. Oni predlažu da se „ne bavi glupostima“, već da se razvija klasična vojska i ulaže u tradicionalno letalno oružje. Ali hajde da analiziramo po stavkama zašto nisu u pravu.

1) Povećanje mobilizacionog potencijala za nekoliko redova veličine – za razliku od onoga što se tipično opaža kod većine vojnika naoružanih letalnim oružjem, niko neće pucati strelicama sa takvim sredstvom u nebo, čak ni oni koji od rođenja poseduju jaku varijantu inhibitora nasilja! I ovo je čak relevantnije za opozicione snage nego za državne vojske, jer među anti-autoritaristima će definitivno biti manje psihopatskih ličnosti spremnih da lako ubijaju nego u državnim silnim strukturama koje štite status kvo.

2) Veća društvena podrška kod sebe i manje ogorčenosti zbog okrutnosti od strane simpatizera protivnika, što je posebno važno za slabiju stranu.

3) Mogućnost primene inhibitornih sredstava u civilnom životu protiv domaćih nasilnika, za razliku od potpune beskorisnosti klasičnog naoružanja poput tenkova i artiljerije u mirnom vremenu (na čiju proizvodnju, održavanje i obuku posada godišnje odlaze milijarde iz poreza, a društvu to ne donosi nikakvu korist, i posebno je teško za slobodnija društva u poređenju sa autoritarnim društvima).

4) Bezbednost proizvodnje za same proizvođače – inhibitorni preparati ne mogu slučajno eksplodirati tokom procesa proizvodnje, transporta ili skladištenja, čak ni slučajno dospevanje u organizam radnika im neće naškoditi.

5) Čak i OMP (oružje masovnog uništenja) može biti humane. Replikabilni („zarazni“) vektorski vakcini su već testirani na životinjama i njihova efikasnost je priznata, što znači da ne postoje tehnološke prepreke za razvoj „zarazne“ genoterapije za pojačanje inhibitora nasilja. Naravno, takvo rešenje je veoma rizično, ali verujte, bilo ko bi pre izabrao da dobije „novu prehladu“ nego da postane žrtva klasičnih vrsta OMP-a kao što su nuklearno oružje ili gas VX.

6) Izuzetno niska cena i jednostavnost proizvodnje doze inhibitornog preparata. Naravno, razvoj prve doze može koštati milijarde i zahtevati složenu opremu, ali troškovi reprodukcije svake naredne biće na nivou trenutne cene doze popularnih vektorskih vakcina. Potreba za opremom i materijalima za reprodukciju nije ni blizu potrebnim opremama za proizvodnju klasičnog naoružanja (oprema lako staje u stan, dok fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata ili tenkova zauzimaju kvadratne kilometre i lako su ranjive za udare iz vazduha).

7) Izuzetno mala težina „bojevog dela“ i nije potrebno mnogo energije za uspešno pogađanje (dovoljno je samo probiti kožu na bilo kom delu tela). Teoretski je moguće kreirati drona veličine pčele, što je već realna tehnologija, a ne fantastika!

8) Humane mine-zamke bez problema sa razminiranjem – nakon rata klasične mine mogu ostati opasne za civilno stanovništvo decenijama, dok se inhibitorni preparati u zamkama brzo neutrališu pod uticajem faktora životne sredine.

Za kraj – zašto ne tranquilizeri za privremeno uspavljivanje protivnika? Zaista, u naučnoj fantastici se često sreće zaplet gde se umesto letalnog oružja koriste strelice sa tranquilizerima. Ali u stvarnom životu, a naročito u borbenim uslovima, to je teško izvodljivo, jer previše mala doza bilo kog tranquilizera neće dati efekat, a previše velika će biti letalna, pri čemu dozu treba računati individualno za svaku osobu, pre svega uzimajući u obzir njenu telesnu masu. S druge strane, za većinu inhibitornih preparata će terapeutski prozor (takav „dinamički opseg“ kada doza već daje efekat, ali još uvek nije letalna) biti maksimalno širok i može se slobodno primeniti jedna doza za bilo koju osobu.

Voluntarista, Bitarh

Libertarianska teorija rata, dopisano poglavlje 3.1.

U glavi 3.1 knjige o libertarianskoj teoriji rata dopisani su odeljci „Individ protiv grupe“ i „Individ protiv države“. Sledeća dva poglavlja će biti po sličnom šablonu, tako da se nadam da će ići lakše.

Ideja da ilustrujem knjigu u stilu crvenofigurnih grčkih vaza mi je od nekako postala manje privlačna, za sada ostavljam tu zamisao, pa ćemo videti.

Libertarianska teorija rata, odeljak 3.1.1.

Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.

Vaše mišljenje o arapsko-izraelskom konfliktu?

Da budemo konkretniji, da li se slažete sa mišljenjem da se Izrael u modernoj istoriji branio od agresije suseda i da je bio više žrtva nego agresor (koliko uopšte državu može smatrati žrtvom)? Koje je najoptimalnije i politički izvodljivo rešenje koje može zaustaviti konflikt u regionu, i šta sprečava njegovu realizaciju?

Pitanje od Zigoter

Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.

Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.

Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.

Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.

A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.

Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“

Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Libertarianska teorija rata. Poglavlje 2.5. Sumiramo ishode rata.

Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.

Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.

Kakva je garancija slobode govora pri libertarijanizmu?

Fjodor Svetlov

Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.

A sada detaljnije.

U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.

Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).

Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.

Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.

Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.

Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.

Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati