Novo poglavlje knjige o libertarijanskoj teoriji rata ispalo je kratko, možda ću ga kasnije spojiti sa sledećim – o sumiranju rezultata. A možda ga i ostavim tako. Glavna misao je jednostavna: iz rata treba izaći što je ranije moguće, ali zavisno od ishoda rata postoje određene nijanse.
Postoji nešto ponižavajuće u tome što reagujete na informativni okvir koji zadaju drugi ljudi, čiji uticaj daleko prevazilazi njihovu korisnost, zato je ova objava pojavila se sa određenim zakašnjenjem, kada su se svi koji su želeli već izrazili. Formalni povod za pojavu ovog teksta bilo je pitanje pretplatnika koji se predstavio kao tata Tidvik:
5. marta Mihail Svetov je objavio tekst Oproštaj od idealizma (o milosrđu vlasti), koji je okarakterisao kao „svoj najbolji tekst od vremena država su anarhija“ (na taj snimak nisam želela da reagujem i tada sam uspela da se zakrijem iza odgovora na pitanje pretplatnika).
U snimku „Država su anarhija“, Svetov napada ideju o prirodnim pravima i objašnjava njeno pojavljivanje time što su ljudi tek ubili boga i bili očarani materijalizmom. U novom članku, Svetov se, naprotiv, kaje što je bio idealista (istina, on govori „mi“ umesto da govori za sebe, i o toj temi se dobro prošetao njegov bivši partijski kolega).
Uopšte, meni više imponira kada osoba konstatuje: ranije sam govorio tako i tako, određene činjenice su me naterale da promenim poziciju, sada smatram ovako. Svetovu nedostaje samo da doda „zbog svoje greške naneo sam štetu određenim ljudima, izvinjavam se, spreman sam da to nekako nadoknadim, ako bude moguće“. Uostalom, do takvih visina svesnosti nije uspeo dorasti ni Navaljni. Ali i ovako je već bolje nego klasično „preoblačenje u letu“, kada promena diskursa uopšte ne komentariše, a podsećanja na prethodne stavove se dočekuju zaprepašćenjem, u duhu „Jesam li ja to rekao? Ne mogu da verujem. Sledeće pitanje“.
Kao i obično, Svetov uvodi čudne definicije termina. Ako je ranije anarhiju definisao kao stanje rata svih protiv svih (tako on od 2019. više ne može sebe nazvati ankapom), sada je vlast definisao kao mogućnost postizanja željenog ponašanja od ljudi. Na taj način, vlast ima i dobar reklamista čiji proizvod ljudi kupuju, i dobar govornik čija agenda dopire do masa, i silovatelj koji žrtvu vuče u žbunje, i činovnik koji izdaje nalog za rušenje kuće. I, naravno, tiranin koji odlučuje čime da namaže gaće svom političkom protivniku. Ovakva definicija ne daje libertarijancu mogućnost da razlikuje kojoj vlast treba težiti, a kojoj ne, zato Mihail sada može samouvereno tvrditi da „ne postoji scenario prema kojem principi mogu počivati na nečemu drugom osim na vlasti“. Naravno da bi postojao, kada toliko ružno proširimo definiciju vlasti da ona uključuje apsolutno svaki uticaj.
Svetovlje objavu je prilično srdačno primio Centar za republikanska istraživanja. Posvetili su joj čak dve recenzije različitih autora – Darje Kormanovskej i Andreja Bistrova. Mihailu su čestitali što mu se pozicija približava republikanskoj, savetovali su mu literaturu, primetili sitne nedostatke – generalno, zapravo su ga pozdravili u svojim redovima.
Takođe, kaže se da je njegovu objavu srdačno primila i zvanična ruska propaganda, ali, srećom, ja nisam obavezna da je pratim, pa uopšte nisam upoznata sa detaljima.
Među oštrim kritičarima Svetova izdvojila bih Majkla Nakija, koji je podvukao najvažnije što nedostaje Mihailovom delovanju: ono je već odavno daleko od bilo kakve prakse. Poslednji praktični projekat Mihail Svetova bio je pokojni moskovski klub Nova iskrenost. Ali od trenutka emigracije potpuno se fokusirao na održavanje svog informativnog resursa, a to je po današnjim vremenima beznačajno, blogera ima kao vrana na žici, sama ta delatnost je znatno obezvređena, osim ako bloger ne troši svoju zaradu na nešto praktično, kao što Majkl Naki organizuje prikupljanje sredstava za VSU. I tako ispada da je Svetov u ovom svom Oproštaju od idealizma jednostavno izjavio da vi, navodno, sve radite pogrešno, ali nije zacrtao nove orijentire za svoje potencijalne pristalice. Nije iznenađujuće što su mnogi čitaoci doneli zaključak: Svetov predlaže da se preda i prepusti milosti vlasti, jer je ona, navodno, milosrdnija nego što o njoj pišete.
Mislim da se Svetov ne bavi praktičnim radom jednostavno zato što mu to ne polazi dobro. Sve društvene organizacije u kojima je bio član, on je raspao. Ofline biznis je otvoren u očigledno pogrešno vreme i sasvim zakonski je ubila milosrdna vlast. I tako se on prepušta onim aktivnostima prema kojima još uvek oseća privlačnost: prati vesti, komentariše ih i ponekad reflektira o uzaludnosti postojanja. Možda jednostavno pustiti dedku da odmori u penziji, umesto da zahtevamo akciju?
I za kraj nešto pozitivno, kako se ne bismo uporedili sa Mihailom Svetovom. Ako želite akciju, u uslovima kada milosrdna vlast vredno čupa bilo kakve javne organizacije, onda akcija mora biti partizanska. Smatrate da je važnije oslabiti Putina – vaš put je u Rospartizan. Smatrate da je važnije ojačati sebe i steći tu silu bez koje nema prava – vaš put je agorizam. Upravo se ja bavim implementacijom različitih agorističkih praksi.
Povodom treće godišnjice početka SVO-a, želim da razmislim o tome da li je libertarijancima ipak isplativo da borbena dejstva između ukrajinskih i ruskih trupa odmah prestanu, čak i pod uslovima koji su prilično nepovoljni za ukrajinsku državu. Već iz korišćenih formulacija čitalac može naslutiti da ću zastupati stav da je to libertarijancima isplativo.
U Ukrajini je država uvek bila odvratna (što potvrđuju nekoliko Majdanova) i razvijeno građansko društvo u odnosu na RF (što potvrđuju isti ti Majdanovi, kao i činjenica da se front drži u velikoj meri naporima dobrovoljaca – kako među onima koji se bore, tako i među onima koji snabdevaju). Građansko društvo nema ni poštovanje ni iluzije prema državi. I ukrajinsko građansko društvo je tokom ovih godina naučilo veoma dobro da se bori. Ali sada je strašno zauzeto: bori se protiv druge države, Rusije, u situacionom savezu sa lukavim, ali malo manje opasnim neprijateljem – državom Ukrajinom.
Šta će biti ako niko sa ukrajinske strane ne zaključi mir sa Putinom? Potok resursa za vođenje vojnih dejstava u korist ukrajinske strane će oslabiti, i napetost konflikta će postepeno sama od sebe jenjavati, kako buduće strane u sukobu iscrpljuju. Kada obe armije budu potpuno iskrvarile, mir će se ipak desiti, i za građansko društvo Ukrajine u tom miru neće biti naročito mnogo koristi, čak i ako budu uslovi za ukrajinsku državu bolji od onih koji se nude sada.
Šta će biti ako se postigne prekid vatre sa ruskom stranom i ako se on pokaže kao relativno stabilan? Ogroman broj veoma besnih i veoma veštih u vojnim stvarima predstavnika ukrajinskog građanskog društva vratiće se sa ruskog fronta na udaljenost leta drona od ukrajinskih činovnika. Koliko brzo će ovi zasite pljačkaši (govorim o činovnicima, naravno, a ne o veteranima) početi masovno da umiru, igrajući se granatama ili na neki drugi glup način? Koliko brzo će se broj nespretnih idiota koji ne poštuju tehniku bezbednosti proširiti na trenutnog ukrajinskog predsednika? Da li mu je to potrebno? Zato će Zelenski na sve načine odlagati trenutak zaključenja mira. Ne treba mu u tome pomagati. Može se čak podržati pritisak na njega da ipak zaključi bilo kakav dogovor sa Putinom. Može se podržati čak i Mihail Svetov: ne znam njegove prave motive, njegova javna argumentacija je bedna, ali on zagovara mir – i to je hvale vredno.
Kao što je pobeda Mileia u Argentini dala libertarijancima argumente u prilju politicičkih metoda smanjenja države, tako će i potencijalni vojni puč u Ukrajini nakon zaključenja ugovora sa Putinom dati libertarijancima argumente u prilju naoružanih metoda smanjenja države, i moje krvožedno srce unapred likuje od iščekivanja.
Molba čitaocima. Ako neko zna za konkretnu ukrajinsku jedinicu koja vodi sopstveni kroudfanding za moderne, visokoeffikasne instrumente vođenja rata, primenljive uključujući i borbena dejstva protiv sopstvene države – pošaljite linkove ka njihovim materijalima. Želim da pročitam, formiram mišljenje i doniram.
Završen je još jedan odeljak knjige o libertarijanskoj teoriji rata – zapravo o vođenju rata. Koliko god bilo čudno, on je ponovo skoro u potpunosti posvećen završnim etapama priprema za rat i samom početku neposrednih borbenih dejstava. Zato što su to momenti kada su postupci još uvek podložni unapred planiranju. A dalje, ili će planovi upaliti, ili će sve poći naopako, zapećete u glupu krvavu borbu na istingovanje, i tada će već biti aktuelan sledeći odeljak, o tome kako se iz rata izvući.
Na prethodnu objavu stiglo je nekoliko primedbi. Uglavnom su ignorisale činjenicu da je objava bila odgovor na pitanje „šta mislim o ideji maskiranja obuke za vojni posao raznim bezopasnim imitacijama?“ i pretpostavljale su da odgovaram na pitanje „kako tajno od države stvoriti armiju“ ili „kako tajno od države unaprediti veštine personalne samoodbrane“. Moj odgovor se svodio na to da, ako se već praktikuje nešto takvo, onda treba barem maskirati savremeni vojni posao, a ne tehnike od preprošlog veka, a kamoli još arhaičnije.
Najpoznatiji slučaj kada je narod, u uslovima zabrane naoružavanja, maskirao vojnu obuku narodnim plesovima, od Evropljana je dobio naziv „pobuna boksera“. Pobuna je bila umereno efikasna protiv sopstvene vlade, ali ne i protiv naprednih stranih sila koje su intervenisale u sukob.
Niko ne sumnja u to da će mala dobrovoljačka armija, čak i veoma visoko motivisana, biti potpuno bespomoćna u poljnim bitkama protiv bilo kako kompetentno delujućih državnih trupa koje poseduju teško naoružanje, naročito ono sa velikim dometom, naročito precizno, posebno ako tim trupama bude svejedno nanošenje kolateralne štete. Ali ovde uopšte nije reč o armijama, već o pojedincima.
Kao prvo, onaj ko je savladao veštine upotrebe različitih vrsta dronova već je u stanju da vodi svoj personalni gerilski rat sa ličnim neprijateljima, bilo da su to državni službenici ili privatna lica. Eksplozivni uređaji pogodni za bacanje sa dronova ili za pričvršćivanje na FPV, u malim količinama su dostupni za kupovinu na darknetu ili drugim načinima kojima ih lokalne bande nabavljaju za svoje obračune. Ime savremenog Gavrila Principa možda banalno ne bismo ni saznali, jer on nema potrebu da priđe na udaljenost prepoznavanja kako bi primenio svoje oružje.
Kao drugo, u situaciji kada odlučite da pomognete državi koja se brani od spoljne invazije, šta ćete radije odgovoriti u regrutnom centru gde dođete da se zapišete kao dobrovoljac? „Ja sam dobar strelac“ ili „ja sam dobar operator dronova“? Koji odgovor će vam omogućiti da živite duže i donesete više koristi?
Moskvich
Ne postoji danas korisniji „naoružani“ hobi za libertarijance svih uzrasta od krugova za avio-modelizam, takmičenja u pilotiranju dronova i sličnih potpuno bezopasnih stvari. U Monteliberu se već vode razgovori o tome da je streljački klub, naravno, prijatan hobi, ali šta reći o tome da se decu nauči letenju. Deca se, naravno, već tome uče, ali ne dovoljno sistematično, potrebno je doraditi ritualne plesove.
Druga korisna vrsta ritualnih plesova je kreativna primena tako zgodnog poljoprivrednog pribora kao što je veštačka inteligencija. Kada leteća zujalica autonomno pretražuje planine, pronalazi tamo čoveka koji leži u neprimetnoj pukotini i pažljivo mu spušta nešto korisno, recimo, prvu pomoć ili flašicu rakije, kako bi se mogao привести u red i izdržati do dolaska spasilaca – to je izuzetno traženo za Crnu Goru. A zašto autonomno? Zato što u planinama ne možete osigurati stabilan prijem radio-signala, padine rade ne slabije od nekog uređaja za elektronsko ratovanje, eto kakav je problem.
A stroge olimpijske discipline poput bacanja koplja, koje su nam ostale u nasleđe od predaka – to ćemo ostaviti etatistima, neka se i dalje pripremaju za prošli rat.
Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.
U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.
Povodom hapšenja Durova, na mreži se nastavlja aktivna diskusija.
Za nas, libertarijance, pozicija je jednostavna: države po svojoj prirodi vrše agresivno nasilje i stoga nemaju pravo na postojanje. (Privatna lica koja pružaju bilo koje zamislive usluge koje država pruža ili je ikada pružala, ali to rade na dobrovoljnoj osnovi – imaju pravo na postojanje)
Svet, međutim, ne sastoje se samo od libertarijanaca. Postoje brojni predstavnici ideologija koje tvrde pravo kolektiva da krše bilo koja zamisliva prava pojedinca radi blaga ovog ili onog kolektiva, uključujući takve apstraktne kolektive kao što je, na primer, „čovečanstvo budućnosti“. Sa njima se ponekad mogu voditi smisleni razgovori na temu „a kako tačno ovo konkretno kršenje individualnih prava pomaže postizanju vašeg predivnog kolektivističkog cilja, i zar vam nije smešno što toliko resursa bacate na zadatke sa tako malim odnosom efikasnosti i cene, ako evo vam odmah mnogo efikasnija rešenja vašeg istog zadatka sa daleko manjom potrebom za kršenjem individualnih prava“. Čim sagovornik počne gnevno da odbacuje ovakvu ekonomsku analizu, razgovor se može prekinuti, u smislu: dođi kada pomudriš, a do tada nema o čemu pričati.
Konačno, postoje realisti. Oni condescendingly objašnjavaju da se vrednosti zato i zovu vrednostima jer imaju cenu. Da se može kupiti bilo ko. Da je Durov već više puta išao na kompromise sa veoma odvratnim političkim režimima. I ako ovi režimi putem pretnji kreatorima Telegrama lako čine ga oružjem na strani zla, onda je glupo zahtevati da manje odvratni politički režimi ne koriste pretnje kreatorima Telegrama kako bi ga učinili oružjem na strani dobra (ili, ako želite, manjeg zla). Veoma jasno i dosledno ovu poziciju izneo je u svom videu Majkl Naki.
On, zapravo, tvrdi da, prvo, čak i ako je Durov zaista uhapšen i ako će ga, uz kršenje svih pravnih normi, optužiti za sve one gluposti o kojima se toliko bruji na mreži, to je opravdano ukoliko će rezultat biti njegova aktivna pomoć antiputinskoj koaliciji u ratu na strani Ukrajine. A drugo – da hapšenje izgleda kao inscenacija, i da više liči na to da je Durov tako tražio zaštitu Zapada i zapravo sam obećao pomoć u ratu u zamenu za zaštitu od pritiska diktatorskih režima, i pre svega putinskog.
K čemu to može dovesti, sam Majkl sasvim trezveno zaključuje: dalje će, navodno, Telegram početi da koriste protiv Trampa. I odmah odgovara na to razmišljanje: a hoće li biti mana? Drugim rečima, ono što se može primeniti iz izvanrednih povoda, lako će biti primenjeno iz bilo kog povoda. Rat je nastavak politike, i ako se Telegram može preuzeti pod kontrolu u totalnom ratu, zašto ga sutra ne preuzeti pod kontrolu i za uticaj na izborne procese, zašto se ustručavate, jer je Tramp, po Majklovom mišljenju, fašista i on je podjednako dostojan toga da mu se objavi totalni rat. A prekosutra se preuzima kinesko iskustvo, i šta je tu problem, jer pošten čovek nema šta da krije. U svetu ima toliko užasnih stvari dostojnih objave totalnog rata: trgovina drogom, trgovina ljudima, država, zar ne, Majkle? A, šta, država ne ulazi na taj spisak? Čudno, čudno.
Realisti odlično razumeju da je njihova pozicija logički ranjiva, jer je nedosledna. Njima je svejedno, jer su logičke konstrukcije idealna konstrukcija, a ne realna. Neke trenutne želje proglase vrhovnom vrednošću, druge besmislenim ćudima, neke metode preuzmu u upotrebu, o drugima samo slatko sanjaju – i jedini kriterijum za opravdanje takvog pristupa ispostavlja se kao rezultat. Dobro je ako je rezultat unapred najavljen, ali to nije obavezno, jer se meta može nacrtati tek oko tačke gde je metak pogodio.
Šta se može suprotstaviti realistima? Samo promena stvarnosti. Predugo smo živeli u svetu centralizovanih sistema, i zato se lako zanesemo herojima, tražeći nadu čas u Durovu, čas u Masku. Ali stvarnu nadu donosi drugi tip heroja – anonimni Satoši. Onaj koji otvara novu tehnologiju i čini je opštim dobrom. Predugo smo se oslanjali na centralizovane sisteme, jer je to brzo, jeftino i udobno. A takođe ih može brzo, jeftino i udobno polomiti. Vreme je da shvatimo da nismo toliko bogati da kupujemo jeftine stvari.
Mali centralizovani sistem koji konkuriše na slobodnom tržištu sa milionom sličnih sistema – zašto da ne. Ali kada je reč o globalnoj razmeni vrednosti ili mišljenja – zaboravimo na centralizaciju. Bitcoin i njegova proširenja – kao protokoli za prenos vrednosti. Nostr ili nešto slično – kao protokol za prenos izjava. Neki još uvek nerasprostranjeni entitet – kao protokol za pravne transakcije (moramo i tu funkciju Levijatana zameniti nečim decentralizovanim). U novom svetu će biti manje heroja, a samim tim – manje mogućih tačaka otkazivanja. Na jednom konkretnom čoveku neće viseti prokleta gomila odgovornosti. A samim tim, neće biti smisla hapsiti Durova.
A dok se to ne desi – pravimo hajp oko našeg heroja i zahtevamo njegovo oslobađanje. Zašto? Čudno pitanje. Budimo realisti, to je sada tako moderno. Države kao način prisilnog ujedinjavanja ljudi moraju biti uništene. Šta će više doprineti smrti ove institucije – ako bude Durov držan u zatvoru dok ne pristane na nametnute uslove – ili ako će kao rezultat kampanje pritiska francuska država biti ozbiljno diskreditovana i primorana da pusti svog zatvorenika? Naravno, ono drugo. Ali čak i ako pritisak ne pomogne ciljevima oslobađanja – to nije razlog da se ne vrši pritisak. Moralno srušenu državu je mnogo prijatnije posmatrati nego ponosnu i trijumfalnu.
Mihail Požarski je objavio snimak u kojem je opravdavao nasilje i rat kao potpuno normalne ljudske pojave i instrumente za rešavanje problema, dok je protivnike rata na svaki način vređao i optuživao za neodrživost njihovog stava. Naravno, pre svega neodrživim može se nazvati stav samog Požarskog, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.
Dobro je počeo kritikom radova Stivena Pinkera, koji tvrdi da je nivo nasilja tokom istorije opadao, a da je praistorijski čovek patio od hroničnih ratova koji su mogli odneti živote većine stanovništva. Pinker je zaista grešio, donosio je zaključke uzimajući u obzir samo primere koji su odgovarali njegovoj argumentaciji. Ali ako uzmemo u obzir sve arheološke i antropološke dokaze, videćemo da praistorijsko stanovništvo nije patilo od ratova – samo 2% pripadnika plemena lovaca-sakupljača iz prošlosti poginulo je usled nasilja. Nakon agrarne revolucije i nastanka država, nivo lethalnog nasilja porastao je na 5%, nakon čega je počeo opadati, iznoseći svega 3% za 20. vek (i to uzimajući u obzir krvave konflikte koji su se u njemu dogodili). Kako smatra antropolog Daglas Fraj, nivo nasilja u istoriji se menjao po „krivoj n-tipa“. Ove podatke Požarski uopšte ne pominje, i oni se ne uklapaju u njegovu argumentaciju.
Zato je odlučio da detaljno priča o nasilnosti šimpanzi i pozove se na primatologa i antropologa Ričarda Rangema, koji smatra da čovek ima urođenu sklonost ka okrutnosti. Nju on objašnjava evolutivnim nasleđem. Ali kao što pišu Robert Sasman i Dona Hart, evolutivni putevi čoveka i šimpanze razdvojili su se pre 8 miliona godina. Pritom su se između šimpanzi i bonobo ovi putevi razdvojili pre svega 2,5 miliona godina, što nije sprečilo one druge da budu miroljubiva bića. Požarski je takođe pomenuo bonobo, ali je pričao samo o agresivnosti njihovih ženki, ne pominjući da je njihova agresija pretežno odbrambena, kao i da kod njih uopšte nema ubistava. Pored toga, mnogi istraživači, uključujući antropologa Brajana Fergusona, smatraju da veći deo nasilja kod šimpanzi provocira mešanje ljudi u njihovu sredinu staništa, i da oni nemaju nikakvu urođenu predispoziciju za vršenje ubistava, kao ni čovek.
Požarski takođe navodi kao primer narod Dani, među kojima su ratovi i ubistva prilično česta pojava. Međutim, sa istim uspehom se mogu navoditi primeri naroda Palijar, Semai i mnogih drugih, koji su potpuni pacifisti. Osim toga, kao što napominje Daglas Fraj, na osnovu istraživanja dobijamo da je većina kultura (376 od 590 proučenih) bila ili apsolutno nenasilna ili sklona miru (učestvujući samo u neznatnim vojnim akcijama). I samo jedna trećina kultura je značajno učestvovala u ratovima, težeći konkretnim političkim ili ekonomskim ciljevima.
Zatim Požarski navodi pojedinačne primere nasilja u istoriji, što je pristup sličan pristupu istog tog Pinkera (korišćenje epizoda pogodnih za sopstvenu argumentaciju, ignorišući kompletnu sliku), govori da rat može biti pravedan ako se prihvati niz pravila koja smanjuju nanošenje štete (ali samo savetuje da ih prate, ne garantujući njihovo izvršenje u stvarnosti), a takođe napada pacifiste, predstavljajući ih bukvalno kao najgore ljude na svetu kroz neutemeljeno pripisivanje baš njima takvih praksi koje samo podstiču nasilje, kao što su udobravljivanje agresora ili vođenje rata protiv proglasenog „zla“, ne štedeći nikakve sile i ignorišući pravila.
Naravno, Požarski nijednom nije pomenuo stav antropologa, koji sasvim opravdano ne smatraju rat nečim prirodnim za čoveka, niti stav vojnih eksperata, prema kojem većini zdravih ljudi pripada jak unutrašnji otpor prema vršenju ubistava (ili kako to nazivaju istraživači psihe i neurofiziologije čoveka – mehanizam inhibicije nasilja), i da je samo mizerni broj pojedinaca sa visokim psihopatskim predispozicijama sposoban da se lako time bavi. Sve je to bilo ignorisano.
Maks Stirner
Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.
Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.
Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.
RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?
Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.
Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.
Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?
Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.
