Spreman je poznačajan komad teksta za knjigu o teoriji rata, u kojem su osvetljeni različiti aspekti pripreme za rat. Pisalo se veoma dugo, vidljivo je da se odlomci iz različitih perioda razlikuju po stilu, ali ne želim da odložim objavu, stignuću još da ga pregledam.
Smatrajmo da je ovo umesto uobičajene objave povodom godišnjice početka punscale invazije ruskih trupa u Ukrajinu, a ionako sam nakon Navalnijevoj smrti obećala da ću ubrzati. Evo, ubrzavam.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.
U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.
Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.
Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.
I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.
Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.
Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.
Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).
Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.
Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.
Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.
Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.
Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.
Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.
Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.
Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:
Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.
Prilično je teško dodati nešto originalno onoj eksploziji svakвозмоžnih analiza i stvaranja memova koja se dogodila u poslednjih nekoliko dana u vezi sa tenkom koji je zaglavio u vratima cirkusa.
Najrealističnija verzija onoga što se dogodilo, čini mi se, jeste ona koju predlaže Aleksej Šustov, (on je, inače, nedavno izdao novo izdanje svoje knjige Posle države, sve još nisam pronašla vremena da je pročitam i objavim recenziju), tako da sam sada oslobođena potrebe da iznesem svoju verziju.
Najuravnovesniji predlog o tome kako bi trebalo iskoristiti ovaj incident, po mom mišljenju, naišla sam kod Romana Popkova. Ukratko: to je bila odlična demonstracija za razumne skeptike da se Putinov režim zaista može srušiti direktnim nasiljem, i da je za to dovoljno imati malu vojsku. Sećam se da sam, kada sam razgovarala sa Piterom Jangom iz fonda slobodnih privatnih gradova, pomenula da najveću Zelenskijevu grešku u ovom ratu smatram odbijanje regrutovanja pune ugovorne vojske od građana RF.
Dodaću, međutim, da se generali uvek pripremaju za prošle ratove, i sada će Putin gotovo sigurno povući sa fronta onih par divizija koje bi ionako, po ideji, trebalo da brane Moskvu. Tako da će za ponovljenje Prigožinovog manevra sada biti potrebne daleko ozbiljnije snage. Dakle, verovatno će biti potrebno izmisliti nešto drugo. Pa, barem će to malo oslabiti RF na frontu, što je takođe nešto korisno.
Ako ni sada Ukrajina ne počne da razvija retoriku o neophodnosti međunarodne podrške raspadu RF, onda ja više ne znam kakvi su još znaci potrebni njenom rukovodstvu. Ne da sam ih visokog mišljenja, ali ovaj potez danas izgleda potpuno očigledno. Jednostavno objaviti da će Ukrajina odmah priznati državnost bilo kog subjekta RF koji izađe iz njenog sastava. Nije toliko važno da li će Ukrajina uspeti da garantuje zaštitu svakoj takvoj novoj državi. Važno je da to postane rutinski deo političke retorike, opšte mesto za svakog pristojnog političara. Ima li subjekt RF pravo da se odvoji od RF? Naravno da ima, jer je moskovski režim zločinački i nelegitiman. Tačka. Nema tu šta diskutovati.
Samo se plašim da se ni u ukrajinskom jeb*nom cirkusu ništa neće promeniti. Jednostavno će nastaviti da melju rusku vojsku u dodeljenom ćošku i da mole Zapad za opremu, druge replike im nisu napisali.
Nenavision
Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.
U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.
U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.
Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.
Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.
Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.
Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.
Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.
Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.
