Тег: rat

Obrada infopovoda o godišnjici invazije

Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.

Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku

Koliko snažno utiče na čoveka otpor prema izvršenju ubistva

Voluntarist, Bitarh

U 2011. godini psiholozi američkog vazduhoplovstva sproveli su ispitivanje psihičkog zdravlja 600 operatera borbenih dronova. Ispostavilo se da je 42% operatera bespilotnih letelica prijavilo umeren ili jak stres, a 20% je prijavilo emocionalnu iscrpljenost ili sagorevanje. Kasniji istraživanja pokazala su da su operateri bespilotnih letelica patili od istih nivoa depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja, zloupotrebe alkohola i suicidalnih misli kao i obične borbene posade. Mnogima će odmah pasti na pamet pitanje – zašto se to dešava?

Još u 20. veku mnogi vojni eksperti došli su do zaključka da 98% ljudi oseća jak unutrašnji otpor prema izvršenju ubistva, i samo do 2% pojedinaca sa psihopatskim predispozicijama ga nema. U analizi pitanja modernog ratovanja uz primenu borbenih dronova, važno je obratiti pažnju na to šta su ovi eksperti govorili o faktorima koji utiču na sposobnost ubijanja i faktorima koji dovode do psihološke traume na bojnom polju. Posebno će nam u tome pomoći zaključci izvedeni i navedeni u radovima Dejva Grosmana.

Kao prvo, ovakav primer sa operaterima borbenih bespilotnih letelica potvrđuje zaključak da je ubistvo najtraumatičnije iskustvo za čoveka. Kako piše Grosman, kontradikcija između potrebe da se izvrši ubistvo i nesposobnosti da se to uradi zbog unutrašnjeg otpora jače traumatizuje psihu vojnika nego bilo koje druge poteškoće borbenih dejstava. A oni vojnici koji su ipak uspeli da ubiju, najčešće do kraja života pate zbog onoga što su učinili nakon rata.

Operater drona ne oseća hladnoću, glad, nedostatak sna, fizičke povrede, gubitak drugova, rizik od pogibije u svakom trenutku i mnoge druge stvari sa kojima se suočava običan vojnik u borbi. Jedino što ih povezuje je potreba da izvrše ubistvo. To znači da ovo samo dokazuje već odavno donet zaključak da je ubistvo apsolutno neprirodno za čoveka i predstavlja najtraumatičnije iskustvo od svih mogućih.

Kao drugo, vojni eksperti iz prošlosti su, iako su došli do zaključka da distanciranje omogućava zaobilaženje otpora prema ubistvu, očigledno potcenili koliko je taj otpor snažno izražen kod čoveka. Čak i kod operatera bespilotnih letelica, koji se može nalaziti na potpuno drugoj strani planete u odnosu na borbena dejstva, taj otpor ne nestaje potpuno. Sama svest o izvršenju ubistva već je dovoljna za dobijanje psihološke traume.

Može se povući analogija sa rovovskim bitkama Prvog svetskog rata, u kojima su se ručne bombe pokazale kao psihološki efikasno oružje. Vojnik je jednostavno bacao bombu u pravcu neprijateljskih rovova, i nije morao nužno direktno posmatrati neprijatelja zbog toga, niti posledice svojih postupaka. Međutim, ako je ipak video rezultat svojih postupaka, ili čak samo čuo, na primer u vidu vrisaka neprijateljskih vojnika, to je već moglo traumatizovati njegovu psihu.

Sve ovo nam pokazuje da, sve dok je čovek u principu sposoban da osvesti samu činjenicu izvršenja ubistva, nijedna sredstva to neće učiniti lakim postupkom za njega. Uzgred, ovo se slaže i sa pretpostavkom modela mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Iako se ovaj mehanizam direktno aktivira samo kada čovek može da posmatra patnju svoje žrtve, zbog procesa kondicioniranja (formiranja uslovno-refleksnih reakcija), njegovo funkcionisanje će još od detinjstva razvijati sposobnost osećanja reakcije odbacivanja čak i na samu pomisao o vršenju nasilja.

Kao što vidimo, ne sme se potceniti koliko je izvršenje ubistva neprirodno za čoveka. Svakom psihički zdravom pojedincu svojstven je inhibitor nasilja, čiju funkciju ne može jednostavno uzeti i zaobići ili potisnuti. Čak i ako određena sredstva i metode omogućavaju nekim ljudima da izvrše ubistva, to za njih ipak ne završava dobro. Samo minimalan procenat psihopatskih ličnosti zaista može lako izvršiti ubistvo.

O pismenim i nepismenim postupcima

Nakon prethodne objave, zameren je mi nedostatak doslednosti: s jedne strane tvrdim da su lideri ruske opozicije postupali sasvim kompetentno, a s druge strane pišem da je odgovor režima bio taj da je u Rusiji sada uopšte sve zabranjeno i da svi putevi vode ka utočištavanju stanovništva.

Ovde ću samo ukratko napomenuti da su, kada su ruske trupe napale Ukrajinu, i ukrajinske trupe postupale sasvim kompetentno, što im nije zasmetalo da izgube veliki deo teritorije. Akcije opozicije mogle bi biti uspešne da stalno nisu kasnile. Ali one nisu mogle a da ne kasne: ne može se odmah naterati masa ljudi na paljenje administrativnih zgrada i individualni teror dok većina ljudi i dalje veruje u legalne metode borbe. Tako su retki ekstremisti iz vremena kada je režim bio malo blaži ispali preuranjeni, i njihov napor je bio uzaludan. Njima sada preostaje samo da govore kako su nas, navodno, upozorili.

Takođe, upravo to je jedino što preostaje da kažu oni koji su svim silama zvali sve prijatelje i rođake da napuste zemlju, a sada bi oni rado otišli, ali su na svim granicama zastoji, a izlazak će uskoro možda potpuno zabraniti.

Ne znamo koje rezerve izdržljivosti režim ima. Možda će pasti kao sovjetski nakon Avganistana ili ruski nakon Prvog svetskog rata. A možda će preživeti kao iranski nakon rata s Irakom. U našoj je moći samo da ga gurnemo ka padu svojim delovanjem ili nedelovanjem – i po mogućnosti da za to ne dobijemo odmazdu od režima. Može se pobeci iz zemlje. Može se zapaliti vojni zbor. Može se prebiti vojnog komesara. Može se završiti na frontu i tamo uništiti svoj tenk ili komandira, a zatim uspešno preći u zarobljenike. Ili, ako vam je draža pozitivna agenda, možete pomoći imigrantu, sakriti desertira kod sebe, ubediti prijatelja da ne ide u vojni zbor… Ah, da, to je opet neki negativizam. Kako god bilo, sve će to biti kompetentni postupci koji vas strateški približavaju svetlom cilju pada ruske diktature, čak i ako taktički efekat deluje zanemarljivo.

A koji postupci bi bili nekompetentni? Na primer, podsmevati se nad onima koji su progledali tek bukvalno sada i demonstrire im celu blistavu belinu svog kaputa. Bezrazložno odobravati i pokušavati opravdati sve postupke režima neprijateljskih Rusiji država – mnogi njihovi postupci su podjednako kanibalistički. Platiti režimu kazne koje će vam izreći zbog učešća u mirnom uličnom protestu. Želeti pobedu ruskoj vojsci.

Ruska antiratna invazija u Gruziju

Mobilizacija je o mobilnosti. Mobilizujte se!

Dakle, Putin je proglasio mobilizaciju. U Rusiji nije spaljeno dovoljno vojnih regruta da bi on odustao od ove ideje. Pre toga, u Rusiji nije ubijeno dovoljno pripadnika Rosgvardije tokom protesta da bi Putin odustao od ideje da ode na još jedan, ko zna koji, predsednički mandat. I tako dalje. To je obična tragedija zajedničkih resursa, kada svaki aktivista koji protestuje snosi lične troškove, a hipotetski rezultat je dostupan samo kolektivno, pri čemu je doprinos konkretnog aktiviste uvek relativno mali i sasvim može biti zamenjen doprinosom nekog drugog aktiviste. Da bi u takvoj situaciji kolektivni protest ipak bio uspešan, potreban je mnoštvo pomoćnih sredstava i faktora koji su se srećno poklopili: politička kultura, harizmatični lideri, raskol elita i tako dalje.

Naravno, svi to razumeju. Istrage FBK plus lobiranje za personalne sankcije, kao i „pametno glasanje“ – to su mere usmerene na raskol elita. Organizovanje mitinga, obuka posmatrača, učešće na izborima – to su mere usmerene na formiranje političke kulture. Promovisanje opozicionih info-kanala – to je mera usmerena na pojavljivanje harizmatičnih lidera. Navaljni, Jašin, Rojzman su svojim primerom pokazali da ne pozivaju samo druge da snose troškove, već su spremni da ih snose i sami. Lideri ruske opozicije su delovali i deluju generalno sasvim kompetentno.

Kao meru protivdejstvovanja, režim se maksimalno pravio hladan, što je u svoje vreme uspešno opisano formulom „Da, preterali smo, i šta s tim?“. Režim je davao do znanja da će kao odgovor na svaku kritiku uništiti izvor kritike, i to ga je sasvim logično dovelo do toga da je sada u Rusiji uopšte sve zabranjeno. I ako su relativno skoro propagandisti režima još govorili „ako ti se ne sviđa – beži“, sada čak i opcija odlaska postaje sve manje dostupna i sve više potpada pod krivične članove.

Pa, dobro. Ako je ranije spaljivanje vojnih regruta izgledalo kao sasvim adekvatna mera koja ne povlači nepotrebne žrtve, sada je ona očigledno nedovoljna. Kao što se ispravno primećuje na mreži, ako prebijete vojnog komesara, za to ćete dobiti manju kaznu nego za izbegavanje regrutacije – pod uslovom, naravno, da tokom prebijanja ne vičete ekstremističke slogane. Ali to je, naravno, relevantno samo za one koji su već u prvom redu za mobilizaciju.

Ako sam ranije preporučivala taktiku „izvrši teroristički akt i odmah beži u inostranstvo“, sada je sve, na granicama su zastoji, avionske karte su rasprodate, sa velikom verovatnoćom ćete morati da se skrivate unutar zemlje, a to je daleko teže. Zato će aktivne akcije morati da se planiraju mnogo pažljivije kako ne biste bili uhvaćeni, i definitivno se ne smete trošiti na samoubijske akcije koje imaju čisto simbolički značaj uz zanemarljiv destruktivni efekat. Mislim na mitingove, pikete i slične stvari koje ne rade.

A mi u Montelibero smo i dalje spremni da dočekamo one koji su uspeli da se evakuišu sa tonućeg broda i pomognemo im da se smeste. Čak i ako vam je muž mobilizovan, to nije razlog da sami ostanete taoci režima, čekajući ga u Rusiji – mnogo je prijatnije kada muž zna da ste vi bezbedni. Ovde nećete propasti.

Saznajte gde žive zaposleni u vojnim regrutnim kancelarijama i ne dozvolite im da izađu na glavni put

Ne samo pištoljem, već i dobrom rečju

Moj glas sada stvara zabavnu polifoniju sa glasom Bitarka: on nastavlja da razvija temu o tome da jedini opravdan razlog za nasilje treba da bude samoodbrana u trenutku njenog vršenja, dok ja zastupam partizanski rat i, konkretno, ubacivala sam ideju o njegovoj intenzifikaciji u periodu izbora, kada su snage protivnika odvukene na taj dosadni šou.

I, pošto smo već kod izbora, želela bih da se oslonim na mišljenje ključnog ruskog opozicionog polittehnologa, Leonida Volkova. Ko ako ne on treba da se razume u to koliko je u ovom trenutku aktuelna sva ta partizanština?

Dakle, čitamo njegov nedavni intervju za Nova Gazeta, koja je nedavno zatvorena u Rusiji. Koje teze on prenosi po pitanju koje nas zanima:

  1. Partizanski rat protiv ruskog režima je kul, ispravan i patriotski, i ako se već u blizini furer-a ne nađe neki Stauffenberg, onda se režim može i treba udarati bar na onim nivoima gde on ne može pouzdano da zaštiti potencijalne objekte napada.
  2. Donirati VSU je kao da se more prazni kašikama, na tom nivou rade krupni grabežljivci, tako da neka države utroše svoje zalihe oružja; privatnim licima na tom polju ima smisla samo zakrpiti pojedine rupe.
  3. Kreiranje organizacija za vođenje partizanskog rata u Rusiji je ili glupost ili provokacija, tako se ni u kom slučaju ne sme postupati.
  4. Zašto Volkov ne pokušava da organizuje partizanske akcije? Zato što ne ume, i uopšte nema pojma kako se time uopšte bavi. On zastupa podelu rada, gde svako realizuje svoje komparativne prednosti, kao što nam i sugeriše ekonomska teorija.

Dakle, majstor je spreman da podrži partizane informativno, ali se povlači iz neposrednijeg učešća. U vezi s tim, za početak želim da razmislim o tome kako uopšte ima smisla postupati kako bi se režimu nanosila redovna šteta u pozadini, uz održavanje prihvatljivog nivoa bezbednosti.

Postoje, naravno, stari poznati mehanizmi poput „assassination market“, koji su dizajnirani besprekorno u pogledu bezbednosti, ali imaju značajnu manu: u stvarnom životu iz nekog razloga nikada nisu proradili. Zašto? Pre svega zato što ideje ne postoje bez nosilaca. Nedovoljno je dati mehanizam, potrebno je i privući ljude koji bi počeli da ga koriste.

Zato, pri izboru između bezbednosti i efikasnosti, uvek se mora žrtvovati bezbednost u nečemu. Otuda i kustodijalni kripto-novčanici, i Telegram umesto šifrovanog mejla, i osnivanje firmi umesto potpunog carstva freelancinga.

Zato, kao dobar kompromis, želim da preporučim članak Ulazna tačka. Kreiranje ćelije sa Telegram kanala Crni žurnal – pomalo levički, ali to slabo utiče na kvalitet praktičnog materijala.

Nedavna ofanziva VSU, čini se, postala je prelomna tačka u ukrajinskoj vojnoj kampanji, i ako sam ranije naginjala ka tome da preporučim shemu rada „usamljenik izvrši diverziju – odmah pobegne iz zemlje“, sada optimisti mogu sebi priuštiti i sheme tipa „kreirali ćeliju – radimo u različitim pravcima – oni koji budu otkriveni beže iz zemlje, ostali nastavljaju rad“. Iza takvih ćelija donje samoorganizacije može se u velikoj meri kriti i politička budućnost, jer su svi stari mehanizmi političkog učešća, poput partija, odavno bankrotirali.

Zadatak diverzija i terorističkih napada nije toliko u neposrednom oslabljivanju protivnika, koliko u tome da se poseju i učvrste poraženački sentimenti u redovima slabo motivisanih pristalica i talaca režima. Evo, navodno, do čega je trenutno rukovodstvo dovelo zemlju: na frontu njegovu vojsku tuku bez milosti, u pozadini ukrajinski diverzanti šetaju kao po sopstvenoj kući, naređenja se sabotiraju, budžeti se pljačkaju, zgrabite i vi sebi na kraju komad zemlje, ko koliko može, ionako će njegov neizbežni raspad sve opravdati.

Shodno tome, ako apsolutno ne možete da zamislite kako biste organizovali bilo kakvu destruktivnu aktivnost, a zato umeju talentovano da kukate, onda se radujte: vaš čas je došao! Upravo je za talentovano kukanje zemlja sada najviše potreban. Ako ne vi posejete poraženačke sentimente, ko će osim vas? Pa, Strejkov se, naravno, takođe trudi, ali vama bi trebalo da uspe bolje. Preobucite se u žrtve televizijske propagande i počnite da širite očaj: ceo Zapad je protiv nas, Putina svi varaju, sve je propalo, front se raspada, za šta nam uopšte treba taj Donbas, samo probleme donosi, a onda i razni izbeglice – i sve u tom stilu, zavisno od toga kog sagovornika sretnete.

Uspećete.

Nadmašite tog kukca!

Optimalna taktika delovanja za rusku opoziciju tokom predstojećih izbora

U Rusiji su uskoro izbori. Prošli put je glasanje u biralištima trajalo čak tri dana, i nadam se da će se ta praksa i sada zadržati. FBK, kao i obično, poziva na pametno glasanje, i naravno, ruska opozicija (oni koji još nisu otišli) treba javno da podrži ovu inicijativu. Obavezno objavite na društvenim mrežama da je sada važnije nego ikada delovati u legalnom polju, podržavati demokratske institucije i ostalo bla bla bla. I čak idite i glasajte za nekoga, to može biti korisno.

Najvažnije za rusku opoziciju u predstojećim danima glasanja jeste to što je širom zemlje otvoreno mnoštvo birališta, i na svakom dežura po jednog policajca, ili čak dvojica. A to, zauzvrat, znači naglo povećanje vremena reakcije policije na razne zaista važne političke akcije, poput paljenja određenih državnih ustanova, kao što su već viđeni vojni centri, ili čak nečeg ukusnijeg. Greh je to ne iskoristiti!

Zapamtite: jedino što sada opravdava boravak ruskog opozicionara u Rusiji je učešće u sabotazi, diverzijama i terorističkim aktima. Vaše sedenje u zatvoru slabi režim mnogo manje, a učešće u nekim picketima ga čak i jača, jer ćete nakon toga obavezno platiti režimu poznačajnu novčanu kaznu. Tako da je za vas, koji ostajete u prolasku neprijatelja, mnogo korisnije reklamirati neku teoriju malih dela, pisati o specijalnoj operaciji da sve nije tako jednoznačno, i uopšte se ponašati umereno neprihvatljivo – ali pritom redovno odvrtati šrafove sa šina.

Kao prvo, to je lepo…

Eto, došlo je vreme i za teror

U objavi Šta uraditi sa Rusijom od 1. jula pisala sam:

Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.

Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.

Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.

I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.

Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.

P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.

P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.

Kako će se pri minarhizmu, a još više pri potpunom ankapu, rešavati problem „federalne flotte“?

Ovaj problem se jasno vidi u Građanskom ratu u SAD-u, gde su Južnjaci imali veću vojsku, moćniju ekonomiju i više novca, ali im je nedostajalo jedno: gospodstvo na moru.

Dakle, suština problema je jednostavna: održavanje brodova je užasno skupo, skuplje od svih ostalih vrsta naoružanja, i postoje velike sumnje da jedna firma može sama da održava nuklearni 항공nosac. Ako će ga održavati više firmi, postoji velika šansa da će se on pretvoriti u „federalni“ 항공nosac.

Bez flote – nemoguće je osigurati samoodbranu. Sa flotom – nemoguće je kontrolisati kontrarevoluciju.

Kako se predlaže boriti protiv takvog problema?

P.S. Govorimo, naravno, o minarhizmu ili ankapu u pojedinačnoj državi.

Anonimno pitanje

U velikoj meri ovo pitanje podseća na problem zakopavanja gradova pod slojem konjskog stajca sa rastom stanovništva krajem 19. veka. Drugim rečima, problem pripada jednoj tehnološkoj eri, a okolnosti za koje se predlaže traženje rešenja – već drugoj.

Proto-ankap u Islandi je postojao trista godina, a zatim se predao državi. Proto-minarhizam u SAD-u je postojao, konvencionalno rečeno, do tog istog Građanskog rata, dakle manje od sto godina, a zatim je s mnogo krvi zgazičen od strane federalnog centra. Tako da, naravno, sam problem centralizacije moći nije izmišljen, ali u njegovoj osnovi leži izrazito pozitivan efekat razmere pri povećanju naoružanja. Ako taj efekat nestane, nestaje i problem centralizacije moći.

Danas je gospodstvo na moru stvar sumnjive efikasnosti. Recimo da postoji neki mega-bandit koji je opljačkao svoje podanike u tako astronomskom iznosu da može sebi priuštiti mega-flotu koja po snazi nadmašuje sve ostale flote. Koji je profit od toga? Mogućnost osiguravanja efikasne morske blokade bilo koje izabrane priobalne teritorije? Mogućnost kontrole neba nad bilo kojom teritorijom u dometu palubne avijacije? A kako se te mogućnosti konvertuju u novac? Za mega-bandita kao neku celovitu сущnost – skoro nikako. Ovi troškovi se nikada neće isplatiti, a pomorske vojne mišiće bandit koristi gotovo isključivo za ukras.

Druga stvar je što je mega-bandit teoretski entitet, dok u stvarnosti odluke donose konkretni ljudi, i njima nije važno koliki prihod će ostvariti mega-bandit, već koliki prihod će ostvariti lično oni – smanjenjem opšte efikasnosti mega-bandita. Opet, ako se umesto povećanja sopstvene efikasnosti smanjuje efikasnost drugih, to je takođe sasvim delatna strategija kako bi se ostalo najmoćniji, čak i po cenu smanjenja sopstvenih mogućnosti u apsolutnom izrazu, i mega-bandit zaista može potpuno racionalno delovati polazeći od ove krajnje „pametne“ strategije „nek ti crkneš danas, a ja sutra“.

Kako bi konvencionalna ankap-zajednica mogla sprečiti ovakve debilne napade od strane ovih atavističkih predatora? Prvo, kao što nam je pokazao epizod sa krstarac Moskva, protivbrodski raketi su prilično efikasni protiv flote uz znatno nižu cenu. Drugo, eliminisanje pojedinih funkcionera režima je obično još jeftinije nego uništavanje hiljadutonskih kofova. Treće, ideja nacionalne države je sve manje popularna, a sa njom pada i popularnost patriotizma, što se iskazuje, između ostalog, u neželi za služenjem u vojsci. U rezultatu, danas zemlje čak i sa ogromnim vojnim budžetima imaju ozbiljan nedostatak ljudstva. Već danas je teško kompletirati flotu, a kada se situacija razvije do nivoa da na Zemlji pojave prve značajne teritorijalne ankap-zajednice, situacija će za etatiste postati još očajnija.

Da, konji neće prepustiti mesto automobilima u jednom trenutku, ali gradovi više neće biti zakopani pod stajcem, trend se promenio. Konflikti će postajati sve više tržišno utemeljeni, a to znači minimalni troškovi uz maksimalnu efikasnost. Nema više mesta za 항공nosce.

Šta raditi sa Rusijom

Koliko se može suditi po vestima, situacija sa Rusijom je otprilike sledeća. Spoljni politički akteri žele njen vojni poraz, ali ne previše razoran, i svakako žele očuvanje jedinstvene državnosti na teritoriji RF. To je i razumljivo, status quo uvek ima prednost u tome što ne treba brinuti o interakciji sa novim entitetima.

Ne isključujem da će, u uslovima ovakvog dirljivog poklapanja interesa, zapadni političari zaista uspeti da spreče raspad Rusije. Ako, naravno, sami stanovnici Rusije ne pruže otpor ovom užasnom scenariju, u kojem vlast Moskve, koliko god ona bila kriminalna, ostaje legitimna u očima drugih političkih suverena, što znači kart blanš za bilo kakve unutrašnje represije i iscrpljivanje građana do kraja.

Jasno je da je scenario u kojem jednostavno celo stanovništvo napušta Rusiju krajnje malo verovatan, a odlazak čak deset procenata zapravo ne menja ništa, što nam pokazuje primer Venecuele ili, recimo, Ukrajine. Država u takvim okolnostima nastavlja nekako da postoji, uz opštu beznadežnost i degradaciju.

Oni koji ostaju u RF sada moraju sami aktivno raditi na tome da zemlja što pre izgubi rat. Teško je reći koje diverzije sada vrše lokalci, a koje ukrajinski diverzanti, ali želi se verovati da je udeo lokalaca prilično velik.

Informacije o tome šta se dešava na ovom čudnom frontu i kakva se raspoloženja postepeno formiraju u toj sredini, uglavnom crpim iz telegram kanala Anarhija+. Kanal je zauzet pokušajima da se ono što se dešava teoretski osmisli, tamo se konstantno razmišlja o najprikladnijim taktikama, i ako se ranije tamo više diskutovalo o mirnom protestu, sada se kanal ubrzano radikalizuje.

Volela bih neko ozbiljnije svoje uključivanje u proces raspada RF, ali je teško razumeti s koje strane se priklopiti. Diverzije su maksimalno tajan i decentralizovan proces, a za mene je najočiglednija uloga obezbeđivanje veze i izveštavanje o onome što se dogodilo. Tako bih mogla, na primer, jednostrano primati poruke o određenim akcijama i promovisati ih kod sebe, kako bi te akcije dobile javnost, ali da to ne pomogne u pronalaženju organizatora.

Razmišljam sada koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja obezbeđuje rat na individualni teror. To je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od toga se ne može pobeći, sa tim je poželjno pomiriti se unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije da formulišem svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Provokativno pitanje

Odavno nisam pisala ništa o ratu. Najmračnije od predviđanja se ostvarilo, rat je postao dugotrajan. Strane u sukobu neće skoro iscrpiti rezervne snage svojih ekonomija. Ruska strana – zbog pametnih taktičkih poteza na ekonomskom frontu. Ukrajinska – zbog toga što za njene saveznike finansiranje Ukrajine još uvek nije naročito opterećujuće.

Zauzvrat, svetska ekonomija je očigledno zapucala, podriva je rat kao dodatak prethodnom covidnom ludilu. Otuda se nameće misao: da li su sve ove ekonomske sankcije zaista toliko neophodne za uništenje Ruske Federacije. Zapravo, nisu, ali to je dosadna tema, nećemo o tome, želim da pitam nešto drugo.

Ukrajina traži sve više oružja, a dobija ga u količinama koje su očigledno nedovoljne za brzu pobedu. U vezi sa tim, čisto ljudski mi je radoznalo kako bi Ukrajinci reagovali na sledeću dilemu. Pohlepni kapitalisti kažu: rezerve naše dobročaritnosti su iscrpljene. Želite li da ratujete dalje – u redu, imaćete oružje. Prodaćemo vam ga. U zamenu želimo vašu ukrajinsku zemlju. U našu kapitalističku privatnu svojinu. A da je vi – znamo mi vas, prokletih socijalista – ne nacionalizujete odmah nakon pobede – zahtevamo ekstrateritorijalnost za zemlju koju kupimo. Tamo ćemo postaviti naše privatne vojne baze, kako ne biste slučajno kasnije pružali svoje pohlepne ruke prema nama. Prodajte nam Odesu, organizovaćemo tamo slobodan grad. Bez mina u akvatorijumu, pouzdano zaštićen od ruske, turske i ukrajinske flote. I bez poreza, naravno. I sa slobodnim prometom naših kapitalističkih valuta, onih koje nam budu odgovarale. I bez vaših činovnika, naravno – naši menadžeri su efikasniji.

Šta mislite, da li bi uslovni Zelenski pristao na ovakav drzak predlog? Da preda jedan primorski grad u vlasništvo konzorcijumu u koji bi ušli uslovni Lockheed Martin i ostali poštovani džentlmeni? U zamenu za proizvode tih istih Lockheeda i Martina. A uslovni Zelenskogov birač – kako bi on reagovao? Rekao bi „ma neka propadne, Odaeso-mama, dajte mi F-35“? Ili bi gnevno vikao da nikome neće prepustiti ni ped zemlje, a da će nakon što ponestane municije ratovati kamenjem i štapovima?

Ko želi muskete? Prave muskete od belih ljudi!